Enceladus- Astrobiološki potencijal

Enceladus- slika letilice Kasini, boje su veštački pojačane. Na južnoj hemisferi su vidljive "tigrove štrafte" (plava boja na slici), geološke forme oko kojih je koncentrisana kako hidrotermalna aktivnost, tako i generisanje neobično velike količine toplotne energije.

 Za one koji čitaju ovaj blog možda neki duži vremenski period, ili su možda prelistali neke od prethodnih postova, mislim da nije teško zaključiti da je, što se tiče vanzemaljskog života u Sunčevom sistemu, Europa svakako autorov lični favorit, zbog niza različitih razloga (kojima sam se bavio u nizu članaka koji su pratili neka od značajnijih otkrića vezanih za ovaj Jupiterov satelit). Ipak, pored Europe, postoji broj drugih lokaliteta koji se pokazuju kao mesta sa značajnim astrobiološkim potencijalom. Među njima je i, istorijski poprilično čest lokalitet, Mars, posebno sa nekim od novijih otkrića koji ukazuju na mogućnost postojanja određenih geobioloških formi na crvenoj planeti (koje je NASA pokušala da što je brže moguće diskredituje), ali sada, sve češće se kao mesto mogućeg života izvan Zemlje, a u okvirima našeg sistema pojavljuje jedno do sada retko primećeno mesto, kada govorimo o astrobiološkom potencijalu.
Saturnov mesec Enceladus je šesti po veličini od svih Saturnovih meseca, sa oko 500 kilometara u prečniku. U nauci, i šire, uglavnom je poznat po dve veoma interesantne karakteristike- s jedne strane, Enceladus je verovatno najreflektivnije telo u Sunčevom sistemu, i kao takav, reflektuje gotovo svu Sunčevu svetlost koju dobije. S druge strane, daleko značajnije, Enceladus je, od otkrića letilice Kasini 2005. godine, bio poznat kao "izvor" Saturnovog "E" prstena. Drugim rečima, čestice koje sačinjavaju ovaj prsten dolazile su zapravo iz Enceladusa, putem gejzira koji izbijaju iz njegovog južnog pola, tvoreći tu specifične geološke oblike, nezvanično nazvane "tigrove štrafte". Do sada, na Enceladusovom južnom polu identifikovano je oko sto različitih gejzira koji izbacuju oko 200 kilograma materijala u sekundi. Materijal o kom se radi je veoma bogat vodom, kako u formi pare, tako i u formi leda, ali i drugim materijalima, od kojih značajan procenat sačinjavaju ugljovodonična jedinjenja.
Različite opservacije i merenja ukazala su na mogućnost postojanja globalnog okeana koji se nalazi ispod leda, ali je takođe moguće da se radi i o "moru" koncentrisanom oko južnog pola i na južnoj hemisferi ovog Saturnovog meseca. Međutim, jedno od prvih šokantnijih otkrića vezanih za ovaj mesec nakon Kasinijevih opservacija došlo je 2011 godine, kada je otkriveno da Enceladus na svom južnom polu proizvede oko 15,8 gigavata snage (u formi toplotne energije). Ovo otkriće je bilo fascinantno s obzirom na činjenicu da su prethodna predviđanja ukazivala na iznos od oko 1,1 gigavat, uz pretpostavku da se sva toplota generiše putem "plimskih sila", sabijanja i izduživanja meseca usled orbitalne rezonance i delovanja gravitacije kako Saturna, tako i drugih meseca. Ovoj veličini moglo je da se pridoda još oko 0,3 gigavata na osnovu prisustva nekih radioaktivnih elemenata. Stoga, fascinantna cifra od 15,8 gigavata predstavljala je pravo iznenađenje. Ipak, uz prisustvo okeana (ili bar polarnog mora), efikasnost plimskog zagrevanja bi možda mogla da se dovoljno poveća. Ipak, čini se da ova količina toplote koja se generiše na Enceladusovom južnom polu, i to, specifično, u okolini geoloških formacija, "tigrovih štrafti", zahteva delovanje bar još nekog, za sada, nedovoljno shvaćenog mehanizma.

Regija Enceladusa oko južnog pola proizvodi oko 15,8 gigavata snage putem toplotne energije, nasuprot predviđenih 1,1 gigavata. Na Enceladusovom južnom polu generiše se onoliko snage putem toplotne energije koliko bi generisalo 20 elektrana putem uglja.

Drugo veoma značajno otkriće dogodilo se u martu ove godine, kada je grupa naučnika precizno analizirala prirodu sitnih čestica "prašine" koje je Enceladus izbacivao u svojim gejzirima, taložeći je u delikatnoj strukturi Saturnovog "E" prstena. Zaključili su da se radi o česticama silicijum dioksida, veoma čestim na Zemlji u formi kvarca, veličine od nekoliko nanometara. Ipak, da bi se ove konkretne čestice manifestovale u ovoj konkretnoj veličini, laboratorijski je utvrđeno da je neophodan veoma specifičan sistem fizičkih okolnosti i uslova. Naučnici uključeni u istraživanje pokazali su da "prašina" silicijum dioksida veličine od 4 do 16 nanometara može nastati samo u tečnoj vodi, temperature od, najmanje, 90 stepeni celzijusa, sa pH vrednošću od oko 8,5 i salinitetom manjim od 4%.

Jedna od struktura formiranih oko hidrotermalnih izvora u "Izgubljenom gradu" u Atlantskom okeanu. Ove strukture su šuplje i oko njih (i u njima) formiraju se kompleksni ekosistemi, a neki naučnici smatraju da je upravo na ovakvim mestima nastao prvi život na Zemlji.

Ovaj specifičan kompleks uslova, ipak, nije nepoznat. Štaviše, upravo ovi specifični uslovi primećeni su na Zemlji, i to u "Izgubljenom gradu" u Atlantskom okeanu. "Izgubljeni grad" je naziv za specifično područje na dnu Atlantskog okeana, konkretno, polje hidrotermalnih ventila sa više od trideset pojedinačnih izvora. Ovi hidrotermalni ventili ispuštaju u vodu oko sebe vodonik, metan i njihova jedinjenja, i to upravno na temperaturama od 40 do 90 stepenci celzijusa i sa pH vrednošću između 9 i 11. Kalcijum karbonat koji je takođe produkt ovih hidrotermalnih izvora se taloži oko njih, vremenom gradeći "dimnjake", ogromne, šuplje strukture koje mogu biti visoke i do 60 metara, i predstavljaju dom za veliki broj kako mikroorganizama, tako i beskičmenjaka, puževa, školjki, i drugih morskih organizama. Neki naučnici naznačavaju značaj ovakvih lokaliteta, tvrdeći da su oni možda bili upravo mesta na kojima je nastao prvi život na Zemlji, putem abiogeneze. Naučnici ukazuju da hidrotermalni ventili ovog tipa ispunjavaju tri osnovna kriterijuma za život: izvor energije, hranljive materije i tečna voda.

Gornji desni ugao slike prikazuje stvarnu fotografiju (mada u izmenjenim bojama) gejzira na Enceladusovom južnom polu. Grafikon ispod ukazuje na njihov sastav- metan, vodena para, jednostavni ugljovodonici, ugljen monoksid, kompleksniji ugljovodonici i ugljendioksid.

Ovo otkriće, dakle, ima veoma značajne implikacije. Ukoliko se pokaže kao tačno, to će, za sada, učini Enceladus jedinim mestom u Sunčevom sistemu, pored Zemlje, na kom je detektovana (makar i posredno) hidrotermalna aktivnost. Pored toga, hidrotermalni ventili kao takvi, već i sami ispunjavaju ključne kriterijume za održavanje života, ali takođe i ukazuju na direktan kontakt između okeana, i kamenog jezgra meseca ispod njega. Imajući sve ovo na umu, Enceladus, udaljeni Saturnov mesec, najreflektivnije telo u Sunčevom sistemu, sa svojom gotovo savršeno belom površinom, "tigrovim štraftama", gejzirima koji izbacuju čestice u Saturnovu orbitu, ali i interplanetarni prostor, a sada, i sa potencijalom za veoma specifičnu hidrotermalnu aktivnost za koju se pretpostavlja da je odigrala značajnu ulogu u razvoju i nastanku života na Zemlji, i za koju se zna da održava kompleksne ekosisteme danas, i najzad, sa za sada nepotpuno shvaćenom velikom produkcijom toplotne energije oko južnog pola svakako je mesto koje zaslužuje našu pažnju. Uz nova otkrića, koja se pokazuju kao veoma značajna, čini se da Enceladus zauzima veoma značajnu poziciju kada govorimo o astrobiološkom potencijalu drugih nebeskih tela u našem sistemu.

Izvori:
Space. com [1]
Space. com [2]
Universe Today
Wikipedia [1]
Wikipedia [2]

Ko sme da iznosi hipoteze? Potencijalni fosili mikroorganizama na Marsu otkrivaju nove udare na nauku

Gillespie jezero u Yellowknife Bay-u, slika Curiosity-a koja pokazuje sedimentne strukture koje mogu biti rezultat fosilizacije kolonija mikroba

Kao što neki možda znaju, mnoge informacije prikupljene od različitih svemirskih agencija, između ostalog i NASAe su javno dostupne i moguće je pristupiti im putem interneta. Štaviše, za većinu materijala ovakve vrste uglavnom ne postoje neke specifične restrikcije upotrebe, osim eventualne zabrane upotrebe u komercijalne svrhe. Međutim, tokom interesantnog spleta događaja koji se dotiče koliko nauke, toliko i politike i moći, NASA je pokazala da postoji još jedna nepisana restrikcija- njen materijal ne sme se koristiti za -nauku. Ili bar, ne za onu nauku koju NASA i SAD ne podržavaju. Odmah na početku, bitno je napomenuti da ovo nipošto ne pretstavlja teoriju zavere, zapravo, veliki sam protivnik teorija zavere, kako su one obično daleko više u domenu pseudonauke i kao takve su diskreditujuće, ali i poprilično relevantne za naučno istraživanje. Dakle, ne radi se o skrivanju neke istine, mada implikacije određenih poteza koje su neke značajne figure povukle tek će se videti, već se radi o činjenici da je jedna detaljna, inovativna i značajna analiza sprovedena, bazirana na dokazima i argumentima, sa razmotrenim alternativama i pragmatičnim predlozima (koji su ograničeni jedino ekonomskim faktorom), koji su sasvim u domenu savremene tehnologije, dakle, koji su izvodljivi, a koji će konačno opovrgnuti ili dokazati predstavljenu hipotezu; i upravo takva analiza sada je na udaru od strane delova NASAe i pokrenuta je snažna kampanja da se ona diskredituje, kao i da se pragmatični predlozi maksimalno ignorišu i učine izlišnim. Čini li se još nekome da NASA nekako sve češće iznosi "svoju" vizuru nauke, i proizvoljno bira šta jeste, a šta nije nauka? Ista organizacija koja je od skoro ustupila jedan deo svojih resursa, konkretno, kompleks korišćen za lansiranje misija koje su prethodile Apollo programu, privatnoj kompaniji pod nazivom Moon Express sa Floride koja planira da, ni manje, ni više, "ekstraktuje i eksploatiše lunarne resurse"!
I pored želje da kažem mnogo više o tome, zbog samog značaja i obima te teme, neću joj se ovde dalje posvećivati, jer ću joj u doglednom vremenu posvetiti odvojen članak. Tako da, pređimo sada na konkretno istraživanje koje je sprovedeno (i koje je u svetu onih koji se još sećaju ideala naučnog istraživanja i progresa za svaku pohvalu) i koje je proizvelo sramne reakcije određenog dela NASAe.
Konkretan problem dešava se početkom ove godine, petog januara 2015 kada na internet portalu Astrobiology Magazine  izlazi digitalna (i stoga, javno dostupnija) obrada istraživanja koje je geobiolog, Nora Noffke objavila mesec dana ranije u časopisu Astrobiology (nije povezan sa internet sajtom). Za one kojima se ime učini poznatom, ovo je ista naučnica koja je prošle godine otkrila sedimentne strukture nastale delovanje zajednica mikroorganizama (konkretno, fosilizovane ostatke takozvanih microbial mats, kolonija mikroorganizama u obliku tepiha, skraćeno nazivanih MISS što je akronim za microbially induced sedimentary structures) u zapadnoj Australiji, stare 3, 48 milijardi godina, što ih čini najstarijim dokazom života na Zemlji. Pored ovog neverovatnog otkrića, Nora Noffke ima karijeru dugu 20 godina u proučavanju upravo ovih struktura.
Njeno istraživanje je počelo manje-više spontano. Njenim rečima, pregledajući slike koje su javno dostupne na sajtu Mars Science Laboratory u okviru NASAe, na jednoj slici je primetila sedimentarnu strukturu koja joj se učinila "poznatom". Zbog toga, odlučila je da sprovede istraživanje (koje se odužilo nekoliko nedelja) gde je detaljno pregledala ogroman broj slika koje je uslikao Curiosity rover, a koje su uhvaćene na delu Marsa poznatom kao Yellowknife Bay, sada suvom rečnom koritu koje je u prošlosti, kada je Mars imao topliju i vlažniju sredinu, bilo plavljeno u određenim periodima, sa smenom godišnjih doba.
Baveći se MISS strukturama na Zemlji duže od 20 godina, Nora Noffke je znala da one nastaju tako što mikrobi u plitkoj vodi formiraju kolonije koje su nalik na tepih (u većini slučajeva), koje potom razvijaju specifične odlike koje se vremenom fosilizuju. Ti specifični oblici sastoje se od specifičnih uticaja na kasnije procese erozije, sitnih udubljenja, jamica, nabora, pukotina, sitnih morfoloških odlika nalik na komadiće iscepkanog drveta i drugo. Konkretni oblici koje će MISS ispoljiti zavise pre svega od konkretne sredine u kojoj se nalaze, kao i njihovog evolucionog puta. Drugim rečima, MISS će razviti različite morfološke oblike u različitim sredinama. Na konačne morfološke karakteristike fosila uticaće i promene tokom vremena- kolonija mikroba će se vremenom sasušiti, pucati, preko nje će rasti nova generacija kolonije, formirajući tako specifične karakteristike koje će se ocrtati na fosilu jednom kada je on pronađen.

Skica Nore Noffke koja ilustruje prisustvo nekih struktura koje ukazuju na moguće prisustvo fosilizovane kolonije mikroba, a koje viđamo na fosilima sličnih kolonija mikroorganizama na Zemlji.

Nora Noffke je pokazala da su potencijalni MISS koje je pronašla na slikama Curiosity rovera veoma nalik na one pronađene na Zemlji (konkretno, u analizi je poredila slike sa Marsa sa MISS pronađenim u Nemačkoj, SAD i Australiji, a koje se nalaze u sredinama koje su nalik na one koje su postojale na Marsu u vreme kada su se potencijalne kolonije mikroba na njima razvijale).Dakle, Nora Noffke je pokazala da ne samo što određene strukture na Marsu podsećaju na određene strukture na Zemlji, već i da strukture na određenim lokalitetima na Marsu podsećaju na strukture na sličnim lokalitetima na Zemlji, kao i da te strukture sa Marsa u svom sada primećenom morfološkom obliku odgovaraju morfološkim distinkcijama MISS koje su pronađene na Zemlji, u sličnim sredinama, sa jasnim oznakama rasta i razvoja, ili da kažemo malo slobodnije, istorije, zajednice mikroorganizama.
Upravo ovakav temeljan pristup istraživanju pohvalili su i mnogi naučnici (konkretno objašnjenje, kao i konkretne reakcije možete pronaći u linku za Astrobiology Magazine na dnu članka, u izvorima), između ostalog i drugi značajni naučnici iz oblasti geomikrobiologije i astrogeofizike. Posebno je zanimljivo parafrazirati reakciju Krisa Mekeja koji je napomenuo da nije retko da neko predstavlja hipotezu po osnovi "Vidi, evo gomile blata na Zemlji, evo gomile blata na Marsu. Pošto liče, mora da ih je napravio isti mehanizam na obe planete!", ali da je s druge strane, analiza Nore Noffke "najpažljivije sprovedena analiza tog tipa koju je video i da je zato prva tog tipa koja je objavljena u magazinu Astrobiology".

Poređenje strukture sa Marsa, sa MISS koje je oblikovala erozija iz SADa i iz Nemačke.

 Mada pristupa ovom pitanju optimistično (u duhu Karla Segana, Frenka Drejka i drugih velikih naučnika koji su mnogo doprineli shvatanju potrage za vanzemaljskim životom kao relevantnog naučnog napora), tvrdeći da ukoliko se pokaže da ove strukture nisu biološkog porekla, njihova sličnost sa onima na Zemlji biti "neverovatna slučajnost", Nora Noffke je ipak predstavila niz drugih, nebioloških procesa koji su mogli dovesti do formiranja ovih struktura (kao što su dejstvo erozije putem vetra, vode i soli). Najzad, Nora Noffke predlaže i nekoliko pragmatičnih načina da se njena hipoteza o potencijalnom biološkom poreklu ovih struktura testira. Jedan od predloga, upotreba instrumenata sa Curiosity rover ukoliko naiđe na slične strukture je onemogućena zbog tvrdnje NASAe o "kontaminaciji instrumenta" s jedne strane, a s druge zbog činjenice da su ove fosilizovane strukture stare gotovo 3,7 milijardi godina, te je moguće da instrument neće moći da detektuje organsku materiju u njima. Druga rešenja uključuju donošenje uzorka na Zemlju, gde je prepreka ekonomski faktor (pomenimo samo još jednom postojanje meteorita ALH84001 koji je pao na Antarktik sa Marsa i koji sadrži potencijalni fosil bakterije koji takođe nikada nije bio analiziran "iako je na pitanje biološkog porekla, tehnički, lako odgovoriti, u praksi se odgovor pokazao nedostižnim zbog nedostatka analitičkih tehnika"), kao i sečenje kamena radi analize specifičnih mikroskopskih tekstura koje služe kao marker biološkog porekla strukture (Curiosity nema instrument koji može obaviti ovo, a za razvoj rovera koji ima tu mogućnost, i pored tehničke zahtevnosti, čini se da bi bilo moguće napraviti takav instrument, tako da je prepreka, ponovo, ekonomski faktor).

Poređenje strukture sa Marsa i pukotina u koloniji mikroba u obliku tepiha iz Tunisa

 Dakle, da sumiramo. Neverovatna studija Nore Noffke pravi je primer kako različite naučne oblasti (u konkretnom slučaju, imamo neverovatno značajnu primenu znanja iz geobiologije) sve zajedno doprinose razumevanju i potrazi za vanzemaljskim životom. U konkretnoj analizi, autorka je ukazala na morfološku sličnost između sedimentnih struktura sa Marsa i sa Zemlje, koja je značajna prevashodno zbog toga što su te strukture na Zemlji uvek produkt delovanja kolonija mikroorganizama. Na primerima na Zemlji, geobiologija je pokazala da ove strukture, nazvane MISS razvijaju različite karakteristike u zavisnosti od konkretne sredine (npr., da li se nalaze u jezeru, reci ili na nekom drugom području), kao i da su izvesne karakteristike rezultat različitih procesa koji se odvijaju tokom vremena. Uzimajući sve ovo u obzir, Nora Noffke je pokazala da postoji neverovatna morfološka sličnost između fosilizovanih struktura mikrobiotičkih kolonija na Zemlji i sličnih struktura na Marsu koje ne samo da se javljaju u sredinama koje odgovaraju onima na Zemlji (konkretno, povremeno plavljeno rečno korito Yellowknife bay-a sadrži strukture koje su veoma nalik na povremeno plavljena rečna korita na Zemlji), već i pokazuju morfološke karakteristike koje na Zemlji nastaju promenama kroz vreme i smenom generacija u mikrobiološkoj zajednici.
Pored toga, autorka je razmotrila druge eventualne modele u kojima neobiološki procesi, poput erozije mogu dovesti do formacije ovih struktura i predložila je tri različita načina na koja se njena hipoteza o potencijalnom biološkom faktoru kao uzroku sličnosti može proveriti.
Mislite li da se radi o neverovatnoj, inovativnoj naučnoj analizi koja ima potencijalno istorijske implikacije?
NASA ne misli. Saznajmo i zašto.

Poređenje strukture sa Marsa i strukture iz zapadne Australije, nastale erozijom kolonija mikroorganizama u obliku tepiha

Jedan od članova tima Curiosity-a, izvesni Ashwin Vasavada, potrudio se da u svim medijima jasno iznese kritiku ove analize, pre svega na osnovu činjenice- da se tim Curiosity-a ne slaže! Po njegovim rečima, tim Curiosity-a (koji se pre nije u javnosti dotakao razmatranja konkretnih struktura) odredio je da su ove strukture nebiološkog porekla i posledica delovanja erozije. Vasavada međutim ide i dalje! Štaviše, na osnovu samo ove tvrdnje, on smatra da je neophodno ispitati odluku da se ovaj rad uopšte objavi u javnost!!!
Za sve čitaoce koji su čitali ovaj nešto duži članak sve do ovde, moram napraviti kratku, ali vrlo ličnu i subjektivnu napomenu da sam posle ovog pasusa zastao, nesiguran šta da napišem dalje. Zaista, da li komentarisati dalje, da li se truditi da se ostane objektivan ili nazvati ove manipulacije njihovim pravim imenom koji će svakako evocirati totalizam? No, da nastavimo dalje.
Kako je ovim putem pokrenut niz pitanja, među kojima je pod lupu stavljen kredibilitet kako dr Nore Noffke, tako i Astrobiology žurnala, drugi internet mediji iz oblasti astronomije i srodnih nauka, među kojima je prvi bio Astrobiology Magazine pokušali su da dođu do daljih informacija. Astrobiology magazine kontaktirao je članoce Curiosity tima, ali i Noru Noffke, tražeći dodatne informacije.

Nikola Kopernik- naučnik koji postavio revolucionarnu hipotezu, uprkos tome što je ona bila u sukobu sa dominantnim geocentričnim modelom

Linda Kah, takođe geobiolog, požurila je da potvrdi kako Curiosity tim nije pronašao ništa što nije moguće objasniti nebiološkim procesima. Onda tvrdi da "ne sme jednostavno biti hipoteze o biološkom poreklu"! Drugim rečima, da bi se pretpostavljalo biološko poreklo, neophodno je prvo dokazati da se ne može raditi o nebiološkom poreklu (što Linda Kah naziva, vrlo proizvoljno, "nultom hipotezom"). Kao odgovor, Nora Noffke se pre svega poziva na svoju analizu koja je pokazala, kako je i Kris Mekej (koji je jedan od retkih članova Curiosity tima, a koji nije požurio da da kritiku) potvrdio da se ne radi o samo pretpostavcio o biološkom poreklu, već na tvrdnji na osnovu nekoliko planova argumenata (konkretne morfološke karakteristike, razlike od lokaliteta do lokaliteta, i tragovi promena koji svi odgovaraju onima na Zemlji). Ona takođe pokazuje da je njen rad pre svega hipoteza, a ne tvrdnja, i to hipoteza koja se vrlo lako i pragmatično može dokazati ili opovrgnuti.
Don Sumer iz Curiosity tima takođe tvrdi da je detaljna analiza bazirana na "pogrešnoj premisi", tvrdeći da je erozija uništila originalne strukture ukoliko su postojale. Ova izjava je sigurno zasmejala mnoge geobiologe, kako je, kao što i Nora Noffke pokazuje, poznato da erozija u slučaju fosila prati strukture koje su stvorili biološki procesi. Drugim rečima, biološki materijal koji je fosilizovan obrazuje u okolnom materijalu tvrđe i mekše delove, gde su oni slabiji uklonjeni oko onih tvrđih. Štaviše, upravo putem ovog mehanizma je ogroman broj fosila dinosaurusa "isplivao" na površinu.
Najzad, Vasavada je izneo zamerku da u opisanoj sredini, mada su mikroorganizmi mogli da žive, nisu mogli da budu očuvani. Ovo je još jedna zanimljiva zamerka, kako je upravo broj njegovih kolega, sa Džekom Farmerom koji je bio jednako kritičan prošle godine opisao MISS sačuvane upravu u takvim uslovima na Zemlji.
Raspravu vezanu za kredibilitet Astrobiology žurnala neću ovde prenositi, ali je možete pronaći u linku za space.com u izvorima.

Ovo je bio jedan od dužih članaka, koji se dotiče ne samo novog otkrića, već i jednog drugog pitanja, koje, nažalost, postaje sve značajnije, kada pratimo ovakva i slična dešavanja u naučnom svetu. Stoga, možda je s jedne strane neophodno da se izvinim kako za dužinu članka, tako i za njegovo "odstupanje" od teme. S druge strane, verujem da je dužina bila mala cena za pokušaj (možda ne toliko dobrog) objašnjenja ovog neverovatnog otkrića, posebno imajući na umu da se ove informacije ili retko, ili sa zakašnjenjem koje se meri godinama pojavljuju na srpskom jeziku, u nekim većim medijima. Takođe, verujem da "odstupanje" od teme jeste opravdano. Prvo, nažalost, prilikom potrage za vanzemaljskim životom, iz razloga u koje neću sada ulaziti, pitanja politike, cenzure i odnosa moći su postala itekako značajna, i ignorisati ih bi bilo naivno. Čak i izvan toga, konkretni sramni postupci NASAe su udar i na nauku šire. Jer ono što su naučnici NASAe ovde rekli jeste tvrdnja da heliocentrični sistem nije nikada trebao da bude prihvaćen, upravo jer dominantni model tada, geocentrični sistem, sa svojim epiciklima mogao je da objasni kretanje nebeskih tela. Đordano Bruno je zaslužio da gori, jer ideja da su zvezde fiksirane i nepomične, sve na jednakoj razdaljini od Zemlje odgovara onome što vidimo na noćnom nebu! Kako doći do "više dokaza koji će pokazati da taj model ne može opisati ono što vidimo"? Da li su to u svoje vreme bile "nulte hipoteze"? I da li je isti takav totalizam u naučnom svetu dovodio da zaustavljanja progresa, okretanja glave, i zadovoljavanja letimičnim pogledom jer je samoproklamovani autoritet rekao da je tako? Reakcija određenih članova Curiosity tima je sramna, i napad je na nauku! Nora Noffke iznela je hipotezu, hipotezu koja je proverljiva, i u tome nije drugačija od svih naučnih hipoteza pre nje. Logikom koju sada potencira NASA, Kopernik je trebao da požuri da obori svoj heliocentrični sistem, kako nije mogao da dokaže da je apsolutno nemoguće objasniti kretanje nebeskih tela nekom od varijanti geocentričnog sistema, Nutn je trebao da požuri da pokaže da gravitacija ne postoji! Ali, ne, ovi naučnici koji su doveli do neverovatnih naučnih revolucija iznalazili su praktične, pragmatične, eksperimentalne načine da provere i potvrde ili opovrgnu svoje hipoteze. Ali, danas, u 21.veku, čini se da je to luksuz koji ne možemo da priuštimo... Bar ne onda kada ne pripadamo odabranom krugu čija reč nosi najveću težinu.

Struktura u meteoritu sa Marsa, poznatim pod nazivom ALH84001 za koju neki naučnici tvrde da pretstavlja potencijalni fosil nanobakterije. Čuva se u SAD u Smithsonian muzeju, i tvrdnje o potencijalnom biološkom poreklu strukture nikada nisu proverene eksperimentalno, uprkos činjenici da je struktura primećena pre 19 godina!

 Prava odgovornost je na NASAi i SADu koji ljubomorno luvaju svoj monopol nad istraživanjem svemira. Zašto ALH84001 nikada nije analiziran? Zašto se ova hipoteza ne proveri? Zašto se ignoriše jedan dugo poznat princip, nazvan "Okamova oštrica" koji tvrdi da je najjednostavnije rešenje najčešće ono tačno, konkretno, ono koje zahteva najmanje pretpostavki. Upravo ovaj princip razlikuje geocentrični i heliocentrični sistem (komplikovan geocentrični sistem može dati jednako precizan opis stvarnosti kao i heliocentrični, ali uz daleko više pretpostavki). Postavimo onda sebi pitanje, šta zahteva više pretpostavki- tvrdnja da strukture koje liče na produkt mikroorganizama na Zemlji u određenim sredinama, kada se nalaze na Marsu u sredinama koje su u vreme nastanka struktura bile slične onima na Zemlji, potencijalno biološkog porekla ili tvrdnja da je kompleksna interakcija nekoliko sila erozije u različitim kombinacijama, tokom različitih perioda, na različitim mestima isklesala baš one strukture koje liče na strukture koje bi bile tu da su biološkog porekla? Da li više pretpostavki zahteva tvrdnja da sve veći broj formacija koje liče na fosile bakterija u meteorima sa Marsa (ALH84001, meteorit iz Maroka, meteorit iz 2000. i drugi) svi pretstavljaju ili kontaminaciju ili slučajnost koja rezultira morfologijom koja ukazuje na biološko poreklo, ili tvrdnja da je morfologija koja izgleda kao da je biološkog porekla -biološkog porekla? Ne trčimo pred rudu. Kao što sam rekao na početku, ovo nije teorija zavere, niti je tvrdnja da sama morfologija, pa čak i drugi posredni dokazi nepobitno ukazuju na nekadašnje postojanje života na Marsu. Naprotiv, ovo je tvrdnja da druga objašnjenja takođe ne ukazuju nepobitno na to da života nije bilo i da ove strukture nisu produkt biološke aktivnosti. Između ove dve opcije, koje su možda smeštene na različite strane Okamove oštrice, stoji nauka koja zahteva proveru hipoteza! Pragmatički, tehnološki, eksperimentalno, ona je moguća. Šta onda čekamo? I zašto se umesto provere i argumenata baziranih na dokazima iz NASAe plasiraju argumenti koji počivaju ni na čemu drugom osim na zato-što-mi-tako-kažemo principu?

Izvori:

Astrobiology Magazine
Space.com
[Drugi izvori navedeni su kao linkovi u tekstu]

Panspermija- Osnovne postavke

Panspermija- hipoteza koja razmatra mogućnost transporta mikroorganizama ili prebiotičkih organskih jedinjenja kroz svemir.

 Na samom početku, prvo bih voleo da kažem da je u rasporedu postova primetna jedna poveća pauza, sa početkom oko septembra prošle godine, pa sve do sada, kada je broj postova drastično opao. Prvobitno, to nikako ne pretstavlja manjak vesti, naprotiv, i taj period bio je obeležen mnogim novim otkrićima, kao i tehnološkim i teorijskim naprecima koji su direktno vezani za temu ksenologije, odnosno naučne potrage za vanzemaljskim životom. Iako u ovom trenutku sumnjam da postoje "regularni" čitaoci, ukoliko se neko odluči da pogleda arhivu na blogu, primetiće taj manjak postova, tako da bih voleo samo da se ukratko objasnim- kombinacija kvara računara i ekonomska situacija, kao i niz nekih ličnih problema onemogućili su me da redovno prenosim vesti iz ove oblasti. Ipak, za taj period dogodilo se mnogo toga, a da ne bih sada pokušavao da pravim kratak opis mnogih vrlo značajnih otkrića i događaja, toplo preporučujem sajt space.com, posebno odeljak Search for Life- koji je jedan od mojih centralnih izvora informacija. Takođe, mnogi interesantni podaci mogu se naći i na sajtu Universe Today, tako da, ukoliko je iko voljan da isprati dešavanja iz ove oblasti, toplo preporučujem ove sajtove kao početak, i svakako kao mesto gde se nalazi materijal koji na ovom blogu, nažalost, nedostaje.
Kada je to rečeno, da počnemo! Za povratak na internet, odlučio sam se za prikaz jedne teorijske postavke koja ima veliki broj kako pristalica, tako i protivnika, ali koja je svakako interesantna i značajna za pitanja ksenologije. Naime, radi se o panspermiji.
Panspermija je hipoteza koja pretpostavlja da život može da se širi kroz svemir, putem meteora, kometa, planetoida, asteroida, otpada nastalog nakon sudara nebeskih tela, u nekim varijantama, čak i putem svemirskih letilica, i to putem kontaminacije mikroorganizmima. U najužem obliku, panspermija se ne fokusira na pitanje nastanka života, već pre njegove distribucije kroz svemir.
Dakle, koje su osnovne postavke ove hipoteze i na čemu se zasnivaju? Šta ona zapravo pokušava da kaže? Da za početak svedemo opštu hipotezu na konkretne primere.
Panspermija pretpostavlja da određeni mikroorganizmi mogu preživeti veoma negostoljubive uslove, kao i nasilne događaje, prvenstveno kroz njihovu otpornost, i (ili) sposobnost hibernacije. Na Zemlji, mnogi mikroorganizmi, recimo, različite vrste bakterije Bacillus mogu preživeti izuzetno visoke i niske temperature, radijaciju, razlike u pritisku, i druge veoma negostoljubive uslove. Dalje, pojedinačne bakterije mogu u slučaju negostoljubivih uslova za razvoj ući u veoma duga stanja hibernacije, kada je metabolizam praktično nepostojeći, i iz tog stanja izlaze onda kada su uslovi povoljniji. Takođe, eksperimenti su pokazali da neke mikroskopske životinje (Tardigrade) mogu preživeti dužu izloženost vakuumu, radijaciji, odsustvu pritiska i hladnoći svemira. Štaviše, ove mikroskopske životinje su u pomenutom eksperimentu provele deset dana na spoljašnosti letilice u orbiti oko Zemlje. Polazeći kako od ove neverovatne otpornosti nekih organizama, kao i od ekstremofila- organizama koji su se adaptirali za život u najneočekivanijim sredinama, recimo, sredinama veoma visoke ili niske temperature, u prisustvu velike koncentracije jakih kiselina, ili soli, bez svetlosti i slično.  Dakle, hipotetički, ukoliko bi neki takav mikroorganizam bio na kometi, asteroidu, ili nekom drugom nebeskom telu, teoretski, on bi mogao da preživi izloženost svemiru, i najzad, ulazak u atmosferu i sudar s planetom na kojoj vladaju povoljni uslovi, gde bi potom mogao da se razvije. Ukoliko bi planeta imala povoljne uslove, ali ne i život, teoretski, od male kolonije mikroorganizama, mogla bi da otpočne evoluciona priča, slična onoj koja se dogodila na Zemlji.
Konkretni mehanizmi transfera mikroorganizama između nebeskih tela mogu biti različiti, i predloženo je nekoliko različitih ideja. Prvo, neophodno je naglasiti da panspermija može biti interstelarna (prenos organizama iz jednog solarnog sistema u drugi) i interplanetarna (prenos organizama unutar istog sistema). Interstelarna panspermija pretstavlja daleko problematičniju ideju prosto zbog činjenice da bi mikroorganizmi morali da ostanu u nepovoljnim uslovima veoma duge vremenske periode. Interplanetarna panspermija stoga postaje daleko ostvarivija ideja.
Mada postoji nekoliko različitih mehanizama koji su predloženi, ovde ću izložiti dva koja su kako eksperimentalno oprobana, tako i naučno najutvrđenija- radi se o litopanspermiji i pseudopanspermiji.

Tardigrada, mikroskopska životinja koja je preživela deset dana u vakuumu svemira, bez ikakvih posledica- ovakve činjenice se često koriste kao argumenti u korist panspermije u užem smislu.

Litopanspermija je teorija po kojoj bi mikroorganizmi koji se nalaze unutar komada kamena jedne planete mogli da budu transportovani na drugu. Po ovoj hipotezi, do toga bi moglo da dođe prilikom udara asteroida u planetu, kada bi fragmenti njene kore bili velikom brzinom izbačeni u svemir.  Naime, znamo da se to već događalo- na Zemlji je pronađeno nekoliko različitih meteora za koje je utvrđeno da su potekli sa Marsa. Dalje, neki teoretičari tvrde da je ovakva razmena materijala između planeta, posebno u njihovom ranom periodu pre pravilo nego izuzetak.
Različiti eksperimenti su sprovedeni kako bi se ispitala mogućnost ove hipoteze. Naime, zaključeno je da mikroorganizmi moraju biti u stanju da prežive tri faze, odnosno događaja- izbacivanje sa planete (pritisak, temperatura i snažne sile koje bi delovale na njih u slučaju veoma nasilnog događaja, kakav je udar meteora), zatim transport (radijacija, vakuum i temperatura), i najzad, ulazak u atmosferu i spuštanje na drugu planetu (slično izbacivanju sa planete). Mnogi eksperimenti, od kojih je možda najznačajniji ESAin STONE eksperiment u kom su različiti mikroorganizmi unutar različitih tipova kamena bili smešteni na toplotni štit svemirske kapsule. Prilikom ulaska kapsule u atmosferu, uzorci kamena i mikroorganizmi u njima bili su podvrgnuti uslovima koje bi iskusili i mikroorganizmi u meteoru. Zaključak eksperimenta je da jednostavni mikroorganizmi koji nisu autotrofni mogu preživeti ove procese, ukoliko se nalaze dovoljno duboko u kamenu da su zaštićeni od duže izloženosti UV zračenju.
Što se tiče pseudopanspermije, meni lično, daleko draže ideje, ona pretpostavlja ne transport živih organizama kroz svemir, već transport organskih jedinjenja i gradivnih jedinica života. Ova ideja, mada postoji neko vreme, sa našom većom mogućnošću da zavirimo dublje u interstelarni prostor, postaje sve snažnija. Prvi korak ka njoj bilo je otkriće da se interstelarna prašina sastoji u ogromnom procentu upravo od organskih, prebiotičkih jedinjenja. Kroz dugu izloženost molekula kosmičkom zračenju, oni postaju jonizovani, i stupaju u različite forme hemijskih reakcija koje dovode do formacije složenih ugljovodonika. 2008. godine, nukleotidska baza RNA uracil, kao i organsko jedinjenje ksantin pronađeni su u meteoru i utvrđeno je da jedinjenja nisu posledica kontaminacije na Zemlji. Ovo otkriće je pokazalo da su organska jedinjenja koja se često nazivaju gradivnim jedinicama života (building blocks of life) bila prisutna u Sunčevom sistemu daleko pre nastanka života na Zemlji. Godinu dana kasnije, amino kiselina glicin otkrivena je u kometi. Posle toga, prilikom različitih posmatranja, u svemiru su pronađeni različiti policiklični aromatični ugljovodonici koji su hemijska osnova za izgradnju RNA i DNA. Danas, naučnici smatraju da se gotovo 20% ugljenika u svemiru nalazi, zapravo unutar ovakvih jedinjenja. Potvrđeno je da se ona mogu formirati u interstelarnom medijumu, kao i na zrncima prašine u interstelarnom prostoru ili protoplanetarnom disku. Drugim rečima, čini se da organska jedinjenja nisu retka u svemiru, i da su u slučaju Sunčevog sistema bila tu, pre nego što je život na Zemlji nastao. Naučnici se slažu da ukoliko su ova jedinjenja doneta na mladu Zemlju, ona su mogla znantno ubrzati proces nastanka života.

Meteor ALH84001,0, pronađen 1984. na Antarktiku. Utvrđeno je da meteor potiče sa Marsa i to iz perioda kada je na Marsu postojala voda u tečnom stanju. Unutar meteora, pod elektroniskim mikroskopom, pronađene su neobične formacije, veoma nalik na fosile nanobakterija.

 Značaj ove ideje za ksenološka istraživanja je očigledan- ukoliko sam interstelarni medijum pretstavlja svojevrsnu laboratoriju za stvaranje prebiotičkih organskih molekula, onda se izgledi za njihovo širenje na planete daleko povećavaju, a samim tim, i šanse za nastanak života su daleko veće. Takođe, razmena materijala kontaminiranog mikrobima između planeta mogla bi da doprinese kako širenju života kroz jedan sistem, tako i samom opstanku života (recimo, u slučaju katastrofalnog udara koji bi planetu učinio nenaseljivom, isti taj udar mogao bi poslati mikrobe na drugu planetu sistema koja ima povoljnije uslove). Ipak, bitno je držati na umu da je panspermija ipak samo hipoteza (posebno govoreći o panspermiji u užem smislu) i za sada nemamo pouzdanih dokaza da je ona moguća, kako su čak i eksperimenti sa Zemaljskim mikrobima dali nejasne rezultate (mada su otkrivene vrste mikroba koje mogu preživeti neku od faza, izgledi za pronalaženje jedne vrste koja može preživeti sve tri faze, daleko su manji). S druge strane, govoreći o panspermiji, velika količina organskih jedinjenja u svemiru je naučna činjenica, ali su nam zato mehanizmi dostavljanja tih jedinjenja na planete i dalje nejasni, i ostaju najviše u domenu spekulacije. Bilo kako bilo, panspermija u oba svoja oblika ostaje hipoteza koja svakako zauzima određeno mesto u razvoju ksenologije, odnosno, naučne potrage za vanzemaljskim životom.

Izvori:

Wikipedia
Space.com

Egzobiološke perspektive za planete oko zvezda F klase

Okeani pod blještavom svetlošću zevzde F klase (simulacija)

 Sa potragom za egzoplanetama koja se intenzivirala u zadnjih nekoliko godina, došlo je i veliko interesovanje za spekulacije i simulacije koje su trebale da odrede različite varijable koje bi stvorile povoljne uslove za život na nekoj hipotetičnoj planeti. Pre samo nekoliko godina, jedini pouzdani faktori bili su veličina i udaljenost od zvezde. Iako su to jedini parametri koje za sada možemo manje ili više pouzdano poznavati, otvorene su mnoge diskusije i pokrenuti projekti koji će omogućiti preciznije shvatanje drugih uslova i njihovih međupovezanosti.
Kako su otkrića egzoplaneta usmeravala i davala pogon ovim pitanjima, sa otkrićima koji ukazuju na statističku prednost crvenih patuljaka u mogućnosti da imaju planetu pogodnu za nastanak života, i istraživanja različitih faktora usmeravala su se na ove zvezde, odnosno, na razumevanje upravo onih uslova koji će u sredinama zvezda M klase stvoriti uslove za nastanak i razvoj života. U tom smislu, najveći deo znanja o uslovima vezanim za određenu stelarnu klasu bila su znanja u klasama M i G (koje je i naše Sunce). Sada, nova studija detaljno ispituje uslove vezane za sredinu oko svetlijih, masivnijih zvezda F klase, koje sijaju blistavom, belom svetlošću (za razliku od svetložutog Sunca i crvenih M zvezda) i žive kraće od pomenutih (životni vek Sunca iznosi oko 10 milijardi godina, dok zvezde M klase mogu da sijaju čak i do nekoliko triliona godina- duže nego što svemir postoji u ovom trenutku), sa stabilnim periodom od oko 2 do 4 milijarde godina. Naizgled kratak vremenski period u kom bi život trebao da nastane i evoluira, kao i veća količina štetnog UV zračenja bile su smatrane osnovnim preprekama za nastanak života. Sada, nova studija pokušava da pruži uvid u potencijalne načine na koje egzoplanete ipak mogu stvoriti uslove za nastanak života.
Ipak, prepreke nisu zanemarljive. Sprovedena studija je, konkretno, istraživala faktore vezane za zvezde F klase koje su od 1.2 do 1.5 puta veće od Sunca. Uzevši u obzir količinu UV zračenja koju emituju, naučnici su proračunavali koliko bi bilo zračenje na površini planete koja bi bila u orbiti analognoj Zemljinoj (kako je zvezda veća, i planeta bi se nalazila dalje od Sunca). Dobijeni rezultati upoređeni su sa poznatim faktorima koji dovode do degradacije organskih molekula. Tako je izračunat akcioni spektrum- stepen degradacije DNK molekula u datoj sredini. Rezultati su pokazali da je količina oštećenja od 2.5 do 7.1 veća od one koju uzrokuje Sunce. Ta vrednost dovoljna je da uzrokuje veća oštećenja na DNK molekulima, i možemo reći da bi onemogućila evoluciju kakva se odigrala na Zemlji.
S druge strane, ova studija nije uzimala u obzir relevantne faktore poput atmosfere ili vode. Čini se da uz dovoljnu zaštitu, život bi mogao da se razvije, recimo, duboko pod vodom gde je zaštićen od radijacije. Štaviše, upravo to se dogodilo na Zemlji. Upravo mikroorganizmi koji vrše fotosintezu i žive u vodi, bili su oni koji su pustili kiseonik u atmosferu omogućavajući tako stvaranje ozonskog omotača (reakcijom atoma kiseonika usled bombardovanja Sunčevom radijacijom) što je dovelo do smanjenja nivoa radijacije i mogućnosti nastajanja kompleksnijih oblika života, i kopnenog života uopšte. Upravo ozonski omotac upija najštetnije UV zrake (UVC), propuštajući manje pogubne UVA i UVB koji izazivaju samo manja oštećenja, ili je potrebno više izloženosti za teža (na Zemlji, opekotine od Sunca ili rak kože). S druge strane, autori studije naglašavaju da UV zračenje ne mora biti nužno loš faktor. Štaviše, više radijacije (koja bi ipak prodirala u nekoj meri kroz ozonski omotač) dovodilo bi do čestih manjih promena na DNK molekulima koji ne bi dovodili do degradacije. Na taj način, hemijski visoko reaktivna sredina može omogućiti i lakše započinjanje života i njegovu bržu evoluciju, jednom kada prvi organizmi stvore kiseonik neophodan za ozonski omotač.

 

 Još jedna neočekivana prednost zvezda F klase je što imaju najšire naseljive zone od svih zvezda za koje smatramo da su pogodne za nastanak života. Ovaj faktor mogao bi da dovede do toga da se statistički češće pogodna planeta nađe u naseljivoj zoni, a potencijalno, u jednom sistemu može lakše da postoji i više naseljivih planeta. I najzad, šira granica naseljive zone znači i da planeta može biti dovoljno daleko da sama udaljenost bude faktor u smanjivanju zračenja.
Uzevši ove faktore u obzir, možemo zaključiti da zvezde F klase svakako vredi dodatno istražiti. Među bezbrojnim zvezdama noćnog neba, skrivaju se mnogi neverovatni svetovi, potpuno drugačiji od našeg. Ipak, čini se da ispod najrazličitijih sunaca ipak mogu postojati jedinstvene planete, sa jedinstvenom igrom hemije, fizike i evolucije.

Izvori:

Space.com

Da li smo svi mi- Marsovci?

 

Teorija pansperimije, nejasno definisana i preširoka, u prošlosti, a i danas, okupila je veliki broj pristalica. Ipak, jedna mnogo uža i preciznija varijacija na tu temu u poslednjih nekoliko godina ne samo što okuplja ljude koji podržavaju ideju, već okuplja i veliki broj novih otkrića koji upotpunjuju slagalicu koja na kraju može pokazati da je ta teorija ipak tačna. Radi se, naravno, o ideji da život zapravo nije nastao na Zemlji, već upravo na našem susedu, Marsu, odakle je putem meteora u svom jednoćelijskom obliku prenet na Zemlju, gde je nastavio svoju evoluciju, rezultirajući biodiverzitetom koji danas poznajemo. Čuveni meteor ALH84001 koji je otkriven na Antarktiku prvi je pokrenuo ozbiljniju raspravu na ovu temu. Naime, u meteoru su otkriveni tragovi nečega što bi mogli biti fosili bakterija (mada to niej zvanično ni potvrđeno, ali ni opovrgnuto), tako da je ALH84001 demonstrirao efikasan način prenošenja biološkog materijala sa Crvene planete na Zemlju. Dalje, otkriće složenijih organskih jedinjenja u drugim meteorima pokazalo je da je moguće da jednostavni organizmi prežive sve opasnosti interplanetarnog putovanja, kao i nasilni ulazak u atmosferu druge planete. Najzad, saznanje da je Mars bio pogodan za razvoj života oko 1500 miliona godina pre Zemlje, odnosno da je imao atmosferu bogatu kiseonikom i verovatno okean tečne vode, bilo je još jedan podstrek ovoj teoriji.
Sada, još jedno otkriće upotpunjava ovu ideju i dovodi nas bliže možda revolucionarnom otkriću o poreklu života na Zemlji. Naime, naučnici su utvrdili da za razvoj života sem gradivnih jedinica- organskih materija i aminokiselina, potreban je i izvor energije i prisustvo još nekih jedinjenja koja funkcionišu bilo kao katalizatori, bilo kao energetski izvori. Ipak, u većini slučajeva, jednostavno izlaganje organskih jedinjenja izvoru energije dovodi do stvaranja viskozne organske supstance koja se ne može razviti u žive organizme. Dakle, neophodni su i elementi koji smanjuju sklonost organskih jedinjenja da se stvrdnu u ove viskozne oblike. Oksid elementa molybdenum-a, kao i element boron su, kako saznajemo, ključni za prelazak iz nežive organske materije u primitivne oblike života, upravo zbog njihovog svojstva da spreče ovaj problem. Problem je samo što ovi elementi, posebno u periodu kada verujemo da je život nastao, nisu postojali na Zemlji, niti je njena atmosfera bila dovoljno bogata kiseonikom da dođe do formiranja ovog specifičnog oksida. S druge strane, upravo tada, Mars je bio veoma pogodan za život, sa atmosferom bogatom kiseonikom i prisustvom oba ova krucijalna elementa. Pored toga, veruje se da je Zemlja u prošlosti bila potpuno prekrivena vodom, dok je Mars uvek imao i suve delove- neophodne za formiranje borona. Otvara se i pitanje održivosti genetskog materijala, RNA, u vodenom svetu kakav je bila Zemlja daleke prošlosti, mada, ovo ostaje spekulacija.

Zbog orbitalne dinamike Marsa i Zemlje, mnogi meteori "otkinuti" sa Crvene planete dospevaju na Zemlju.

S druge strane, značaj molybdenumovog oksida i borona i njihovo odsustvo na Zemlji, a prisustvo na Marsu otvaraju veoma interesantna pitanja koja imaju potencijal da budu nova istorijska prekretnica biologije, astrobiologije i evolutivnih nauka. Za ksenologiju, potvrda ove teorije značila bi još jednu potvrdu da život nastaje na najneočekivanijim mestima i prevazilazi i najteže izazove. Činjenica da je život nastao na Marsu i uspeo da preživi put do Zemlje, gde je evoluirao i stvorio biosferu koju danas poznajemo pokazuje da je život otporniji i skloniji adaptacijama nego što smo ikada ranije mislili. To drastično povećava šanse za njegovo otkriće i na drugim mestima. Najzad, sledeći trijumf ljudske civilizacije koji se neminovno bliži- sletanje ljudi na Mars može u sebi nositi dvostruko snažnu poruku. S jedne strane, biće to trijumf ljudske evolucije, naše unikatne strukture mozga, trijumf cele ljudske vrste, a s druge strane, to može biti i- povratak kući.

Izvori:
Space.com
Phys.org

Okean- kao kod kuće!

 

Još od snimaka i podataka koje je poslala Galileo letilica, Europa je jedan od najtajenstvenijih i najintrigantnijih objekata u Sunčevom sistemu. Dugo vremena, vodile su se debate o potencijalno Europinom "globalnom okeanu" koji obuhvata ceo mesec ispod zaleđene površine. Ova teorija je nekoliko puta osporavana od strane konzervativnijih naučnika, ali uz obilje dokaza i novije nalaze, ova tvrdnja je postala naučno prihvaćena činjenica, kao i inspiracija i uzor za razvoj sličnih modela koji su primenjeni na analizu drugih ledenih meseca- Ganimeda (Jupiter) i Enceledusa (Saturn).
Naime, mada je Europa poprilično hladno da bi je direktno grejala Sunčeva toplota, efekat poznat kao "plimsko zagrevanje" obavlja taj posao. Ovaj ledeni mesec gravitaciono je zaključan sa Jupiterom, odnosno, uvek mu okreće istu stranu. Istovremeno, on je u gravitacionoj rezonanci, tako da istovremeni uticaj Jupitera, Ia i Ganimeda dovode do sabijanja i istezanja Europe, u dovoljnoj meri da održi njenu unutrašnjost toplom. Posledica ovih kretanja jesu karakteristične dvostruke brazde na površini. Zbog svega ovoga, Europa pretstavlja racionalan (i moj omiljeni) izbor za najverovatnijeg kandidata za postojanje vanzemaljskog života u našem sistemu.
Ipak, postavljalo se pitanje ako je okean mesto pogodno za opstanak života, da li je pogodan i za njegov nastanak? Naime, za nastanak života potrebna je čitava smesa složenih jedinjenja, različitih elemenata i energije, i nije bilo sigurno da u zatvorenom sistemu, okeana odsečenog od površine svi ovi uslovi mogu da se stvore, pa je postojao strah da uprkos fascinantnoj činjenici o postojanju čitavog okeana, tako blizu u svemiru, njegove dubine mogu biti potpuno puste i lišene života.
Ali, novo otkriće je ogroman argument za teoriju da je Europin okean daleko od zatvorenog, a možda i daleko od pustog.

 

Naime, rezultati iz opservatorije teleskopa Keck II sa Havaja pokazali su nešto neočekivano. Ovaj teleskop, mada je na Zemlji, dao je precizniju spektografsku analizu od Galileja, uz pomoć najsavremenije adaptivne optike i posebnog infracrvenog spektrografa (OH-Suppressing Infrared Integral Field Spectrograph). Ovaj teleskop uspeo je da detektuje do sada neprimećenu karakteristiku Europe- prisustvo magnezijum sulfata. Naučnici uključeni u istraživanje zaključili su da se prisustvo magnezijuma može objasniti jedino njegovim izlaskom iz okeana. A, ukoliko je to jasan dokaz da okean utiče na površinu, jasan zaključak je da se proces odvija i u suprotnom pravcu- hemikalija sa površine dospevaju u okean i pored "crnih dimnjka" pretstavljaju još jedan izvor elemenata i energije.
Ipak, ovo otkriće sadrži još pojedinosti- specifično jedinjenje, magnezijum sulfat se nalazi samo na onoj hemisferi Europe koja je na udaru čestica sumpora koje izbacuje Io, tako da se kao zaključak nameće da okean Europe nije bogat sumporom (da jeste, svuda bi bio jednako prisutan), naprotiv, čini se da je čest element Europinog okeana upravo magnezijum-hlorid, a uz njega i druge soli, sodium-hlorid i potasium hlorid, koji su nađeni u svom čistom obliku (dakle, sodium i potasium) i u Europinoj tankoj atmosferi. Sve ove činjenice znače da je Europin okean daleko sličniji Zemaljskom no što smo to ranije mislili.
Sve ove činjenice samo dopunjavaju fascinatnu sliku ovog Jupiterovog meseca i produbljuju pitanja o potencijalnom životu koji se tamo krije. Uz sva saznanja koja se gomilaju o razmeni materijala sa površinom, izvorima energije i geološkim ciklusima, lično, verujem da nas odgovor čeka, zakačen za dno leda, pliva u dubokim i hladnim vodama ili pak, krije se u tragovima na površini, tamo gde se okean dodiruje sa spoljnim svetom Europe. Ipak, ovo ostaje samo teorija, ili nešto manje- nada da se zaista nešto krije na ovom fascinantnom mesecu, i možemo samo da iščekujemo dalja saznanja, kao i misije, poput planirane JUICE misije čija će meta biti baš ledeni meseci Jupitera. Šta će nam dalja otkrića doneti- ostaje da se vidi.

 

Izvori:
SPACE.com
Astronomy Magazine 

Ima li mikroba na Marsu?

 

U vreme pre svemirskih istraživanja i prvih sondi koje su poslate na druge planete, ljudi su zamišljali neobične pejzaže Marsa i Venere. U velikom broju predviđanja, ali i začetaka naučne fantastike, Venera je predstavljena kao tropska planeta, prekrivena prašumama neobičnog, ogromnog drveća, dok je Mars samo malo drugačiji od Zemlje, malo crveniji, ali s istim plavim nebom i možda istim rekama. Kada smo sleteli na ta dva sveta, usledilo je razočarenje. Ne toliko za Veneru, kako su do Sovjetskog programa Venera i američkog Marinera već postojale široko prihvaćene ideje o negostoljubivosti te planete, ali zato su iščekivanja od Marsa bila visoka sve do poslednjeg trenutka. Crvena pustinja mrtve planete- veliko razočarenje za sve koji su se nadali nečemu daleko "Zemaljskijem". Ipak, od tada, nada se i dalje održava, ali umesto neobične civilizacije, ona počiva na mikrobima.
Meteor ALH 84001 bio je značajan pomak u pravcu iznalaženja odgovora na pitanje mikroba sa crvene planete, ali rezultati istraživanja nisu bili konkluzivni, iako je tvrdnja da su u njemu pronađeni fosili mikroba pomenuta nekoliko puta. Bitan korak bilo je i istraživanje niza letilica koje orbitiraju oko crvene planete, a još značajniji je niz onih koji su na nju sleteli. Sonde iz misije Viking su i analizirale tlo, bez otkrića organskih jedinjenja.
Ipak, danas, posle decenija izučavanja crvene planete, čini se da se najzad pravi novi pomak. S jedne strane, sprovedena su istraživanja, tražeći osnovu za analogiju između Marsa, Antarktika i Čileanske Atakama pustinje. S druge strane, posmatranja Marsa pokazala su pojavljivanje periodičnih tamnih štrafti koje se, interesantno, pojavljuju u toku Marsovskog proleća i leta. Dalja posmatranja, kao i komparacija sa nama poznatijim mestima pokazuje da se može raditi o tokovima tečne vode koja se u ovom periodu pojavljuje.
Do danas, otkriveno je šesnaest mesta na kojima se ovi neobični tokovi pojavljuju, ako se uopšte o tokovima radi. Naučnici smatraju da postoji nekoliko objašnjenja za ovaj geološki fenomen. Svakako, može se raditi o topljenju zaleđene vode, pa bi ove štrafte predstavljale periodični nadzemni deo inače podzemnih tokova. Možda bi ovakva ideja bila pogodnija za ideju života, ali moramo uzeti u obzir i drugu alternativu, možda se radi o procesu nazvanom deliquescence, proces koji podrazumeva postojanje određenih jedinjenja u tlu koja imaju mogućnost zarobljavanja vode iz atmosfere, pa tako dolazi do njenog postepenog nakupljanja u letnjem i prolećnom periodu.

 

Čak i da se radi o nekom od ovih procesa, da li je to dovoljan preduslov za život? Možda bi i bio, ako je život zaista nastao u prošlosti, kada je Mars bio mnogo topliji, vlažniji i sa snažnijim magnetnim poljem. Još jednom, okrećemo se Zemaljskim ekstremofilima- mikrobima koji na Zemlji opstaju, ili čak i bujaju u najnegostoljubivijim sredinama- Atakama pustinji ili na Antarktiku, suvim mestima, hladnim, izloženim ogromnoj količini zračenja, baš kao na Marsu. Proces delikvescencije (da budem prvi koji će ga prevesti) događa se zaista i u Atakama pustinji i tu stvara dovoljno vlage da neki ekstremofili prežive. Na Antarktiku,u suvim delovima, život uspeva dovoljno duboko da izbegne zračenje, a sa dovoljno svetlosti da vrši fotosintezu.
Ovi Zemaljski ekstremofili pokazuju da život jeste moguć u najneočekivanijim sredinama, i kao takvi, po principu analogije otvaraju mogućnost da i na Marsu ili nekom drugom mestu pronađemo slične organizme. Ako je život na crvenoj planeti zaista nastao nekada u prošlosti, možda je imao dovoljno vremena da se adaptira i održi čak i do danas. Ove ideje ponovo unose u istraživanje crvene planete veliku neizvesnost i otvaraju vrata ogromnom broju spekulacija, posebno kada smo u pitanju mi entuzijastičniji po tom pitanju. Ipak, od odgovora na ova pitanja može nas deliti možda samo nekoliko dana, kada će uslediti srećno i neočekivano otkriće nekog od rovera, a možda i čitave decenije. Možda konačne dokaze nećemo imati sve dok prvi ljudi ne stupe na tlo Marsa da ih pronađu. Ipak, jedno ostaje sigurno. Mada je Mars najistraženija planeta (osim naše matične, Zemlje), on i pored svih decenija posmatranja i proučavanja, ostaje najvećim delom, još jedna velika i fascinantna misterija noćnog neba.

Izvori:
SPACE.com [1]
SPACE.com [2]

Statistika crvenih patuljaka

 

U vremenu u kom živimo, statistika i analogija, veoma su moćno i ponekad najsnažnije oružje za ksenološka istraživanja. Iz proste činjenice da, najšire gledano, od otkrića prve egzoplanete je prošlo samo sedamnaest godina, pa možemo zaključiti da je period bavljenja ovakvim istraživanjima veoma kratak. Stoga, tehnologija koja nam je na raspolaganju još uvek nije u potpunosti osposobljena ili nije imala dovoljno vremena, da nam pruži čvrste podatke koji bi zamenili statistiku i analogiju.
Ipak, dok čekamo to, pokušaćemo da se pozabavimo onim podacima koji su nam dostupni. Statistika je već nekoliko puta radikalno menjala naš pogled na noćno nebo, početkom prošle godine, a potom i NASAinim ponavljanjem iste vesti početkom ove. Novi podaci, iako fascinantni na prvi pogled, postavljaju i nova pitanja, a i pokreću neka stara na koja još nemamo precizan odgovor. Naime, radi se o novom proračunu da samo oko crvenih patuljaka naše galaksije možda kruži oko 4.5 milijardi "Zemalja". Ogroman i neverovatan broj, a i on je uzet pod pretpostavkom da samo mali broj crvenih patuljaka poseduje istinski "Zemljoliku" drugu Zemlju.
Treba imati u vidu, da baš crveni patuljci pretstavljaju dominantni tip zvezda u našoj galaksiji, čak 75% od ukupnog broja. A, po NASAinim istraživanjima, očekuje se da će oko 6% crvenih patuljaka imati u svom sistemu planetu veličine Zemlje u naseljivoj zoni. Kroz prizmu prosečne gustine i poznate rasprostranjenosti zvezda, čini se da druga Zemlja vreba u našem kosmičkom susedstvu- negde u krugu od samo 13 svetlosnih godina!
Ipak, kada posmatramo crvene patuljke, moramo se osloniti više na njihovu brojnost nego na bilo šta drugo. Iako je to pominjano u ranijim člancima, bitno je napomenuti da crveni patuljci su mnogo manji, hladniji, i tamniji od Sunca. To znači da bi većina planeta u naseljivoj zoni bila gravitaciono zaključana- sa jednim licem večnog dana, jednim večne noći i tankim prstenom večnog zalaska, odnosno izlaska Sunca. Takođe, zbog te blizine, vrlo je verovatno da bi neke planete bile izložene velikom zagrevanju, zbog gravitacionog uticaja zvezde, tzv., gravitacione plime. Zbog toga, čak i neke naseljive planete bile bi delko nepodobnije za razvoj života zbog ogromne vulkanske aktivnosti ili nepredviđenog rasta toplote usled zagrevanja.

 

A, kada bi život čak i prevazišao ove prepreke, i adaptirao se kao što uvek čini, on ne bi ličio na život koji poznajemo. Čak i sam početak evolucije kakvu očekujemo, po analogiji sa Zemljom- mikroorganizmi i prve alge sposobne da vrše fotosintezu- bile bi potpuno drugačije, prvenstveno iz razloga što najveći deo svetlosti crvenih patuljaka je upravo u infracrvenom svetlu, a ne vidljivom na koji smo navikli. Iako to nije prepreka za život, svaki organizam sa planete nekog crvenog patuljka bio bi istinski drugačiji. Zamislite svet crvenog neba, sa crvenim suncem koje se nikada ne pomera, skrivenim iza debelog sloja oblaka i magle, koji štite organizme od zvezdine česte promenljivosti. Crne fleke su svuda po okeanima i jezerima- kako bi boja fotosinteze na ovim svetovima bila crna- ne zelena. S vremena na vreme, nebo bi postajalo daleko svetlije no inače, tako da bi organizmi morali da pronađu način da se od toga zaštite- možda nikada ne bi ni izašli na kopno? U drugim periodima, zvezda bi postala tamna, a temperatura bi naglo padala, bacajući planetu u ledeno doba.
Neprijateljski svet, zaista, ali možda najbolje što od crvenih patuljaka možemo očekivati. S druge strane, priroda nas je iznenadila toliko puta, možda ćemo i sada pronaći na neki neobičan način, izbalansirane svetove- one mnogo više nalik domu.
Ipak, sve ovo ne čini crvene patuljke nenaseljivim. Mada je teško zamisliti civilizaciju koja cveta i napreduje na takvoj planeti, to ne znači da je nemoguće- posebno uzevši u obzir činjenicu da je životni vek crvenih patuljaka duži od bilo kog drugog tipa zvezda, a to ostavlja mnogo vremena za evoluciju i razvoj.
Bilo kako bilo, svetovi crvene svetlosti za sada ostaju misterija i predmet naših spekulacija. Mada nismo sigurni šta nas tačno očekuje u orbitama crvenih patuljaka, sve je jasnije da su i oni vredni naše pažnje. Štaviše, uz toliki broj potencijalnih mogućnosti, nije nemoguće da se čak i najneočekivaniji uslovi poklope. Možda naseljivi mesec gasovitog džina, sa nekakvom smenom dana i noći? Ne možemo biti sigurni, ali kako nam svako otkriće otkriva nešto novo, možemo biti gotovo sigurni da će odgovor na naša pitanja biti nešto istovremeno neočekivano i fascinantno. A, do tada, možemo nastaviti da posmatramo noćno nebo, posmatrajući na kratko i tamu između zvezda, uz misao da se baš tamo kriju golim okom nevidljive, crvene zvezde, koje možda baš u svom sjaju kriju prve organizme koje ćemo otkriti, a koji su nastali i evoluirali, negde daleko odavde, negde u beskrajnom okeanu svemira.

Golim okom vidljive zvezde upoređene sa "skrivenim" crvenim patuljcima

Izvori:
Space.com
Space.com
Universe Today
NASA 

Na putu ka drugoj Zemlji?

 

U Kaliforniji se upravo održava 221. sabor astronomskog društva Sjedinjenih država, i tom prilikom došlo je do jedne novine koja je dugo čekala da uđe na velika vrata u naučne krugove. Najzad, ideja postojanja drugih planeta, i to planeta veoma nalik našoj Zemlji, prešla je iz domena naučne fantastike u naučnu stvarnost. Prihvatanje naučne relevantnosti ovog pitanja je ogroman korak ka postavljanju potrage za vanzemaljskim životom na visoko mesto liste prioriteta naše civilizacije- mesto koje mu svakako pripada.
Astronomi Sjedinjenih država do sada su se oslanjali na podatke Keplera u potrazi za egzoplanetama, ali čini se da se pod svetlom evropskih otkrića najzad uviđa i prihvata i lista Keplerovih mana. Ovo je značajan korak, s obzirom da se čini da se i izolovanija NASA najzad sprema da uđe u istinsku međunarodnu saradnju sa drugim svemirskim agencijama- korak koji, ukoliko do njega dođe, može dodatno unaprediti našu potragu. U nekoliko članaka sam već sporadično govorio o izvesnim ograničenjima i manama Keplerovog pristupa i čini se da NASA najzad uviđa grešku u verovanju u Keplerovu omnipotentnost.
Dakle, čini se da i početak 2013. godine obećava veliki broj neverovatnih otkrića. Kepler je objavio svojih novih 461 "kandidata", ali značajnije od toga, zauzima svoje realno, zasluženo (a, ne zamišljeno privilegovano) mesto u očima naučne zajednice- nešto što je bilo potrebno da se dogodi da bi se otvorio put ka međunarodnoj saradnji i novim, preciznijim otkrićima. Najzad, iako je Kepler zadivljujuće ostvarenje moderne tehnologije, došlo je do realnog sagledavanja njegovih ograničenja. Naime, mada može biti odličan za pronalaženje kandidata (i taj posao je do sada obavljao veoma dobro), preciznija istraživanja moraju biti prepuštena drugim instrumentima, jer samo Keplerovi "kandidati" (odnosno, zaključak da oko zvezde zaista postoji nešto, jednostavno nije dovoljan za finalni zaključak bilo koje vrste).
Zatim, NASA je ponovo objavila vest sa početka prošle godine, još jednom potvrđujući ovo neverovatno otkriće, uz trenutnu cifru od oko 17 milijardi "Zemalja" u našoj galaksiji. Ukoliko se vodimo našim sistemom (jedna od tri je naseljiva), čini se da se može govoriti o (možda optimističnih) 5.5 milijardi naseljivih svetova. Svakako, postoji veliki procenat koji će otpasti i od ove cifre, ali brojevi sa kojima sada baratamo su ogromni. Posebno kada se prisetimo da pre samo dvadesetak godina, ideja i o jednoj planeti nalik Zemlji van našeg sistema je bila nešto od čega bi se većina naučnika vrlo brzo ogradila.
Značajno je i otkriće planete koja još čeka potvrdu- KOI 172.02 koja ukoliko zaista bude potvrđena može da prestavlja prvog otkrivenog "Zemljinog blizanca", kako ima samo 1.5 masa Zemlje i orbitira oko zvezde G klase (mada nešto hladnije od našeg Sunca) u središtu naseljive zone. A, godina na KOI 172.02 traje 242 dana, za razliku od naših 365.

 

Najzad, uz priznavanje Keplerovih mana, došlo je i do ozbiljnije rasprave o tome kako zapravo potvrditi da je neka planeta zaista Zemljin blizanac. Naučnici su se složili da bi od velike pomoći mogli da budu teleskopi sa Zemlje koji su opremljeni hardverski i softverski da, posmatrajući direktno planetu, dobiju neke ideje o njenoj atmosferi, kao i osnovnu predstavu o tome šta se ispod atmosfere krije. U ovom trenutku, na našoj planeti, za taj posao je najkvalifikovanija upravo ESO i prema tome bi bila najbolji izbor i okosnica značajne internacionalne saradnje u potrazi za odgovorima.
Uopšteno gledajući, čini se da je ovo obećavajući početak godine. mada je KOI 172.02 samo kandidat i još čeka konfirmaciju, neki zaključci i odluke mogu imati značajne posledice u poboljšanju naše međunarodne saradnje što je, verujem, ključno za istinski napredak, i pretstavlja osnovu za pronalazak preciznih i jasnih odgovora. Neverovatan je korak napravljen od početka savremene astronomije do ovog trenutka i svakim danom, sve ono što je pripadalo naučnoj fantastici i bilo ismejavano u krugovima "ozbiljnih" naučnika, polako postaje naučna realnost, stvarnost koja je sada centar naših novih potraga, koja je sada samo još jedan veliki niz pitanja ka čijim odgovorima se usmerava naša savremena tehnologija, naše nove teorije i pristupi. Ukoliko zaista dođe do međunarodne saradnje na ovom polju, to će značiti i još jedan korak u našoj društvenoj evoluciji, još jedan korak koji će nas povesti dalje ka odgovoru na pitanje da li smo sami u svemiru, ali i više od toga- dalji koraci međunarodne zajednice mogu nas izvesti i iz ove "tehnološke adolescencije", da parafraziram Karla Segana, u kojoj se nalazimo, i tako nas na putu ka zvezdama, istovremeno povesti i na put u bolje sutra, stvarajući prvu nestabilnu osnovu za izgradnju jedne buduće planetarne civilizacije, dostojne otkrića koja čekaju možda iza najbliže zvezde.

Izvori:
SPACE.com
SPACE.com [2]
SPACE.com [3]
Universe Today
PlanetQuest

Vorloni i Vulkanci

 

Naučna fantastika je žanr koji više od svih drugih može proizvesti ambivalentnu reakciju. Neki od ranijih radova naučne fantastike toliko su bili, u nedostatku bolje reči, divlji u svojim opisima dalekog, novog i nepoznatog, da kako vreme prolaze, izgledaju sve komičniji, dok neki, poput nekih dela Artura Klarka s prolaskom vremena klize iz naučne fantastike u vizionarski esej, ili bar futurističi, ali vrlo realan roman.
Ipak, s druge strane, retko ko od nas svako delo SFa stavlja pod lupu ovakvog pristupa, več daleko češće jednostavno uživamo u maštovitim pričama i novim načinima da se pretstavi ono nepoznatno i daleko.
Pitanje zamagljivanja granice između naučne fantastike i naučne činjenice postaje sve zastupljenija tema, a kada zanemarimo pitanja tehnologije (na šta se to najčešće odnosi), možemo videti da je SF odlična polazna tačka i za ksenološke spekulacije. Sada, kada znamo da gotovo svaka zvezda ima svoj sistem svetova, oni optimističniji među nama smatraju da je samo pitanje vremena kada ćemo otkriti i postojanje života van naše planete. A, u spekulacijama kojima se služimo, jedno od najintrigantnijih pitanja jeste kako će taj život izgledati.
Naučna fantastika dala je bezbroj pretpostavci. Od androida koji su se pojavili u najranijim SFovima, preko bestelesnih bića nalik Vorlonima, do humanoidnih Vulkanaca, Klingonaca i njima sličnih, repertoar vanzemaljskog života bio je u najmanju ruku šarolik. Raznolikost života i na našoj planeti ume da bude zapanjujuća- poznato je da kada cunami talasi izbace na obalu nepoznate vrste iz dubine, ona često izgledaju veoma vanzemaljski. Na našoj planeti otkrili smo neobičan svet gljiva, koje nisu ni biljke ni životinje, viruse koji nemaju ćelijsku strukturu, kljunare koji izgledaju kao neobična veštačka hibridizacija nekoliko vrsta, a tu su i "jeti krabe" sa dna ledenih okeana, kao i novootkrivena vrsta džinovskog slepog miša.
Izučavajući raznolikost vrsta, Darvin je uveo pojam prirodne selekcije koji je morao dovesti i do pojmova adaptacije, odnosno prilagođenosti sredini. Poznato je da mnoga bića putem evolucije uspevaju da ostvare neverovatne podvige, poput kameleona i njima sličnih vrsta, do insekata koje je nemoguće razlikovati od okolne vegetacije, do bića koja kao da su evoluirala precizno za potrebe jedne uske ekološke niše i tu pokazuju neverovatnu spretnost. Dakle, ono što možemo zaključiti jeste da se bića uvek prilagođavaju kroz svoju evoluciju svojoj specifičnoj ekološkoj niši. Šta to znači? Ukoliko uvedemo bezbroj ekoloških niša, ali i faktore poput gravitacije planete, tipa zvezde i slične parametre koji sa "odlaskom" sa Zemlje postaju veoma važni, možemo zaključiti da život na drugim planetama može biti daleko više raznolik nego što je naučna fantastika ikada zamislila, i da je svaka sličnost sa našim, poznatim Zemaljskim svetom, jednostavno domen fantastike.
S druge strane, moramo se zapitati koliko će drugačiji biti ti uslovi. Odličan dokumentarac "Alien Planet" prikazuje sa velikom preciznošću jedan pažljivo osmišljen ekosistem, sa nama nepoznatim vrstama, koje su toliko drugačije od svega što smo sreli u konvencionalnoj naučnoj fantastici, i ovaj film ipak mnogo verodostojnije prikazuje kako bi određenoj sredini to strano i drugačije moglo da izgleda.
Ipak, šta ako je planeta nalik našoj? Tu se moramo setiti briljantne rečenice Artura Klarka "Za slične probleme, priroda iznalazi slična rešenja", te bi tako bilo suludo očekivati da na planeti nalik Zemlji u vodi ne pronađemo stvorenja gotovo identična našem morskom svetu.
Ali, postavlja se pitanje- prilikom zamišljanja drugačijeg života, postoji li neka konstanta. Da li se zaista možemo rasplinuti u svet zmajeva, planetarnih živih tepiha, telepatskih lopti svetla i dobrih starih pipaka u limenim odelima, ili ipak postoji nešto čega se moramo pridržavati?
Verujem da konstantu uvodimo onda kada pričamo o inteligentnom životu. Tema razvoja inteligencije i (samo)svesti jeste pitanje kojem je moguće posvetiti tomove knjiga, i decenije istraživanja zaista su obeležile, ali i nastavljaju da obeležavaju ovo polje istraživanja, s toga, ovo kratko izvlačenje zaključaka može biti samo jedna banalizacija. Ipak, upustiću se u nju.

 

Rad, praksa, sticanje znanja su ono što je oblikovalo ljude na početku njihovog razvoja. Sposobnost da oblikuju svet oko sebe bila je od neverovatnog značaja, možda i presudnog, za razvoj Homo Sapiensa i nastanak savremenog čoveka. Da bi to uspeo, čovek je morao da razvije određene "biološke alatke", poput mogućnosti da vidi trodimenzionalni svet (oba oka na prednjoj strani glave), ali isto tako značajno i bipedalija, odnosno hod na dve noge, i ne zaboravimo naše palčeve, koji su nam omogućili da u ruci držimo kamen, koplje, zapaljenu baklju, kao i da obavljamo prve pokušaje finih radova, na granici sa primitivnom umetnošću. Odatle počinje tok naše moderne, pre svega, kulturne evolucije- neolitska revolucija, razvoj pisma, gradova-država, sve do savremenog doba.
Kako je ksenologija vrlo spekulativna nauka, moramo se truditi da naše spekulacije ostanu osnovane i dobro argumentovane, a kada saznanja nema dovoljno, analogija postaje naše najmoćnije oružje i tada se moramo osloniti na ono što poznajemo na Zemlji. Stoga, sa sadašnjim saznanjima, čini se da se kao jedino razumno rešenje nameće da uprkos težnji života da se razvije u bezbroj vrsta, mnogo dominantnija karakteristika jeste jednostavno prilagođavanje, kao što je Klark to opisao. A, ako je razvoj inteligencije logičan tok evolucije, možemo pretpostaviti da do nje uvek dovode iste biološke karakteristike, koje praktično postaju sine qua non uslov razvoja inteligentnog života. Te karakteristike su upravo one gore navedene- položaj očiju, bipedalija, suprotstavljeni palčevi. Ponovo, naglašavam da se radi o banalizaciji, kako bih ograničio dužinu posta. Ovo pitanje verovatno se može razmotriti daleko detaljnije, možda u delu šireg obima- bar poglavlju knjige, ali taj projekat za sada mi je na čekanju. Za sada, možemo ukratko postaviti stvari ovako- priznajući da nam analogija i analiza razvoja inteligentnog života ovde, na Zemlji nameće samo jedno moguće rešenje- inteligentan život mora ispuniti ove osnovne uslove, one iste koje je čovek ispunio na svom putu do zvezda.
Naučna fantastika je velika umetnost spekulacije i zamišljanja nepoznatog, ali ipak, ona je književna/video umetnost i kao takva, uvek mora naći način da likove poistoveti sa likovima, stoga, često su oni daleki i udaljeni, neobično ljudski, poznati, kompatibilni, a čak i oni radikalno drugačiji kao da dele naše strasti, naše vrline i naše mane i bude u nama osećaj poznatog i bliskog, pod maskom dalekog i nepoznatog. Ali, sada, kada se pitanje vanzemaljskog života sve više približava naučnoj realnosti, moramo se zapitati na kakav ćemo život naići. Da li ćemo ga prepoznati kao život kada ga vidimo, kao što su to pitanje postavili naučnici sa emisija National Geographic-a, ili ćemo se s njim lako poistovetiti. Čini se da će život uvek uspeti da se prilagodi svojoj sredini, onda kada ima bar minimalnih šansi da opstane i zaista, možemo očekivati neslućene razlike i nezamislivo velike razlike, neka bića istinski strana i nepoznata, a s druge strane, ako i kada uspostavimo međuzvezdanu komunikaciju, možda će se iza drugog prijemnika kriti lice nečega gotovo neverovatno nalik nama.

 

Reke Marsa

Pitanje vode na Marsu se već nebrojeno puta kretalo od spekulacije, preko potvđene činjenice, ponovo do spekulacije i nejasne pretpostavke, da bi uz povećano istraživanje crvene planete u zadnjih desetak godina, postojanje dragocene tečnosti u daljoj prošlosti prilično stabilna hipoteza uz dovoljno dokaza da se posmatra kao činjenica. Ipak, sada smo prvi put u istoriji pronašli ne samo neoborive dokaze da ovu tvrdnju učine stabilnom, već dovoljno detaljne da nam daju i daleko detaljnije podatke o prirodi vode.
Samo otkriće bilo je slučajno. I kao takvo, nije reprezentativno, niti revolucionarno. Radi se o konglomeratu- posebnoj geološkoj odlici koja se sastoji od šljunka povezanog mekšim materijalom i karakteristično je za rečna korita. Sudeći po eroziji, dakle, obliku oblutaka, kao i njihovoj veličini, naučnici su izračunali da se radilo o potoku koji je oscilovao između dubine do članaka i do struka, sa prosečnom brzinom protoka vode od 3 stope (nešto manje od 1m u sekundi). Sudeći po zaobljenosti oblutaka i njihovoj masi, po sredi nije mogao biti vetar, već se zasigurno radi o vodenom toku. Takođe, čini se da je reka bila stabilna veoma dug niz godina, što može dovesti u pitanje potencijalni život u prošlosti.

 

Curiosity tim napominje mogućnost da iskoriste potencijal ovog rovera da izuče hemijski sastav ovog geološkog fenomena, mada ta odluka nije vrlo verovatna kako dati materijal nije pogodan za očuvanje složenijih ugljovodoničnih jedinjenja koja pretstavljaju gradivne elemente života. Glavno odredište Curiosity-a i dalje ostaju obronci planine Šarp, čiji sulfati i glina pretstavljaju daleko bolje mesto za očuvanje dokaza o postojanju života, bar primitivnog, u Marsovoj prošlosti.

Izvori:
NASA

Curiosity je sleteo- sta sada?

Regija koju će Curiosity istraživati. Slika tzv., lažnih boja, gde različite boje pokazuju različitu sposobnost zemljišta da zadrži toplotu.

Roveri sa Marsa već su sada dostigli gotovo legendaran status. Neverovatne priče o otkrićima, poteškoćama na misijama i večitoj borbi Spirit-a i Opportunity-a da savladaju sve izazove koje Mars postavlja su postale gotovo neizostavan element svih medija iz oblasti popularne nauke koji se bave Crvenom planetom. Ipak, u poslednjih godinu dana, centralno mesto na pozornici je zauzimao novi rover, Curiosity, koji je posle višemesečnog putovanja najzad uspešno sleteo na površinu Marsa i poslao svoje prve slike. Sletanje Curiosity-a jeste još jedan bitan trijumf čovečanstva, jedan pokazatelj uspeha naše tehnologije i jedan bitan korak koji smo najzad usavršili od prvih početaka letova na Mars iz daleke 1971., sa ambicioznim, i neverovatno naprednim za svoje vreme, roverima Mars 2 i Mars 3 koji su iz Sovjetskog saveza dospeli do Crvene planete, ali nisu preživeli sletanje. Njihovi orbiteri su bili uspešni i označili su početak našeg razumevanja Marsa.
Sada, 41 godinu kasnije od prvih pokušaja, Curiosity uspešno sleće na površinu Marsa, dok su oči sveta bile uprte u njega. Ali, pitanje je- šta sada? Šta će Curiosity novo doneti?
Prvenstveno, sofisticiranija oprema na ovom roveru omogućiće slanje fotografija Marsa do sada neviđeno jasne oštrine i rezolucije. Ali, naučnici koji su planirali ovu misiju imali su u planu daleko više od lepih fotografija. Curiosity se na Mars spustio 6. avgusta 2012., u blizini Gejlovog kratera i planine Aeolis Mons. Ova regija nije odabrana slučajno. Naime, regija u blizini Gejlovog kratera pokazuje neverovatnu geološku raznolikost i njen teren se kreće od rastresitog kamenitog terena do zbijenijeg, gotovo muljevitog koji obećava visoku koncentraciju minerala. Izučavajući ovu specifičnu regiju, naučnici se nadaju da će moći jednom za svagda da daju konačan odgovor na pitanje da li je na Marsu u prošlosti bilo vode, a možda čak i da daju odgovor na još značajnije pitanje- da li je ikada bilo života.


Misija Curiosity-a zvanično će trajati dve godine, ali ako bude iole nalik na svoje predhodnike, možemo se nadati čak i dužoj misiji i neverovatnim otkrićima. Sada nam ostaje samo da čekamo i pratimo razvoj daljih otkrića, nadajući se najzad nekim finalnim odgovorima. Rezultati ove misije u svakom slučaju će imati velike implikacije na naša saznanja o geologiji Marsa, ali i o formaciji planeta, a sada, kada je čovečanstvo svoju pažnju sa zvezda pomerilo na površinu naše male planete, naše ratove i nebitne političke igre, naša saznanja su u ozbiljnom zaostatku, i potrebna nam je svaka informacija do koje možemo doći i svako saznanje koje možemo sakupiti da prikrijemo naš zloslutni zaostatak. Iskreno se nadam da će posle Curiosity-a bez mnogo odlaganja uslediti i druge krucijalne misije, poput one na Europu, koje će označiti početak ere kada će se čovečanstvo okrenuti zvezdama, prerastajući svoju "tehnološku adolescenciju", kako bi to rekao Karl Segan, koji je takođe ukazao na ovaj problem, napominjući da "sve civilizacije ili savladaju veštinu svemirskog putovanja, ili se samounište". Nadam se da sada pravimo prve korake koji će nas odvesti do saznanja o svemiru i nama samima i otvoriti kapiju interstelarnom putu, kada ćemo najzad napustiti naše primitivne ratove i autodestruktivne težnje.

Izvori:
NASA1
NASA2
Wikipedia