Oblaci života (2)

 

Kao što sam naznačio i u naslovu, na ovom blogu, već sam preneo vest o potencijalno krucijalnoj ulozi oblaka u stvaranju uslova neophodnih za nastanak i razvoj života (po našem trenutnom razumevanju, temperature koje dozvoljavaju postojanje tečne vode na površini planete) u članku nazvanom Oblaci života. Sada, dalja istraživanja, i to posebno putem kompjuterskih simulacija donele su do nekih novih zaključaka, čiju ćemo tačnost moći praktično da proverimo tek sa puštanjem u rad sledeće generacije teleskopa koji će omogućiti direktno slikanje egzoplaneta, i pravljenje njihovih temperaturnih mapa.
Do sada, pitanje postojanja oblaka i njihove bitne uloge za nastanak i održanje života bilo je vezano za spekulacije vezane za gravitaciono zaključane crvene patuljke, planete M klase, gde su naučnici pretpostavili da bi fokus sunca na jednoj strani mogao da dovede do stvaranja visokoreflektivnih oblaka na velikim visinama koji bi efektivno snižavali temperaturu planete, čineći je naseljivom.
Nova studija bavi se sličnim pitanjem, ali za potrebe kompjuterske simulacije, postavljeno je jedno drugo pitanje- postoji li mehanizam koji bi omogućio planetama koje su po masi slične Zemlji i koje se nalaze u orbiti oko zvezde nalik Suncu (stelarna klasa G) da se nađu s toplije strane naseljive zone, a zadrži temperature koje će omogućiti postojanje tečne vode?
Analizirajući rezultate simulacije sa različitim varirajućim faktorima (od kojih je ključna brzina rotacije planeta) pokazale su da prisustvo velike količine oblaka zaista može omogućiti planeti da se nađe daleko bliže zvezdi, a da njena temperatura ostane u prihvatljivim granicama.
Naime, kompjuterska simulacija je pokazala da planete približno Zemljine veličine mogu razviti dovoljno oblaka da reflektuju višak svetlosti koji planeta dobija od zvezde i tako efektivno sniziti prosečnu temperaturu (i količinu dobijene energije). Praktično, to znači da ukoliko se planeta nalazi bliže zvezdi i tako izlazi izvan naseljive zone, postoji mogućnost da ukoliko su drugi uslovi zadovoljeni, ipak bude naseljiva.
Količina i raspored oblaka određeni su u najvećoj meri cirkulacijom atmosfere, koja je s druge strane, povezana i uslovljena brzinom rotacije planete. Naime, kod planeta koje se okreću oko svoje ose daleko sporije nego Zemlja, doćiće do veće temperaturne razlike između dnevne i noćne strane (na planeti sa sporijom rotacijom, jedan dan bi mogao da traje koliko nekoliko zemaljksih, pa čak i koliko zemaljska godina). Dakle, sporija rotacija planete dovešće do snažnije cirkulacije atmosfere.
S druge strane, prilikom rotacije planete, atmosfera se takođe okreće, a brzina rotacije određuje na koji način ona to čini- pojava objašnjena Koriolisovim efektom (Coriolis effect). Kod bržih rotacija, atmosfera će težiti razdvajanju u distinktivne regije, koje će imati svoje vazdušne struje i biti raspoređene uglavnom paralelno sa ekvatorom. Kod sporijih rotacija, Koriolisov efekat biće slabiji, tako da se atmosfera neće razdvajati u distinktivne regije, već će, naprotiv, težiti da ostane relativno ujednačena.

Klikni za uvećan prikaz- grafički prikaz prisustva oblaka i vlažnosti vazduha na dve hipotetičke planete iz modela.

Za potrebe kompjuterskih simulacija koje su bile osnova za ovo istraživanje, naučnici su izgradili nekoliko "virtualnih planeta", modela koji se baziraju na nekim karakteristikama Zemlje (masa i prečnik), ali sa varijabilnim brzinama rotacije- od dvostruko brže od Zemlje, do 365 puta sporije (jedan dan te hipotetičke planete trajao bi 365 zemaljskih dana). Varijacije u količini svetlosti koju planeta dobija (uz pretpostavku zvezde nalik Suncu) varirale su između 2.5 i 0.25 puta Zemljine stvarne količine dobijene svetlosti.
Kako oblaci nastaju isparavanjem vode, koja se uzdiže u atmosferu u obliku vodene pare, i potom kondenzuje, substelarna tačka (područje u kome je planeta okrenuta zvezdi) prilikom sporije rotacije biva duže izložena suncu, dovodeći do primetnijeg isparavanja i uzdizanja toplog, vlažnog vazduha, a potom, kondenzacije u atmosferi. Na taj način, na substelarnoj tački, oblaci bi bili prisutni do 90% vremena, reflektujući na taj način veliki deo sunčeve svetlosti i snižavajući temperaturu. U konačnim rezultatima simulacije, pokazalo se da planete koje rotiraju brzinom oko 100 puta manjom od Zemlje (ili sporije) mogu dovoljno smanjiti Koriolisov efekat, tako da se atmosfera ne razlaže u distinktivne regije, već ostaje kompaktna, omogućavajući tako zadržavanje velike količine oblaka. Dakle, čini se da udaljenost od zvezde nije jedini faktor koji može uticati na njenu naseljivost. Upravo ova studija pokazuje da čak i ukoliko planeta prelazi toplu granicu svoje naseljive zone, spora rotacija koja uzrokuje veću oblačnost, a time veću reflektivnost i nižu temperaturu, mogu nadoknaditi nedostatke uzrokovane naizgled nepovoljnim položajem planete u sistemu.
Ipak, ova studija sa sobom nosi još nešto izvan implikacija vezanih za egzoplanete. Ukoliko se ovi modeli pokažu kao ispravni, a hipoteza kao tačna, njena snažna implikacija ukazaće nam na još jedan deo istorije našeg solarnog sistema. Naime, sa masom i veličinom sličnim Zemlji, užom orbitom i rotacijom oko 240 puta sporijom od Zemlje, čini se da Venera savršeno odgovara hipotetičkim planetama iz simulacije. Postoji samo jedan problem- umesto plave planete skrivene belim oblacima, Venera pretstavlja užarenu pustinju sa atmosferom otrovnih gasova i temperaturama od preko 400 stepeni celzijusa. O čemu se radi?
Ukoliko se pomenuti model pokaže kao tačan, to će biti konačna potvrda hipoteze da je Venera nekada rotirala znatno brže- između 10 i 100 sporije od Zemlje, što u njenom konkretnom slučaju ne bi bilo dovoljno sporo da zaustavi proces zagrevanja. Ipak, uz odsustvo velikog meseca koji bi na nju uticao, Venerino usporavanje za sada ostaje u domenu spekulacija, među kojima se kao najverovatniji uslov navodi sudar sa drugim nebeskim telom- velikim asteroidom ili kometom. Mada, postoji i hipoteza da su drugi faktori doveli do njenog zagrevanja, poput niza erupcija vulkana na globalnom nivou, ili neke druge forme globalne katastrofe. Ipak, konačan odgovor još je otvoreno pitanje.
Ovo istraživanje, ukoliko se pokaže kao tačno nosiće snažne implikacije. Ovo bi moglo da bude otkriće prvog mehanizma kojinaše shvatanje naseljive zone drastično menja, odvajajući je od samo jednog faktora- razdaljine, pokazujući nam da se sklop koji omogućava nastanak i razvoj života može uspostaviti na mnogo različitih načina, a da je delikatna ravnoteža u kojoj se nalazi Zemlja samo jedna od mogućih kombinacija.

Izvori:
Space.com

Strani osvajači ili domaće laži?

Lunohod, Sovjetski rover koji se spustio na Mesec 17. novembra 1970., nešto posle američkog programa. U masovnoj propagandi, to je oznaka američke pobede u "svemirskoj trci". Ipak, odsustvo profita kao vrhovne vrednosti omogućilo je Sovjetima da budu prvi u nekoliko drugih podviga- prvi satelit, prvo živo biće u svemiru, prvi čovek i prva žena u svemiru, kao i prva misija na Veneru. Drugi uspesi Sovjetskog svemirskog programa mogu se naći.

 Nakon aktivne kampanje protiv ksenoloških istraživanja koja se ogledala u velikom broju pseudonaučnih članaka, pa čak i nekih naklapanja koja su nerećno nazvana naučnim istraživanjima, u relevantne medije dospeo je novi kompleks informacija koji ponovo ilustruje spregu između nazadnih političkih opredeljenja i civilizacijskih implikacija. Iz antropocentričnog ugla, sa preciznošću izrađivača horoskopa i sa retorikom uobičajenih političara kapitalističko-imperijalističkog raja kakav je politički sistem korporativnog fašizma SADa, novi članak se trudi iz petnih žila da nam objasni zašto ni po koju cenu ne smemo poduzeti prave napore da uspostavimo kontakte a drugim civilizacijama.
Kao što sam već pominjao u prethodnom članku vezanom za rad SETIa, ali i generalno ljudskog napora da stupi u kontakt, ili bar potvrdi prisustvo vanzemaljskog života, naši "pokušaji" i naši "signali koji su već došli do mnogih zvezda" su jednom rečju laž. Dok postoji mogućnost da se elektromagnetni talasi prostiru večno kroz svemir, većina naših emisija zračenja preslaba je da bi u čitljivoj formi došla i do najbližih zvezda. Zapravo, ako zanemarimo poruku iz Areciba, naša planeta je, iz drugog ugla, veoma tiha (mada je bilo još interstelarnih poruka koje su poslate, najverovatnija mogućnost je da predajnici nisu bili dovoljno snažni da omoguće čisto iščitavanje poruke). S druge strane, naša osluškivanja, naši pokušaji da pronađemo signal do sada su, manje ili više, bili neuspešni. Sa gotovo nepostojećim sredstvima za SETI, sa ograničenim vremenom i opsegom posmatranja, šanse su jako male da ćemo pronaći zalutali signal vanzemaljske civilizacije. Zar to, dakle, ne znači da moramo da pristupimo aktivnije ovom problemu, da oglasimo naše postojanje interstelarnom prostoru? Ovo je nešto od čega moćnici zaziru iz nekog razloga. Naravno, jasno je da o ovome ne može da se odluči bez odluke na nivou celog čovečanstva, s toga današnji moćnici predlažu da se umesto toga koristi stav -nekolicne političara SADa.
Set Šostak, naučnik sa mnogo godina iskustva u SETIu navodi da je već održano mnoštvo simpozijuma i debata vezanih za ovaj problem, tako da on, kao i drugi naučnici upoznati sa temom smatraju da nema previše razloga za brigu. Ipak, takođe, Šostak napominje da to ne mora nužno biti stav u široj javnosti- upravo zato što sa svim tim diskusijama i argumentima nije upoznata. Nije li, dakle, već zanimljiva činjenica da je toliko članaka posvećeno propagandi protiv SETI istraživanja, ali čak ni ovde nije naveden ni jedan protivargument onom mišljenju koje zastupaju moćnici.
U članku o kom govorim (naveden u izvorima) kao centralni naučni autoritet navodi se opaska Stivena Hokinga da susret sa naprednom civilizacijom može biti poguban za ljudsku civilizaciju, poput susreta Kolumba i Evropljana sa Indijancima Novog sveta. Dalje, navodi se teza da slanje signala može biti čak i manje aktivno u odnosu na potragu za energetskim tragovima koji mogu ukazati na postojanje tehnološki razvijene civilizacije na drugoj planeti. Najzad, tu je i glas semi-naučnika-kongresmena koji se zalaže upravo za ovakav pristup i smatra da je prvo neophodno utvrđivanje postojanja druge civilizacije pasivnim sredstvima (osluškivanje, i skeniranje svemira), a tek potom, formiranje grupe naučnika koji će odrediti da li će biti poslata poruka, kao i koja će to poruka biti. Ova ideja, mada nije nužno negativna ima mnoge nedostatke. Ipak, govoreći u ime američke vlade, zagovornik ove ideje propušta suštinsku činjenicu, da se ovo ne tiče pojedinačnih sila, već celog čovečanstva. Ova ideja se dalje razvija u tipično postmodernističkom, gotovo new age smeru, sa suludom tvrdnjom koja nije samo neupućena, već je i opasna, kako je u suštini, vrlo verovatno lažna- da druga tehnološki razvijena civilizacija može biti toliko drugačija da je komunikacija nemoguća.

Eksploatacija u državnim, i međunarodnim okvirima trenutno je dominantna snaga vladajuće klase. Sve dok eksploatacija kao takva postoji, nauka i progres koji zavise od jednakosti i odsustva profita kao vrhovne vrednosti moraće da kaskaju iza.

 Najzad, u članku se navodi da aktivni SETI "nije nauka", već "rezultat nestrpljivosti mlađih generacija SETIa", koje teže da raskrste sa "konvencionalnom mudrošću". Optuženi su da, dakle "nisu naučnici", već teže da "provociraju odgovor civilizacije čije nam namere nisu poznate". Ova hladnoratovska retorika je ne samo nizak udarac, već je i nešto što mora biti kritički sagledano i demaskirano. Neophodno je pobiti tvrdnju da "nema naučnih činjenica koje garantuju pozitivan ishod".
Kritiku ću bazirati upravo na tome, uz napomenu da ne smemu izgubiti iz vida amerocentriči nastup "autoriteta" (ekonomsko-političkih ili naučnih?), kao i činjenicu da upravo zakoni fizike, matematike i drugih prirodnih nauka moraju biti isti svuda, kao i da svaka inteligentna civilizacija mora u svojoj evoluciji proći neke slične etape i razviti neke slične karakteristike- samosvest, bipedalnost, ili bar neku formu udova za manipulaciju alatima, kao i veći mozak. Samo ove forme garantuju da će komunikacija na najbazičnijem nivou biti moguća. Prenošenje apstraktnih ili kulturno specifičnih ideja je druga stvar koja je od sekundarnog značaja.
Ipak, centralna kritika leži upravo u demaskiranju antropocentričnog paranoičnog viđenja sveta. Evo kako i zašto. Svaka civilizacija koja je u mogućnosti da dođe do planete Zemlje i izvrši zamišljenu invaziju morala bi da bude tehnološki napredna- što automatski isključuje mnoge forme društvenog organizovanja kojih se možemo opravdano plašiti- imperijalizam, kapitalizam, autoritarnost. Mada sam o tome govorio u nekoliko različitih članaka, ovde ću ponovo sumirati centralne probleme.

Slika iz revolucionarne Katalonije- najveća revolucija o kojoj se jako malo zna- u Španskom građanskom ratu, radnički sindikati i anarho-sindikalisti oslobodili su Kataloniju i formirali horizontalno uređenje i potpunu jednakost, bez eksploatacije i bez autoriteta. Dok Katalonija nije srušena od strane Frankovih fašista, Musolinijevih sila i Staljinista koji su kritikovali revoluciju zbog njene ne-Sovjetske osnove, vrlo brzo je postala jedna od tehnološki najrazvijenijih oblasti Evrope- jasan pokazatelj da je odsustvo eksploatacije i nejednakosti ključno za progres.

Kao prvo, civilizacija na Zemlji zavisi od prirodnih bogatstava kako je primitivno ustrojena na klasne razlike na mikronivou (vladajuće i podređene klase) i na makronivou (prvi, drugi i treći svet, globalni centar i periferija). Ove izdeljenosti omogućavaju formiranje zakona profita kao vrhovnog zakona, upravo razlog zašto još uvek nije implementirana solarna energija ili energija ventra kao dominantna forma konzumacije energije. U takvom svetu, programi takvih razmera kao što su putovanje brže od svetlosti (neophodno da bi kolonizacija planete i eksploatacija resursa udaljenih nekoliko svetlosnih godina bili smisleni) apsolutno su nemogući i biće usporeni ulaganjem u vojne programe koji su za takvo uređenje dalekosežniji. Dalje, susret Evropljana sa Novim svetom u istoj meri je bio društveno i kulturno specifičan, i uključivao je ponovo, imperijalne sile, kao i robovlasništvo i autoritarnost- društvene osobine koje su suprotstavljene sa naučnim napretkom koji počiva na jednakosti, odbacivanju i preispitivanju autoriteta i napuštanju ograničavajućih faktora (otuda demaskiranje frenologija, astrologija, teologija i drugih pseudonauka od strane prave naučne misli), Da bi se isti kontekst ponovio, napredna civilizacija "osvajača" morala bi već da dođe do ujedinjenja na svom globalnom nivou, do napuštanja eksploatatorskih formi- zarad stvaranja tehnologije koja bi trebala da omogući upravo to? Jasna logička kontradiktornost. Upotreba solarne energije, kao i jednaka raspodela resursa, globalno ujedinjenje i napuštanje destruktivnih formi nužno ukidaju potrebu za eksploatacijom. Zemlja, kao jedina planeta sa razvijenim inteligentnim životom za koju znamo je naš jedini i najbolji primer. Znamo da proizvedena hrana na godišnjem nivou može četiri puta rešiti glad u svetu, kao i da stoprocentna zaposlenost sa znatno skraćenim radnim vremenom omogućava nestanak siromaštva i društvo izobilja. Iako ne preširoko poznate, ove činjenice su naučna istina. Dok ovo nesprovedemo u delo, sama priroda našeg društva, kao neoliberalno kapitalističkog (tj. korporativno-fašističkog) sa snažnim imperijalističkim tendencijama, biće prepreka naučnom razvoju. Zaključak je stoga jednostavan- svaka civilizacija dovoljno napredna da dođe do Zemlje u brzom vremenskom periodu, moraće da prođe kroz svoju tehnološku adolescenciju i uspostavi specifične društvene forme koje će omogućiti tehnološki i naučni progres. Kao takva, civilizacija neće imati nikakve potrebe niti društvene predispozicije za kolonijalizam ili imperijalizam koji se vezuju za proširenje granica moći. U svetu u kom je moć grupa uništena i postala je moć globalne civilizacije da napreduje, kolonijalizam nije mogućnost, a višak resursa je nepotreban i ne postoji. Jednom rečju, ova hipoteza tvrdi da svaka civilizacija, tehnološki razvijena tako da može da poduzme zadatak interstelarnog kolonijalizma, za tim kolonijalizmom neće imati afiniteta niti potrebe. Drugim rečima, ako naš signal i uhvati civilizacija koja teži eksploataciji (poput naše sada), ona, upravo kao mi sada, neće imati mogućnosti da se u taj poduhvat upusti, kako će svi resursi biti usmereni na eksploataciju u okvirima neše planete (primer SADa kao imperijalne korporativno-fašističke sile).
U ovom kratkom članku pokušao sam da ukažem na neke ključne protivrečnosti u tvrdnjama autora ovog članka, kao i onih koji se zalažu za ovu hladnoratovsku retoriku paranoje. Činjenice koje sam naveo su u pravom duhu nauke, otvorene svima na dalje kritičko posmatranje, ali je neminovno da one pokazuju da aktivni SETI jeste nauka, i to nauka bazirana na razumevanju povezanosti politike, globalnog uređenja, nauke i tehnologije. U tom smislu, ako se ova hipoteza pokaže kao tačna, objavljivanjem našeg položaja u svemiru ne ožemo izgubiti ništa, a možemo dobiti mnogo- dovoljno da i sami napravimo sledeći korak ka civilizaciji sutrašnjice, bez kapitalizma, bez nejednakosti, bez eksploatacije.

Izvori:

Space.com

SETI- Novi projekti i stara pitanja

Aresibo opservatorija u Portoriku, sa koje je poslata čuven Arecibo message

Ove nedelje u portale koji se bave prenošenjem informacija vezanih za astronomiju, astrofiziku i srodne discipline i subdiscipline stigla je nova vest, ponovno snažnije aktiviranje SETI programa i to na dva različita projekta. Rad na posebnom skeniranju, takozvanom, Panchromatic SETI projektu, skeniranju 30 zvezda koje su najbliže Suncu na različitim talasnim dužinama, kako bi se detektovali signali veštačkog porekla, trebalo bi da počne sa aktivnim radom na leto ili jesen ove godine.Zvezde koje će biti posmatrane odabrane su samo po kriterijumu blizine Suncu, kako bi se sprečila pretraga samo zvezda sličnih Suncu, navode naučnici. Na listi se nalazi 30 zvezda udaljenih do 5 paraseka (16 svetlosnih godina) od Zemlje i uključuju 13 samih zvezda, sedam binarnih sistema i jedan sistem sa tri zvezde. Veliku većinu čine zvezde manje od Sunca, ali su na listu dospeli i jedan beli patuljak i jedna zvezda F klase. Oko ni jedne od ovih zvezda za sada nije otkriveno postojanje egzoplaneta, ni od strane Keplera, ni od projekata pod okriljem ESAe.
Drugi projekat već je otpočeo sa radom i oslanja se na podatke Keplera, tako da podrazumeva skeniranje zvezde u trenutku kada se, iz ugla Zemlje, dve planete preklope. Pretpostavka je da ukoliko na jednoj planeti postoji inteligentan život i tehnološki napredna civilizacija, ona je mogla da započne istraživanje svojih susednih planeta, baš kao što je i naša vrsta to učinila, šaljući desetine sondi, rovera i drugih letilica, širom Sunčevog sistema. Ovaj projekat se nada da će uhvatiti veštačke signale koje je civilizacija uputila sa matične planete sondi ili roveru na drugoj. Za sada, projekat je obradio 75 ovakvih "podudaranja" i za sada nije bilo rezultata. Bitno je i napomenuti da sa sadašnjom tehnologijom, naučnici su u mogućnosti da detektuju ove signale ukoliko potencijalna vanzealjska civilizacija koristi način komunikacije sa sondama sličan onom koji koristi naša civilizacija.
U sklopu ovih projekata, naglašena je i bitna činjenica- mada signali od radio komunikacije i televizijskih predajnika zaista putuju sa naše planete svakodnevno, takvi signali najčešće ne mogu ostati dovoljno jasni za prijem preko interstelarnih razdaljina. Tako, ovi signali postaju izgubljeni u pozadinskom šumu posle nekoliko desetina svetlosnih godina. Umesto toga, naučnici se nadaju da će detektovati snažan radarski signal ili neki drugi, sličan onima koji se danas koriste u vojne svrhe ili astronomska istraživanja. Spekuliše se i o mogućem detektovanju budućih izvora energije ili novih načina komunikacije koji mogu slati snažnije signale i tako ostati čitljivi preko većih razdaljina.
Upravo udaljenost je najveća prepreka u ovom istraživanju, kako snaga predajnika koja obezbeđuje jasan signal raste sa kvadratom udaljenosti. Stoga, civilizacije koje su na većim razdaljinama od Zemlje mogu biti detektovane samo ukoliko koriste način komunikacije u ovom delu elektromagnetnog spektra, i ukoliko koriste ekstremno snažne predajnike (što je vrlo malo verovatno, ukoliko se radi o planetarnoj komunikacijskoj mreži). Dakle, u oba ova projekta, nadamo se signalu na frekvencijama koje posmatramo i to emitovanom, najverovatnije iz nekog netipičnog izvora.
Čitanje ove vesti i razmatranje članka o njoj me je navelo na to da razmislim kako je sajtu koji se bavi ksenologijom, do sada nisam napisao nešto o ovoj organizaciji. Stoga, u daljem tekstu govoriću nešto o istorijatu SETI programa i osnovnim tehnikama kojima se služi, kao i implikacijama koje ima za dalja istraživanja, ali i druge projekte.

Prvi logo koji je SETI koristio

SETI (Search for Extra-Terrestrial Inteligence) je zajednički naziv za više aktivnosti i projekata koji su usmereni na naučnu potragu za vanzemaljskim životom, polazeći od osnovne pretpostavke- da druge tehnološki razvijene civilizacije postoje i da ih najverovatnije možemo na neki način detektovati sa Zemlje. Istraživanja su najčešće vezana za Berkli u Kaliforniji, Harvard ili SETI institut.
U novembru 1961., u Zapadnoj Virdžiniji, održana je prva konferencija SETIa na kojoj su prisustvovala desetorica organizatora, među kojima su bili Frenk Drejk (poznat po čuvenoj Drejkovoj jednačini koja je i nastala kao rezultat upravo diskusije na ovoj prvoj konferenciji) i Karl Segan, kao i drugi naučnici iz najrazličitijih oblasti.
Tokom godina, centralni metod koji je SETI razvio jeste skeniranje elektromagnetnog spektra i potraga za signalom koji ima karakteristike veštački stvorenog izvora radio signala i koji se ponovio više nego jednom. Ipak, postoji nekoliko problema. Elektromagnetni spektar podrazumeva ogroman raspon od gama zrakova, preko vidljive svetlosti, infracrvenog spektra do radio talasa i drugih vrsta emitovanja dugih talasa. Čak i u okviru jednog tipa elektromagnetnog spektra, recimo, u radio talasima, postoji bezbroj frekvencija na kojima možemo detektovati signal.Mada postoji više ideja o tome na kojoj frekvenci bi vanzemaljske civilizacije emitovali u svemir, posebno ukoliko se radi o signalima upućenim drugim civilizacijama koje možda slušaju- nalik na nas. Jedna od vodećih ideja jeste upotreba takozvanog water hole-a, uskog skupa frekvencija između 1,420 i 1,666 MHz. Ne samo što na ovoj specifičnoj frekvenciji nema mnogo šuma i moguće je da signal ostane jasan preko većih rastojanja, već je i 1,420Hz frekvencija elktromagnetnih emisija vodonika, dok je 1,666 MHz frekvencija hidroksila (OH). Ova dva elementa kombinovano, čine molekul vode. Stoga, većina SETI naučnika se zalaže za upotrebu ove frekvencije prilikom osluškivanja signala poslatih sa drugih planeta, kako je ona pogodna za interstelarno komuniciranje- praktično, zbog niskog šuma na pomenutoj frekvenci i simbolično- ukoliko pretpostavimo da je voda univerzalni uslov za razvoj života, a posebno inteligentnog života.

Prikaz water hole-a u elektromagnetnom spektrumu u odnosu na količinu pozadinskog šuma.

Ipak, čak i ukoliko je signal zaista emitovan na ovoj frekvenciji i sa dovoljno snažnog odašiljača da ga detektujemo, neophodno je da naši prijemnici gledaju u pravom smeru u pravom trenutku. Dakle, i dalje se čini da postoji velika verovatnoća da signal prođe neopaženo. Zarad rešenja ovog problema, neophodno je intenzivirati potragu, omogućavajući radio prijemnicima da se usresređuju na potencijalne mete, i da se omogući da se obrađuje daleko više frekvencija istovremeno- što je sa savremenim političko-ekonomskim sistemom i njegovim vrednostima apsolutno nemoguće. I sada SETI zavisi u najvećoj meri od dobroboljne aktivnosti pojedinaca, univerziteta i sponzora, a daleko manje od nestalnih i konfuzno definisanih (u dugim vremenskim periodima, potpuno odsutnim) finansiranjima od strane države.
Još jednom, čini se da savremeni političko-ekonomski sistem sa svojim profitom kao najvećom vrednošću i korporativno-fašističkom ideologijom "neoliberalizma" pretstavlja prepreku nauci i progresu čovečanstva. Ipak, i do sada, uz veliki trud i zalaganje, uspevali smo da održimo kakav-takav tempo koračanja napred. Uz dalje aktivnosti, nova otkrića i inovativne pristupe, i SETI projekat može imati daleko svetliju budućnost kakvu su osmislili pokretači ovog projekta, a koja je sada i više nego neizvesna usled destruktivnih sila neoliberalnog kapitalizma i savremenog sistema.
Najzad, bitno je primetiti kako je tokom svih ovih godina, SETI u većini pretpostavljao jednosmernu komunikaciju, ili bar komunikaciju koja je započeta od strane nekog drugog. Tokom tehnološke istorije čovečanstva bilo je zapanjujuće malo pokušaja da mi, stanovnici Zemlje, pretstavimo sebe i obratimo se nekome ko bi možda slušao na nekoj udaljenoj planeti oko neke daleke zvezde. Konstruisanje globalne paranoje i postavljanje kompetitivnog, destruktivnog, kapitalističkog pristupa kao markera civilizacije stvara pretstavu o opasnosti da naše postojanje pokažemo "naprednim osvajačima". Tokom tehnološke istorije, manje od deset takvih poruka je poslato, a najveći broj najverovatnije ne bi bio prepoznat u pozadinskom šumu, zbog različitih grešaka ili tehničkih nedostataka prilikom slanja.
Kakva nam je, dakle, perspektiva? Po svemu sudeći, i dalje uspevamo da nastavljamo da slušamo, uprkos tome što je sam taj poduhvat, mada možda od fundamentalnog značaja za ljudsku vrstu, u sadašnjem svetu posmatran kao nebitan. Ipak, to ostaje lutrija, na kojoj ipak možda možemo dobiti prvu nagradu. Ali, šanse ostaju male. S druge strane, naša planeta, "bleda plava tačka, izgubljena u sjaju svoje zvezde" za sve druge koji možda slušaju daleko aktivnije nego mi, ostaje tiha.
Da li zaista želimo da ovako ostane? Ovo pitanje je ključno za ksenologiju. Izučavanja egzoplaneta, bolji teleskopi koji će nam omogućiti da izračunamo sastav atmosfera drugih svetova i pronađemo potencijalne znake života, sve su to putevi koji nas mogu dovesti do najvećeg otkrića- da nismo sami u svemiru. Ali, kada do tog otkrića dođe, ukoliko pronađemo dokaze o postojanju tehnološki razvijene vanzemaljske civilizacije, pitanje komunikacije postaje centralno pitanje. Ipak, da bismo tom pitanju kada ono dođe mogli da pristupimo zrelo i odgovorno, kao ljudi, stanovnici Zemlje, jedna civilizacija u beskraju svemira, negde u spiralnom kraku jedne sasvim obične galaksije, pre toga moramo srušiti predrasude, laži i manipulacije i prestati da u zvezde gledamo sa strahom, posmatrajući u njima projekcije naših mana.

Izvori:

Space.com
Wikipedia [1]
Wikipedia [2]
Wikipedia [3]
Astronomy Now

SETI-Traganje za vanzemaljskim životom, priredio Zoran Živković, svetlost, Kragujevac, 1979.

Gliese 832c i implikacije za dalja istraživanja

 

 Od kad se intenzivirala potraga za egzoplanetama, otkriće sveta nalik na Zemlju postajala je sve realnija opcija. Dok i dalje iščekujemo pronalazak prve planete koja je zaista nalik na Zemlju, otkrića različitih svetova smeštenih u naseljivu zonu (pojas oko zvezde u kom bi planeta dobijala toliku količinu energije da omogući temperature na kojima voda postoji u tečnom stanju) postavljaju pitanja i omogućavaju spekulacije o nastajanju i održavanju života u sredini koja je ipak u velikoj meri drugačija nego što je Zemlja. Od posebnog interesovanja bile su planete često nazivane "superzemljama" koje su između 4 i 7 Zemljinih veličina- svetovi o kojima ne znamo mnogo, a čini se da mogu postojati u različitim oblicima- ogromne sfere kamena, sa tankim atmosferama- dakle, kao znatno veća Zemlja; ali i kao manja kamena jezgra sa ogromnim atmosferama od lakih elemenata- dakle, kao umanjeni Neptun ili Jupiter. Ova razlika može biti ključna prilikom razmatranja pitanja naseljivosti planete.
Gliese 832 je crveni patuljak, udaljen 16,1 svetlosnih godina od Zemlje, u sazvežđu Ždrala, sa oko 0,45 masa Sunca. Oko ove zvezde je otkrivena jedna planeta u septembru 2008., Gliese 832b, sa oko 0,64 masa Jupitera koja orbitira oko svoje zvezde na 3,4 AU (astronomical unit = prosečna udaljenost Zemlje od Sunca, zvanično definisana kao 149597870700 metara), i treba joj oko 9 Zemaljskih godina da završi orbitu. Kao takva, ona se nalazi izvan naseljive zone, u daleko hladnijem delu sistema. Sada, međunarodni tim naučnika je potvrdio postojanje još jedne planete, superzemlje Gliese 832c koja ima 5,4 mase Zemlje i orbitira oko zvezde na 0,16 AU, završavajući svoju godinu za oko 36 Zemaljskih dana. Kako je zvezda Gliese 832, crveni patuljak (klase M1.5V, M patuljak) manja i hladnija od Sunca, ovo rastojanje pretstavlja naseljivu zonu (po optimističnijim procenama), dok "konzervativno" viđenje naseljive zone isključuje ovu planetu.
Planeta je otkrivena kada je međunarodni tim stručnjaka uspostavio saradnju sa nizom organizacija i različitih grupa koje su se bavile ksenološkim istraživanjima. Tako, ovo otkriće pretstavlja i lep primer međunarodne saradnje naučnika i istraživača. Tim naučnika koji je istraživanje započeo u Australiji, analizirao je posmatranja ove zvezde i podatke dobijene sa više lokacija- UCLES, Carnegie Planet Finder Magelan teleskopa u Čileu, i HARPS spektograf, takođe u Čileu pod pokroviteljstvom ESAe.

Orbitalna analiza- klikni za uvećan prikaz

 Naučnici primećuju da, ukoliko ostavimo po strani veličinu planete, sistem Gliese 832 u mnogo čemu potseća na Sunčev sistem, ali u manjoj verziji- kako je zvezda hladnija, planete su daleko bliže zvezdi, u odnosu na Sunčev sistem. Naime, dok u naseljivoj zoni postoji planeta koja ima određen statistički potencijal da zaista bude naseljiva, u sistemu postoji i veća spoljašnja planeta, koja je možda, odigrala sličnu dinamičku ulogu u tom sistemu, kao Jupiter u našem.
Naučnici procenjuju da bi Gliese 832c trebalo da dobija približno istu količinu energije kao i Zemlja, mada nije sigurno kako to može uticati na njen potencijal za život jer je moguće da Gliese 832c poseduje veliku atmosferu koja može dovesti do efekta staklene bašte, zagrevajući tako planetu do temperatura na kojima će voda ispariti. Za potrebe određivanja očekivanih temperatura različitih planeta, jedno od sredstava za analizu je temperatura ekvilibrijuma planete (Planetary equilibrium temperature), računanje temperature ukoliko se zanemare svi faktori sem uticaja zvezde. Temperatura ekvilibrijuma za Gliese 832c iznosi -20 stepeni celzijusa (što je približno Zemljinoj vrednosti od -18, ali uz veće varijacije- do 25 stepeni). Ipak, velike razlike u atmosferama, veličinama, zvezdama oko kojih orbitiraju, može značiti i druge bitne razlike koje mogu dovesti do toga da umesto nalik na Zemlju, ova planeta bude više nalik na Veneru, pretopla za život sa ogromnom atmosferom koja je karika u ciklusu ekstremnog efekta staklene bašte.
Ipak, veliki broj karakteristika je nepoznat, tako da iako postoje opravdane sumnje vezane za potencijalnu negostoljubivost Gliese 832c, postoji verovatnoća da ona izgleda drugačije nego što mislimo, kako sa trenutnom tehnologijom, većina ključnih podataka ostaje nepoznata. Kao poseban naučni metod za prvo procenjivanje sličnosti neke planete sa Zemljom, grupe naučnika su radile na razvoju specifične jedinice (na ovom polju veliki doprinos je dala Planet Habitability Laboratory sa Aresibo univerziteta u Čileu) koja je definisana kao ESI (Earth Similarity Index). ESI pretstavlja jednačinu koja uzima u obzir različite značajne parametre (uglavnom stelarni fluks i masu) i daje vrednost između 0 i 1, gde je savršeni Zemljin "blizanac" 1. Gliese 832c ima ESI od 0,81, što je smešta među tri egzoplanete sa najvećim ESI- Gliese 667Cc (0,84) i Kepler 62e (0,83). Kako je Gliese 832c najbliža Zemlji, naučnici smatraju da će biti česta meta daljih istraživanja i posmatranja.
Različita neodgovorena pitanja, kao i neke karakteristike koje ukazuju da ova planeta najverovatnije nije zaista nalik na Zemlju ne čine ovo otkriće spektakularnim u smislu otkrića savršenog kandidata za istinsku drugu Zemlju. Ovo otkriće je značajno iz više drugih razloga, a posebno zbog implikacija ovog otkrića i pitanja koja postavlja. Kao prvo, ovo je još jedna egzoplaneta koja je bila dovoljno blizu zadatim parametrima da se razmatra kao potencijalno naseljiva, i samo pokazuje da manje planete, kao i one koje su u svojim naseljivim zonama nisu retke kao pojava u svemiru. Zbog svoje blizine, ova planeta može da postane česta meta daljih istraživanja što će unaprediti naša znanja o egzoplanetama i solarnim sistemima, ali možda biti i poligon za razvoj nove tehnologije, koja će nam omogućiti da o drugim planetama saznamo mnogo više. Najzad, ova studija pokazuje koliko smo napredovali- od prepirki oko toga da li planete postoje izvan našeg sistema, da li su rekte, preko centralnih ideja o naseljivosti, već sada razmatramo uticaje atmosfere, interakcije sa drugim telima i druge karakteristike koje naše shvatanje "naseljive planete" daleko proširuju. Ovakve planete pokazuju nam da nekada shvatanje naseljive zone u smislu određenog temperaturnog pojasa više nije dovoljno za naš pogled u noćno nebo. Sada već znamo dovoljno da shvatimo da različiti elementi u specifičnoj interakciji stvaraju naseljivu planetu i različiti parametri različito mogu varirati i menjati lice planete. To je najsnažnija implikacija ovog otkrića- počeli smo da razumevamo kompleksne odnose ovih elemenata, i tako, da sebi otvaramo vrata za razmatranje različitih potencijalno naseljivih svetova. Razrada teorija koje su počele sa goldilock's zone i Earth Similarity Index-om moraju da nastave da se razvijaju, dajući nam jednog dana obuhvatnu teoriju pomoću koje ćemo preciznije procenjivati novootkrivene svetove, stvarajući jasniju sliku o svetu oko nas. Mnoge sile oblikuju svetove oko drugih zvezda i samo razumevanje tih sila može nam omogućiti da zavirimo dublje, pogledamo preciznije u ove udaljene svetove i usmerimo našu potragu u ispravnom pravcu. Samo razumevanjem kompleksnih sistema interakcija, možemo napraviti sledeći korak u potrazi za vanzemaljskim životom, i proširiti naše shvatanje "naseljive planete".

Izvori:

Universe Today
Space.com
Planet Habitability Laboratory
Wikipedia [1]
Wikipedia [2]

Kako izgleda superzemlja?

Akrecioni disk iz kog se formira solarni sistem. Zbog zajedničkog hemijskog porekla čitavog sistema, hemijski sadržaj zvezde i odnos njenih elemenata, posebno prisustvo onih težih od vodonika i helijuma, može ukazati na određene karakteristike koje će njene planete imati, posebno ukoliko govorimo o veoma interesantnoj i za sada, slabo istraženoj grupi- superzemlje.

 Jedna od činjenica o planetama koje gotovo svi znaju jeste da one dolaze, sa manjim ili većim varijacijama u dve osnovne vrste- male, kamenite planete poput Merkura, Venere, Zemlje i Marsa, kao i ogromne planete sa gigantskim atmosferama od vodonika ili helijuma, ili smeše sa dodacima drugih gasova, koje obmotavaju mala jezgra, kao što su Jupiter, Saturn, Uran i Neptun. Ipak, potraga ze egzoplanetama koja se intenzivirala u poslednjih nekoliko godina, radom ESAe i s njima povezanim opservatorijama i istraživanjima, ali i Kepler misijom NASAe, a posebno internacionalnom saradnjom naučnika, pokazala je da planete mogu pretstavljati različite ekstreme, kao i da mogu biti drugačije od bilo čega što smo u Sunčevom sistemu videli. Umesto ledenih džinova, upoznali smo se sa "vrućim Jupiterima", ogromnim gasovitim planetama koje "ključaju" u uskoj orbiti oko svoje zvezde, zatim sa "vodenim svetovima", sa beskrajnim okeanom, bez kopna. A, tu su naravno, i superzemlje- nejasna kategorija, planete veće od Zemlje do oko 4 puta. Ipak, da li su one sličnije Zemlji ili Neptunu. U kojim se varijacijama one mogu pojaviti? Čini se da možda imamo odgovor. Ali, pre toga, kako je do tog potencijalnog odgovora došlo i zašto je ovo pitanje- konkretnih karakteristika jedne grupe planeta toliko veliki izazov?
Iako je gotovo 75% planeta otkrivenih u misiji Keplera upravo ove veličine (prečnik je manji od četiri Zemljina), i dalje nemamo mnogo podataka o njima i to iz razloga što metoda koju Kepler koristi, takozvana, tranzitna metoda gde teleskop posmatra zvezdu i ukoliko egzoplaneta prođe, orbitirajući oko svoje zvezde, između nje i Keplerovog instrumenta, beleži se specifičan pad u svetlosti zvezde. Analizirajući ponavljanja tog uzorka, naučnici mogu da potvrde da se radi o stvarnoj egzoplaneti. S druge strane, iz količine svetlosti koja je izostala prilikom tranzita, moguće je izračuniti veličinu planete (odatle nam poznati prečnici). Ipak, da bismo saznali kako te planete zaista izgledaju, potrebno nam je još podataka. Gotovo je nemoguće (sa trenutnom tehnologijom) teleskopom direktno snimiti planetu, i to tako da ta slika ima određenu "informacionu težinu". S druge strane, poznavanje gustine planete moglo bi nam omogućiti da izračunamo vrednost koja će nam dati pretstavu o tome kakav je hemijski, odnosno geološki sastav neke planete. Jedini problem je što Kepler ne može svojim posmatranjem zaključiti ništa o masi planete koja je za tu jednačinu neophodna. Upravo tu se pokazuje veliki značaj drugog veoma bitnog metoda za potragu za egzoplanetama. Radi se o radial velocity metodu, koji je mnogo češće koristila European Southern Observatory smeštena u Čileu. Ovim metodom, utvđuje se koliki je gravitacioni uticaj planete na zvezdu, te se time može izračunati njena masa. S druge strane, ovaj metod nam ne može reći ništa o prečniku ove planete. Stoga, ova dva metoda veoma su kompatibilna i daju nam širu sliku.
Ipak, da bi obe vrste merenja mogle da se primene na istu planetu, neophodno je da njena zvezda bude i dovoljno blizu Zemlje, za primenu radial velocity metoda, i da bude tako poravnata iz ugla Zemlje da je na nju primenjiva transit metoda.

Da li bi život mogao da nastane na planeti koja je veličine Zemlje, ali sa daleko masivnijom atmosferom- na takozvanom "gasovitom patuljku"?

 Zbog toga, tim naučnika je pokušao da proveri novu hipotezu- posmatrajući samo zvezdu, možemo zaključiti nešto o njenim planetama. Pretpostavka je bila da kako su zvezda i njene planete bile formirane iz istog oblaka kosmičke prašine i gasa, hemijski sastav zvezde donekle će oslikavati i sastav planeta. Zbog toga, naučnici su posmatrali karakteristiku zvezda poznatu kao metallicity, prisustvo elemenata težih od vodonika i helijuma.
Rezultati su bili interesantni. Činilo se da zvezde sa većim procentom ovih elemenata teže da oko sebe imaju veće planete, što je odgovaralo početnoj pretpostavci- prisustvo težih elemenata dovešće dobržeg formiranja kamenitih jezgara koja će imati vremena da prikupljaju oko sebe velike atmosfere vodonika i helijuma. S druge strane, u rezultatima su primetne tri grupe zvezda, koje odgovaraju podgrupama kategorije superzemlja. Tako planete do veličine 1,7 Zemljinih prečnika najčešće jesu kamene planete poput Zemlje koje se formiraju oko zvezda koje su poput Sunca, ili još siromašnije težim elementima. Zvezde koje imaju nešto veći procenat ovih elemenata od Sunca teže da stvaraju planete veličine od 1,7 do 3,9 Zemljinih prečnika. Ova kategorija planeta sada je nazvana "gasoviti patuljci" koji, u zavisnosti od svog položaja u sistemu, mogu izgledati veoma drugačije. Najzad, zvezde koje su veoma bogate teškim elementima u svojim sistemima imaju gasovite džinove poput Jupitera i neretko veće, čiji je prečnik uvek veći od 4 Zemljina.
Gasoviti patuljci, nova kategorija planeta, smeštena između dva ekstrema-malih kamenitih planeta sa tankom atmosferom težih elemenata i ogromnih planeta čvrstog jezgra i ogromnog gasovitog omotača od lakih elemenata, započele su put gasovitih džinova, prikupljajući oko sebe veliku atmosferu. Ipak, one nikad nisu dostigle veličinu džinova Sunčevog sistema, što može značiti da u nekim slučajevima, na površini svojih "jezgara" ne moraju imati ekstremne uslove, kakve poznaju džinovi Solarnog sistema. Ipak, čak i oni, kako se čini, mogu doći u dve varijacije- pored ove "umanjene" verzije gasovitih džinova, ukoliko su smeštene nešto dalje od svoje zvezde, ove planete mogu imati relativno tanku atmosferu, ali zato ogromno "jezgro". Odnosno, mogu biti i do nekoliko puta veće od Zemlje- ogromne kamene sfere, izgubljene u sjaju dalekih zvezda.
Čini se da odnos hemijskih elemenata u jezgru zvezde utiče u statistički značajnoj meri na formiranje određenog tipa planeta u jednom sistemu. Prisustvo teških elemenata u zvezdi, ukoliko je slično odnosima hemijskih elemenata u Suncu, dovodi do formacija planeta koje su veoma nalik na Zemlju po svojoj veličini i hemijsko-geološkoj strukturi. Upravo ovakav odnos elemenata može dovesti do stvaranja planeta koje su dovoljno velike da zadržavaju atmosferu, imaju magnetno polje i potencijalno, veliki Mesec- bitni uslovi za nastanak i razvoj života. Manje od ovoga, i u sistemu se mogu naći patuljaste planete koje ne mogu imati svoje magnetno polje, pa tako ni zadržati atmosferu. Više od toga, i planete mogu postati neobične sfere- kameni giganti, veći i do tri puta od Zemlje, ili sitne planete obavijene velikim gasovitim omotačem, ali manje pet do šest puta u odnosu na Jupiter. Ove teorije za sada čvrsto stoje i odgovaraju kako modelima, tako i statističkom istraživanju- upoređivanju hemijskog sastava oko 400 zvezda sa veličinama oko 600 planeta. Kroz ovo istraživanje, stekli smo novo saznanje o dalekim svetovima, a kosmička arena se proširila na planete za koje do pre par godina nismo bili sigurni da li postoje.

Izvori:
Space.com [1]
Space.com [2]

Sabotaža nauke: Odnosi moći i političke prepreke ksenološkim istraživanjima

Kepler 186f, "problematično" otkriće

 Iako se čini da je doba progona nauke u dvadeset i prvom veku daleka prošlost, nešto što vezujemo za periode opresivne moći religijskih institucija i s njima povezan, "mračni Srednji vek", to ne znači da i danas ne postoje izvesni suptilniji napadi na autonomiju nakue. U mnogim disciplinama, manipulacije su očigledne. Izvesna istraživanja su zatvarana zbog "zakona tržišta" ili politički određenih "prioriteta". Politike finansiranja naučnih istraživanja uveliko određuju smer i tempo napretka, pristup informacijama je nejednak usled klasnih razlika, određene naučne činjenice se prenaglašavaju, ignorišu i skrivaju i na druge načine se vrši manipulacija tim činjenicama.
Možda se ovo čini običnom teorijom zavere, ili bar, pesimističnim pogledom na ovo pitanje. Zato, potrebno je potsećanje na jednu priču iz relativno skorašnje istorije koja ilustruje načine na koje politički i ekonomski odnosi moći utiču na ograničavanje i sputavanje naučnog progresa.
Kler Kameron Paterson (Clair Cameron Patterson) bio je geohemičar koji je u saradnji sa kolegom, Džordžem Tiltonom razvio olovo-olovo metod za datiranje uzoraka, pokušavajući da unapredi i poboljša uranijum-olovo datiranje. Olovo-olovo metod bio je ključan za precizna datiranja uzoraka kao što su fragmenti meteorita, različite vrste stena formiranih u prošlosti Zemlje. Koristeći ovaj metod na meteoritu Canyon Diablo, Paterson je izračunao starost zemlje, procenivši je na 4,55 milijardi godina. Ova cifra bila je daleko preciznija od svih dotadašnjih i ostala je gotovo nepromenjena od 1956. godine.
Istražujući ovaj zadatak, Paterson se borio sa čestom kontaminacijom uzoraka, i u svojim različitim istraživanjima (kao što je praćenje geohemijske evolucije Zemlje) prikupljao je uzorke iz najrazličitijih sredina, uključujući i sedimente iz Atlantika i Pacifika, uzorke vode iz dubine okeana, kao i led iskopan u lednicima Grenlanda- sneg koji je pao u dalekoj prošlosti Zemlje. Rezultati koje je dobio istraživanjem ovih uzoraka otkrili su mu i nešto drugo o njegovom prethodnom problemu koji je u svim istraživanjima bio kontaminacija olovom.
Uporedivši rezultate dobijene analizom uzoraka sa ovim problemom, Paterson je došao do zabrinjavajućih rezultata. Činilo se da je količina olova u prirodi porasla za određeni faktor. Uporedivši količinu olova u odnosu na barijum u uzorcima vode sa različitih dubina, potvrdio je da je došlo do određenog povećanja količine olova u prirodi- posledica industrijskog zagađenja, kako je u to vreme olovo bilo materijal koji je korišćen za ogroman broj namena, a posebno je bio prisutan u benzinu, i kao takav, bio je osnova industrije goriva. Ipak, tek ispitivanje uzoraka sa Grenlanda otkrilo je šokantne cifre. Činilo se da je prisustvo olova u atmosferi, okolini, a samim tim, dakle, i u lancu ishrane drastično poraslo od početka upotrebe olova u proizvodnji goriva i motornih aditiva. Štaviše, u to vreme, u krvi prosečnog stanovnika države "prvog sveta" bilo je i do 80% više olova nego što je njegov prirodni nivo!
Olovo nije samo sporedni problem. Trovanje olovom izaziva niz psihičkih i fizičkih simptoma. Najčešće, ukoliko je kontinuirano, može izazvati halucinacije, delirijum i smrt. Ipak, u to vreme, olovo nije korišćeno samo u ovoj krucijalnoj industriji američkog kapitalizma. Olovo je bilo široko rasprostranjeno, upravo zbog lakoće obrade. I izraz "olovni vojnici" zaista potiče od razvijene industrije olovnih igračaka za decu! Takođe, koristilo se i za đonove cipela, pa čak i pribor iz domaćinstva. Radnici koji su radili u ovim fabrikama bili su najčešće žrtve, i postoje brojna svedočenja o napretku trovanja koje je dovodilo do delirijuma, kada bi skakali kroz prozore ili na drugi način tragično stradali zbog degradacije mentalnog zdravlja usled oštećenja neurotransmiterskih veza koje izaziva trovanje olovom. Većina onih koji bi ispoljili simptome trovanja bi umirali u relativno kratkom vremenu. Ipak, to je bilo pripisano uobičajenim rizicima posla.

Clair Cameron Patterson

Uvidevši ove šokantne rezultate, Paterson je pokušao da ih objavi. Posle toga, uskraćena su mu sredstva za dalja istraživanja, bio je ostracizovan u naučnom svetu, bio je "upozoravan" da je vreme da istražuje nešto drugo. Ipak, Paterson je odlučio da ovaj problem iznese i pred kongres i izbori se protiv lobiranja i ogromne političko-ekonomske moći Ethyl Corporation-a, vodećeg proizvođača goriva i motornih aditiva. Ipak, Ethyl Corporation je zaposlio uspešnog naučnika Roberta Kihoa (Robert A. Kehoe) kao svog govornika. Manipulišući činjenicama, ignorišući nove informacije i implikacije, Kiho je svesno sabotirao jedan korak u naučnom progresu, i počinio umesto toga korak više u održanju ekonomskog monopola velike korporacije. Ipak, to nije bilo sve- čak i kada su ova pitanja neminovno pokrenuta, Kiho je bio centralni govornik, dok je Paterson bio marginalizovan. Štaviše, 1971. je bio isključen iz Nacionalnog saveta za istraživanje (National Research Council), i to baš onda kada je tema zasedanja bila atmosferska kontaminacija olovom, tema za koju je bio vodeći ekspert!
Tek dve godine kasnije, Agencija za zaštitu životne sredine (Environmental Protection Agency) objavila je plan za postepeno smanjenje i, deceniju kasnije, potpuno izbacivanje korišćenja olova u gorivu. Do 1990., u krvi stanovnika Amerike bilo je 80% manje olova.
Patersonova borba nije bila priznata tada, a šokantno, nije ni danas. Naučnik koji je prvi precizno izračunao starost naše planete, a uz to, spasio svet jedne ekološke katastrofe, pogubne po čitavo čovečanstvo nikada nije dobio otvoreno priznanje za svoje rezultate. Iako današnji zdravstveni standardi prihvataju štetnost olova i imaju regulacije vezane za njegov nivo, Paterson je umro kao marginalizovana figura, a i danas je pretstavljen (onda kada se o njemu govori, što je retko), kao čudak, usamljenik, sukobljen sa naučnom zajednicom, čija borba i čija saznanja možda i jesu bila tačna, a čak i kada se o njemu govori barem neutralno, pominje se utvrđivanje starosti Zemlje (mada je i to retko), i potpuno se ignorišu druge implikacije njegovog rada, kao i njegova antikorporativna borba. Kada se piše o Patersonu, govori se da su njegovi rezultati "navodno" bili takvi i takvi- rezultati više puta potvrđeni. Rezultati koji su spasili milione i koji su stvorili jedan deo zdravstvenih standarda, mada to relevantne institucije retko priznaju. Novi serijal "Kosmosa" obrađuje ovu priču detaljno, i stoga ću iskoristiti ovu priliku da uputim na njega i pohvalim odanost novog serijala Seganovim stavovima i idejama.
Imajući na umu ovu priču, čini se da uticaj političkih i ekonomskih odnosa moći na nauku nije zanemarljiv i svakako je nešto protiv čega se treba boriti. Ipak, iako bih voleo da pričam o tome, priča o Patersonu kao, verujem, veoma ilustrativna anegdota, oduzela je mnogo prostora, te ću stoga preći na sabotaže danas vidljive i posebno primetne u poslednjem periodu, usmerene na ksenološka pitanja.

"If we are to survive, our loyalties must be broadened further, to include the whole human community, the entire planet Earth. Many of those who run the nations will find this idea unpleasant. They will fear the loss of power. We will hear much about treason and disloyalty. Rich nation-states will have to share their wealth with poor ones. But the choice, as H. G. Wells once said in a different context, is clearly the universe or nothing."- Carl Sagan

 Kada govorim o ksenologiji, kao o sinkretičkom konglomeratu nauka koji se bavi potragom za vanzemaljskim životom, izučavanju uslova vezanih za njegov nastanak i razvoj, potencijalom različitih oblika života, jasno je da je u ovom trenutku njen najčvršći temelj ono što možda možemo nazvati egzoplanetologijom- izučavanje i pronalaženje egzoplaneta. U poslednjih nekoliko godina, uz napore Keplerovog tima, tima European Souther Observatory-a, kao i raličitih međunarodnih timova naučnika, naše znanje o planetama izvan Sunčevog sistema je postalo mnogostruko veće. Od prvog otkrića 1996., do prvih direktnih slika, prve temperaturne mape druge planete, upoznali smo vruće Jupitere, superzemlje, ekscentrične orbite, a iz svega toga, pojavila su se nova pitanja. Već sada, potraga za planetom nalik Zemlji usmerava se preciznije, razvijaju se teorije koje će kada govore o naseljivosti uzeti u obzir faktore koji su do sada bili nepoznati. Formiraju se kompjuterski modeli, i kroz praksu učimo kako da preciznije i detaljnije iščitavamo podatke dobijene različitim tehnikama otkrivanja egzoplanete. Uzbudljivo vreme potrage, a čini se da su fascinantna otkrića sve češća, i sve bliža onome što neki naučnici nazivaju "svetim gralom planetarne astronomije"- otkriću Zemljine planetarne bliznakinje, ili bar- bližeg rođaka.
Otkriće Keplera 186f za sada, poslednje je u nizu fascinantnih otkrića kojih će, nadam se, biti još. Dok je ovo otkriće izazvalo uzbuđenje i veselje kod nekih, čini se da postoji i drugačiji stav. Ipak, to nije stav koji je ukorenjen u nekom fundamentalizmu- taj stav je dobio svoj jasan izraz u "zvaničnom" naučnom diskursu. Pomenuću neke članke.
Koliko je poznat koncept The Big Filter? Ili, bar, koliko je bio poznat pre aprila ove godine? Ovaj koncept je samo jedna u nizu teorija koje daju odgovor na Fermijev paradoks- ako postoji toliko civlizacija koliko statistika nalaže, gde su svi? The Big Filter podrazumava da postoji niz "koraka" koji vode od naseljive planete (položaj u sistemu, veličina, tip zvezde, rotacija itd.) do napredne civilizacije. Neki od tih koraka ponaša se kao filter- postoji srazmerno mali broj situacija u kojima do određenog koraka dođe. Dakle, postoji neka prepreka, neophodan događaj sa statistički malom verovatnoćom. Pretpostavka autora koji su posle Keplera 186f propagirali ovaj koncept jeste da ukoliko Kepler 186f pretstavlja planetu nalik Zemlji, prema čemu, to nije statistički neverovatan korak, to znači da je prepreka nastanku života negde dalje, možda u nastanku prvih živih bića, ili usložnjavanju, vezanim za prelazak iz prokariota u eukariote. Najzad, autori idu tako daleko da spekulišu da ako nađemo žiot van Zemlje, to su nužno "loše vesti za čovečanstvo", kako bi značilo da je prepreka dalje u budućnosti i da bi u tom slučaju, obe civilizacije čekala katastrofa.
Kako tumačiti ovu retoriku koja se pojavljuje u ozbiljnim medijima koji se bave astronomijom, kao što je portal Space.com na kom sam prvom pročitao ovu vest? Za potrebe ovog konkretnog članka, neću je analizirati, ali ću ukazati na to da je ova, veoma široko rasprostranjena reakcija na otkriće Keplera 186f, pod paravanom objektivne teorije, negativna. Koncept The Big Filter-a pre ovoga se jako retko pojavljivao u diskursu i nije bio smatran verovatnim, upravo zbog toga što su jako male šanse da je prepreka nepremostiva, pri čemu broj civilizacija možda opada, ali ne drastično, u galaktičkoj perspektivi. Nadalje, ukoliko prepreka nije biološka ili hemijska, već pre pitanje sklonosti ka samouništenju (nešto na šta se u člancima insinuira, pa i o čemu se i otvoreno govori), u svetlu savremenih antropoloških i socioloških teorija, jasno je da ona ne može biti niti univerzalna niti nepremostiva, čak ni na nivou jedne inteligentne vrste, a kamoli na nivou galaksije ili svemira. O tome članci ne govore. Sve ovo se izostavlja, i jedan naučni koncept se zloupotrebljava.

Poruka iz Areciba- poslata iz opservatorije Arecibo opservatorije 16. novembra 1974., ka zvezdanom jatu M13, gde će stići za nešto manje od 25.000 godina

 Možda još strašniji primer jeste članak koji sam prvi video na sajtu Universe Today koji nosi naslov "Da li smo spremni za kontakt?" ("Are We Ready for Contact"). Ali, uprkos naslovu, ovaj članak niti je studija, niti je pokušaj otvaranja pitanja. Naprotiv, prikladniji naziv bi bio "Niste spremni za kontakt". Ovaj članak poziva se na "istraživanje" neuropsihologa Gabriela de la Torea koje bi trebalo da pokaže da li je čovečanstvo spremno za kontakt sa vanzemaljskom civilizacijom. U centru istraživanja je autorova sumnja u ispravnost slanja poruka usmerenih ka drugim zvezdama, pozivajući se posebno na uobičajeno pokretane strahove od naprednih osvajača čiju pažnju tim porukama privlačimo. Ipak, ono što ovu "studiju" čini apsurdnom i sramotnom jeste pokušaj autora da se krajnje bezobrazno posluži argumentom kako mala grupa naučnika nema prava da odlučuje u ime čovečanstva. Zašto je to licimerje najgoreg tipa? Zato što je to studija sprovedena od strane jednog čoveka na 116 studenata sa univerziteta u Italiji, Americi i Španiji koji pretstavljaju uzorak za čitavo čovečanstvo (7,046 milijardi ljudi iz oko 200 različitih država koje su kulturno heterogene)! Nadalje, studija se bazirala na upitniku sa pitanjima o astronomiji, religiji i stavu o mogućnosti kontakta sa vanzemaljskim životom. Dakle, jedan naučnik sproveo je istraživanje na uzorku koji je za implikacije smešno nedovoljan, nije bilo kvalitativnog ili dubinskog istraživanja, kako je umesto intervjua ili razgovora korišćen upitnik sa ograničenim pitanjima koja nisu ni na koji način ni potvrđena kao relevantna za datu temu. Pretstavljaju najopštija mesta koja apsolutno ne moraju biti povezana sa civilizacijskom spremnošću da se suočimo sa otkrićem vanzemaljskog života! Šta znači biti spreman uopšte? Ko to određuje? Gabrijel de la Tore? Čovek koji štiti naš izbor, određujući sam kada će 7,064 milijardi ljudi biti spremno? Nadalje, ovaj "naučnik" preporučuje SETI-u da "traži alternativne strategije dok se društvo bolje ne pripremi"! I najzad, ovaa sramotna "studija", prva ove vrste (baš sada, nakon otkrića Keplera 186f) poziva se na uobičajen kliše, korišćen već bezbroj puta u diskreditaciji progresivnih ideja- potreba za "razvojem svesti" da bi nešto moglo da se desi (mada se autor na kraju zalaže za edukaciju, ostaje činjenica da su to pitanja koja on smatra relevantnim, i da rezultati studije ne mogu biti smatrani globalno primenjivim; štaviše ostaje i činjenica da iako je možda postojala dobra namera, ovakav tekst je destruktivan po legitimitet nauke). Ovo implicira krajnje nenaučne tvrdnje o postojanju hijerarhijskog razvoja svesti koji se razvija "ni iz čega". To je negacija činjenice da ono što je u ovom kontekstu "svest" samo odraz određenih, partikularnih kultura, koje su opet odraz nekih drugih drupštvenih struktura. Čekajući "promenu svesti", ona se neće desiti. Ipak, ova "studija" pokušava da manipuliše naučnim činjenicama (ako se tako mogu nazvati, jer je ovo studija sa mnogim nedostacima, takva da je i članak o njoj samo kratak tekst, sa više istorije istraživanja, nego ikakvih tvrdnji ili hipoteza, a kamoli konkretnih dokaza ili razrađenih teorija), i na taj način, iz razloga u koje neću ulaziti sada, zbog već neplanirane opširnosti teksta, funkcioniše kao izgradnja negativnog stava prema ksenološkim istraživanjima, sada kada je krenula da napreduje bržim tempom. Ovo je otvoren pokušaj da se njen krajnji cilj diskredituje, da joj se tempo uspori, jednom rečju da se sabotira.
Iz ovih članaka, verujem da je moguće uvideti neke od opasnosti koje prete naučnom progresu, i u drugom delu članka, konkretno, ksenološkim istraživanjima. Ove opasnosti nisu ukorenjene u manama inherentnim bilo kojoj od disciplina. One svoje uporište nalaze u manipulaciji naučnim materijalom, kao i u savremenom sistemu odnosa moći, političkom i ekonomskom sistemu. Sa medijima koji konstruišu dominantne javne diskurse, ekonomijom koja određuje istraživanja i politikom koja održava nejednakosti, nauka je svakako na udaru. Svakako, ova pitanja su deo jedne daleko obimnije i detaljnije analize koja bi se pre našla u oblasti društvenih nego prirodnih nauka i bila usmerena ovde, ka nama. Ipak, imajući na umu ove udare na autonomiju nauke, ove pokušaje da se diskredituju ciljevi ksenoloških istraživanja, pa čak i da se prikažu u negativnom svetlu, postaje jasno da je možda neophodno da se u analizu uvrste upravo i ovakva pitanja- društveni faktori koji utiču na iskorak izvan granica planete. A, danas, čini se da su takva istraživanja najpotrebnija ovde, na Zemlji. Nauci je neophodna autonomija. I ksenologija, koja se decenijama borila za ravnopravan status i koja je najzad svoj legitimitet dokazala i potkrepila neverovatnim saznanjima mora se i dalje boriti, sada protiv drugih destruktivnih elemenata koji su nastali iz trenutnih odnosa moći, kako internacionalnih, tako i onih na daleko manjim planovima.


Izvori:

Universe Today
Space.com
Wikipedia 

Egzobiološke perspektive za planete oko zvezda F klase

Okeani pod blještavom svetlošću zevzde F klase (simulacija)

 Sa potragom za egzoplanetama koja se intenzivirala u zadnjih nekoliko godina, došlo je i veliko interesovanje za spekulacije i simulacije koje su trebale da odrede različite varijable koje bi stvorile povoljne uslove za život na nekoj hipotetičnoj planeti. Pre samo nekoliko godina, jedini pouzdani faktori bili su veličina i udaljenost od zvezde. Iako su to jedini parametri koje za sada možemo manje ili više pouzdano poznavati, otvorene su mnoge diskusije i pokrenuti projekti koji će omogućiti preciznije shvatanje drugih uslova i njihovih međupovezanosti.
Kako su otkrića egzoplaneta usmeravala i davala pogon ovim pitanjima, sa otkrićima koji ukazuju na statističku prednost crvenih patuljaka u mogućnosti da imaju planetu pogodnu za nastanak života, i istraživanja različitih faktora usmeravala su se na ove zvezde, odnosno, na razumevanje upravo onih uslova koji će u sredinama zvezda M klase stvoriti uslove za nastanak i razvoj života. U tom smislu, najveći deo znanja o uslovima vezanim za određenu stelarnu klasu bila su znanja u klasama M i G (koje je i naše Sunce). Sada, nova studija detaljno ispituje uslove vezane za sredinu oko svetlijih, masivnijih zvezda F klase, koje sijaju blistavom, belom svetlošću (za razliku od svetložutog Sunca i crvenih M zvezda) i žive kraće od pomenutih (životni vek Sunca iznosi oko 10 milijardi godina, dok zvezde M klase mogu da sijaju čak i do nekoliko triliona godina- duže nego što svemir postoji u ovom trenutku), sa stabilnim periodom od oko 2 do 4 milijarde godina. Naizgled kratak vremenski period u kom bi život trebao da nastane i evoluira, kao i veća količina štetnog UV zračenja bile su smatrane osnovnim preprekama za nastanak života. Sada, nova studija pokušava da pruži uvid u potencijalne načine na koje egzoplanete ipak mogu stvoriti uslove za nastanak života.
Ipak, prepreke nisu zanemarljive. Sprovedena studija je, konkretno, istraživala faktore vezane za zvezde F klase koje su od 1.2 do 1.5 puta veće od Sunca. Uzevši u obzir količinu UV zračenja koju emituju, naučnici su proračunavali koliko bi bilo zračenje na površini planete koja bi bila u orbiti analognoj Zemljinoj (kako je zvezda veća, i planeta bi se nalazila dalje od Sunca). Dobijeni rezultati upoređeni su sa poznatim faktorima koji dovode do degradacije organskih molekula. Tako je izračunat akcioni spektrum- stepen degradacije DNK molekula u datoj sredini. Rezultati su pokazali da je količina oštećenja od 2.5 do 7.1 veća od one koju uzrokuje Sunce. Ta vrednost dovoljna je da uzrokuje veća oštećenja na DNK molekulima, i možemo reći da bi onemogućila evoluciju kakva se odigrala na Zemlji.
S druge strane, ova studija nije uzimala u obzir relevantne faktore poput atmosfere ili vode. Čini se da uz dovoljnu zaštitu, život bi mogao da se razvije, recimo, duboko pod vodom gde je zaštićen od radijacije. Štaviše, upravo to se dogodilo na Zemlji. Upravo mikroorganizmi koji vrše fotosintezu i žive u vodi, bili su oni koji su pustili kiseonik u atmosferu omogućavajući tako stvaranje ozonskog omotača (reakcijom atoma kiseonika usled bombardovanja Sunčevom radijacijom) što je dovelo do smanjenja nivoa radijacije i mogućnosti nastajanja kompleksnijih oblika života, i kopnenog života uopšte. Upravo ozonski omotac upija najštetnije UV zrake (UVC), propuštajući manje pogubne UVA i UVB koji izazivaju samo manja oštećenja, ili je potrebno više izloženosti za teža (na Zemlji, opekotine od Sunca ili rak kože). S druge strane, autori studije naglašavaju da UV zračenje ne mora biti nužno loš faktor. Štaviše, više radijacije (koja bi ipak prodirala u nekoj meri kroz ozonski omotač) dovodilo bi do čestih manjih promena na DNK molekulima koji ne bi dovodili do degradacije. Na taj način, hemijski visoko reaktivna sredina može omogućiti i lakše započinjanje života i njegovu bržu evoluciju, jednom kada prvi organizmi stvore kiseonik neophodan za ozonski omotač.

 

 Još jedna neočekivana prednost zvezda F klase je što imaju najšire naseljive zone od svih zvezda za koje smatramo da su pogodne za nastanak života. Ovaj faktor mogao bi da dovede do toga da se statistički češće pogodna planeta nađe u naseljivoj zoni, a potencijalno, u jednom sistemu može lakše da postoji i više naseljivih planeta. I najzad, šira granica naseljive zone znači i da planeta može biti dovoljno daleko da sama udaljenost bude faktor u smanjivanju zračenja.
Uzevši ove faktore u obzir, možemo zaključiti da zvezde F klase svakako vredi dodatno istražiti. Među bezbrojnim zvezdama noćnog neba, skrivaju se mnogi neverovatni svetovi, potpuno drugačiji od našeg. Ipak, čini se da ispod najrazličitijih sunaca ipak mogu postojati jedinstvene planete, sa jedinstvenom igrom hemije, fizike i evolucije.

Izvori:

Space.com

Kepler 186f

 

Još od kada je teleskop Kepler poslao svoje prve informacije iz orbite na Zemlju, naše znanje o egzoplanetama, nebeskim telima koja kruže oko drugih zvezda, neprestano raste. U poslednjih nekoliko godina, naše znanje o svemiru, našem stelarnom susedstvu i potencijalu za nastanak drugih planeta i potencijalno, života na njima, neprestano raste. Prvi pogledi u druge sisteme, koje su omogućili Kepler, kao i posmatranja koordinirana od strane ESAe, ili međunarodnih timova, bazirana uglavnom na posmatranjima teleskopima sa površine i, češće, upotrebom radial velocity metoda, za razliku od Keplerovog tranzitnog metoda, otvorili su vrata u jedno novo, do sada neistraženo polje proučavanja egzoplaneta.
Prvi rezultati su bili fascinantni- sa otvaranjem ovog polja istraživanja, pojavile su se nove kategorije planeta, onakve kakve nismo primetili u našem sistemu. Među prvim otkrivenim planetama našli su se vrući Jupiteri, gasoviti džinovi ogromnih prečnika i masa, u uskim orbitama oko svojih zvezda. Pronašli smo planete ekscentrične orbite na kojima godišnja doba traju vekovima i ekstremnija su od svih promena na Zemlji, počeli smo da spekulišemo o vodenim svetovima, superzemljama, i, naravno, kao najznačajniji cilj potrage- naseljive planete, planete nalik Zemlji.
Da bi planeta imala povoljne uslove za razvoj života, neophodno je poklapanje nekoliko različitih faktora. Ipak, moramo imati na umu da su sve naše pretpostavke zasnovane na posmtaranju jedine planete za koju pouzdano znamo da ima sve neophodne uslove da na njoj život ne samo nastane, već i nastavi da se razvija, stvarajući tokom evolucije sve kompleksnije oblike života, uz veliki biodiverzitet- Zemlje. Možemo pretpostaviti da i uz donekle izmenjene uslove, život može da nastane, adaptira se i razvije se na neki specifičan način. S druge strane, neka radikalna odstupanja od neophodnih uslova koje Zemlja ispunjava može značiti nastajanje i održavanje samo najjednostavnijih oblika života, bez velikih izgleda za nastanak kompleksnijih formi, i najzad, inteligencije.
Ipak, postoje uslovi koje možemo smatrati nužnima da bismo uopšte razmatrali pitanje potencijalnog života na nekoj planeti. Najbolji pokazatelj jeste prisustvo tečne vode. A, da bi voda postojala, planeta se mora nalaziti na određenom mestu u svom solarnom sistemu, u takozvanoj goldilock's zone, udaljena od svoje zvezde tako da se voda ni ne smrzne (kao što je slučaj sa planetama veoma udaljenim od svoje zvezde), niti ispari u atmosferu (preblizu zvezde). Dok su postojale spekulacije o oblicima života u atmosferama gasovitih džinova, čini se da su šanse daleko veće da život pronađemo na planeti koja je poput Zemlje- kamenita, čvrsta planeta, sa manjom atmosferom (za razliku od gasovitih džinova koji imaju malo jezgro pod ogromnim pritiskom atmosfere koja sačinjava najveći deo planete). Dakle, najosnovniji pokazatelji koji bi ukazali da je neka planeta potencijalno nalik na Zemlju su njena veličina i njen položaj u sistemu. Do sada, pronalazili smo planete koje nisu zadovoljavale ni jedan kriterijum (poput vrućih Jupitera), ili su bile takve da nismo mogli sa sigurnošću tvrditi koliko nalik Zemlji one zaista jesu).
Otkriće nove egzoplanete, Keplera 186f svakako je značajan i veliki korak na putu otkrića koji nas vodi sve bliže pronalasku "svetog grala" potrage za egzoplanetama- planetom istinski nalik Zemlji.

Klik za uvećan prikaz

Smešten u naseljivoj zoni svoje zvezde, na 52,4 miliona kilometara od nje, Kepler 186f nalazi se u sazvežđu Labuda, sa matičnom zvezdom udaljenom oko 490 svetlosnih godina od Zemlje. Godina na ovoj planeti traje oko 130 dana. Kepler 186f je najdalja je od do sada pet otkrivenih planeta koje oko zvezde kruže u užim orbitama, obilazeći je za četiri, sedam, trinaest i dvadeset dva dana.
Smešten na "hladnijoj strani" naseljive zone, sa prečnikom od 1.1 Zemljinih, Kepler 186f je planeta koja je od svih do sada otkrivenih najbliža idealu "Zemljinog blizanca". Nešto veća i hladnija od Zemlje, Kepler 186f orbitira oko zvezde M klase, crvenog patuljka, manje i hladnije od Sunca. Mada su zevzde M klase poznate po svojim solarnim bakljama koje mogu biti destruktivne po potencijalni život na površini, "hladnija" orbita smešta Kepler 186f u zonu za koju se očekuje da je bezbedna od destruktivnog uticaja zvezde. Zbog svoje realtivne udaljenosti od zvezde, pitanje je da li je gravitaciono zaključana, i naučnici procenjuju da su šanse za to 50%. Ipak, kako se nalazi bliže svojoj zvezdi, nego što je Zemlja Suncu, očekuje se da će jedan dan na ovoj planeti trajati možda čak nekoliko "zemaljskih" nedelja ili meseci. Sa gotovo kružnom orbitom, i verovatno manjim nagibom, očekuje se da ne bi bilo izražene smene godišnjih doba na ovoj planeti.
Ipak, centralni faktor koji bi ukazao da li je moguće da na ovoj planeti postoji tečna voda jeste njena atmosfera. Na toj udaljenosti od svoje zvezde, neophodno je prisustvo nešto veće atmosfere koja bi povećala šanse za održanje tečne vode na površini. Naučnici veruju da je moguće da upravo veličina ove planete ukazuje na atmosferu koja je ključni faktor u ovom slučaju.
Ipak, čak i ukoliko se pokaže da je Kepler 186f više nalik na savremeni Mars nego na Zemlju, ovo otkriće je i dalje od velikog značaja. Kako su zvezde M klase najčešći tip zvezda u našoj galaksiji, otkriće jedne planete koja je blizu karakteristika neophodnih za razvoj života, statistički govori da je otkriće pravog "Zemljinog blizanca" samo pitanje vremena.

Izvori:
Space.com [1]
Space.com [2]
Space.com [3]
Wikipedia