Strani osvajači ili domaće laži?

Lunohod, Sovjetski rover koji se spustio na Mesec 17. novembra 1970., nešto posle američkog programa. U masovnoj propagandi, to je oznaka američke pobede u "svemirskoj trci". Ipak, odsustvo profita kao vrhovne vrednosti omogućilo je Sovjetima da budu prvi u nekoliko drugih podviga- prvi satelit, prvo živo biće u svemiru, prvi čovek i prva žena u svemiru, kao i prva misija na Veneru. Drugi uspesi Sovjetskog svemirskog programa mogu se naći.

 Nakon aktivne kampanje protiv ksenoloških istraživanja koja se ogledala u velikom broju pseudonaučnih članaka, pa čak i nekih naklapanja koja su nerećno nazvana naučnim istraživanjima, u relevantne medije dospeo je novi kompleks informacija koji ponovo ilustruje spregu između nazadnih političkih opredeljenja i civilizacijskih implikacija. Iz antropocentričnog ugla, sa preciznošću izrađivača horoskopa i sa retorikom uobičajenih političara kapitalističko-imperijalističkog raja kakav je politički sistem korporativnog fašizma SADa, novi članak se trudi iz petnih žila da nam objasni zašto ni po koju cenu ne smemo poduzeti prave napore da uspostavimo kontakte a drugim civilizacijama.
Kao što sam već pominjao u prethodnom članku vezanom za rad SETIa, ali i generalno ljudskog napora da stupi u kontakt, ili bar potvrdi prisustvo vanzemaljskog života, naši "pokušaji" i naši "signali koji su već došli do mnogih zvezda" su jednom rečju laž. Dok postoji mogućnost da se elektromagnetni talasi prostiru večno kroz svemir, većina naših emisija zračenja preslaba je da bi u čitljivoj formi došla i do najbližih zvezda. Zapravo, ako zanemarimo poruku iz Areciba, naša planeta je, iz drugog ugla, veoma tiha (mada je bilo još interstelarnih poruka koje su poslate, najverovatnija mogućnost je da predajnici nisu bili dovoljno snažni da omoguće čisto iščitavanje poruke). S druge strane, naša osluškivanja, naši pokušaji da pronađemo signal do sada su, manje ili više, bili neuspešni. Sa gotovo nepostojećim sredstvima za SETI, sa ograničenim vremenom i opsegom posmatranja, šanse su jako male da ćemo pronaći zalutali signal vanzemaljske civilizacije. Zar to, dakle, ne znači da moramo da pristupimo aktivnije ovom problemu, da oglasimo naše postojanje interstelarnom prostoru? Ovo je nešto od čega moćnici zaziru iz nekog razloga. Naravno, jasno je da o ovome ne može da se odluči bez odluke na nivou celog čovečanstva, s toga današnji moćnici predlažu da se umesto toga koristi stav -nekolicne političara SADa.
Set Šostak, naučnik sa mnogo godina iskustva u SETIu navodi da je već održano mnoštvo simpozijuma i debata vezanih za ovaj problem, tako da on, kao i drugi naučnici upoznati sa temom smatraju da nema previše razloga za brigu. Ipak, takođe, Šostak napominje da to ne mora nužno biti stav u široj javnosti- upravo zato što sa svim tim diskusijama i argumentima nije upoznata. Nije li, dakle, već zanimljiva činjenica da je toliko članaka posvećeno propagandi protiv SETI istraživanja, ali čak ni ovde nije naveden ni jedan protivargument onom mišljenju koje zastupaju moćnici.
U članku o kom govorim (naveden u izvorima) kao centralni naučni autoritet navodi se opaska Stivena Hokinga da susret sa naprednom civilizacijom može biti poguban za ljudsku civilizaciju, poput susreta Kolumba i Evropljana sa Indijancima Novog sveta. Dalje, navodi se teza da slanje signala može biti čak i manje aktivno u odnosu na potragu za energetskim tragovima koji mogu ukazati na postojanje tehnološki razvijene civilizacije na drugoj planeti. Najzad, tu je i glas semi-naučnika-kongresmena koji se zalaže upravo za ovakav pristup i smatra da je prvo neophodno utvrđivanje postojanja druge civilizacije pasivnim sredstvima (osluškivanje, i skeniranje svemira), a tek potom, formiranje grupe naučnika koji će odrediti da li će biti poslata poruka, kao i koja će to poruka biti. Ova ideja, mada nije nužno negativna ima mnoge nedostatke. Ipak, govoreći u ime američke vlade, zagovornik ove ideje propušta suštinsku činjenicu, da se ovo ne tiče pojedinačnih sila, već celog čovečanstva. Ova ideja se dalje razvija u tipično postmodernističkom, gotovo new age smeru, sa suludom tvrdnjom koja nije samo neupućena, već je i opasna, kako je u suštini, vrlo verovatno lažna- da druga tehnološki razvijena civilizacija može biti toliko drugačija da je komunikacija nemoguća.

Eksploatacija u državnim, i međunarodnim okvirima trenutno je dominantna snaga vladajuće klase. Sve dok eksploatacija kao takva postoji, nauka i progres koji zavise od jednakosti i odsustva profita kao vrhovne vrednosti moraće da kaskaju iza.

 Najzad, u članku se navodi da aktivni SETI "nije nauka", već "rezultat nestrpljivosti mlađih generacija SETIa", koje teže da raskrste sa "konvencionalnom mudrošću". Optuženi su da, dakle "nisu naučnici", već teže da "provociraju odgovor civilizacije čije nam namere nisu poznate". Ova hladnoratovska retorika je ne samo nizak udarac, već je i nešto što mora biti kritički sagledano i demaskirano. Neophodno je pobiti tvrdnju da "nema naučnih činjenica koje garantuju pozitivan ishod".
Kritiku ću bazirati upravo na tome, uz napomenu da ne smemu izgubiti iz vida amerocentriči nastup "autoriteta" (ekonomsko-političkih ili naučnih?), kao i činjenicu da upravo zakoni fizike, matematike i drugih prirodnih nauka moraju biti isti svuda, kao i da svaka inteligentna civilizacija mora u svojoj evoluciji proći neke slične etape i razviti neke slične karakteristike- samosvest, bipedalnost, ili bar neku formu udova za manipulaciju alatima, kao i veći mozak. Samo ove forme garantuju da će komunikacija na najbazičnijem nivou biti moguća. Prenošenje apstraktnih ili kulturno specifičnih ideja je druga stvar koja je od sekundarnog značaja.
Ipak, centralna kritika leži upravo u demaskiranju antropocentričnog paranoičnog viđenja sveta. Evo kako i zašto. Svaka civilizacija koja je u mogućnosti da dođe do planete Zemlje i izvrši zamišljenu invaziju morala bi da bude tehnološki napredna- što automatski isključuje mnoge forme društvenog organizovanja kojih se možemo opravdano plašiti- imperijalizam, kapitalizam, autoritarnost. Mada sam o tome govorio u nekoliko različitih članaka, ovde ću ponovo sumirati centralne probleme.

Slika iz revolucionarne Katalonije- najveća revolucija o kojoj se jako malo zna- u Španskom građanskom ratu, radnički sindikati i anarho-sindikalisti oslobodili su Kataloniju i formirali horizontalno uređenje i potpunu jednakost, bez eksploatacije i bez autoriteta. Dok Katalonija nije srušena od strane Frankovih fašista, Musolinijevih sila i Staljinista koji su kritikovali revoluciju zbog njene ne-Sovjetske osnove, vrlo brzo je postala jedna od tehnološki najrazvijenijih oblasti Evrope- jasan pokazatelj da je odsustvo eksploatacije i nejednakosti ključno za progres.

Kao prvo, civilizacija na Zemlji zavisi od prirodnih bogatstava kako je primitivno ustrojena na klasne razlike na mikronivou (vladajuće i podređene klase) i na makronivou (prvi, drugi i treći svet, globalni centar i periferija). Ove izdeljenosti omogućavaju formiranje zakona profita kao vrhovnog zakona, upravo razlog zašto još uvek nije implementirana solarna energija ili energija ventra kao dominantna forma konzumacije energije. U takvom svetu, programi takvih razmera kao što su putovanje brže od svetlosti (neophodno da bi kolonizacija planete i eksploatacija resursa udaljenih nekoliko svetlosnih godina bili smisleni) apsolutno su nemogući i biće usporeni ulaganjem u vojne programe koji su za takvo uređenje dalekosežniji. Dalje, susret Evropljana sa Novim svetom u istoj meri je bio društveno i kulturno specifičan, i uključivao je ponovo, imperijalne sile, kao i robovlasništvo i autoritarnost- društvene osobine koje su suprotstavljene sa naučnim napretkom koji počiva na jednakosti, odbacivanju i preispitivanju autoriteta i napuštanju ograničavajućih faktora (otuda demaskiranje frenologija, astrologija, teologija i drugih pseudonauka od strane prave naučne misli), Da bi se isti kontekst ponovio, napredna civilizacija "osvajača" morala bi već da dođe do ujedinjenja na svom globalnom nivou, do napuštanja eksploatatorskih formi- zarad stvaranja tehnologije koja bi trebala da omogući upravo to? Jasna logička kontradiktornost. Upotreba solarne energije, kao i jednaka raspodela resursa, globalno ujedinjenje i napuštanje destruktivnih formi nužno ukidaju potrebu za eksploatacijom. Zemlja, kao jedina planeta sa razvijenim inteligentnim životom za koju znamo je naš jedini i najbolji primer. Znamo da proizvedena hrana na godišnjem nivou može četiri puta rešiti glad u svetu, kao i da stoprocentna zaposlenost sa znatno skraćenim radnim vremenom omogućava nestanak siromaštva i društvo izobilja. Iako ne preširoko poznate, ove činjenice su naučna istina. Dok ovo nesprovedemo u delo, sama priroda našeg društva, kao neoliberalno kapitalističkog (tj. korporativno-fašističkog) sa snažnim imperijalističkim tendencijama, biće prepreka naučnom razvoju. Zaključak je stoga jednostavan- svaka civilizacija dovoljno napredna da dođe do Zemlje u brzom vremenskom periodu, moraće da prođe kroz svoju tehnološku adolescenciju i uspostavi specifične društvene forme koje će omogućiti tehnološki i naučni progres. Kao takva, civilizacija neće imati nikakve potrebe niti društvene predispozicije za kolonijalizam ili imperijalizam koji se vezuju za proširenje granica moći. U svetu u kom je moć grupa uništena i postala je moć globalne civilizacije da napreduje, kolonijalizam nije mogućnost, a višak resursa je nepotreban i ne postoji. Jednom rečju, ova hipoteza tvrdi da svaka civilizacija, tehnološki razvijena tako da može da poduzme zadatak interstelarnog kolonijalizma, za tim kolonijalizmom neće imati afiniteta niti potrebe. Drugim rečima, ako naš signal i uhvati civilizacija koja teži eksploataciji (poput naše sada), ona, upravo kao mi sada, neće imati mogućnosti da se u taj poduhvat upusti, kako će svi resursi biti usmereni na eksploataciju u okvirima neše planete (primer SADa kao imperijalne korporativno-fašističke sile).
U ovom kratkom članku pokušao sam da ukažem na neke ključne protivrečnosti u tvrdnjama autora ovog članka, kao i onih koji se zalažu za ovu hladnoratovsku retoriku paranoje. Činjenice koje sam naveo su u pravom duhu nauke, otvorene svima na dalje kritičko posmatranje, ali je neminovno da one pokazuju da aktivni SETI jeste nauka, i to nauka bazirana na razumevanju povezanosti politike, globalnog uređenja, nauke i tehnologije. U tom smislu, ako se ova hipoteza pokaže kao tačna, objavljivanjem našeg položaja u svemiru ne ožemo izgubiti ništa, a možemo dobiti mnogo- dovoljno da i sami napravimo sledeći korak ka civilizaciji sutrašnjice, bez kapitalizma, bez nejednakosti, bez eksploatacije.

Izvori:

Space.com

SETI- Novi projekti i stara pitanja

Aresibo opservatorija u Portoriku, sa koje je poslata čuven Arecibo message

Ove nedelje u portale koji se bave prenošenjem informacija vezanih za astronomiju, astrofiziku i srodne discipline i subdiscipline stigla je nova vest, ponovno snažnije aktiviranje SETI programa i to na dva različita projekta. Rad na posebnom skeniranju, takozvanom, Panchromatic SETI projektu, skeniranju 30 zvezda koje su najbliže Suncu na različitim talasnim dužinama, kako bi se detektovali signali veštačkog porekla, trebalo bi da počne sa aktivnim radom na leto ili jesen ove godine.Zvezde koje će biti posmatrane odabrane su samo po kriterijumu blizine Suncu, kako bi se sprečila pretraga samo zvezda sličnih Suncu, navode naučnici. Na listi se nalazi 30 zvezda udaljenih do 5 paraseka (16 svetlosnih godina) od Zemlje i uključuju 13 samih zvezda, sedam binarnih sistema i jedan sistem sa tri zvezde. Veliku većinu čine zvezde manje od Sunca, ali su na listu dospeli i jedan beli patuljak i jedna zvezda F klase. Oko ni jedne od ovih zvezda za sada nije otkriveno postojanje egzoplaneta, ni od strane Keplera, ni od projekata pod okriljem ESAe.
Drugi projekat već je otpočeo sa radom i oslanja se na podatke Keplera, tako da podrazumeva skeniranje zvezde u trenutku kada se, iz ugla Zemlje, dve planete preklope. Pretpostavka je da ukoliko na jednoj planeti postoji inteligentan život i tehnološki napredna civilizacija, ona je mogla da započne istraživanje svojih susednih planeta, baš kao što je i naša vrsta to učinila, šaljući desetine sondi, rovera i drugih letilica, širom Sunčevog sistema. Ovaj projekat se nada da će uhvatiti veštačke signale koje je civilizacija uputila sa matične planete sondi ili roveru na drugoj. Za sada, projekat je obradio 75 ovakvih "podudaranja" i za sada nije bilo rezultata. Bitno je i napomenuti da sa sadašnjom tehnologijom, naučnici su u mogućnosti da detektuju ove signale ukoliko potencijalna vanzealjska civilizacija koristi način komunikacije sa sondama sličan onom koji koristi naša civilizacija.
U sklopu ovih projekata, naglašena je i bitna činjenica- mada signali od radio komunikacije i televizijskih predajnika zaista putuju sa naše planete svakodnevno, takvi signali najčešće ne mogu ostati dovoljno jasni za prijem preko interstelarnih razdaljina. Tako, ovi signali postaju izgubljeni u pozadinskom šumu posle nekoliko desetina svetlosnih godina. Umesto toga, naučnici se nadaju da će detektovati snažan radarski signal ili neki drugi, sličan onima koji se danas koriste u vojne svrhe ili astronomska istraživanja. Spekuliše se i o mogućem detektovanju budućih izvora energije ili novih načina komunikacije koji mogu slati snažnije signale i tako ostati čitljivi preko većih razdaljina.
Upravo udaljenost je najveća prepreka u ovom istraživanju, kako snaga predajnika koja obezbeđuje jasan signal raste sa kvadratom udaljenosti. Stoga, civilizacije koje su na većim razdaljinama od Zemlje mogu biti detektovane samo ukoliko koriste način komunikacije u ovom delu elektromagnetnog spektra, i ukoliko koriste ekstremno snažne predajnike (što je vrlo malo verovatno, ukoliko se radi o planetarnoj komunikacijskoj mreži). Dakle, u oba ova projekta, nadamo se signalu na frekvencijama koje posmatramo i to emitovanom, najverovatnije iz nekog netipičnog izvora.
Čitanje ove vesti i razmatranje članka o njoj me je navelo na to da razmislim kako je sajtu koji se bavi ksenologijom, do sada nisam napisao nešto o ovoj organizaciji. Stoga, u daljem tekstu govoriću nešto o istorijatu SETI programa i osnovnim tehnikama kojima se služi, kao i implikacijama koje ima za dalja istraživanja, ali i druge projekte.

Prvi logo koji je SETI koristio

SETI (Search for Extra-Terrestrial Inteligence) je zajednički naziv za više aktivnosti i projekata koji su usmereni na naučnu potragu za vanzemaljskim životom, polazeći od osnovne pretpostavke- da druge tehnološki razvijene civilizacije postoje i da ih najverovatnije možemo na neki način detektovati sa Zemlje. Istraživanja su najčešće vezana za Berkli u Kaliforniji, Harvard ili SETI institut.
U novembru 1961., u Zapadnoj Virdžiniji, održana je prva konferencija SETIa na kojoj su prisustvovala desetorica organizatora, među kojima su bili Frenk Drejk (poznat po čuvenoj Drejkovoj jednačini koja je i nastala kao rezultat upravo diskusije na ovoj prvoj konferenciji) i Karl Segan, kao i drugi naučnici iz najrazličitijih oblasti.
Tokom godina, centralni metod koji je SETI razvio jeste skeniranje elektromagnetnog spektra i potraga za signalom koji ima karakteristike veštački stvorenog izvora radio signala i koji se ponovio više nego jednom. Ipak, postoji nekoliko problema. Elektromagnetni spektar podrazumeva ogroman raspon od gama zrakova, preko vidljive svetlosti, infracrvenog spektra do radio talasa i drugih vrsta emitovanja dugih talasa. Čak i u okviru jednog tipa elektromagnetnog spektra, recimo, u radio talasima, postoji bezbroj frekvencija na kojima možemo detektovati signal.Mada postoji više ideja o tome na kojoj frekvenci bi vanzemaljske civilizacije emitovali u svemir, posebno ukoliko se radi o signalima upućenim drugim civilizacijama koje možda slušaju- nalik na nas. Jedna od vodećih ideja jeste upotreba takozvanog water hole-a, uskog skupa frekvencija između 1,420 i 1,666 MHz. Ne samo što na ovoj specifičnoj frekvenciji nema mnogo šuma i moguće je da signal ostane jasan preko većih rastojanja, već je i 1,420Hz frekvencija elktromagnetnih emisija vodonika, dok je 1,666 MHz frekvencija hidroksila (OH). Ova dva elementa kombinovano, čine molekul vode. Stoga, većina SETI naučnika se zalaže za upotrebu ove frekvencije prilikom osluškivanja signala poslatih sa drugih planeta, kako je ona pogodna za interstelarno komuniciranje- praktično, zbog niskog šuma na pomenutoj frekvenci i simbolično- ukoliko pretpostavimo da je voda univerzalni uslov za razvoj života, a posebno inteligentnog života.

Prikaz water hole-a u elektromagnetnom spektrumu u odnosu na količinu pozadinskog šuma.

Ipak, čak i ukoliko je signal zaista emitovan na ovoj frekvenciji i sa dovoljno snažnog odašiljača da ga detektujemo, neophodno je da naši prijemnici gledaju u pravom smeru u pravom trenutku. Dakle, i dalje se čini da postoji velika verovatnoća da signal prođe neopaženo. Zarad rešenja ovog problema, neophodno je intenzivirati potragu, omogućavajući radio prijemnicima da se usresređuju na potencijalne mete, i da se omogući da se obrađuje daleko više frekvencija istovremeno- što je sa savremenim političko-ekonomskim sistemom i njegovim vrednostima apsolutno nemoguće. I sada SETI zavisi u najvećoj meri od dobroboljne aktivnosti pojedinaca, univerziteta i sponzora, a daleko manje od nestalnih i konfuzno definisanih (u dugim vremenskim periodima, potpuno odsutnim) finansiranjima od strane države.
Još jednom, čini se da savremeni političko-ekonomski sistem sa svojim profitom kao najvećom vrednošću i korporativno-fašističkom ideologijom "neoliberalizma" pretstavlja prepreku nauci i progresu čovečanstva. Ipak, i do sada, uz veliki trud i zalaganje, uspevali smo da održimo kakav-takav tempo koračanja napred. Uz dalje aktivnosti, nova otkrića i inovativne pristupe, i SETI projekat može imati daleko svetliju budućnost kakvu su osmislili pokretači ovog projekta, a koja je sada i više nego neizvesna usled destruktivnih sila neoliberalnog kapitalizma i savremenog sistema.
Najzad, bitno je primetiti kako je tokom svih ovih godina, SETI u većini pretpostavljao jednosmernu komunikaciju, ili bar komunikaciju koja je započeta od strane nekog drugog. Tokom tehnološke istorije čovečanstva bilo je zapanjujuće malo pokušaja da mi, stanovnici Zemlje, pretstavimo sebe i obratimo se nekome ko bi možda slušao na nekoj udaljenoj planeti oko neke daleke zvezde. Konstruisanje globalne paranoje i postavljanje kompetitivnog, destruktivnog, kapitalističkog pristupa kao markera civilizacije stvara pretstavu o opasnosti da naše postojanje pokažemo "naprednim osvajačima". Tokom tehnološke istorije, manje od deset takvih poruka je poslato, a najveći broj najverovatnije ne bi bio prepoznat u pozadinskom šumu, zbog različitih grešaka ili tehničkih nedostataka prilikom slanja.
Kakva nam je, dakle, perspektiva? Po svemu sudeći, i dalje uspevamo da nastavljamo da slušamo, uprkos tome što je sam taj poduhvat, mada možda od fundamentalnog značaja za ljudsku vrstu, u sadašnjem svetu posmatran kao nebitan. Ipak, to ostaje lutrija, na kojoj ipak možda možemo dobiti prvu nagradu. Ali, šanse ostaju male. S druge strane, naša planeta, "bleda plava tačka, izgubljena u sjaju svoje zvezde" za sve druge koji možda slušaju daleko aktivnije nego mi, ostaje tiha.
Da li zaista želimo da ovako ostane? Ovo pitanje je ključno za ksenologiju. Izučavanja egzoplaneta, bolji teleskopi koji će nam omogućiti da izračunamo sastav atmosfera drugih svetova i pronađemo potencijalne znake života, sve su to putevi koji nas mogu dovesti do najvećeg otkrića- da nismo sami u svemiru. Ali, kada do tog otkrića dođe, ukoliko pronađemo dokaze o postojanju tehnološki razvijene vanzemaljske civilizacije, pitanje komunikacije postaje centralno pitanje. Ipak, da bismo tom pitanju kada ono dođe mogli da pristupimo zrelo i odgovorno, kao ljudi, stanovnici Zemlje, jedna civilizacija u beskraju svemira, negde u spiralnom kraku jedne sasvim obične galaksije, pre toga moramo srušiti predrasude, laži i manipulacije i prestati da u zvezde gledamo sa strahom, posmatrajući u njima projekcije naših mana.

Izvori:

Space.com
Wikipedia [1]
Wikipedia [2]
Wikipedia [3]
Astronomy Now

SETI-Traganje za vanzemaljskim životom, priredio Zoran Živković, svetlost, Kragujevac, 1979.

Sabotaža nauke: Odnosi moći i političke prepreke ksenološkim istraživanjima

Kepler 186f, "problematično" otkriće

 Iako se čini da je doba progona nauke u dvadeset i prvom veku daleka prošlost, nešto što vezujemo za periode opresivne moći religijskih institucija i s njima povezan, "mračni Srednji vek", to ne znači da i danas ne postoje izvesni suptilniji napadi na autonomiju nakue. U mnogim disciplinama, manipulacije su očigledne. Izvesna istraživanja su zatvarana zbog "zakona tržišta" ili politički određenih "prioriteta". Politike finansiranja naučnih istraživanja uveliko određuju smer i tempo napretka, pristup informacijama je nejednak usled klasnih razlika, određene naučne činjenice se prenaglašavaju, ignorišu i skrivaju i na druge načine se vrši manipulacija tim činjenicama.
Možda se ovo čini običnom teorijom zavere, ili bar, pesimističnim pogledom na ovo pitanje. Zato, potrebno je potsećanje na jednu priču iz relativno skorašnje istorije koja ilustruje načine na koje politički i ekonomski odnosi moći utiču na ograničavanje i sputavanje naučnog progresa.
Kler Kameron Paterson (Clair Cameron Patterson) bio je geohemičar koji je u saradnji sa kolegom, Džordžem Tiltonom razvio olovo-olovo metod za datiranje uzoraka, pokušavajući da unapredi i poboljša uranijum-olovo datiranje. Olovo-olovo metod bio je ključan za precizna datiranja uzoraka kao što su fragmenti meteorita, različite vrste stena formiranih u prošlosti Zemlje. Koristeći ovaj metod na meteoritu Canyon Diablo, Paterson je izračunao starost zemlje, procenivši je na 4,55 milijardi godina. Ova cifra bila je daleko preciznija od svih dotadašnjih i ostala je gotovo nepromenjena od 1956. godine.
Istražujući ovaj zadatak, Paterson se borio sa čestom kontaminacijom uzoraka, i u svojim različitim istraživanjima (kao što je praćenje geohemijske evolucije Zemlje) prikupljao je uzorke iz najrazličitijih sredina, uključujući i sedimente iz Atlantika i Pacifika, uzorke vode iz dubine okeana, kao i led iskopan u lednicima Grenlanda- sneg koji je pao u dalekoj prošlosti Zemlje. Rezultati koje je dobio istraživanjem ovih uzoraka otkrili su mu i nešto drugo o njegovom prethodnom problemu koji je u svim istraživanjima bio kontaminacija olovom.
Uporedivši rezultate dobijene analizom uzoraka sa ovim problemom, Paterson je došao do zabrinjavajućih rezultata. Činilo se da je količina olova u prirodi porasla za određeni faktor. Uporedivši količinu olova u odnosu na barijum u uzorcima vode sa različitih dubina, potvrdio je da je došlo do određenog povećanja količine olova u prirodi- posledica industrijskog zagađenja, kako je u to vreme olovo bilo materijal koji je korišćen za ogroman broj namena, a posebno je bio prisutan u benzinu, i kao takav, bio je osnova industrije goriva. Ipak, tek ispitivanje uzoraka sa Grenlanda otkrilo je šokantne cifre. Činilo se da je prisustvo olova u atmosferi, okolini, a samim tim, dakle, i u lancu ishrane drastično poraslo od početka upotrebe olova u proizvodnji goriva i motornih aditiva. Štaviše, u to vreme, u krvi prosečnog stanovnika države "prvog sveta" bilo je i do 80% više olova nego što je njegov prirodni nivo!
Olovo nije samo sporedni problem. Trovanje olovom izaziva niz psihičkih i fizičkih simptoma. Najčešće, ukoliko je kontinuirano, može izazvati halucinacije, delirijum i smrt. Ipak, u to vreme, olovo nije korišćeno samo u ovoj krucijalnoj industriji američkog kapitalizma. Olovo je bilo široko rasprostranjeno, upravo zbog lakoće obrade. I izraz "olovni vojnici" zaista potiče od razvijene industrije olovnih igračaka za decu! Takođe, koristilo se i za đonove cipela, pa čak i pribor iz domaćinstva. Radnici koji su radili u ovim fabrikama bili su najčešće žrtve, i postoje brojna svedočenja o napretku trovanja koje je dovodilo do delirijuma, kada bi skakali kroz prozore ili na drugi način tragično stradali zbog degradacije mentalnog zdravlja usled oštećenja neurotransmiterskih veza koje izaziva trovanje olovom. Većina onih koji bi ispoljili simptome trovanja bi umirali u relativno kratkom vremenu. Ipak, to je bilo pripisano uobičajenim rizicima posla.

Clair Cameron Patterson

Uvidevši ove šokantne rezultate, Paterson je pokušao da ih objavi. Posle toga, uskraćena su mu sredstva za dalja istraživanja, bio je ostracizovan u naučnom svetu, bio je "upozoravan" da je vreme da istražuje nešto drugo. Ipak, Paterson je odlučio da ovaj problem iznese i pred kongres i izbori se protiv lobiranja i ogromne političko-ekonomske moći Ethyl Corporation-a, vodećeg proizvođača goriva i motornih aditiva. Ipak, Ethyl Corporation je zaposlio uspešnog naučnika Roberta Kihoa (Robert A. Kehoe) kao svog govornika. Manipulišući činjenicama, ignorišući nove informacije i implikacije, Kiho je svesno sabotirao jedan korak u naučnom progresu, i počinio umesto toga korak više u održanju ekonomskog monopola velike korporacije. Ipak, to nije bilo sve- čak i kada su ova pitanja neminovno pokrenuta, Kiho je bio centralni govornik, dok je Paterson bio marginalizovan. Štaviše, 1971. je bio isključen iz Nacionalnog saveta za istraživanje (National Research Council), i to baš onda kada je tema zasedanja bila atmosferska kontaminacija olovom, tema za koju je bio vodeći ekspert!
Tek dve godine kasnije, Agencija za zaštitu životne sredine (Environmental Protection Agency) objavila je plan za postepeno smanjenje i, deceniju kasnije, potpuno izbacivanje korišćenja olova u gorivu. Do 1990., u krvi stanovnika Amerike bilo je 80% manje olova.
Patersonova borba nije bila priznata tada, a šokantno, nije ni danas. Naučnik koji je prvi precizno izračunao starost naše planete, a uz to, spasio svet jedne ekološke katastrofe, pogubne po čitavo čovečanstvo nikada nije dobio otvoreno priznanje za svoje rezultate. Iako današnji zdravstveni standardi prihvataju štetnost olova i imaju regulacije vezane za njegov nivo, Paterson je umro kao marginalizovana figura, a i danas je pretstavljen (onda kada se o njemu govori, što je retko), kao čudak, usamljenik, sukobljen sa naučnom zajednicom, čija borba i čija saznanja možda i jesu bila tačna, a čak i kada se o njemu govori barem neutralno, pominje se utvrđivanje starosti Zemlje (mada je i to retko), i potpuno se ignorišu druge implikacije njegovog rada, kao i njegova antikorporativna borba. Kada se piše o Patersonu, govori se da su njegovi rezultati "navodno" bili takvi i takvi- rezultati više puta potvrđeni. Rezultati koji su spasili milione i koji su stvorili jedan deo zdravstvenih standarda, mada to relevantne institucije retko priznaju. Novi serijal "Kosmosa" obrađuje ovu priču detaljno, i stoga ću iskoristiti ovu priliku da uputim na njega i pohvalim odanost novog serijala Seganovim stavovima i idejama.
Imajući na umu ovu priču, čini se da uticaj političkih i ekonomskih odnosa moći na nauku nije zanemarljiv i svakako je nešto protiv čega se treba boriti. Ipak, iako bih voleo da pričam o tome, priča o Patersonu kao, verujem, veoma ilustrativna anegdota, oduzela je mnogo prostora, te ću stoga preći na sabotaže danas vidljive i posebno primetne u poslednjem periodu, usmerene na ksenološka pitanja.

"If we are to survive, our loyalties must be broadened further, to include the whole human community, the entire planet Earth. Many of those who run the nations will find this idea unpleasant. They will fear the loss of power. We will hear much about treason and disloyalty. Rich nation-states will have to share their wealth with poor ones. But the choice, as H. G. Wells once said in a different context, is clearly the universe or nothing."- Carl Sagan

 Kada govorim o ksenologiji, kao o sinkretičkom konglomeratu nauka koji se bavi potragom za vanzemaljskim životom, izučavanju uslova vezanih za njegov nastanak i razvoj, potencijalom različitih oblika života, jasno je da je u ovom trenutku njen najčvršći temelj ono što možda možemo nazvati egzoplanetologijom- izučavanje i pronalaženje egzoplaneta. U poslednjih nekoliko godina, uz napore Keplerovog tima, tima European Souther Observatory-a, kao i raličitih međunarodnih timova naučnika, naše znanje o planetama izvan Sunčevog sistema je postalo mnogostruko veće. Od prvog otkrića 1996., do prvih direktnih slika, prve temperaturne mape druge planete, upoznali smo vruće Jupitere, superzemlje, ekscentrične orbite, a iz svega toga, pojavila su se nova pitanja. Već sada, potraga za planetom nalik Zemlji usmerava se preciznije, razvijaju se teorije koje će kada govore o naseljivosti uzeti u obzir faktore koji su do sada bili nepoznati. Formiraju se kompjuterski modeli, i kroz praksu učimo kako da preciznije i detaljnije iščitavamo podatke dobijene različitim tehnikama otkrivanja egzoplanete. Uzbudljivo vreme potrage, a čini se da su fascinantna otkrića sve češća, i sve bliža onome što neki naučnici nazivaju "svetim gralom planetarne astronomije"- otkriću Zemljine planetarne bliznakinje, ili bar- bližeg rođaka.
Otkriće Keplera 186f za sada, poslednje je u nizu fascinantnih otkrića kojih će, nadam se, biti još. Dok je ovo otkriće izazvalo uzbuđenje i veselje kod nekih, čini se da postoji i drugačiji stav. Ipak, to nije stav koji je ukorenjen u nekom fundamentalizmu- taj stav je dobio svoj jasan izraz u "zvaničnom" naučnom diskursu. Pomenuću neke članke.
Koliko je poznat koncept The Big Filter? Ili, bar, koliko je bio poznat pre aprila ove godine? Ovaj koncept je samo jedna u nizu teorija koje daju odgovor na Fermijev paradoks- ako postoji toliko civlizacija koliko statistika nalaže, gde su svi? The Big Filter podrazumava da postoji niz "koraka" koji vode od naseljive planete (položaj u sistemu, veličina, tip zvezde, rotacija itd.) do napredne civilizacije. Neki od tih koraka ponaša se kao filter- postoji srazmerno mali broj situacija u kojima do određenog koraka dođe. Dakle, postoji neka prepreka, neophodan događaj sa statistički malom verovatnoćom. Pretpostavka autora koji su posle Keplera 186f propagirali ovaj koncept jeste da ukoliko Kepler 186f pretstavlja planetu nalik Zemlji, prema čemu, to nije statistički neverovatan korak, to znači da je prepreka nastanku života negde dalje, možda u nastanku prvih živih bića, ili usložnjavanju, vezanim za prelazak iz prokariota u eukariote. Najzad, autori idu tako daleko da spekulišu da ako nađemo žiot van Zemlje, to su nužno "loše vesti za čovečanstvo", kako bi značilo da je prepreka dalje u budućnosti i da bi u tom slučaju, obe civilizacije čekala katastrofa.
Kako tumačiti ovu retoriku koja se pojavljuje u ozbiljnim medijima koji se bave astronomijom, kao što je portal Space.com na kom sam prvom pročitao ovu vest? Za potrebe ovog konkretnog članka, neću je analizirati, ali ću ukazati na to da je ova, veoma široko rasprostranjena reakcija na otkriće Keplera 186f, pod paravanom objektivne teorije, negativna. Koncept The Big Filter-a pre ovoga se jako retko pojavljivao u diskursu i nije bio smatran verovatnim, upravo zbog toga što su jako male šanse da je prepreka nepremostiva, pri čemu broj civilizacija možda opada, ali ne drastično, u galaktičkoj perspektivi. Nadalje, ukoliko prepreka nije biološka ili hemijska, već pre pitanje sklonosti ka samouništenju (nešto na šta se u člancima insinuira, pa i o čemu se i otvoreno govori), u svetlu savremenih antropoloških i socioloških teorija, jasno je da ona ne može biti niti univerzalna niti nepremostiva, čak ni na nivou jedne inteligentne vrste, a kamoli na nivou galaksije ili svemira. O tome članci ne govore. Sve ovo se izostavlja, i jedan naučni koncept se zloupotrebljava.

Poruka iz Areciba- poslata iz opservatorije Arecibo opservatorije 16. novembra 1974., ka zvezdanom jatu M13, gde će stići za nešto manje od 25.000 godina

 Možda još strašniji primer jeste članak koji sam prvi video na sajtu Universe Today koji nosi naslov "Da li smo spremni za kontakt?" ("Are We Ready for Contact"). Ali, uprkos naslovu, ovaj članak niti je studija, niti je pokušaj otvaranja pitanja. Naprotiv, prikladniji naziv bi bio "Niste spremni za kontakt". Ovaj članak poziva se na "istraživanje" neuropsihologa Gabriela de la Torea koje bi trebalo da pokaže da li je čovečanstvo spremno za kontakt sa vanzemaljskom civilizacijom. U centru istraživanja je autorova sumnja u ispravnost slanja poruka usmerenih ka drugim zvezdama, pozivajući se posebno na uobičajeno pokretane strahove od naprednih osvajača čiju pažnju tim porukama privlačimo. Ipak, ono što ovu "studiju" čini apsurdnom i sramotnom jeste pokušaj autora da se krajnje bezobrazno posluži argumentom kako mala grupa naučnika nema prava da odlučuje u ime čovečanstva. Zašto je to licimerje najgoreg tipa? Zato što je to studija sprovedena od strane jednog čoveka na 116 studenata sa univerziteta u Italiji, Americi i Španiji koji pretstavljaju uzorak za čitavo čovečanstvo (7,046 milijardi ljudi iz oko 200 različitih država koje su kulturno heterogene)! Nadalje, studija se bazirala na upitniku sa pitanjima o astronomiji, religiji i stavu o mogućnosti kontakta sa vanzemaljskim životom. Dakle, jedan naučnik sproveo je istraživanje na uzorku koji je za implikacije smešno nedovoljan, nije bilo kvalitativnog ili dubinskog istraživanja, kako je umesto intervjua ili razgovora korišćen upitnik sa ograničenim pitanjima koja nisu ni na koji način ni potvrđena kao relevantna za datu temu. Pretstavljaju najopštija mesta koja apsolutno ne moraju biti povezana sa civilizacijskom spremnošću da se suočimo sa otkrićem vanzemaljskog života! Šta znači biti spreman uopšte? Ko to određuje? Gabrijel de la Tore? Čovek koji štiti naš izbor, određujući sam kada će 7,064 milijardi ljudi biti spremno? Nadalje, ovaj "naučnik" preporučuje SETI-u da "traži alternativne strategije dok se društvo bolje ne pripremi"! I najzad, ovaa sramotna "studija", prva ove vrste (baš sada, nakon otkrića Keplera 186f) poziva se na uobičajen kliše, korišćen već bezbroj puta u diskreditaciji progresivnih ideja- potreba za "razvojem svesti" da bi nešto moglo da se desi (mada se autor na kraju zalaže za edukaciju, ostaje činjenica da su to pitanja koja on smatra relevantnim, i da rezultati studije ne mogu biti smatrani globalno primenjivim; štaviše ostaje i činjenica da iako je možda postojala dobra namera, ovakav tekst je destruktivan po legitimitet nauke). Ovo implicira krajnje nenaučne tvrdnje o postojanju hijerarhijskog razvoja svesti koji se razvija "ni iz čega". To je negacija činjenice da ono što je u ovom kontekstu "svest" samo odraz određenih, partikularnih kultura, koje su opet odraz nekih drugih drupštvenih struktura. Čekajući "promenu svesti", ona se neće desiti. Ipak, ova "studija" pokušava da manipuliše naučnim činjenicama (ako se tako mogu nazvati, jer je ovo studija sa mnogim nedostacima, takva da je i članak o njoj samo kratak tekst, sa više istorije istraživanja, nego ikakvih tvrdnji ili hipoteza, a kamoli konkretnih dokaza ili razrađenih teorija), i na taj način, iz razloga u koje neću ulaziti sada, zbog već neplanirane opširnosti teksta, funkcioniše kao izgradnja negativnog stava prema ksenološkim istraživanjima, sada kada je krenula da napreduje bržim tempom. Ovo je otvoren pokušaj da se njen krajnji cilj diskredituje, da joj se tempo uspori, jednom rečju da se sabotira.
Iz ovih članaka, verujem da je moguće uvideti neke od opasnosti koje prete naučnom progresu, i u drugom delu članka, konkretno, ksenološkim istraživanjima. Ove opasnosti nisu ukorenjene u manama inherentnim bilo kojoj od disciplina. One svoje uporište nalaze u manipulaciji naučnim materijalom, kao i u savremenom sistemu odnosa moći, političkom i ekonomskom sistemu. Sa medijima koji konstruišu dominantne javne diskurse, ekonomijom koja određuje istraživanja i politikom koja održava nejednakosti, nauka je svakako na udaru. Svakako, ova pitanja su deo jedne daleko obimnije i detaljnije analize koja bi se pre našla u oblasti društvenih nego prirodnih nauka i bila usmerena ovde, ka nama. Ipak, imajući na umu ove udare na autonomiju nauke, ove pokušaje da se diskredituju ciljevi ksenoloških istraživanja, pa čak i da se prikažu u negativnom svetlu, postaje jasno da je možda neophodno da se u analizu uvrste upravo i ovakva pitanja- društveni faktori koji utiču na iskorak izvan granica planete. A, danas, čini se da su takva istraživanja najpotrebnija ovde, na Zemlji. Nauci je neophodna autonomija. I ksenologija, koja se decenijama borila za ravnopravan status i koja je najzad svoj legitimitet dokazala i potkrepila neverovatnim saznanjima mora se i dalje boriti, sada protiv drugih destruktivnih elemenata koji su nastali iz trenutnih odnosa moći, kako internacionalnih, tako i onih na daleko manjim planovima.


Izvori:

Universe Today
Space.com
Wikipedia 

Oktobar 2014: Istorijski trenutak?

Kolaž nekoliko slika iz projekta Digitized Sky Survey 2. Najveća zvezda je Alfa Kentauri, mada na ovoj slici izgleda veća no što je u stvarnosti, što je posledica rasejavanja svetlosti na sočivu teleskopa.

Veoma je lepo zamišljati kako će ksenologija izgledati za sto, dvesta godina, ili više. Kada razmišljam o tome, posebno me privlači ona dalja budućnost. Pod optimističkom pretpostavkom da ćemo razviti warp pogon ili neki drugi način putovanja brži od svetlosti, ksenologija može postati jedna od najznačajnijih nauka na svetu, podeljena u ksenolingvistiku, ksenosociologiju i mnoge druge. Mogu da zamislim stvaranje ogromnih baza podataka, Seganove Enciklopedije Galaktike!

Ali, danas, u skromnom 21om veku, sa teretom kapitalizma i drugih nazadnih civilizacijskih tekovina kojih se jhoš nismo oslobodili, ksenologija je više hobi. Interesovanje za nešto tamo koje se oslanja na traženje mogućnosti da se novi deo slagalice otkrije posebni putem. Pioniri ksenologije, a tu mislim na astrofizičare, astronome, inžinjere, biologe i druge naučnike koji doprinose svojim radom ovom polju, to su ljudi neverovatne dovitljivosti i entuzijazma, oni među nama koji su zadržali kroz ceo život sklonost ka postavljanju najdubljih pitanja svake večeri kad pogledaju u noćno nebo.
Tehnologija koju danas posedujemo nije dovoljna za precizna merenja, a kamoli pouzdane potvrde o prisustvu ili odsustvu vanzemaljskih civilizacija. Zbog toga, sve što nam može pomoći da napravimo korak dalje i ostvarimo preciznije merenje je od velike pomoći. A, ti koraci zavise od dovitljivosti entuzijasta i prilika koje nam priroda pruža, jer za političare i ostale koji određuju na šta se naši globalni resursi troše, ovo smatraju niskim prioritetom.
Zbog toga, oktobar 2041 i februar 2016 će biti značajni datumi jer će omogućiti precizno merenje mase nama najbližeg stelarnog suseda, Proxime Centauri, ali i precizno potvrđivanje postojanja ili odsustva planeta u orbiti oko nje. Ovo istraživanje će nam, dakle, dati do sada neviđenu količinu ekstremno preciznih podataka o samoj zvezdi, ali i, možda, će nam pretstaviti našeg najbližeg planetarnog suseda, za kog do sada nismo ni znali.

Objašnjenje gravitational lensing metoda pronalaska egzoplaneta. Kliknuti za uvećanje.

Ovi datumi su bitni zato što će tada iz ugla Zemlje, Proksima Kentauri preći preko neke udaljenije zvezde. Zbog gravitacionog delovanja Proksime, svetlost pozadinske zvezde biće savijena, kao kroz lupu. Taj fenomen naziva se gravitational lensing, i prihvaćena je metoda za pouzdanu potragu za egzoplanetama. Dakle, merenjem savijene svetlosti, dobićemo precizne informacije o masi i gustini Proksime Kentauri. Promene u tom procesu i sitne nepravilnosti mogu ukazati na postojanje egzoplanete, a beleženje i analiza nepravilnosti mogu dati precizne podatke o masi i orbiti planete. Ovaj metod može nam dati podatke o planeti koja se nalazi na udaljenosti od 4AU (astronomical units- 1AU je udaljenost Zemlje od Sunca, odnosno149.597.871Km). Kako je Proksima Kentauri zvezda M klase, ona je manja i hladnija od Sunca, tako da i potencijalno naseljiva planeta mora da orbitira na razdaljini manjoj od 1AU. Proksima se nalazi na 4.24 svetlosnih godina od Zemlje i to je čini nama najbližom zvezdom. Ukoliko se potvrdi postojanje naseljive planete oko ove zvezde, to će zaista biti istorijski datum jer bi potencijalna radio komunikacija trajala samo oko 9 godina (od slanja poruke, do prijema odgovora) što je daleko kraće nego za mnoge druge zvezde i može se odvijati u toku prosečnog ljudskog života. Ali, sem toga, ukoliko dalji razvoj svemirske industrije stvori daleko brže letilice, Proksima Kentauri bi bila naša prva izvansolarna destinacija.

Ipak, ukoliko planeta bude potvrđena, naćiće se mnogi koji će se protiviti pokušaju komunikacije. Tu bih pomenuo drugu bitnu dužnost ksenologa, ili da se izrazim šire, svih onih koji veruju da naša civilizacija treba da proširuje svoja znanja i svoje vidike, da napreduje i u slučaju otkrića drugih civilizacija uspostavi kontakt, i nastavi da kroz razmenu informacija uči o kulturama koje nismo mogli ni da zamislimo, o osobenostima evolucije na nekom drugom mestu, o svemu što jedan takav međucivilizacijski kontakt može da ponudi. Svi mi koji se osećamo tako, imaćemo dužnost i da ragujemo i potenciramo promene koje će naš svet pokrenuti u tom pravcu i koje će zaustaviti one koji će pokušati da ovaj proces sabotiraju. Sem klerikalnog vrha i religijskih fanatika, otpor pokušaju komunikacije doćiće, zasigurno, od velikih kapitalističkih imperija, poput SADa.
Naša dužnost će biti da javno obrazložimo odsustvo svake opasnosti prilikom započinjanja interstelarne komunikacije jer, naime, veoma je jasno da destruktivna priroda civilizacije ne dozvoljava njen napredak, a posebno ne napredak koji bi doveo do razvijanja značajnih tehnologija svemirskog putovanja i svemirskog osvajanja. Uzmimo primer jedine space faring civilizacije koju znamo- Zemaljske Zapadne civilizacije. Od sletanja na Mesec je proteklo pola veka, a naša istraživanja svemira traju i mnogo duže. Ipak, primećuje se stagnacija. Prosto, velike imperije Zapada, prihvatajući kapitalizam i imperijalizam, okreću lica od civilizacijskog progresa, pa samim tim, svi resursi neophodni za istraživanje svemira preusmeravaju se na tehnologiju ratovanja i na neokolonizaciju država trećeg sveta radi eksploatacije prirodnih bogatstava. Kapitalizam nije dalekosežna ideologija. Kapitalizam živi od danas za sutra, kroz eksploataciju, za najsebičnije i najegoističnije ciljeve. Svemirska industrija sve više teži da poprimi oblik zabave, oblik turizma, i eksploatacije resursa iz naše "okoline", asteroida. Čak i to napreduje sporo jer eksploatacija cveta na Zemlji i još je ostalo dovoljno resursa za prisvojiti. Imperijalističke tendencije mada deluju globalno, zapravo su veoma ograničene i smeštene u kratak vremenski okvir i u kratke, egoistične uspehe. Širenje kroz svemir ostaje uvek u zapećku, sve dok širenje vojnim putem i stvaranjem ekonomsko-političke zavisnosti ostaju u prvom planu. Dakle, da nije bilo kapitalizma, da nije bilo Vijetnama, Laosa, Kambodže, Koreja, Libije i drugih "mirovnih" misija, već da su svi resursi odlazili su svemirsko istraživanje, gde bismo danas bili? Jasno je da svemirski razvijena civilizacija mora da prevaziđe svoje (auto)destruktivne sklonosti i razvije etički kod. Dakle, šanse da je civilizacija tehnološki napredna i destruktivna su gotovo nepostojeće.

Druge civilizacije, ukoliko su ostvarile napredno poznavanje svemira i tehnologija putovanja velikim brzinama, morale su da prođu kroz "tehnološku adolescenciju", kako ju je nazvao Karl Segan, odnosno, morali su da napuste (auto)destruktivne tendencije i uspostave stabilno, napredno društvo.

S druge strane, postoji i strah od uticaja ovakvih vesti na narodne mase. Gubitak sakralnog autoriteta koji bi možda usledio je veliki problem za mnoge pretstavnike viših klasa koje se upravo na sakralnu legitimizaciju vlasti i oslanjaju. S druge strane, možda je upoznavanje jednog naprednog, progresivnog, miroljubivog, nekapitalističkog i nemilitantnog razvijenog društva veća pretnja od osvajača jer može biti pokretač revolucije i promene stava prema civilizacijskoj organizaciji na Zemlji. Bilo kako bilo, jasno je da savremeno civilizacijsko uređenje vodi samo stagnaciji progresa, istokao što je jasno da taj progres neminovno vodi među zvezde. Mi, ksenolozi, svih profesija, opredeljenja, nacionalnosti, moramo delovati zajedno. Upliv političkog koji dovodi do stagnacije i regresa je nedopustiv i mi moramo biti oni koji će delovati da se podigne svest o povezanosti civilizacijskog napretka i političko-ekonomskog uređenja, i da se zaustavi pokušaj nekolicne dobro obučenih ljudi da odlučuju u ime ne samo svih stanovnika Zemlje, već i u ime civilizacije koja će se jednom iz korena koje smo mi postavili razviti.

Izvori:
Space.com
Wikipedia

Filozofija Prvog Kontakta

Filozofija prvog kontakta je termin koji sam bazirao na ideji "filozofije međuzvezdanog komuniciranja" Džona Mekveja (iz njegovog teksta Šapati iz svemira koji možete pronaći u knjizi SETI: Traganje za vanzemaljskim razumom, Svetlost, Kragujevac, 1979.) i ovaj termin bih malo pobliže objasnio iz razloga što planiram da u daljem radu bloga uvedem njega kao novu kategoriju (odnosno, Label), pa bih ukratko objasnio značenja koja će on nositi, kao i zašto verujem da je potrebno uvesti ovaj termin u ksenološka istraživanja i diskusije.
Kao što sam napomenuo, Džon Mekvej se bavio filozofijom međuzvezdanog komuniciranja kojom je objedinio različite pojmove (koje ću u više detalja objasniti u nekim narednim člancima). Prvo, sama činjenica da će u slučaju izvesnog kontakta (pretpostavimo, putem radio talasa) doći do problema pronalaska načina da se sa potpuno stranom civilizacijom sporazumemo. Za razliku od dosadašnjih susreta sa "drugačijim" koji su obeležili doba istraživanja i kolonizacije, ovaj susret će biti na daljinu, sa daleko fundamentalnijim posledicama i prvi put ćemo sresti nekog ko zaista ima potencijal da bude istinski drugačiji. Bez mogućnosti komparacije sa bilo kojim ljudskim jezikom, moraćemo da se oslonimo najverovatnije na jezik logike i matematike, upotrebu prirodnih brojeva ili drugih univerzalnih pojmova.
Zatim, autor prelazi preko različitih načina potencijalne komunikacije ili kontakta, počevši od korišćenja radio signala koje danas doživljavamo kao najverovatnije, pa preko slanja ili pronalaska vanzemaljskih sondi, upotrebi snažnih lasera, detektovanju Disonove sfere i slično, dakle, pitanje načina na koji ćemo bilo obznaniti naše prisustvo, bilo detektovati prisustvo druge civilizacije. Danas, neobrađeno u knjizi, ali uz savremene teleskope i one koji su bili u planu, ali otkazani (NASA) bilo bi moguće detektovati sastav atmosfere neke egzoplanete, pa tako otkriti kiseonik, ili možda još jasnije, tragove industrijskog zagađenja.
Najzad, ono što autor doživljava u užem smislu kao filozofiju međuzvezdanog komuniciranja jeste određivanje preciznog borja radio predajnika i radio prijemnika koji moraju raditi određen vremenski period, kako bi mogli da obrade podatke sa određenog broja zvezda. Autor smatra da je potrebno odrediti kapacitet slanja određene civilizacije, dakle, računajući koliku sferu ona može sa svojom tehnologijom da pokrije. U slučaju Zemlje, u vreme pisanja knjige, 16.5 svetlosnih godina, ali i dalje napreduje. Broj zvezda u odnosu na odašiljače je znatno veći, te autor postavlja pitanje kako rasporediti ograničene resurse, a da se svakoj zvezdi posveti dovoljno vremena i sve to smesti u okvir ljudskog životnog veka (autor uzima 80 godina).

 

 Pitanja poput ovog zaista čine srž filozofije prvog kontakta. Ipak, u razmatranju na blogu, pod ovu kategoriju svrstaću još neka značenja, značenja koja se kriju pod pitanjem "Ko govori u ime Zemlje?"- pitanjem koje je postavio Karl Segan, naučnik koji je verovatno najviše doprineo izdizanju ksenologije na nivo ozbiljnog skupa naučnih disciplina, metoda i ciljeva. Zalaskom u ovu sferu pitanja, moramo prihvatiti i izvesne nepreciznosti u procenama, ali činjenica ostaje da za razvoj jedne uspešne kosmičke civilizacije, sa željom da se integriše u neku potencijalnu širu mrežu života u svemiru, mora da postoji izvestan političko-ekonomski sistem, ali takođe, neophodno je i napuštanje nekih destruktivnih i autodestruktivnih pravaca kretanja našeg društva. Neprestano odlaganje projekata, ušteda na naučnom istraživanju naspram trošenja na rat, NASAini pokušaj privlačenja publiciteta dezinformacijama ne pomažu. Pitanje privatnih svemirskih kompanija, kao i novonastalih kompanija za rudarstvo na asteroidima takođe je nestabilno. Koliko je elitizam zaista sposoban da nas odvede do zvezda? Nije uopšte, po mom mišljenju, a svemirski turizam i komercijalni letovi neće, po mom mišljenju, otvoriti put naučnom istraživanju kakvo je potrebno, već će se na prvim letilicama nove generacije naći bogati ljudi sa šampanjcem u ruci, bez istinskog osećaja divljenja u srcu, ili spoznaji i analizi u mislima.
Mnoga slična pitanja ostaju otvorena, a sve je jasnije da se bližimo dobu kada će ta pitanja biti od presudnog značaja jer će odrediti naš dalji razvoj kao jedne civilizacije. Ipak, bez jedinstva na planetarnom nivou, sa snažnim nacionalizmima i fašizmima, naša osnova je veoma klimava. Uvođenjem novih perspektiva i spajanjem nečega što je do sada bilo samo u sklopu prirodnih nauka (svemirsko istraživanje) i nečega od toga jasno odvojenog (političke, ekonomske, sociološke teorije), možemo otvoriti vrata novim odgovorima i utemeljiti put za jedno bolje sutra, jedinstvenog sveta, pravednog, sa približavanjem različitih sfera nauke u jednoj opšte ljudskoj potrazi za istinom. Ipak, ovaj put neće biti lak, i na njemu ćemo se susreti sa mržnjom, netrpeljivošću, isključenošću, nejednakošću i nepravdom koji koliko da čine savremeno društvo disfunkcionalnim, toliko blokiraju i istinski put progresa. Uz pretnju ratova, elitizma i despotizma, u senci nuklearnog oružja, gladi i siromaštva, naša civilizacija ipak zadržava tu želju za napretkom, za istinom i naučnim otkrićima. A, sada, dolazi doba kada će ono što učinimo sada i ovde da promenimo naše društvo direktno uticati na ono što će se desiti kada se najzad uputimo prema zvezdama. Ove diskusije uz iznalaženje odgovora mogu povesti našu civilizaciju ka mreži života koja se krije u svemiru brže nego što se iko nadao, dok odsustvo iste i nastavak mirnog prihvatanja savremenog sistema ima zloslutni potencijal da ta vrata zatvori i osudi nas na ironičnu usamljenost i hladnoću nepravednog sveta u ovom ogromnom i neverovatnom svemiru u kom se neverovatna otkrića kriju iza svake zvezde, a, iskreno verujem, mnoge oči sa mnogih drugih svetova uprte su u zvezdano nebo, iščekujući prvi kontakt, isto kao i mi. Da li ćemo za njega biti spremni, da li ćemo napraviti prave korake- za to smo odgovorni samo mi sami.

 

Izvori:

SETI-Traganje za vanzemaljskim životom, priredio Zoran Živković, svetlost, Kragujevac, 1979.

Segan, Karl. "Kosmos", Otokar Keršovani, Opatija 1983.