Enceladus- Astrobiološki potencijal

Enceladus- slika letilice Kasini, boje su veštački pojačane. Na južnoj hemisferi su vidljive "tigrove štrafte" (plava boja na slici), geološke forme oko kojih je koncentrisana kako hidrotermalna aktivnost, tako i generisanje neobično velike količine toplotne energije.

 Za one koji čitaju ovaj blog možda neki duži vremenski period, ili su možda prelistali neke od prethodnih postova, mislim da nije teško zaključiti da je, što se tiče vanzemaljskog života u Sunčevom sistemu, Europa svakako autorov lični favorit, zbog niza različitih razloga (kojima sam se bavio u nizu članaka koji su pratili neka od značajnijih otkrića vezanih za ovaj Jupiterov satelit). Ipak, pored Europe, postoji broj drugih lokaliteta koji se pokazuju kao mesta sa značajnim astrobiološkim potencijalom. Među njima je i, istorijski poprilično čest lokalitet, Mars, posebno sa nekim od novijih otkrića koji ukazuju na mogućnost postojanja određenih geobioloških formi na crvenoj planeti (koje je NASA pokušala da što je brže moguće diskredituje), ali sada, sve češće se kao mesto mogućeg života izvan Zemlje, a u okvirima našeg sistema pojavljuje jedno do sada retko primećeno mesto, kada govorimo o astrobiološkom potencijalu.
Saturnov mesec Enceladus je šesti po veličini od svih Saturnovih meseca, sa oko 500 kilometara u prečniku. U nauci, i šire, uglavnom je poznat po dve veoma interesantne karakteristike- s jedne strane, Enceladus je verovatno najreflektivnije telo u Sunčevom sistemu, i kao takav, reflektuje gotovo svu Sunčevu svetlost koju dobije. S druge strane, daleko značajnije, Enceladus je, od otkrića letilice Kasini 2005. godine, bio poznat kao "izvor" Saturnovog "E" prstena. Drugim rečima, čestice koje sačinjavaju ovaj prsten dolazile su zapravo iz Enceladusa, putem gejzira koji izbijaju iz njegovog južnog pola, tvoreći tu specifične geološke oblike, nezvanično nazvane "tigrove štrafte". Do sada, na Enceladusovom južnom polu identifikovano je oko sto različitih gejzira koji izbacuju oko 200 kilograma materijala u sekundi. Materijal o kom se radi je veoma bogat vodom, kako u formi pare, tako i u formi leda, ali i drugim materijalima, od kojih značajan procenat sačinjavaju ugljovodonična jedinjenja.
Različite opservacije i merenja ukazala su na mogućnost postojanja globalnog okeana koji se nalazi ispod leda, ali je takođe moguće da se radi i o "moru" koncentrisanom oko južnog pola i na južnoj hemisferi ovog Saturnovog meseca. Međutim, jedno od prvih šokantnijih otkrića vezanih za ovaj mesec nakon Kasinijevih opservacija došlo je 2011 godine, kada je otkriveno da Enceladus na svom južnom polu proizvede oko 15,8 gigavata snage (u formi toplotne energije). Ovo otkriće je bilo fascinantno s obzirom na činjenicu da su prethodna predviđanja ukazivala na iznos od oko 1,1 gigavat, uz pretpostavku da se sva toplota generiše putem "plimskih sila", sabijanja i izduživanja meseca usled orbitalne rezonance i delovanja gravitacije kako Saturna, tako i drugih meseca. Ovoj veličini moglo je da se pridoda još oko 0,3 gigavata na osnovu prisustva nekih radioaktivnih elemenata. Stoga, fascinantna cifra od 15,8 gigavata predstavljala je pravo iznenađenje. Ipak, uz prisustvo okeana (ili bar polarnog mora), efikasnost plimskog zagrevanja bi možda mogla da se dovoljno poveća. Ipak, čini se da ova količina toplote koja se generiše na Enceladusovom južnom polu, i to, specifično, u okolini geoloških formacija, "tigrovih štrafti", zahteva delovanje bar još nekog, za sada, nedovoljno shvaćenog mehanizma.

Regija Enceladusa oko južnog pola proizvodi oko 15,8 gigavata snage putem toplotne energije, nasuprot predviđenih 1,1 gigavata. Na Enceladusovom južnom polu generiše se onoliko snage putem toplotne energije koliko bi generisalo 20 elektrana putem uglja.

Drugo veoma značajno otkriće dogodilo se u martu ove godine, kada je grupa naučnika precizno analizirala prirodu sitnih čestica "prašine" koje je Enceladus izbacivao u svojim gejzirima, taložeći je u delikatnoj strukturi Saturnovog "E" prstena. Zaključili su da se radi o česticama silicijum dioksida, veoma čestim na Zemlji u formi kvarca, veličine od nekoliko nanometara. Ipak, da bi se ove konkretne čestice manifestovale u ovoj konkretnoj veličini, laboratorijski je utvrđeno da je neophodan veoma specifičan sistem fizičkih okolnosti i uslova. Naučnici uključeni u istraživanje pokazali su da "prašina" silicijum dioksida veličine od 4 do 16 nanometara može nastati samo u tečnoj vodi, temperature od, najmanje, 90 stepeni celzijusa, sa pH vrednošću od oko 8,5 i salinitetom manjim od 4%.

Jedna od struktura formiranih oko hidrotermalnih izvora u "Izgubljenom gradu" u Atlantskom okeanu. Ove strukture su šuplje i oko njih (i u njima) formiraju se kompleksni ekosistemi, a neki naučnici smatraju da je upravo na ovakvim mestima nastao prvi život na Zemlji.

Ovaj specifičan kompleks uslova, ipak, nije nepoznat. Štaviše, upravo ovi specifični uslovi primećeni su na Zemlji, i to u "Izgubljenom gradu" u Atlantskom okeanu. "Izgubljeni grad" je naziv za specifično područje na dnu Atlantskog okeana, konkretno, polje hidrotermalnih ventila sa više od trideset pojedinačnih izvora. Ovi hidrotermalni ventili ispuštaju u vodu oko sebe vodonik, metan i njihova jedinjenja, i to upravno na temperaturama od 40 do 90 stepenci celzijusa i sa pH vrednošću između 9 i 11. Kalcijum karbonat koji je takođe produkt ovih hidrotermalnih izvora se taloži oko njih, vremenom gradeći "dimnjake", ogromne, šuplje strukture koje mogu biti visoke i do 60 metara, i predstavljaju dom za veliki broj kako mikroorganizama, tako i beskičmenjaka, puževa, školjki, i drugih morskih organizama. Neki naučnici naznačavaju značaj ovakvih lokaliteta, tvrdeći da su oni možda bili upravo mesta na kojima je nastao prvi život na Zemlji, putem abiogeneze. Naučnici ukazuju da hidrotermalni ventili ovog tipa ispunjavaju tri osnovna kriterijuma za život: izvor energije, hranljive materije i tečna voda.

Gornji desni ugao slike prikazuje stvarnu fotografiju (mada u izmenjenim bojama) gejzira na Enceladusovom južnom polu. Grafikon ispod ukazuje na njihov sastav- metan, vodena para, jednostavni ugljovodonici, ugljen monoksid, kompleksniji ugljovodonici i ugljendioksid.

Ovo otkriće, dakle, ima veoma značajne implikacije. Ukoliko se pokaže kao tačno, to će, za sada, učini Enceladus jedinim mestom u Sunčevom sistemu, pored Zemlje, na kom je detektovana (makar i posredno) hidrotermalna aktivnost. Pored toga, hidrotermalni ventili kao takvi, već i sami ispunjavaju ključne kriterijume za održavanje života, ali takođe i ukazuju na direktan kontakt između okeana, i kamenog jezgra meseca ispod njega. Imajući sve ovo na umu, Enceladus, udaljeni Saturnov mesec, najreflektivnije telo u Sunčevom sistemu, sa svojom gotovo savršeno belom površinom, "tigrovim štraftama", gejzirima koji izbacuju čestice u Saturnovu orbitu, ali i interplanetarni prostor, a sada, i sa potencijalom za veoma specifičnu hidrotermalnu aktivnost za koju se pretpostavlja da je odigrala značajnu ulogu u razvoju i nastanku života na Zemlji, i za koju se zna da održava kompleksne ekosisteme danas, i najzad, sa za sada nepotpuno shvaćenom velikom produkcijom toplotne energije oko južnog pola svakako je mesto koje zaslužuje našu pažnju. Uz nova otkrića, koja se pokazuju kao veoma značajna, čini se da Enceladus zauzima veoma značajnu poziciju kada govorimo o astrobiološkom potencijalu drugih nebeskih tela u našem sistemu.

Izvori:
Space. com [1]
Space. com [2]
Universe Today
Wikipedia [1]
Wikipedia [2]

Oblaci života (2)

 

Kao što sam naznačio i u naslovu, na ovom blogu, već sam preneo vest o potencijalno krucijalnoj ulozi oblaka u stvaranju uslova neophodnih za nastanak i razvoj života (po našem trenutnom razumevanju, temperature koje dozvoljavaju postojanje tečne vode na površini planete) u članku nazvanom Oblaci života. Sada, dalja istraživanja, i to posebno putem kompjuterskih simulacija donele su do nekih novih zaključaka, čiju ćemo tačnost moći praktično da proverimo tek sa puštanjem u rad sledeće generacije teleskopa koji će omogućiti direktno slikanje egzoplaneta, i pravljenje njihovih temperaturnih mapa.
Do sada, pitanje postojanja oblaka i njihove bitne uloge za nastanak i održanje života bilo je vezano za spekulacije vezane za gravitaciono zaključane crvene patuljke, planete M klase, gde su naučnici pretpostavili da bi fokus sunca na jednoj strani mogao da dovede do stvaranja visokoreflektivnih oblaka na velikim visinama koji bi efektivno snižavali temperaturu planete, čineći je naseljivom.
Nova studija bavi se sličnim pitanjem, ali za potrebe kompjuterske simulacije, postavljeno je jedno drugo pitanje- postoji li mehanizam koji bi omogućio planetama koje su po masi slične Zemlji i koje se nalaze u orbiti oko zvezde nalik Suncu (stelarna klasa G) da se nađu s toplije strane naseljive zone, a zadrži temperature koje će omogućiti postojanje tečne vode?
Analizirajući rezultate simulacije sa različitim varirajućim faktorima (od kojih je ključna brzina rotacije planeta) pokazale su da prisustvo velike količine oblaka zaista može omogućiti planeti da se nađe daleko bliže zvezdi, a da njena temperatura ostane u prihvatljivim granicama.
Naime, kompjuterska simulacija je pokazala da planete približno Zemljine veličine mogu razviti dovoljno oblaka da reflektuju višak svetlosti koji planeta dobija od zvezde i tako efektivno sniziti prosečnu temperaturu (i količinu dobijene energije). Praktično, to znači da ukoliko se planeta nalazi bliže zvezdi i tako izlazi izvan naseljive zone, postoji mogućnost da ukoliko su drugi uslovi zadovoljeni, ipak bude naseljiva.
Količina i raspored oblaka određeni su u najvećoj meri cirkulacijom atmosfere, koja je s druge strane, povezana i uslovljena brzinom rotacije planete. Naime, kod planeta koje se okreću oko svoje ose daleko sporije nego Zemlja, doćiće do veće temperaturne razlike između dnevne i noćne strane (na planeti sa sporijom rotacijom, jedan dan bi mogao da traje koliko nekoliko zemaljksih, pa čak i koliko zemaljska godina). Dakle, sporija rotacija planete dovešće do snažnije cirkulacije atmosfere.
S druge strane, prilikom rotacije planete, atmosfera se takođe okreće, a brzina rotacije određuje na koji način ona to čini- pojava objašnjena Koriolisovim efektom (Coriolis effect). Kod bržih rotacija, atmosfera će težiti razdvajanju u distinktivne regije, koje će imati svoje vazdušne struje i biti raspoređene uglavnom paralelno sa ekvatorom. Kod sporijih rotacija, Koriolisov efekat biće slabiji, tako da se atmosfera neće razdvajati u distinktivne regije, već će, naprotiv, težiti da ostane relativno ujednačena.

Klikni za uvećan prikaz- grafički prikaz prisustva oblaka i vlažnosti vazduha na dve hipotetičke planete iz modela.

Za potrebe kompjuterskih simulacija koje su bile osnova za ovo istraživanje, naučnici su izgradili nekoliko "virtualnih planeta", modela koji se baziraju na nekim karakteristikama Zemlje (masa i prečnik), ali sa varijabilnim brzinama rotacije- od dvostruko brže od Zemlje, do 365 puta sporije (jedan dan te hipotetičke planete trajao bi 365 zemaljskih dana). Varijacije u količini svetlosti koju planeta dobija (uz pretpostavku zvezde nalik Suncu) varirale su između 2.5 i 0.25 puta Zemljine stvarne količine dobijene svetlosti.
Kako oblaci nastaju isparavanjem vode, koja se uzdiže u atmosferu u obliku vodene pare, i potom kondenzuje, substelarna tačka (područje u kome je planeta okrenuta zvezdi) prilikom sporije rotacije biva duže izložena suncu, dovodeći do primetnijeg isparavanja i uzdizanja toplog, vlažnog vazduha, a potom, kondenzacije u atmosferi. Na taj način, na substelarnoj tački, oblaci bi bili prisutni do 90% vremena, reflektujući na taj način veliki deo sunčeve svetlosti i snižavajući temperaturu. U konačnim rezultatima simulacije, pokazalo se da planete koje rotiraju brzinom oko 100 puta manjom od Zemlje (ili sporije) mogu dovoljno smanjiti Koriolisov efekat, tako da se atmosfera ne razlaže u distinktivne regije, već ostaje kompaktna, omogućavajući tako zadržavanje velike količine oblaka. Dakle, čini se da udaljenost od zvezde nije jedini faktor koji može uticati na njenu naseljivost. Upravo ova studija pokazuje da čak i ukoliko planeta prelazi toplu granicu svoje naseljive zone, spora rotacija koja uzrokuje veću oblačnost, a time veću reflektivnost i nižu temperaturu, mogu nadoknaditi nedostatke uzrokovane naizgled nepovoljnim položajem planete u sistemu.
Ipak, ova studija sa sobom nosi još nešto izvan implikacija vezanih za egzoplanete. Ukoliko se ovi modeli pokažu kao ispravni, a hipoteza kao tačna, njena snažna implikacija ukazaće nam na još jedan deo istorije našeg solarnog sistema. Naime, sa masom i veličinom sličnim Zemlji, užom orbitom i rotacijom oko 240 puta sporijom od Zemlje, čini se da Venera savršeno odgovara hipotetičkim planetama iz simulacije. Postoji samo jedan problem- umesto plave planete skrivene belim oblacima, Venera pretstavlja užarenu pustinju sa atmosferom otrovnih gasova i temperaturama od preko 400 stepeni celzijusa. O čemu se radi?
Ukoliko se pomenuti model pokaže kao tačan, to će biti konačna potvrda hipoteze da je Venera nekada rotirala znatno brže- između 10 i 100 sporije od Zemlje, što u njenom konkretnom slučaju ne bi bilo dovoljno sporo da zaustavi proces zagrevanja. Ipak, uz odsustvo velikog meseca koji bi na nju uticao, Venerino usporavanje za sada ostaje u domenu spekulacija, među kojima se kao najverovatniji uslov navodi sudar sa drugim nebeskim telom- velikim asteroidom ili kometom. Mada, postoji i hipoteza da su drugi faktori doveli do njenog zagrevanja, poput niza erupcija vulkana na globalnom nivou, ili neke druge forme globalne katastrofe. Ipak, konačan odgovor još je otvoreno pitanje.
Ovo istraživanje, ukoliko se pokaže kao tačno nosiće snažne implikacije. Ovo bi moglo da bude otkriće prvog mehanizma kojinaše shvatanje naseljive zone drastično menja, odvajajući je od samo jednog faktora- razdaljine, pokazujući nam da se sklop koji omogućava nastanak i razvoj života može uspostaviti na mnogo različitih načina, a da je delikatna ravnoteža u kojoj se nalazi Zemlja samo jedna od mogućih kombinacija.

Izvori:
Space.com

Da li smo svi mi- Marsovci?

 

Teorija pansperimije, nejasno definisana i preširoka, u prošlosti, a i danas, okupila je veliki broj pristalica. Ipak, jedna mnogo uža i preciznija varijacija na tu temu u poslednjih nekoliko godina ne samo što okuplja ljude koji podržavaju ideju, već okuplja i veliki broj novih otkrića koji upotpunjuju slagalicu koja na kraju može pokazati da je ta teorija ipak tačna. Radi se, naravno, o ideji da život zapravo nije nastao na Zemlji, već upravo na našem susedu, Marsu, odakle je putem meteora u svom jednoćelijskom obliku prenet na Zemlju, gde je nastavio svoju evoluciju, rezultirajući biodiverzitetom koji danas poznajemo. Čuveni meteor ALH84001 koji je otkriven na Antarktiku prvi je pokrenuo ozbiljniju raspravu na ovu temu. Naime, u meteoru su otkriveni tragovi nečega što bi mogli biti fosili bakterija (mada to niej zvanično ni potvrđeno, ali ni opovrgnuto), tako da je ALH84001 demonstrirao efikasan način prenošenja biološkog materijala sa Crvene planete na Zemlju. Dalje, otkriće složenijih organskih jedinjenja u drugim meteorima pokazalo je da je moguće da jednostavni organizmi prežive sve opasnosti interplanetarnog putovanja, kao i nasilni ulazak u atmosferu druge planete. Najzad, saznanje da je Mars bio pogodan za razvoj života oko 1500 miliona godina pre Zemlje, odnosno da je imao atmosferu bogatu kiseonikom i verovatno okean tečne vode, bilo je još jedan podstrek ovoj teoriji.
Sada, još jedno otkriće upotpunjava ovu ideju i dovodi nas bliže možda revolucionarnom otkriću o poreklu života na Zemlji. Naime, naučnici su utvrdili da za razvoj života sem gradivnih jedinica- organskih materija i aminokiselina, potreban je i izvor energije i prisustvo još nekih jedinjenja koja funkcionišu bilo kao katalizatori, bilo kao energetski izvori. Ipak, u većini slučajeva, jednostavno izlaganje organskih jedinjenja izvoru energije dovodi do stvaranja viskozne organske supstance koja se ne može razviti u žive organizme. Dakle, neophodni su i elementi koji smanjuju sklonost organskih jedinjenja da se stvrdnu u ove viskozne oblike. Oksid elementa molybdenum-a, kao i element boron su, kako saznajemo, ključni za prelazak iz nežive organske materije u primitivne oblike života, upravo zbog njihovog svojstva da spreče ovaj problem. Problem je samo što ovi elementi, posebno u periodu kada verujemo da je život nastao, nisu postojali na Zemlji, niti je njena atmosfera bila dovoljno bogata kiseonikom da dođe do formiranja ovog specifičnog oksida. S druge strane, upravo tada, Mars je bio veoma pogodan za život, sa atmosferom bogatom kiseonikom i prisustvom oba ova krucijalna elementa. Pored toga, veruje se da je Zemlja u prošlosti bila potpuno prekrivena vodom, dok je Mars uvek imao i suve delove- neophodne za formiranje borona. Otvara se i pitanje održivosti genetskog materijala, RNA, u vodenom svetu kakav je bila Zemlja daleke prošlosti, mada, ovo ostaje spekulacija.

Zbog orbitalne dinamike Marsa i Zemlje, mnogi meteori "otkinuti" sa Crvene planete dospevaju na Zemlju.

S druge strane, značaj molybdenumovog oksida i borona i njihovo odsustvo na Zemlji, a prisustvo na Marsu otvaraju veoma interesantna pitanja koja imaju potencijal da budu nova istorijska prekretnica biologije, astrobiologije i evolutivnih nauka. Za ksenologiju, potvrda ove teorije značila bi još jednu potvrdu da život nastaje na najneočekivanijim mestima i prevazilazi i najteže izazove. Činjenica da je život nastao na Marsu i uspeo da preživi put do Zemlje, gde je evoluirao i stvorio biosferu koju danas poznajemo pokazuje da je život otporniji i skloniji adaptacijama nego što smo ikada ranije mislili. To drastično povećava šanse za njegovo otkriće i na drugim mestima. Najzad, sledeći trijumf ljudske civilizacije koji se neminovno bliži- sletanje ljudi na Mars može u sebi nositi dvostruko snažnu poruku. S jedne strane, biće to trijumf ljudske evolucije, naše unikatne strukture mozga, trijumf cele ljudske vrste, a s druge strane, to može biti i- povratak kući.

Izvori:
Space.com
Phys.org

Okean Marsa

Pre samo nekoliko godina, pitanje da li je ikada bilo vode na Marsu bilo je jedno od onih pitanja koja su polarizovala odgovore i pokretala debate. Danas, znamo da je crvena planeta nekada imala ne samo vodu, već i atmosferu zasićenu kiseonikom, i temperature nalik na one koje poznaje Zemlja. Međutim, do sada, pouzdani dokazi su pronađeni o postojanju reka i manjih jezera, obično definisanih kraterima, dok su ideje o većim vodenim površinama, poput mora ili okeana bile samo teorije koje, mada su imale osnovu, nisu bile potvrđene.
Sada, sa novim otkrićem koje je rezultat pažljivog izučavanja satelitskih slika koje je napravio Mars Reconnaissance Orbiter, postoji mogućnost da je dugo očekivani dokaz najzad pronađen.
Još od prvih topografskih mapa crvene planete, naučnici su primetili veliku razliku između severne i južne hemisfere Marsa. Dok se na južnoj hemisferi nalazi velika većina svih geoloških oblika koje s Marsom povezujemo, severna je najvećim svojim delom ravna, i niža nego južna. Zbog ovoga, teorija o potencijalnom okeanu, dovoljno velikom da prekrije jednu trećinu Marsove površine nije novost, ali novo otkriće svakako jeste, i pretstavlja do sada najubedljiviji dokaz da je ova teorija zapravo tačna.

Komparacija Aeolis delte sa Marsa i delte Selenge u Rusiji.

Izučavajući slike MROa, koje prikazuju sto kvadratnih kilometara smeštenih na potencijalnoj obali- mestu gde se severne ravnice susreću s južnim terenom, naučnici su primetili nešto što liči na deltu reke koja se uliva u okean. Naime, specifična geološka formacija koja je uočena jeste veliki broj "nabora", takozvanih "inverznih kanala" koji su karakteristični za rečna korita, a nastaju nagomilavanjem krupnijeg materijala, poput šljunka na dnu reke. Nakon isušivanja korita, vetar erodira ove formacije, odnoseći manji materijal i ostavljajući nabore krupnog materijala kakve danas vidimo. Ali, specifični raspored ovih nabora jasno pokazuje da u regiji o kojoj se govori, deo regije Aeolis Dorsa, dolazi do grananja reka što je ukazalo na tri mogućnosti. Prvo je stapanje nekoliko reka u jednu, drugo je, obrnuto, grananje jedne reke i stvaranje "aluvijalne lepeze", i najzad, treća mogućnost, da se radi o delti gde se reka uliva u veću vodenu površinu. Upotrebljujući slike sa HiRISE kamere na MROu, naučnici su stvorili detaljnu i preciznu topografsku mapu ovog područja i pažnju usresredili na otkrivanje nagiba ovih specifičnih inverznih kanala. Smer nagiba otkrio im je da je smer vode bio deljenje iz jedne reke u više, a ne obrnuto, što je isključilo prvu mogućnost. Ostalo je da se utvrdi da li se radi o delti ili aluvijalnoj lepezi.

Topografska mapa izučavane regije.

I ovaj odgovor takođe leži u preciznom merenju nagiba inverznih kanala, koji je veoma strm što nije karakteristično za aluvijalne lepeze i pre se odnosi na delte, i to one u kojima se reka uliva u dosta veću vodenu površinu.
Ovo nije prvi put da su naučnici pronašli deltu na Marsu, ali do sada, ona je svaki put bila na granici sa kraterom, ukazujući na verovatnoću da se radilo o ušću reke u manje kezero smešteno u krater. I sada postoji mogućnost da je Aeolis Dorsa regija nekada imala veće jezero čije je isušeno korito erodiralo, prikrivajući svoj trag što je malo verovatno, uzevši u obzir geologiju Marsa. Čini se da je ovo otkriće za sada najsnažniji i najubedljiviji dokaz da zaravni severnog Marsa, počevši sa 100.000 kilometara regije Aeolis Dorsa, zapravo isušeno korito nekadašnjeg mora, ili čak ogromnog okeana koji je pokrivao većinu severne hemisfere, odnosno, trećinu planete. Čini se da svako novo otkriće prošlost crvene planete pokazuje u sve poznatijem svetlu.

Izvori:

Phys.org
Space.com 

Mars- Zemlja pre Zemlje?

Mozaik Marsa, sastavljen od slika Vikinga 1 iz 1980

Jedna kratka, ali veoma značajna vest od 19. juna ove godine. Sa novim analizama koje je sproveo rover Spirit, naučnici su dobili još materijala za analizu, ovog puta, za pokušaj komparacije sastava meteora koji su snažnim udarima "otkinuti" od Marsa i odbačeni na Zemlju i uzoraka koje je Spirit analizirao.
Neočekivano, čini se da su uzorci koje je Spirit analizirao u krateru Gusev bogatiji niklom od meteora. Precizno, procenat nikla u njima je oko pet puta veći.
Naučni tim sa Oksforda koji je vodio ovo istraživanje zaključio je da pored ove razlike, oba uzorka odgovaraju onome što bi se očekivalo od kamena koji poreklo vodi iz Marsove unutrašnjosti. Moguće, manje verovatno objašnjenje je da svi meteori potiču, neobičnom koincidencijom, iz regije Marsa koja nije bogata niklom, dok su analize vršene upravo u područijima koja imaju znatno viši procenat nikla. Daleko logičnije objašnjenje jeste da je jedna vrsta kamena formirana u sredini bogatoj kiseonikom što je uticalo na njihov specifičan hemijski sastav.
Ono što je posebno neobično jeste starost ispitivanih uzoraka. Dok su meteori relativno mladi (oko 180 do 1440 miliona godina starosti), uzorci sa površine pokazuju daleko veću starost (oko 3700 miliona godina). Ovo nedvosmisleno ukazuje na prisustvo kiseonika u daljoj prošlosti Marsa koji je potom nestao. Naučnici objašnjavaju, u svetlu ovih saznanja, sastav uzoraka procesom poznatim kao subdukcija- proces tokom kog se u unutrašnjosti planete, geološki materijal "reciklira" da bi kasnije ponovo bio izbačen na površinu erupcijama vulkana.
Ovo ukazuje da je u daljoj prošlosti Marsa (4000 miliona godina) atmosfera bila veoma bogata kiseonikom, te su kiseonikom bogata jedinjenja, dospevši geološkim procesima u unutrašnjost planete, bila reciklirana, izbačena vulkanima na površinu i najzad, 4000 miliona godina kasnije, analizirana od strane naših rovera. Meteori, mlađeg datuma, formirani su kada je kiseonik "izvlačen" sa planete (mada postoji nekoliko dominantnih teorija, o pitanju kako je Mars izgubio atmosferu još se debatuje), tako da njihov hemijski sastav nema isti "potpis".

Čuveni meteor ALH84001, pronađen na Antarktiku. Pod elektronskim mikroskopom, na njemu su pronađeni fosili nečega što liči na bakterije. Mada poznajemo tehnologiju (ili bar jedan deo nje) koja bi mogla da da finalan odgovor na pitanje biološkog porekla fosila, trenutno nema ulaganja koja bi omogućila konstrukciju instrumenata dovoljno preciznih za ovaj zadatak, dok su neke od neophodnih tehnologija i dalje samo neispitani, ponekad i ne potpuno dovršeni koncepti.

 Posebno je zanimljiva činjenica da se sve ovo dešavalo davno pre nego što je Zemlja imala svoju atmosferu (Zemljina atmosfera kakvu danas znamo stara je 2500 miliona godina, dakle 1500 miliona godina mlađa od atmosfere Marsa). Štaviše, kada se saberu sva novija saznanja o Marsu, čini se da je on milionima godina pre Zemlje bio planeta mnogo nalik na Zemlju danas- topao, vlažan, zasićen kiseonikom.
Ali, ovo postavlja još jedno zanimljivo pitanje. Izvor kiseonika na Zemlji u ogromnom procentu sa biljke, a nekada su to bile zelene alge i druge vrste jednoćelijskih organizama koji su u svojim metaboličkim procesima oslobađali kiseonik. Iako u konkretnoj studiji naučnici ne spekulišu o tome, postoji mogućnost da je milionima godina pre naše planete, Mars bio naseljiva planeta našeg sistema. Ali, da li je bio više nalik Zemlji nego što slutimo? Da li je Mars bio istinska Zemlja pre Zemlje, 1500 miliona godina pre Zemlje, sa kiseonikom, vodom, toplom temperaturom i možda, životom? Ostaje da se vidi.

Izvori:
Science Daily

Okeani spoljnog sistema

Jupiterov mesec Europa, na ovoj slici sa pojačanim bojama, da bi se primetio ružičasti pigment za koji se pretpostavlja da se sastoji od organskih jedinjenja. Pukotine na kori nastaju osled orbitalne rezonance i njenog delovanja na koru koja se nalazi na globalnom okeanu tečne vode.

Sećam se, ne tako davno, pre desetak, petnaest godina, kada sam bio klinac, priča o vodi negde drugde u svemiru bila je nešto potpuno u domenu SFa. Kao što i danas znamo, na našoj planeti je nemoguće pronaći sterilnu kapljicu vode, ako nije veštački sterilizovana. Zbog toga, potencijal otkrića vode negde drugde (Mars je tada bio omiljeno poređenje) značilo bi i sigurno otkriće vanzemaljskog života.

Zbog toga, vesti o Europinom okeanu, zapremine veće od svih Zemljinih, bile su nešto što je naišlo na mnogo skepticizma, ali kada je prošlo test naučnosti i istinitosti, prihvaćeno je kao neverovatno otkriće. Ali, Europa nije usamljena. Saturnov mesec Enceladus je takođe pokazao znake postojanja podzemnog (ili podlednog bi možda bio bolji izraz) okeana, ali i neverovatne geološke aktivnosti- erupcije ogromnih mlazova ledenih čestica, smrznute vodene pare i organskih jedinjenja.
Uprkos ovome, Europa je ostala bolje proučavana, a kako je upravo ona moj lični favorit za postojanje vanzemaljskog života u našem sistemu, nestrpljivo sam čekao sve vesti, čitajući u međuvremenu sve što dođe pod ruku, između ostalog i fenomenalnu knjigu Europa: The Ocean Moon od Ričarda Grinberga. Bilo je jasno da je postojanje tečne vode, dakle, tečnog okeana, neophodno za mešanje organskih jedinjenja radi stvaranja života. A, da bi voda ostala u tečnom stanju na tako velikoj udaljenosti od sunca, neophodno je prisustvo nasilnih geoloških procesa koji stvaraju dovoljnu količinu toplote da vodu održi u tečnom stanju. Zbog toga, slično Raminom moru, u SF knjizi Artura Klarka "Rama", Europa se topi od dna, naviše, nasuprot smrznutim delovima Zemljinog okeana. Za ove udaljene svetove, toplota ne dolazi sa neba, već iz unutrašnjosti.

Enceladus, Saturnov mesec, na ovoj slici su ohvaćeni mlazevi tečnosti koje često izbacuje, doprinoseći tako stvaranju jednog od Saturnovih prstena, E prstenu za koji se veruje da je sada sastavljen najviše upravo iz Enceladusovih "kriovulkanskih čestica".

Mehanizam stvaranja ogromne količine geotoplote je identifikovan kao orbitalna rezonanca. Naime, Europa, a i Enceldus se nalaze u čitavoj menažeriji meseca gasovitih džinova, usklađeni tako da kroz svoje eliptične orbite, ulaze u rezonancu s drugim mesecima i planetom, a potom izlaze iz nje. Ovaj proces dovodi do periodičnog i cikličnog sabijanja i izduživanja meseca, a rezultat toga je trenje i generisanje ogromne količine toplote u unutrašnjosti meseca, koja održava okean tečnim.
Paralelni grebeni Europe su bili tell-tale sign postojanja okeana, a Enceladus je bio još upečatljiviji sa svojim gejzirima. Ali, u spoljašnjem sistemu, postoje desetine drugih smrznutih meseca, poput Ganimeda ili Saturnove Dione. Ipak, do sada, postojanje okeana ispod njihovih kora je bilo čista spekulacija.
Ali, sada, Kasini je uočio upravo na Dioni planinski lanac, nazvan Janiculum Dorsa koji izgleda kao dug, pravilan uzdignut ožiljak na površini meseca. Sumnjajući da je ovo dokaz nekadašnje geološke aktivnosti, letilica Kasini je usmerila pažnju na ovaj mesec, otkrivajući ubrzo jedva primetan mlaz čestica, kao deset puta umanjenu verziju Enceledusovih erupcija. Ovo je ukazalo na to da je Diona ne samo bila, već je i dalje u nekoj meri geološki aktivna, a ispod svoje površine može imati, ako ne pravi okean poput onog koji se očekuje na Europi, onda bar gusti, polusmrznut, pomalo nalik na dopola istopljen sneg.

Janiculum Dorsa, planina-spomenik geološkoj aktivnosti Dione.

Najzad, čini se da su podzemni okeani poprilično česti u spoljašnjim krajevima Sunčevog sistema. Ovo je postavilo još jedno zanimljivo pitanje- ukoliko su okeani uspeli da se održe na ovim mesecima, da li su zaleđeni svetovi iza Neptuna uspeli da postignu nešto slično? Da li je sistem planetoida Pluton-Haron uspeo da "upadne" u takvu gravitacijsku interakciju koja može omogućiti dovoljno trenja u kori da održi podzemni okean?
Kakav god da je odgovor na to pitanje, ostaje jasno da je voda veoma česta u Sunčevom sistemu, što znači, verovatno i prilično česta u galaksiji, ili bar neposrednom stelarnom susedstvu. Tragovi vode otkriveni su u polarnim kraterima Merkura, u vodenoj pari atmosfere Venere, u atmosferi, okeanima i biosferi Zemlje, u tragovima gline i geologiji Marsa, ispod okeana Jupiterovog meseca Europe, Saturnovog Enceladusa i Dione. Ako je u našem sistemu voda uspela da se zadrži svuda gde se mogu naći čak i najneočekivaniji uslovi za to, i ako je bila prisutna svuda gde su naši roveri i teleskopi dospeli, to može samo da ukaže da voda nije retka, već naprotiv, veoma česta u svemiru. Implikacije koje ovo ima su neverovatne i prilično jasne- ako je naš sistem obdaren ogromnim količinama ovog dragocenog jedinjenja, zašto to ne bi bio slučaj i sa svim drugim svetovima koje sada polako otkrivamo, praveći prve korake sa površina naše planete ka zvezdama.

Izvori:

Universe Today
Space Industry News

Mars- Novi koraci ka otkriću

Opportunityev pogled na krater Endeavour

 Poslednjih nekoliko članaka koje sam pisao na temu Marsa obično su imale u svom centru Curiosity- rover koji na Mars stigao prošle godine, uz mnoštvo obećanja i kasnijih kontroverzi, povezanih sa NASAinom senzacionalističko-komercijalističkom politikom rada. U celoj pomami oko priča o nekim ogromnim specifičnostima i kvalitetima Curiositya, pažnja je potpuno skrenuta sa prethodna dva velikana istraživanja crvene planete- Spirit i Opportunity, dva "blizanca" koja su od januara 2004. preneli ogroman broj novih i značajnih otkrića vezanih za Mars, i tako postali miljenici naučne javnosti. Misija koja im je poverena je završena i produžena je nekoliko puta, kvarovi su slučajnošću dovodili do ogromnih otkrića, ali ta priča se za Spirit završila  nakon 21.6 puta duže misije od planirane, prvog maja 2009., kada se zaglavio u mekanom tlu i izgubio mogućnost da se izvuče. Rover je nastavio da funkcioniše kao stacionarna istraživačka stanica do 22.marta 2010., kada je komunikacija prestala i od tada, slavni rover je "nasukan" i izgubljen negde na crvenoj planeti.
Njegov "blizanac", Opportunity, nastavio je da funkcioniše do danas i sada nam donosi novo značajno otkriće- još jednu potvrdu da je Mars bio vlažniji u prošlosti, i to ne u smislu retkih barica vode, već mnogo više nalik na sadašnju Zemlju.

Ispitivana formacija i kamen Esperance na sredini slike gore

Naime, obavljajući deo svoje produžene misije, Opportunity je naišao na interesantnu kamenu formaciju, stariju od svih koje je ranije ispitivao, i usmerio pažnju instrumenata na jedan deo formacije, nazvan Esperance. Naime,čini se da je voda koja je tekla kroz pukotine (i možda preko) ovog kamena bila najpogodnije do sada otkriveno mesto za život na Marsu. Kako naučnici navode, na ovom mestu je bilo ne samo dovoljno vode da se formira glina koja je pronađena, već i dovoljno vode da dovede do disbalansa i uklanjanja nekih jona, stvarajući tako jedinstvenu hemijsko-fizičku strukturu koja priča priču o nekada daleko dostupnijem i gostoljubivijem Marsu.
Ovo otkriće je veoma bitno jer je do sada Opportunity imao manje sreće, otkrivajući uglavnom kisela mesta, na kojima ph vrednost okruženja čini prošli život slabo verovatnim. Zbog toga, kada je Mars Reconnaissance Orbiter otkrio ph neutralnu glinu u Endeavour krateru, Opportunity je bio preusmeren tamo, gde je pronašao najpogodnije mesto za nekadašnji život na Marsu- najveće otkriće ovog rovera, ali možda i cele misije do sada.
Ali, priču o Marsu pričaju i istraživanja ovde na Zemlji. Kao što je poznato, kada govore o potencijalnom životu na radikalno drugačijim mestima, astrobiolozi i drugi naučnici često koriste analogiju sa ekstremofilima- organizmima koji naseljavaju radikalna okruženja ovde, na Zemlji. Zbog toga, istraživanje mesta na Zemlji sa fenomenom permafrosta- stalno zaleđenog zemljišta, može pružiti značajan uvid u mogućnost savremenog života na Marsu. Tako je otkriće vrste bakterije na kanadskom ostrvu Ellesmere ponovo pokrenulo debatu o savremenom životu na Marsu. Naime, ova vrsta bakterija preživljava u smrznutom zemljištu, u vodenim "venama", na oko -15 stepeni celzijusa. Zbog saliniteta, voda ostaje u tečnom stanju čak i do temperature od -25 stepeni celzijusa, koju ove bakterije takođe preživljavaju specifičnim adaptivnim mehanizmima koji su rezultat miliona godina evolucije.

Pronađena bakterija- ekstremofil, Planococcus halocryophilus

Ovo nije prvi put da otkrivamo život na veoma hladnim mestima, neke vrste drugih bakterija, gljivica i algi koje su otkrivene ispod večnog leda Antarktika i Sibira, u istom rasponu temperatura i svi ti organizmi imaju jedinstvene i slične adaptacije- poput sporijeg metabolizma, prirodnog "antifriza" i adaptacije na viskozniju strukturu tečnosti. Činjenica je da je život na Zemlji nastao i adaptirao se na mnoge promene, i na mnoge sredine, popunjavajući gotovo svaku kap vode u prirodi nekim oblikom života. Biosfera naše planete je jedan fascinantan sklop zapanjujuće složenih organizama koji su savladali neverovatne izazove da opstanu. Sada, kada znamo da je i Mars nekada bio veoma više nalik na Zemlju, pitanje adaptacije tadašnjeg života na sadašnju hladnu pustinju crvene planete postaje od sve većeg značaja i njegov konačan odgovor može pretstavljati jedan od odlučujućih koraka u našem civilizacijskom razvoju i spoznaji sveta kog smo deo.

Izvori:
Space.com
Space.com [2]
Wikipedia
Wikipedia [2]
UniverseToday

Ima li mikroba na Marsu? [drugi deo]

 

Senzacionalistička misija Curiosity koju je obeležila velika medijska fama i već uobičajene NASAine tehnike manipulacije informacijama, ostvarila je svoj zvanično definisani cilj, upotrebivši dva instrumenta (CheMin i SAM) od svojih deset. U celoj priči koju su pratile desetine hiljada tinejdžera koji teško da bi znali da kažu koja je treća planeta od Sunca, neko je zaboravio da masovnim medijima saopšti koji je uopšte cilj misije. Ovaj manji previd NASAinog marketinškog tima nadoknađen je sada, nešto kasnije (posle puštanja i povlačenja senzacionalističkih informacija, priče o potrazi za mikrobima itd.), NASA najzad priznaje da Curiosity nije opremljen instrumentima koji mogu potvrditi život, a njegova glavna misija jeste utvrđivanje da li je na drevnom Marsu zaista bilo uslova za život.
Ali, dosta sarkazma, ne zbog NASAe kojoj, lično, zbog komercijalizacije nauke teško da ću moći u skorije vreme da oprostim, već zbog toga da se nove informacije, i to pre nego što one prođu kroz krivljenje istine koje karakteriše veliki deo komercijalne, potrošačke publike ove misije.
Dakle, centralno pitanje bilo je da li je Mars nekada bio naseljiva planeta. Odgovor je zvanično- da. Koristeći bušilicu na svojoj robotskoj ruci, Curiosity je uzeo materijal za analizu 6,4cm iz unutrašnjosti jedne stene i u njemu pronašao neverovatnu smesu elemenata. Posle dvonedeljne analize instrumentima CheMin i SAM, Curiosity je identifikovao vodonik, kiseonik, ugljenik, sumpor, azot i fosfor u izmlevenoj steni. Ova kombinacija elemenata ukazuje i na mogućnost postojanja složenih sulfida i sulfata na mladom Marsu koji su na Zemlji izvor energije za mnoge mikrobe. Naravno, NASA naglašava da ovo znači da su uslovi za život bili još povoljniji nego što smo mislili, ali ne i da je život ikada zaista nastao, jer, kako priznaju, Curiosity nema instrumente (od svih deset) koji bi detektovali život, ali zato može detektovati organska jedinjenja poput amino kiselina. Ipak, amino kiseline još nisu pronađene, ali to ne treba da obeshrabruje, kako su to složena jedinjenja koja samo pod veoma specifičnim uslovima mogu da izdrže test vremena, u razmerama sa kojima radimo na Marsu.
Ono što je još interesantnije kod ovog otkrića jeste činjenica da su u kamenu pronađeni i minerali gline koji svedoče o nekadašnjoj vodenoj površini, vrlo verovatno jezeru, zbog odsustva soli. Štaviše, kako naučnici zaključuju, da je to jezero i dalje tu, bilo bi takvog sastava da ne samo da bi izgledalo identično nekom Zemaljskom, već bi potencijalni astronauti tu vodu mogli da piju!

 

Za sada, Curiosity je otkrio dva složena organska jedinjenja hlorometan i dihlorometan, ista jedinjenja koja je našao i prethodnom analizom tla, bez bušenja. Međutim, naučnici ponovo napominju kako se možda radi o kontaminaciji sa Zemlje i neće biti sigurni sve do narednog bušenja, koje je zakazano za maj zbog "poteškoća u komunikacijama u toku aprila", verovatno zbog visokih poreza Marsovskih radio-kompanija u tom periodu, da se vratimo sarkazmu, jer ostaje zanimljivo pitanje šta je to što otežava komunikaciju tako da neka akcija nije moguća i to u tako kratkom periodu od mesec dana... Po zakonima fizike, ako je Mars tada nešto dalji od Zemlje, kašnjenje će biti za koji minut duže, ništa više. Ali, zamislićčemo da NASA ima neki racionalni razlog.
Ove nove vesti dodale su još jedan novi detalj slici koju sklapamo o crvenoj planeti. Ostaje nam da dalje pratimo različita istraživanja usmerena na Mars i iščekujemo dalja otkrića koja će nas voditi sve bliže ka odgovoru na pitanje da li nekada bilo života na Marsu. I ako jeste, gde je on sada? Da li se možda još krije, negde u podzemnim rekama ili skrivenim vlažnim pećinama, zaštićen od smrtonosne crvene pustinje, ali i od naših radoznalih pogleda.

Okean- kao kod kuće!

 

Još od snimaka i podataka koje je poslala Galileo letilica, Europa je jedan od najtajenstvenijih i najintrigantnijih objekata u Sunčevom sistemu. Dugo vremena, vodile su se debate o potencijalno Europinom "globalnom okeanu" koji obuhvata ceo mesec ispod zaleđene površine. Ova teorija je nekoliko puta osporavana od strane konzervativnijih naučnika, ali uz obilje dokaza i novije nalaze, ova tvrdnja je postala naučno prihvaćena činjenica, kao i inspiracija i uzor za razvoj sličnih modela koji su primenjeni na analizu drugih ledenih meseca- Ganimeda (Jupiter) i Enceledusa (Saturn).
Naime, mada je Europa poprilično hladno da bi je direktno grejala Sunčeva toplota, efekat poznat kao "plimsko zagrevanje" obavlja taj posao. Ovaj ledeni mesec gravitaciono je zaključan sa Jupiterom, odnosno, uvek mu okreće istu stranu. Istovremeno, on je u gravitacionoj rezonanci, tako da istovremeni uticaj Jupitera, Ia i Ganimeda dovode do sabijanja i istezanja Europe, u dovoljnoj meri da održi njenu unutrašnjost toplom. Posledica ovih kretanja jesu karakteristične dvostruke brazde na površini. Zbog svega ovoga, Europa pretstavlja racionalan (i moj omiljeni) izbor za najverovatnijeg kandidata za postojanje vanzemaljskog života u našem sistemu.
Ipak, postavljalo se pitanje ako je okean mesto pogodno za opstanak života, da li je pogodan i za njegov nastanak? Naime, za nastanak života potrebna je čitava smesa složenih jedinjenja, različitih elemenata i energije, i nije bilo sigurno da u zatvorenom sistemu, okeana odsečenog od površine svi ovi uslovi mogu da se stvore, pa je postojao strah da uprkos fascinantnoj činjenici o postojanju čitavog okeana, tako blizu u svemiru, njegove dubine mogu biti potpuno puste i lišene života.
Ali, novo otkriće je ogroman argument za teoriju da je Europin okean daleko od zatvorenog, a možda i daleko od pustog.

 

Naime, rezultati iz opservatorije teleskopa Keck II sa Havaja pokazali su nešto neočekivano. Ovaj teleskop, mada je na Zemlji, dao je precizniju spektografsku analizu od Galileja, uz pomoć najsavremenije adaptivne optike i posebnog infracrvenog spektrografa (OH-Suppressing Infrared Integral Field Spectrograph). Ovaj teleskop uspeo je da detektuje do sada neprimećenu karakteristiku Europe- prisustvo magnezijum sulfata. Naučnici uključeni u istraživanje zaključili su da se prisustvo magnezijuma može objasniti jedino njegovim izlaskom iz okeana. A, ukoliko je to jasan dokaz da okean utiče na površinu, jasan zaključak je da se proces odvija i u suprotnom pravcu- hemikalija sa površine dospevaju u okean i pored "crnih dimnjka" pretstavljaju još jedan izvor elemenata i energije.
Ipak, ovo otkriće sadrži još pojedinosti- specifično jedinjenje, magnezijum sulfat se nalazi samo na onoj hemisferi Europe koja je na udaru čestica sumpora koje izbacuje Io, tako da se kao zaključak nameće da okean Europe nije bogat sumporom (da jeste, svuda bi bio jednako prisutan), naprotiv, čini se da je čest element Europinog okeana upravo magnezijum-hlorid, a uz njega i druge soli, sodium-hlorid i potasium hlorid, koji su nađeni u svom čistom obliku (dakle, sodium i potasium) i u Europinoj tankoj atmosferi. Sve ove činjenice znače da je Europin okean daleko sličniji Zemaljskom no što smo to ranije mislili.
Sve ove činjenice samo dopunjavaju fascinatnu sliku ovog Jupiterovog meseca i produbljuju pitanja o potencijalnom životu koji se tamo krije. Uz sva saznanja koja se gomilaju o razmeni materijala sa površinom, izvorima energije i geološkim ciklusima, lično, verujem da nas odgovor čeka, zakačen za dno leda, pliva u dubokim i hladnim vodama ili pak, krije se u tragovima na površini, tamo gde se okean dodiruje sa spoljnim svetom Europe. Ipak, ovo ostaje samo teorija, ili nešto manje- nada da se zaista nešto krije na ovom fascinantnom mesecu, i možemo samo da iščekujemo dalja saznanja, kao i misije, poput planirane JUICE misije čija će meta biti baš ledeni meseci Jupitera. Šta će nam dalja otkrića doneti- ostaje da se vidi.

 

Izvori:
SPACE.com
Astronomy Magazine 

Ima li mikroba na Marsu?

 

U vreme pre svemirskih istraživanja i prvih sondi koje su poslate na druge planete, ljudi su zamišljali neobične pejzaže Marsa i Venere. U velikom broju predviđanja, ali i začetaka naučne fantastike, Venera je predstavljena kao tropska planeta, prekrivena prašumama neobičnog, ogromnog drveća, dok je Mars samo malo drugačiji od Zemlje, malo crveniji, ali s istim plavim nebom i možda istim rekama. Kada smo sleteli na ta dva sveta, usledilo je razočarenje. Ne toliko za Veneru, kako su do Sovjetskog programa Venera i američkog Marinera već postojale široko prihvaćene ideje o negostoljubivosti te planete, ali zato su iščekivanja od Marsa bila visoka sve do poslednjeg trenutka. Crvena pustinja mrtve planete- veliko razočarenje za sve koji su se nadali nečemu daleko "Zemaljskijem". Ipak, od tada, nada se i dalje održava, ali umesto neobične civilizacije, ona počiva na mikrobima.
Meteor ALH 84001 bio je značajan pomak u pravcu iznalaženja odgovora na pitanje mikroba sa crvene planete, ali rezultati istraživanja nisu bili konkluzivni, iako je tvrdnja da su u njemu pronađeni fosili mikroba pomenuta nekoliko puta. Bitan korak bilo je i istraživanje niza letilica koje orbitiraju oko crvene planete, a još značajniji je niz onih koji su na nju sleteli. Sonde iz misije Viking su i analizirale tlo, bez otkrića organskih jedinjenja.
Ipak, danas, posle decenija izučavanja crvene planete, čini se da se najzad pravi novi pomak. S jedne strane, sprovedena su istraživanja, tražeći osnovu za analogiju između Marsa, Antarktika i Čileanske Atakama pustinje. S druge strane, posmatranja Marsa pokazala su pojavljivanje periodičnih tamnih štrafti koje se, interesantno, pojavljuju u toku Marsovskog proleća i leta. Dalja posmatranja, kao i komparacija sa nama poznatijim mestima pokazuje da se može raditi o tokovima tečne vode koja se u ovom periodu pojavljuje.
Do danas, otkriveno je šesnaest mesta na kojima se ovi neobični tokovi pojavljuju, ako se uopšte o tokovima radi. Naučnici smatraju da postoji nekoliko objašnjenja za ovaj geološki fenomen. Svakako, može se raditi o topljenju zaleđene vode, pa bi ove štrafte predstavljale periodični nadzemni deo inače podzemnih tokova. Možda bi ovakva ideja bila pogodnija za ideju života, ali moramo uzeti u obzir i drugu alternativu, možda se radi o procesu nazvanom deliquescence, proces koji podrazumeva postojanje određenih jedinjenja u tlu koja imaju mogućnost zarobljavanja vode iz atmosfere, pa tako dolazi do njenog postepenog nakupljanja u letnjem i prolećnom periodu.

 

Čak i da se radi o nekom od ovih procesa, da li je to dovoljan preduslov za život? Možda bi i bio, ako je život zaista nastao u prošlosti, kada je Mars bio mnogo topliji, vlažniji i sa snažnijim magnetnim poljem. Još jednom, okrećemo se Zemaljskim ekstremofilima- mikrobima koji na Zemlji opstaju, ili čak i bujaju u najnegostoljubivijim sredinama- Atakama pustinji ili na Antarktiku, suvim mestima, hladnim, izloženim ogromnoj količini zračenja, baš kao na Marsu. Proces delikvescencije (da budem prvi koji će ga prevesti) događa se zaista i u Atakama pustinji i tu stvara dovoljno vlage da neki ekstremofili prežive. Na Antarktiku,u suvim delovima, život uspeva dovoljno duboko da izbegne zračenje, a sa dovoljno svetlosti da vrši fotosintezu.
Ovi Zemaljski ekstremofili pokazuju da život jeste moguć u najneočekivanijim sredinama, i kao takvi, po principu analogije otvaraju mogućnost da i na Marsu ili nekom drugom mestu pronađemo slične organizme. Ako je život na crvenoj planeti zaista nastao nekada u prošlosti, možda je imao dovoljno vremena da se adaptira i održi čak i do danas. Ove ideje ponovo unose u istraživanje crvene planete veliku neizvesnost i otvaraju vrata ogromnom broju spekulacija, posebno kada smo u pitanju mi entuzijastičniji po tom pitanju. Ipak, od odgovora na ova pitanja može nas deliti možda samo nekoliko dana, kada će uslediti srećno i neočekivano otkriće nekog od rovera, a možda i čitave decenije. Možda konačne dokaze nećemo imati sve dok prvi ljudi ne stupe na tlo Marsa da ih pronađu. Ipak, jedno ostaje sigurno. Mada je Mars najistraženija planeta (osim naše matične, Zemlje), on i pored svih decenija posmatranja i proučavanja, ostaje najvećim delom, još jedna velika i fascinantna misterija noćnog neba.

Izvori:
SPACE.com [1]
SPACE.com [2]

Merkur i druge priče

 

Posle nekog vremena naizmeničnog prenošenja i opovrgavanja NASAinih vesti, čovek postane pomalo skeptičan i, usudio bih se reći, nepoverljiv prema ovoj agenciji. Ali, novu priču možda vredi pomenuti, uz nadu da neće završiti kao Marsovski metan ili Curiosity-evo otkriće, mada od NASAe se može ipak očekivati sve.
Do otkrića postojanja vodenog leda na Merkuru došlo je preko tri linije dokaza, i ova vest je trenutno NASAina najnovija priča za zamajavanje javnosti uz pretvaranje da radi nešto korisno i pruža nam sve informacije koje nas zanimaju. Naime, Messenger je letilica koja orbitira oko Merkura, planete najbliže Suncu u našem sistemu. Letilica je lansirana 2004 godine, i posle četiri godine je prvi put proletela kraj Merkura, a tek 2011. je ušla u stabilnu orbitu.
Prva linija dokaza koju je predočio Messenger jeste rezultat ispitivanja polova neutronskim spektrometrom koji je pokazao neobično veliku količinu vodonika na polovima što je sugerisalo postojanje vodenog leda. Zatim, instrument Mercury Laser Altimeter beleži stepen refleksije na polovima koji je bio neobično visok, i najzad, detaljne mape njegove topografije.
Ideja počinje još 1991. kada je radio opservatorija Arecibo (čuvena zbog slanja Arecibo poruke) primetila neobično svetla "polja", nešto nalik na svetle tačke na radaru. Tako nešto očekivalo bi se od vodenog leda. Messenger je to potvrdio kada je otkrio visok stepen refleksije, kao i visok procenat vodonika. Najzad, svi znamo da je Merkur kao Suncu najbliži veoma vrela planeta i led se na njemu teško održava. Ipak, kako mu je osa nagnuta pod uglom koji je manji od 1 stepena, postoje krateri koji su u večnoj senci, i upravo tu je pronađen led. Ali, uz led došla je i neobična tamna supstanca, organskog porekla, pri čemu ne mislim na živi svet, već samo na složenije ugljovodonike.

 

 Šta ovo otkriće znači za ksenologiju? Verovatno isto što i otkriće toga da je Pegasi51 okrugla planeta za geologiju i astrogeologiju. Stvar koja nam je odavno poznata, mada je lepo imati još jedan dokaz. Kao što znamo da planete teže tome da budu okrugle, tako znamo i da je svemir prepun vode u različitim agregatnim stanjima, samo još uvek nismo potvrdili da smo je pronašli u tečnom stanju van Zemlje. Još značajnije, svemir je prepun organskih materijala i pronalazimo ih, očigledno, svuda. Nova NASAina vest? Teško, ovo je kao poznatu činjenicu naveo Karl Segan u svojoj seriji Kosmos, 1980 godine, dakle pre 32, skoro 33 godine. NASA na svom sajtu zaboravlja da napomene da Merkur nema atmosferu i zbog toga, ukoliko se negde voda čak i otopi, ona istog trena ključa i isparava sa površine planete čija je gravitacija premala da ikada zadrži dovoljno pare, da formira atmosferu. Čak i kada bi pod zemljom postojala tečna voda, šanse za život daleko su od dobrih.
Za šta je, dakle, ovo otkriće značajno? Pre svega za NASAino neobjašnjivo okretanje glave od značajnijih meta istraživanja, kao što su Europa ili Enceladus, možda čak i Ganimed, na kojima je šansa za postojanje tečne vode ispod površine mnogo veća. Takođe, nakon zanimljivog marketinškog trika koji je izvela- cela "nezvanična" priča NASAinih zvaničnika i vodećih ljudi projekta koja se najavljivala do današnjeg datuma, da bi NASA izjavila da su "glasine" (a, ne detaljni intervjui) bile lažne i da nema nikakvih otkrića sa Marsa. Ne predlažem teorije zavere. Samo kažem da NASA koristi dezinformisanje iz nekog razloga, bilo da je marketinški, bilo da je pokušaj vraćanja u fokus naučnog sveta nakon niza značajnih otkrića Evropskih naučnika. O čemu god da se radi, ovo je visok stepen neprofesionalizma i za svaku je osudu. Ostajem u svom dubokom uverenju da pravi način da se istraži svemir jeste saradnja u nečemu što bih nazvao Međunarodna svemirska agencija, mada je taj koncept još uvek decenijama daleko. Takođe, sve informacije vezane za svemirska istraživanja moraju biti dostupne javnosti, uvek, kako bi se izbeglo upravo ovo što je NASA uradila sada. Nauka nije, i nikada ne sme postati isto što i politika, isto što i marketing, ili još gore, isto što i konzumerizam. Najzad, sa tom poslednjom tačkom, završiću ovaj članak i ovu kritiku NASAinog neprofesionalizma isticanjem čestog argumenta- skupih cena svemirskih misija. Misija Messenger koja je donela rezultate sa Merkura koštala je 450 miliona dolara. Najskuplja zgrada na svetu prodaje se za 2 milijarde dolara, dok od oko dve hiljade milionera širom sveta, svaki poseduje sumu veću od milijarde. I, naravno, da li treba napomenuti da SAD godišnje izdvajaju oko trilion dolara na ratove širom sveta? Neka čitaoc sam proceni šta se ne može, a šta se ne želi, i da li ima opravdanja za NASAine igre.

Izvori:
Wikipedia
NASA

Uskoro nove vesti sa Marsa

 

Misija Curiosity svakako je dobila medijsku pažnju širom sveta i bila poprilično dobro ispraćena, posebno u završnoj fazi svog putovanja i početnoj fazi istraživanja- kritičnom trenutku sletanja na crvenu planetu. Jedna od značajnih vesti koje je Curiosity doneo nije bila vezana ni za jedan od njegovih specifičnih instrumenata, već je daleko više oslonjeno na kameru- savremenu, svakako, ali na istoj poziciji i Curiosityevi legendarni prethodnici postigli bi isto zapažanje- otkriće nečega što je gotovo sigurno pretstavljalo isušeno rečno korito. Bio je to još jedan korak napred ka hipotezi koja gotovo da je postavljena kao tačna- da je Mars nekada bio topliji, sa debljom atmosferom, i imao tečnu vodu na površini.
Ipak, ono što su naučnici predočili kao odliku koja će Curiosity učiniti legendarnim je SAM (Sample Analysis at Mars)- aparat, ili pre, mala prenosna laboratorija koja se sastoji iz tri dela- hromatograf, maseni spektrometar i laserski spektrometar. Zajedno, ova tri uređaja imaju zadatak da ispitaju sastav bilo kog uzorka koji Curiosity odabere- bilo da se radi o tlu ili atmosferi. SAMov zadatak jeste da "skenira" dati uzorak u potrazi za tragovima ugljenika, vodonika, kiseonika i azota- elemenata povezanih sa životom kakav poznajemo na Zemlji.
Prva Curiosity-eva analiza je bila analiza atmosfere u potrazi za metanom, koji je prvo bio potvrđen, a potom je iskaz promenjen jer se radilo o ostatku atmosfere sa Zemlje. Zbog toga, za svoj prvi uzorak zemljišta, Curiosity nije obavljao analizu, već ga je samo "propustio kroz sistem" u cilju uklanjanja ponovnih mogućih kontaminacija sa Zemlje. Devetog novembra, prvi uzorak je analiziran i naučnici su bili zadovoljni- rezultati su bili jasni i nije bilo tragova kontaminacije.
Ali, sada se nalazimo pred velikom neizvesnošću! Naime, iz kabineta vodećeg biogeologa zaduženog za ovu misiju dolaze nove vesti- sve što je dospelo do javnosti jeste da se radi o nekom neverovatnom otkriću koje je stvaranje istorije- nešto što će potresti celu planetu. Nažalost, poučeni prethodnim iskustvima kroz istoriju, naučnici se drže politike po kojoj ne smeju da daju zvanične izjave, sve dok kompletan istraživački rad ne bude dokumentovan i objavljen, a rezultati provereni.

 

 Zbog toga, sada se nalazimo u poziciji nestrpljivog iščekivanja. A, na veliku žalost svih entuzijasta, čini se da će proći bar nekoliko nedelja do prvih sledećih informacija o ovom tajanstvenom otkriću. Naravno, nikakvo pravilo do tada neće  moći da zadrži maštu svih nas koji nestrpljivo gledamo u nebo i nadamo se nekom neverovatnom otkriću. Naravno, moramo ostati mirni i objektivni- s jedne strane, može se raditi o otkriću koje nema veze sa životom na Marsu- sadašnjim ili prošlim. Možda je Curiosity našao komad Zemlje na Marsu- pokazatelj da planete zaista često "razmenjuju" asteroide. Ili se možda radi o otkriću nekog retkog jedinjenja, ne možemo znati. Svakako, i opovrgavanje života jednako je velika vest, ali teško je to učiniti na osnovu ovako kratkog istraživanja (prethodni roveri nisu imali precizan instrument nalik na SAM). Takođe, nije isključena ni najverovatnija mogućnost- da su na Marsu pronađeni tragovi kompleksne organske hemije, ali ne i onoga što definišemo kao život. Ipak, ostaje nam samo da čekamo sledeće saopštenje kada ćemo najzad saznati u kom pravcu nas je povela naša večna potraga za životom van naše planete- usamljene plave tačke u nebeskom beskraju.

Izvori:
Universe Today
NPR 

Pojas asteroida kao uslov za život?

 

Vest koja se pojavila već nekoliko puta u poslednje vreme, dovoljno da se odlučim da je prevedem i dam neki sud o njoj, jeste vest sa naslovom da je pojas asteroida u određenoj poziciji jedan od bitnih faktora za razvoj složenog života u planetarnom sistemu. Ipak, pročitavši neke od interpretacija, kao i originalno istraživanje, moram primetiti da se radi o daleko više senzacionalističkom naslovu nego o istinitoj tvrdnji.
Do ovog zaključka, istraživači, kao i (mnogo više) oni koji interpretiraju ovu vest došli su na osnovu tri tačke- uloga asteroida u procesu evolucije, uloga asteroida u donošenju vode i organskih jedinjenja na mladu planetu i postojeći modeli i njihove implikacije.
Prva tvrdnja se oslanja na mehanizam prirodne selekcije i vrstu "nasilnog ubrzanja adaptacija" živog sveta. Po ovoj tezi, iako su udari asteroida destruktivni događaji za koje se vezuju masovna istrebljenja, oni se takođe mogu posmatrati kao "agenti" evolucije, događaji koji primoravaju živi svet da se adaptira i time postane kompleksniji. Činjenica je da, potencijalno, bez udara asteroida u Zemlju koji je doveo do istrebljenja dinosaurusa, možda nikada ne bi nastala prilika za Homo Sapiensa da evoluira i postane dominantna vrsta na planeti.
Druga tvrdnja je povezana sa idejom panspermije- ideje da je živi svet (u ovom slučaju, organske materije kao njegovi bazični činioci) donet na Zemlju kometama i asteroidima. Činjenica je da se u asteroidima nalazi velika kolicina vode, ali i organskih materija. Ipak, ne smemo zaboraviti da ni voda, ni ugljovodonici nikako nisu retki u svemiru i nije neophodno da oni poteknu sa asteroida da bi bili prisutni.
Najzad, tim naučnika koji je radio na projektu je primetio da se pojas asteroida podudara sa tzv.,snežnom linijom- spoljnom granicom naseljive zone- dakle, onim delom sistema u kom je dovoljno hladno da se led nikada ne otopi. Najzad, oni primećuju da od 520 gasovitih džinova, samo 19 njih orbitira izvan snežne linije, dakle, slično našem Jupiteru. Jedan od naučnika, primetivši da je to samo 4% iznosi tvrdnju "Based on our scenario, we should concentrate our efforts to look for complex life in systems that have a giant planet outside of the snow line"Dakle "Po našem scenariju, potragu za složenim životom treba da usmerimo ka sistemima koji imaju gasovitog džina izvan snežne linije"- parafraziram, odnosno slobodnije prevodim.
Možda ste sada zbunjeni? Da, i ja sam bio, ali obrazložiću to ukratko, istim redosledom.
Prva tvrdnja je činjenica- udar asteroida jeste izazvao istrebljenje dinosaurusa i time, "evolucijski prozor za sisare". Ipak, to je mogao da bude i udar manje komete ili jednog od nekoliko desetina, ili čak stotina asteroida koji nisu unutar pojasa.
Druga tvrdnja zavisi od prihvatanja ili ne panspermije.
Treća tvrdnja je tačna- od 520 gasovitih džinova koje mislimo da je Kepler otkrio samo 19 je u naseljivoj zoni što je oko 4%, i zaista, život treba da tražimo, prvobitno, u sistemima u kojima gasoviti džin nije u unutrašnjosti sistema.
Sve tvrdnje su tačne, dakle šta nije u redu?
Prosto i jednostavno- naslov, i epitet nova vest. Ni jedna od činjenica nema ama nikakve veze sa pojasom asteroida, kao što sam za prve dve tačke objasnio, a o Keplerovoj (ne)preciznosti neću ponovo da govorim, u cilju održavanja objektivnosti. Jupiter na svojoj poziciji jeste pomogao oblikovanju pojasa asteroida, ali autori teksta, ili interpretatori su to, očigledno, shvatili obrnuto. Planete sa džinovima izvan snežne linije (dakle, i izvan naseljive zone) su pogodne ne zbog neke fantomske uloge pojasa asteroida koja nije ni razjašnjena sem u nekim nejasnim nagoveštajima o "ubrzanoj evoluciji" i panspermiji, već zbog proste činjenice da sa džinom u naseljivoj zoni, ne možete očekivati i planetu nalik Zemlji u istoj zoni! Toliko je jednostavno, i nema ama nikakve veze sa pojasom asteroida.
Ostaje otvoreno pitanje- možda on zaista ima neki značaj, ali ne dalji od ovih labavih i potencijalnih ideja, toliko za sada znamo. Takođe, autori teksta izneli su tačne i poznate činjenice, kao i precizne statističke podatke, bazirano na dosadašnjim posmatranjima i mogućnostima, jedini problem ostaje, da gotovo ništa od toga nema veze sa pojasom asteroida, već sa tzv.,"dobrim Jupiterima" o kojima sam pisao u članku Uslovi za život. Kada je to rečeno, jedina zamerka ostaje na senzacionalističkom naslovu koji će, ukoliko ne bude kritikovan na vreme, povući jednu zbrku nepovezanih činjenica u tvrdnju koja njima nije potkrepljena, kao ni bilo čim drugim.

Izvori:
NASA
Originalni tekst

Reke Marsa

Pitanje vode na Marsu se već nebrojeno puta kretalo od spekulacije, preko potvđene činjenice, ponovo do spekulacije i nejasne pretpostavke, da bi uz povećano istraživanje crvene planete u zadnjih desetak godina, postojanje dragocene tečnosti u daljoj prošlosti prilično stabilna hipoteza uz dovoljno dokaza da se posmatra kao činjenica. Ipak, sada smo prvi put u istoriji pronašli ne samo neoborive dokaze da ovu tvrdnju učine stabilnom, već dovoljno detaljne da nam daju i daleko detaljnije podatke o prirodi vode.
Samo otkriće bilo je slučajno. I kao takvo, nije reprezentativno, niti revolucionarno. Radi se o konglomeratu- posebnoj geološkoj odlici koja se sastoji od šljunka povezanog mekšim materijalom i karakteristično je za rečna korita. Sudeći po eroziji, dakle, obliku oblutaka, kao i njihovoj veličini, naučnici su izračunali da se radilo o potoku koji je oscilovao između dubine do članaka i do struka, sa prosečnom brzinom protoka vode od 3 stope (nešto manje od 1m u sekundi). Sudeći po zaobljenosti oblutaka i njihovoj masi, po sredi nije mogao biti vetar, već se zasigurno radi o vodenom toku. Takođe, čini se da je reka bila stabilna veoma dug niz godina, što može dovesti u pitanje potencijalni život u prošlosti.

 

Curiosity tim napominje mogućnost da iskoriste potencijal ovog rovera da izuče hemijski sastav ovog geološkog fenomena, mada ta odluka nije vrlo verovatna kako dati materijal nije pogodan za očuvanje složenijih ugljovodoničnih jedinjenja koja pretstavljaju gradivne elemente života. Glavno odredište Curiosity-a i dalje ostaju obronci planine Šarp, čiji sulfati i glina pretstavljaju daleko bolje mesto za očuvanje dokaza o postojanju života, bar primitivnog, u Marsovoj prošlosti.

Izvori:
NASA

Curiosity je sleteo- sta sada?

Regija koju će Curiosity istraživati. Slika tzv., lažnih boja, gde različite boje pokazuju različitu sposobnost zemljišta da zadrži toplotu.

Roveri sa Marsa već su sada dostigli gotovo legendaran status. Neverovatne priče o otkrićima, poteškoćama na misijama i večitoj borbi Spirit-a i Opportunity-a da savladaju sve izazove koje Mars postavlja su postale gotovo neizostavan element svih medija iz oblasti popularne nauke koji se bave Crvenom planetom. Ipak, u poslednjih godinu dana, centralno mesto na pozornici je zauzimao novi rover, Curiosity, koji je posle višemesečnog putovanja najzad uspešno sleteo na površinu Marsa i poslao svoje prve slike. Sletanje Curiosity-a jeste još jedan bitan trijumf čovečanstva, jedan pokazatelj uspeha naše tehnologije i jedan bitan korak koji smo najzad usavršili od prvih početaka letova na Mars iz daleke 1971., sa ambicioznim, i neverovatno naprednim za svoje vreme, roverima Mars 2 i Mars 3 koji su iz Sovjetskog saveza dospeli do Crvene planete, ali nisu preživeli sletanje. Njihovi orbiteri su bili uspešni i označili su početak našeg razumevanja Marsa.
Sada, 41 godinu kasnije od prvih pokušaja, Curiosity uspešno sleće na površinu Marsa, dok su oči sveta bile uprte u njega. Ali, pitanje je- šta sada? Šta će Curiosity novo doneti?
Prvenstveno, sofisticiranija oprema na ovom roveru omogućiće slanje fotografija Marsa do sada neviđeno jasne oštrine i rezolucije. Ali, naučnici koji su planirali ovu misiju imali su u planu daleko više od lepih fotografija. Curiosity se na Mars spustio 6. avgusta 2012., u blizini Gejlovog kratera i planine Aeolis Mons. Ova regija nije odabrana slučajno. Naime, regija u blizini Gejlovog kratera pokazuje neverovatnu geološku raznolikost i njen teren se kreće od rastresitog kamenitog terena do zbijenijeg, gotovo muljevitog koji obećava visoku koncentraciju minerala. Izučavajući ovu specifičnu regiju, naučnici se nadaju da će moći jednom za svagda da daju konačan odgovor na pitanje da li je na Marsu u prošlosti bilo vode, a možda čak i da daju odgovor na još značajnije pitanje- da li je ikada bilo života.


Misija Curiosity-a zvanično će trajati dve godine, ali ako bude iole nalik na svoje predhodnike, možemo se nadati čak i dužoj misiji i neverovatnim otkrićima. Sada nam ostaje samo da čekamo i pratimo razvoj daljih otkrića, nadajući se najzad nekim finalnim odgovorima. Rezultati ove misije u svakom slučaju će imati velike implikacije na naša saznanja o geologiji Marsa, ali i o formaciji planeta, a sada, kada je čovečanstvo svoju pažnju sa zvezda pomerilo na površinu naše male planete, naše ratove i nebitne političke igre, naša saznanja su u ozbiljnom zaostatku, i potrebna nam je svaka informacija do koje možemo doći i svako saznanje koje možemo sakupiti da prikrijemo naš zloslutni zaostatak. Iskreno se nadam da će posle Curiosity-a bez mnogo odlaganja uslediti i druge krucijalne misije, poput one na Europu, koje će označiti početak ere kada će se čovečanstvo okrenuti zvezdama, prerastajući svoju "tehnološku adolescenciju", kako bi to rekao Karl Segan, koji je takođe ukazao na ovaj problem, napominjući da "sve civilizacije ili savladaju veštinu svemirskog putovanja, ili se samounište". Nadam se da sada pravimo prve korake koji će nas odvesti do saznanja o svemiru i nama samima i otvoriti kapiju interstelarnom putu, kada ćemo najzad napustiti naše primitivne ratove i autodestruktivne težnje.

Izvori:
NASA1
NASA2
Wikipedia

Okean na Titanu?

Kliknite za uvećanje

 

Letilica Kasini sa svojom sondom (Hajgens) još jedan je od primera dalekosežnog uspeha međunarodne saradnje, kako je ova misija rezultat saradnje naučnika NASAe, ESAe i ASIa. Kasini se najčešće pamti po svojim neverovatnim fotografijama planeta i meseca spoljašnjeg Sunčevog sistema, ali isto tako i po neverovatnoj količini podataka krucijalnih za razumevanje procesa koji se odvijaju na Saturnu i njegovim mesecima. Sada, Kasini donosi još jedno intrigantno otkriće koje, mada nismo u stanju da zasigurno proverimo, možemo gledati kao veliki podstrek za buduće misije.

Titan je jedno od najčešće pominjanih nebeskih tela našeg sistema. Kao jedini do sada poznat mesec koji ima gustu atmosferu, drugi najveći u Sunčevom sistemu, i sa svojim jezerima tečnog metana i gotovo zemljolikim pejzažima (mada, na ledenih -179°C), Titan je zaokupirao maštu mnogih naučnika, ali i šire publike. Ipak, pitanje života, čak i mikroskopskog, na ledenoj površini Titana bila je, u najboljem slučaju, veoma, veoma optimistična ideja.

 

Ipak, zahvaljujući novim podacima sa Kasinija, naučnici su otkrili veliki potencijal za postojanje jedne skrivene niše, koja ipak izgleda daleko poznatije.
Da se radi o potpuno kamenitom, mrtvom nebeskom telu, kao što je npr., Merkur, uticaji snažne Saturnove gravitacije bili bi jasno vidljivi na površini Titana, i to u vidu ispupčenja, koja bi iznosila oko metar na ekvatoru. Ipak, kada je Kasini obavio potrebna merenja, naučnici su naišli na iščekivana ispupčenja, ali u visini od 10 metara! Gotovo neminovan zaključak jeste postojanje tečnog sloja između tvrde kamene kore i jezgra od materijala o kom se trenutno samo spekuliše. Posle niza izuzetno preciztnih i osetljivih merenja, zaključeno je da elipsoidni mesec na svom delu orbite kada se udalji od Saturna postaje gotovo sferičan, da bi se vratio u svoj prvobitni položaj kada se približi svojoj matičnoj planeti. Podzemni okean mogao bi da bude razumno objašnjenje za ovaj fenomen. On ne mora biti kolosalnih razmera, kao što se očekuje na Europi, ali je gotovo neminovno da on postoji.
A, kako je gusta atmosfera ovog meseca bogata kristalima zaleđene vode, postoje dobre indikacije da se okean sastoji od tečne vode, amonijaka i ugljovodoničnih jedinjenja. Ipak, kako o prirodi ovog okeana znamo jako malo, naučnici upozoravaju da njegovo samo postojanje nije i preduslov za popstojanje života, ali trenutno, ovo je najbolji uvid u Titanovu unutrašnjost koji u ovom trenutku možemo imati.
Ovo otkriće zaintrigiralo je naučnike i jer im pruža mogućnost da rasvetle misteriju metana na Titanu, i odgonetnu gde se on krije u unutrašnjosti meseca. Postoji dobra mogućnost da je podzemni okean istovremeno i rezervoar metana.
Šta ovo otkriće znači za ksenološka razmatranja? Počevši od šireg plana i statističkih implikacija, ovo otkriće nam nedvosmisleno pokazuje da tečna voda može da se javi na najneočekivanijim mestima u svemiru, pa tako doprinosi daljim razmatranjima o podzemnim okeanima drugih ledenih meseca, ali uz nešto optimističnije razmišljanje, može nas navesti da razmislimo i o podzemnim jezerima kao poslednjim utočištima vode na, recimo, Marsu. Svakako, shvatamo da vodu srećemo daleko češće nego što se u to verovalo pre nekih dvadesetak ili trideset godina, kada su sva ova neverovatna otkrića bila u povoju.
Takođe, specifični uslovi na Titanu pokazuju i da nije retkost da se voda pojavljuje u pratnji ugljovodoničnih hemikalija i amonijaka koji mogu pretstavljati osnovu za razvoj primitivnih oblika života. Najzad, ovo otkriće je samo još jedno u nizu sličnih koji pokazuju da intenzivno istraživanje meseca gasovitih džinova Sunčevog sistema mora dobiti svoje zasluženo mesto, a usudio bih se reći, i postati primarni cilj misija koje će se tamo uputiti. Još jednom, iskoristio bih priliku da napomenem da se misija na Europu, Jupiterov mesec sa, verujem, najvećim potencijalom za život, odlaže već godinama.
Ovo otkriće nam pokazuje koliko je toga što ne znamo i od kolikog značaja mogu biti misije koje se nepravedno zaboravljaju i guraju u kraj već godinama. Ne omalovažavajući druge misije, želim još jednom da naglasim da je došlo vreme da se potraga za vanzemaljskim životom najzad shvati kao legitiman naučni cilj i misija koja ne može više da čeka.

Linkovi:

NASA
Wikipedia 

A Traveler's Guide to the Planets: Mars

A Traveler's Guide to the Planets je mini serija National Geographica o kojoj sam već jednom uopšteno pisao na ovom blogu, ali sam sada, gotovo dve godine od prvobitnog izdanja ponovo naišao na epizodu o Marsu, pa sam pomislio da bi u svetlu skorašnjih novijih otkrića koja su podigla zainteresovanost za crvenu planetu, kao i nove misije- planiranog sletanja Curiosity-a, mogao da napišem odvojenu recenziju ove epizode.
Slično i ostatku serijala, epizodu mogu da ocenim pozitivno, kao oslonjenu na prave naučne činjenice, bez neosnovanih spekulacija, iako su neki zaključci poprilično optimistični. Ipak, ne možemo ni to posmatrati kao negativnu stranu, zar ne? U istraživanju svemira, optimizam je jedno od neophodnih oruđa!
Koncept serije je takav da prikaže teškoće i mogućnosti puta na Mars, uz sve opasnosti i potencijalne benefite od takve misije. Za početak, serija odgovara na značajno pitanje- zašto bismo slali ljude na Mars? Sem nekih nenaučnih razloga, vezanih za urođenu nam radoznalost i želju za istraživanjem, postavlja se pitanje šta je to što čovek može, a robot ne. Obrazloženje se fokusira na dve tačke, kao prvo, mogućnost improvizacije na licu mestra koju naši roboti još uvek ne poseduju, a druga- zanimljiv podatak da ono što su roveri uradili do sada astronauti bi obavili za samo nedelju dana. Dakle, osnovni praktični razlozi ovakvog proširenja istraživanja su poboljšanje naših misija kako kvalitativno, tako i kvantitativno.
Pominje se i zanimljivo pitanje "povratka kući", odnosno, otvara se dilema o tome da li je moguće da je život zapravo nastao na Marsu, a potom je prenesen na Zemlju? Ili je proces bio drugačiji?

Svakako, ono što je svakako pozitivno je što je serija na dovoljnom nivou opštosti, ali i jednostavnosti, da svakoga može u tih sat vremena ili manje detaljno uputiti u osnove naših saznanja i dosadašnjih izučavanja crvene planete.
Posebno su interesantni delovi emisije o otkrivenom ledu i organskim jedinjenjima, kao i o istoriji postojanja vode, koja je izvesna i veoma zapanjujuća. Tu je i veoma značajna priča o ciklusu promene nagiba Marsove ose koja može imati neverovatne posledice na klimu planete.
Ono što je samo nagovešteno u emisiji jeste geološka aktivnost planete. Ogromni vulkani, veći od svih otkrivenih u Sunčevom sistemu su dokaz geološki bogate prošlosti, dok savremena posmatranja i haotično i oslabljeno magnetno polje pričaju potpuno drugačiju priču. Sama detekcija metana nije dovoljna da se uprkos svemu donese zaključak da je Mars možda geološki ili čak i biološki aktivan, bar ne u potpunosti, ali svakako ovo otkriće navodi nas na ovakav zaključak i postavlja pitanje prirode te smanjene aktivnosti.
Najzad, iz užeg ugla ksenoloških istraživanja, ova emisija je zaista dobar deo video-literature koji prikazuje jedan zaista drugačiji, nama stran svet, sa svim njegovim različitim osobinama i misterijama, kao i dosadašnjim otkrićima koja opet postavljaju više pitanja nego što daju odgovora. Ono što ova emisija najbolje čini jeste da nas navodi na razmišljanje, budi u nama onu istraživačku iskru, kao i večitu iskru radoznalosti koju čovečanstvo i dalje poseduje. Kroz priču o Marsovoj istoriji i njegovoj geološkoj i potencijalno, biološkoj prošlosti, saznajemo o neobičnim, drugačijim svetovima i njihovom potencijalu za život.
Ova emisija takođe pominje bitan koncept poligeneze života- ukoliko na Marsu pronađemo trag života, čak i izumrlog, ali potpuno drugačijeg, drugačije strukture, sa drugačijim ili čak nepostojećim DNK, to će biti znak da život u svemiru zaista nastaje gde god ima uslova.
Ono što ova emsija pokazuje u jednom širem planu jeste da je još jedna planeta našeg sistema nekada bila veoma bogata vodom. Uz saznanja o Veneri dolazimo do neverovatnog zaključka- tri od četiri kamenite planete u našem sistemu su imale, ili i dalje imaju vodu na svojoj površini. Šta nam to govori? Da voda, tečna voda, nije tolika retkost koliko smo smatrali, a obilje vode u ovom neverovatnom, ogromnom univerzumu, uz milione i milione zvezda samo nam daje dalji nagoveštaj i potstiče naša dalja razmišljanja o svim svetovima koji se kriju negde među zvezdama našeg neba.

Pretpremijera Europe?

 

Do mnogih otkrića vezanih za druge planete našeg sistema, došli smo tražeći analogije sa nama poznatim činjenicama. Geološke odlike proučavamo poređenjem s nama poznatim činjenicama, a druge solarne sisteme tumačimo na osnovu našeg. Davno je napušteno antropocentrično stanovište, te našu planetu ne uzimamo kao pravilo od kog druge odstupaju, već kao jedini primer koji razumemo i prema tome relevantnu polaznu tačku. Već je bilo reči o neverovatnom otkriću Europinih Velikih jezera, do kojeg su dovele analogije sa nekim sličnim, nama poznatim terenim i geomorfološkim karakteristikama. Europu možemo porediti sa polarnim regionima naše planete, uz pretpostavku da se i tamo ispod sloja leda krije okean, samo što bi se na Europi radilo o globalnom okeanu, zapremine veće od svih Zemljinih voda. A, na njegovom dnu, crni dimnjaci, izvori povezani sa središtem Europe, obezbeđivali bi toplotu i organska jedinjenja. Ipak, u tom negostoljubivom orkuženju, bez direktne sunčeve svetlosti ili njegove toplote, da li život zaista može opstati. I ako može, u kolikoj meri?

Jedan dobar odgovor, ili bar pokušaj odgovora, daje nam novo otkriće na Antarktiku, ili tačnije, dve i po hiljade metara ispod njega, gde se uz termalne izvore gnezdi čitav jedan ekosistem do sada nepoznatih vrsta. Oko termalnih izvora označenih kao E2 i E9, pronađena je velika količina protobakterija, ali i mekušaca i zglavkara (nazvanih Jeti-krabe). Biolozi su zbunjeni i fascinirani ovim otkrićem koje ima značajne implikacije povodom raznolikosti živih organizama na dnu okeana. Ono što ovo istraživanje svakako pokazuje jeste da termalni izvori mogu čak i na ovako niskim temperaturama i u odsustvu svetlosti biti dovoljni pokretači kompleksnih i brojnih ekosistema. Krabe, hobotnice, bakterije i još nekoliko pasivnijih vrsta izgradilo je ovaj složeni sistem na jednom od najnegostoljubivijih mesta, ali kako prvi nalazi pokazuju- izvori E2 i E9 su prepuni života koji je tu ukorenjen veoma snažno.

Šta to znači za ksenologiju? I šta to znači za Europu?
Opštije gledano, ovo je još jedan oblik ekstremofila koji nam pomažu da razumemo način na koji se život adaptira nama nepojmivim uslovima. Ali, ne samo to, ovo je najkompleksniji sistem organizama koji su znatno više na evolucionoj lestvici od do sada poznatih ekstremofila (koji su najčešće bili jednoćelijski organizmi). Takođe, ovde se postavlja još jedno znatno dublje pitanje- poligeneze ili monogeneze života, odnosno, da li su ovi organizmi evoluirali od nama poznatih kraba i hobotnica i postepeno se prilagodili, ili se radi o nekom pretku obe vrste koji je tu odvojeno evoluiralo. Ukoliko bi se radilo o poligenezi, implikacije bi uistinu bile fascinantne- "priroda za slične probleme nalazi slična rešenja", kako je to napisao Artur Klark. Ali, ovo pitanje iziskuje jednu znatno dužu i zasebnu raspravu.
Što se tiče implikacija vezanih za Europu, Antarktik je mesto koje najčešće s njom poredimo, mada se do sada radilo o analogiji u geomorfološkom smislu. Uslove poput ovih pored izvora E9 i E2, očekujemo da zateknemo i na dnu Europinog okeana, uz jednako odsustvo svetlosti i prisustvo sličnih hemikalija. Da li to znači da možemo očekivati i sličnu raznolikost organizama? Ukoliko priroda uistinu pronalazi slična rešenja za slična okruženja kako je to pretpostavio Klark, zašto stvorenja Europe ne bi opstala na isti način na koji opstaju njima slični na Zemlji? Moglo bi se reći da je ovo otkriće samo još jedan argument više za planiranje i pripremu misije čiji će osnovni cilj biti probijanje Europine kore i slanje podvodnih sondi koje bi nam pružile prvi pravi uvid u ovaj tajanstveni okean na čijem dnu možda čekaju naši najbliži kosmički susedi.

Osnovne informacije preuzete sa:
National Geographic
PLoS Biology