Titus-Bodeov zakon i ekstrasolarni sistemi

Ilustracija načina mišljenja putem kog je uspostavljen Titus-Bodeov zakon. Analogijom sa rasporedom "planeta" na terenu za američki fudbal ukazuje se na postojanje izvesne pravilnosti u razdaljini između planeta. (Kliknuti za uvećan prikaz)

 Od svojih prvih začetaka, nauka, ili pre skup i kompleks nauka i interdisciplinarnih istraživačkih područja, usmerenih na naučnu potragu za vanzemaljskom životom prelazila je put od spekulacija, ka nekim od potvrda, preko teza i teorema, do novih činjenica. U tom smislu, ovaj kompleks naučnih poduhvata, shvatanja, prtpostavki i ambicija koji nazivam pozajmljenim terminom ksenologija, nije zapravo različit od drugih naučnih oblasti, koje su pre danas poznate čvršće i proverljive osnove prolazile kroz niz aproksimacija, pretpostavki i teorija, od kojih su se neke pokazale kao ispravne, a druge ne.
Štaviše, davno pre nego što je savremena tehnološka civilizacija Zemlje, sa svim svojim omaškama i uspesima usmerila svoju pažnju na egzoplanete koje orbitiraju oko drugih zvezda, ona je imala čak i danas u potpunosti nedovršen zadatak razumevanja i otkrivanja sopstvenog doma- našeg sistema. Od pretposavki geocentričnog sistema, sa svim svojim varijacijama, do upoznavanja drugih planeta u heliocentričnom modelu, astronomija, filozofija i ostale nauke iz kompleksa koji se bavio ovim problemima prošle su kroz sličan trnovit put, preko mnoštva hipoteza, pretpostavki i teorija, da bi došle do sadašnjeg korpusa znanja. Sa ograničenim tehnološkim mogućnostima, razumevanje udaljenih krajeva Sunčevog sistema bilo je daleko teži zadatak, jednako težak možda, kao što je danas potraga za egzoplanetama. Štaviše, možemo možda malo preterati i reći da su tek misije Vojadžer i Pionir pružile konačne potvrde nekih od spekulacija, i učinile Solarni sistem "opipljivijim" za našu civilizaciju.
Ipak, pre toga, i pre razvoja moderne tehnologije koja je omogućila precizna posmatranja ili interplanetarna putovanja, gotovo jedina šansa naše civilizacije bila je okretanje jednostavnih teleskopa srazmerno malog dometa ka noćnom nebu. Međutim, zadatak posmatranja čitavog neba bio je nešto što je, čak i po savremenim standardima, gotovo nemoguće. Stoga, u potrazi za nepoznatim, kao što je bila potraga za drugim, do tada neotkrivenim, planetama našeg sistema, bilo je neophodno iznaći neki mehanizam koji će astronomima olakšati posao bar utoliko što će im reći kada i gde da gledaju. Jasno, radilo se o različitim teorijskim modelima koji su nastojali da predvide pozicije još neotkrivenih planeta, ili recimo, da predvide nailaske kometa, što je dovelo do značajnih astronomskih otkrića.
Jedan od teorijskih modela koji se ticao otkrića planeta bio je takozvani Titus-Bodeov zakon koji je nastojao da predvidi postojanje još neotkrivenih planeta na osnovu specifičnih razmera razdaljine između planeta i Sunca. Negde u 18om veku pojavljuje se prvo spominjanje ovog teorijskog predloga koji je ukazao da je moguće pronaći funkciju koja ukazuje na izvesnu pravilnost između rasporeda planeta. Mada prvobitno ovaj model nije privukao posebnu pažnju, to se promenilo sa otkrićem Urana 1718 koji je otkriven upravo tamo gde je ovaj zakon predvideo da će se naći. Ovaj model predvideo je i "petu planetu" između Marsa i Jupitera, gde je otkriveno nebesko telo Ceres, 1801. Nakon ovoga, Titus-Bodeov zakon zadobio je značajnu pažnju.
Međutim, imao je i značajne nedostatke. Između ostalog, nije nudio nikakvo obrazloženje za postojanje ove pravilnosti. Nadalje, Titus-Bodeov zakon napušten je u nauci kada je otkriven Neptun, potpuno van lokacije koju je zakon predvideo. Na lokaciji koja je predviđena za Neptun, naprotiv, nalazio se Pluton, mada druge planete izvan orbite Neptuna, takođe se ne mogu uklopiti u predviđeni model.
Iako je ovaj zakon imao svoje pogotke, kao i promašaje, i iako se nije temeljio na nekoj jasnoj teorijskoj osnovi, postalo je jasno da on funkcioniše makar kao nesavršena aproksimacija. Ali, zašto? Čini se da se radi o kombinaciji faktora- orbitalnim rezonancama, ali i koincidenciji i ograničenom broju opcija. Naime, pokazalo se da iako ne postoji neka jasna osnova za funkcionisanje ovog zakona, veliki broj orbitirajućih sistema može se zapravo bar u nekim svojim elementima uklopiti u idealtipski model, ukoliko je stabilan. Drugim rečima, gravitaciona interakcija nebeskih tela, orbitalne rezonance i drugi oblici interakcije nebeskih tela u protoplanetarnom disku, i kasnije, solarnom sistemu, ostavljaju srazmerno mali broj mogućih stabilnih orbita. Stoga, pokazalo se da čak i nasumično generisani virtualni orbitalni sistemi, jednom kada dostignu stabilnost, imaju veliku verovatnoću da u izvesnoj meri zadovolje Titus-Bodeov zakon.
Danas, naravno, posedujemo preciznije metode razumevanja i istraživanja Sunčevog sistema. Ipak, čekajući obećavane i odlagane nove generacije teleskopa, naučnici koji se bave egzoplanetama, slično astronomima koji su se bavili našim sistemom nekada, moraju se oslanjati u velikoj meri na modele, kako su precizniji modeli još nedostupni.

Rezultati istraživanja- ekstrasolarni sistemi su šablonski prikazani pri čemu su plavi krugovi potvrđene planete, a kockice planete koje model predviđa. Zelena linija označena sa HZ označava naseljivu zonu zvezde (Habitable zone). Kliknuti za uvećan prikaz.

 Stoga, sprovedena je studija koja je pokušala da primeni upravo ovaj kontroverzni model na ekstrasolarne sisteme. Ne uzimajući ovaj model kao ispravan zakon, već pre kao jedan svojevrsni teorijski "vodič" za predviđanje planeta u nekom solarnom sistemu, na osnovu pozicija već poznatih planeta, i imajući na umu tehnološka ograničenja koja se tiču detekcije egzoplaneta, jedna mala grupa naučnika je pokušala da primeni ovaj model na stotinjak ekstrasolarnih sistema, otkrivajući da mnogi od njih odgovaraju modelu, čak i bolje nego naš model.
Stoga, nakon odabira sistema koji imaju potvrđeno prisustvo četiri ili više egzoplanete (na osnovu Keplerovog istraživanja), ova grupa naučnika je napravila određena predviđanja na osnovu toga, koja su se pokazala kao ispravna u 5% slučajeva. Iako mali broj, on je zapanjujuće značajan, kako, kada se tehnološka ograničenja uzmu u obzir, podrazumeva zapravo zapanjujuće visoku stopu tačnosti predviđanja. Ne samo što Kepler studija jako retko može otkriti planete veličine Zemlje, već ima i velikih poteškoća sa otkrivanjem planeta dovoljno udaljenih od zvezde. Upravo zbog toga se čini da je većina prvih Keplerovih "kandidata" zapravo zbrka "vrućih Jupitera", koji su kasnije prošireni manjim, ali izrazito vrelim planetama, uz poneke izuzetke. Ukratko, iako je dao značajan doprinos ksenologiji, Kepler ne poseduje tehnološke mogućnosti za otkriće "druge Zemlje", te je, slično većini drugih NASAinih projekata, usmeren na otkrivanje egzoplaneta uopšte, i postavljanja pitanja može li se planirati misija potrage za "drugom Zemljom"- za one koji prate NASAina istraživanja i reakcije na izvesne nove hipoteze, ovo je već dobro poznata strategija "izvrdavanja" od pravog odgovora. Bez obzira da li se ove mane mogu smatrati stvarnim tehnološkim nedostatcima, ili rezultatom već dobro poznate konzervativne politike NASAe i anti-naučne, promilitarne ekonomske politike SADa, oni značajno utiču na veoma, veoma smanjenu mogućnost davanja odgovora na centralno pitanje- postoje li planete nalik na Zemlju, njene veličine, u naseljivoj zoni neke druge zvezde? Pitanje koje postaje sve ključnije, a koje je, slično pitanju života na Marsu ili Europi, u radu NASAe često potencirano, uz fusnotu sitnim slovima da na njega neće biti odgovoreno.
Upotreba Titus-Bodeovog modela je odgovor na ovo, pokušaj naučnika da upotrebe ono što je "pri ruci" i pokušaju da steknu bolji uvid, ako bar aproksimaciju, u činjenično stanje. Rezultati ovog istraživanja pokazali su se kao više nego fascinantni! Dakle, radeći na korpusu od 68 planetarnih sistema sa četiri ili više otkrivenih egzoplaneta, naučnici su dali izvesna predviđanja, služeći se Titus-Bodeovim modelom. Za godinu dana, uz sva ograničenja, 5% predviđanja je potvrđeno što ukazuje na izvesnu aproksimativnu operabilnost modela, ne kao preciznog zakona, već kao okvirnog modela za postavljanje hipoteza koje će biti potrebno proveriti. Kada je rad završen, naučnici su dali odgovor, za razliku od NASAe na ključno pitanje koje ovakav rad može postaviti- koliko planeta u proseku se predviđa u naseljivoj zoni zvezda? Neverovatan odgovor iznosi 2 +/- 1! Dakle, ukoliko se ovaj model pokaže kao u izvesnoj meri tačan, gotovo svaka zvezda će u svojoj naseljivoj zoni imati bar jednu, ako ne i dve planete u naseljivoj zoni! Čak i ako je tačnost ovog modela gotovo minimalna, čak i najmanji postotak od 300 milijardi zvezda daje neverovatan broj planeta u naseljivim zonama. S druge strane, model ne predviđa tačan tip planeta koje će se naći na određenoj poziciji, te je stoga razumna pretpostavka da će oko 30% planeta u naseljivoj zoni biti veličine i sastava Zemlje. Uzevši sve ovo u obzir, čini se da je Drejkova jednačina još jednom promenila svoje varijable. I ponovo, mada se radi o aproksimaciji, njen tačan domet za sada nam nije u potpunosti poznat, ali za sada, čini se da postoji značajan procenat tačnosti predviđanja. Ako ništa drugo, ovo istraživanje otvara mogućnost za vrlo primamljive hipoteze. Sada ostaje samo čekanje da teleskopi "nove generacije" najzad iz najave postanu stvarnost, i da svemirske agencije, za promenu, na sebe preuzmu odgovornost iznalaženja odgovora na ovakva pitanja.

Izvori:

Space.com
Wikipedia

Kako izgleda superzemlja?

Akrecioni disk iz kog se formira solarni sistem. Zbog zajedničkog hemijskog porekla čitavog sistema, hemijski sadržaj zvezde i odnos njenih elemenata, posebno prisustvo onih težih od vodonika i helijuma, može ukazati na određene karakteristike koje će njene planete imati, posebno ukoliko govorimo o veoma interesantnoj i za sada, slabo istraženoj grupi- superzemlje.

 Jedna od činjenica o planetama koje gotovo svi znaju jeste da one dolaze, sa manjim ili većim varijacijama u dve osnovne vrste- male, kamenite planete poput Merkura, Venere, Zemlje i Marsa, kao i ogromne planete sa gigantskim atmosferama od vodonika ili helijuma, ili smeše sa dodacima drugih gasova, koje obmotavaju mala jezgra, kao što su Jupiter, Saturn, Uran i Neptun. Ipak, potraga ze egzoplanetama koja se intenzivirala u poslednjih nekoliko godina, radom ESAe i s njima povezanim opservatorijama i istraživanjima, ali i Kepler misijom NASAe, a posebno internacionalnom saradnjom naučnika, pokazala je da planete mogu pretstavljati različite ekstreme, kao i da mogu biti drugačije od bilo čega što smo u Sunčevom sistemu videli. Umesto ledenih džinova, upoznali smo se sa "vrućim Jupiterima", ogromnim gasovitim planetama koje "ključaju" u uskoj orbiti oko svoje zvezde, zatim sa "vodenim svetovima", sa beskrajnim okeanom, bez kopna. A, tu su naravno, i superzemlje- nejasna kategorija, planete veće od Zemlje do oko 4 puta. Ipak, da li su one sličnije Zemlji ili Neptunu. U kojim se varijacijama one mogu pojaviti? Čini se da možda imamo odgovor. Ali, pre toga, kako je do tog potencijalnog odgovora došlo i zašto je ovo pitanje- konkretnih karakteristika jedne grupe planeta toliko veliki izazov?
Iako je gotovo 75% planeta otkrivenih u misiji Keplera upravo ove veličine (prečnik je manji od četiri Zemljina), i dalje nemamo mnogo podataka o njima i to iz razloga što metoda koju Kepler koristi, takozvana, tranzitna metoda gde teleskop posmatra zvezdu i ukoliko egzoplaneta prođe, orbitirajući oko svoje zvezde, između nje i Keplerovog instrumenta, beleži se specifičan pad u svetlosti zvezde. Analizirajući ponavljanja tog uzorka, naučnici mogu da potvrde da se radi o stvarnoj egzoplaneti. S druge strane, iz količine svetlosti koja je izostala prilikom tranzita, moguće je izračuniti veličinu planete (odatle nam poznati prečnici). Ipak, da bismo saznali kako te planete zaista izgledaju, potrebno nam je još podataka. Gotovo je nemoguće (sa trenutnom tehnologijom) teleskopom direktno snimiti planetu, i to tako da ta slika ima određenu "informacionu težinu". S druge strane, poznavanje gustine planete moglo bi nam omogućiti da izračunamo vrednost koja će nam dati pretstavu o tome kakav je hemijski, odnosno geološki sastav neke planete. Jedini problem je što Kepler ne može svojim posmatranjem zaključiti ništa o masi planete koja je za tu jednačinu neophodna. Upravo tu se pokazuje veliki značaj drugog veoma bitnog metoda za potragu za egzoplanetama. Radi se o radial velocity metodu, koji je mnogo češće koristila European Southern Observatory smeštena u Čileu. Ovim metodom, utvđuje se koliki je gravitacioni uticaj planete na zvezdu, te se time može izračunati njena masa. S druge strane, ovaj metod nam ne može reći ništa o prečniku ove planete. Stoga, ova dva metoda veoma su kompatibilna i daju nam širu sliku.
Ipak, da bi obe vrste merenja mogle da se primene na istu planetu, neophodno je da njena zvezda bude i dovoljno blizu Zemlje, za primenu radial velocity metoda, i da bude tako poravnata iz ugla Zemlje da je na nju primenjiva transit metoda.

Da li bi život mogao da nastane na planeti koja je veličine Zemlje, ali sa daleko masivnijom atmosferom- na takozvanom "gasovitom patuljku"?

 Zbog toga, tim naučnika je pokušao da proveri novu hipotezu- posmatrajući samo zvezdu, možemo zaključiti nešto o njenim planetama. Pretpostavka je bila da kako su zvezda i njene planete bile formirane iz istog oblaka kosmičke prašine i gasa, hemijski sastav zvezde donekle će oslikavati i sastav planeta. Zbog toga, naučnici su posmatrali karakteristiku zvezda poznatu kao metallicity, prisustvo elemenata težih od vodonika i helijuma.
Rezultati su bili interesantni. Činilo se da zvezde sa većim procentom ovih elemenata teže da oko sebe imaju veće planete, što je odgovaralo početnoj pretpostavci- prisustvo težih elemenata dovešće dobržeg formiranja kamenitih jezgara koja će imati vremena da prikupljaju oko sebe velike atmosfere vodonika i helijuma. S druge strane, u rezultatima su primetne tri grupe zvezda, koje odgovaraju podgrupama kategorije superzemlja. Tako planete do veličine 1,7 Zemljinih prečnika najčešće jesu kamene planete poput Zemlje koje se formiraju oko zvezda koje su poput Sunca, ili još siromašnije težim elementima. Zvezde koje imaju nešto veći procenat ovih elemenata od Sunca teže da stvaraju planete veličine od 1,7 do 3,9 Zemljinih prečnika. Ova kategorija planeta sada je nazvana "gasoviti patuljci" koji, u zavisnosti od svog položaja u sistemu, mogu izgledati veoma drugačije. Najzad, zvezde koje su veoma bogate teškim elementima u svojim sistemima imaju gasovite džinove poput Jupitera i neretko veće, čiji je prečnik uvek veći od 4 Zemljina.
Gasoviti patuljci, nova kategorija planeta, smeštena između dva ekstrema-malih kamenitih planeta sa tankom atmosferom težih elemenata i ogromnih planeta čvrstog jezgra i ogromnog gasovitog omotača od lakih elemenata, započele su put gasovitih džinova, prikupljajući oko sebe veliku atmosferu. Ipak, one nikad nisu dostigle veličinu džinova Sunčevog sistema, što može značiti da u nekim slučajevima, na površini svojih "jezgara" ne moraju imati ekstremne uslove, kakve poznaju džinovi Solarnog sistema. Ipak, čak i oni, kako se čini, mogu doći u dve varijacije- pored ove "umanjene" verzije gasovitih džinova, ukoliko su smeštene nešto dalje od svoje zvezde, ove planete mogu imati relativno tanku atmosferu, ali zato ogromno "jezgro". Odnosno, mogu biti i do nekoliko puta veće od Zemlje- ogromne kamene sfere, izgubljene u sjaju dalekih zvezda.
Čini se da odnos hemijskih elemenata u jezgru zvezde utiče u statistički značajnoj meri na formiranje određenog tipa planeta u jednom sistemu. Prisustvo teških elemenata u zvezdi, ukoliko je slično odnosima hemijskih elemenata u Suncu, dovodi do formacija planeta koje su veoma nalik na Zemlju po svojoj veličini i hemijsko-geološkoj strukturi. Upravo ovakav odnos elemenata može dovesti do stvaranja planeta koje su dovoljno velike da zadržavaju atmosferu, imaju magnetno polje i potencijalno, veliki Mesec- bitni uslovi za nastanak i razvoj života. Manje od ovoga, i u sistemu se mogu naći patuljaste planete koje ne mogu imati svoje magnetno polje, pa tako ni zadržati atmosferu. Više od toga, i planete mogu postati neobične sfere- kameni giganti, veći i do tri puta od Zemlje, ili sitne planete obavijene velikim gasovitim omotačem, ali manje pet do šest puta u odnosu na Jupiter. Ove teorije za sada čvrsto stoje i odgovaraju kako modelima, tako i statističkom istraživanju- upoređivanju hemijskog sastava oko 400 zvezda sa veličinama oko 600 planeta. Kroz ovo istraživanje, stekli smo novo saznanje o dalekim svetovima, a kosmička arena se proširila na planete za koje do pre par godina nismo bili sigurni da li postoje.

Izvori:
Space.com [1]
Space.com [2]

Kepler 186f

 

Još od kada je teleskop Kepler poslao svoje prve informacije iz orbite na Zemlju, naše znanje o egzoplanetama, nebeskim telima koja kruže oko drugih zvezda, neprestano raste. U poslednjih nekoliko godina, naše znanje o svemiru, našem stelarnom susedstvu i potencijalu za nastanak drugih planeta i potencijalno, života na njima, neprestano raste. Prvi pogledi u druge sisteme, koje su omogućili Kepler, kao i posmatranja koordinirana od strane ESAe, ili međunarodnih timova, bazirana uglavnom na posmatranjima teleskopima sa površine i, češće, upotrebom radial velocity metoda, za razliku od Keplerovog tranzitnog metoda, otvorili su vrata u jedno novo, do sada neistraženo polje proučavanja egzoplaneta.
Prvi rezultati su bili fascinantni- sa otvaranjem ovog polja istraživanja, pojavile su se nove kategorije planeta, onakve kakve nismo primetili u našem sistemu. Među prvim otkrivenim planetama našli su se vrući Jupiteri, gasoviti džinovi ogromnih prečnika i masa, u uskim orbitama oko svojih zvezda. Pronašli smo planete ekscentrične orbite na kojima godišnja doba traju vekovima i ekstremnija su od svih promena na Zemlji, počeli smo da spekulišemo o vodenim svetovima, superzemljama, i, naravno, kao najznačajniji cilj potrage- naseljive planete, planete nalik Zemlji.
Da bi planeta imala povoljne uslove za razvoj života, neophodno je poklapanje nekoliko različitih faktora. Ipak, moramo imati na umu da su sve naše pretpostavke zasnovane na posmtaranju jedine planete za koju pouzdano znamo da ima sve neophodne uslove da na njoj život ne samo nastane, već i nastavi da se razvija, stvarajući tokom evolucije sve kompleksnije oblike života, uz veliki biodiverzitet- Zemlje. Možemo pretpostaviti da i uz donekle izmenjene uslove, život može da nastane, adaptira se i razvije se na neki specifičan način. S druge strane, neka radikalna odstupanja od neophodnih uslova koje Zemlja ispunjava može značiti nastajanje i održavanje samo najjednostavnijih oblika života, bez velikih izgleda za nastanak kompleksnijih formi, i najzad, inteligencije.
Ipak, postoje uslovi koje možemo smatrati nužnima da bismo uopšte razmatrali pitanje potencijalnog života na nekoj planeti. Najbolji pokazatelj jeste prisustvo tečne vode. A, da bi voda postojala, planeta se mora nalaziti na određenom mestu u svom solarnom sistemu, u takozvanoj goldilock's zone, udaljena od svoje zvezde tako da se voda ni ne smrzne (kao što je slučaj sa planetama veoma udaljenim od svoje zvezde), niti ispari u atmosferu (preblizu zvezde). Dok su postojale spekulacije o oblicima života u atmosferama gasovitih džinova, čini se da su šanse daleko veće da život pronađemo na planeti koja je poput Zemlje- kamenita, čvrsta planeta, sa manjom atmosferom (za razliku od gasovitih džinova koji imaju malo jezgro pod ogromnim pritiskom atmosfere koja sačinjava najveći deo planete). Dakle, najosnovniji pokazatelji koji bi ukazali da je neka planeta potencijalno nalik na Zemlju su njena veličina i njen položaj u sistemu. Do sada, pronalazili smo planete koje nisu zadovoljavale ni jedan kriterijum (poput vrućih Jupitera), ili su bile takve da nismo mogli sa sigurnošću tvrditi koliko nalik Zemlji one zaista jesu).
Otkriće nove egzoplanete, Keplera 186f svakako je značajan i veliki korak na putu otkrića koji nas vodi sve bliže pronalasku "svetog grala" potrage za egzoplanetama- planetom istinski nalik Zemlji.

Klik za uvećan prikaz

Smešten u naseljivoj zoni svoje zvezde, na 52,4 miliona kilometara od nje, Kepler 186f nalazi se u sazvežđu Labuda, sa matičnom zvezdom udaljenom oko 490 svetlosnih godina od Zemlje. Godina na ovoj planeti traje oko 130 dana. Kepler 186f je najdalja je od do sada pet otkrivenih planeta koje oko zvezde kruže u užim orbitama, obilazeći je za četiri, sedam, trinaest i dvadeset dva dana.
Smešten na "hladnijoj strani" naseljive zone, sa prečnikom od 1.1 Zemljinih, Kepler 186f je planeta koja je od svih do sada otkrivenih najbliža idealu "Zemljinog blizanca". Nešto veća i hladnija od Zemlje, Kepler 186f orbitira oko zvezde M klase, crvenog patuljka, manje i hladnije od Sunca. Mada su zevzde M klase poznate po svojim solarnim bakljama koje mogu biti destruktivne po potencijalni život na površini, "hladnija" orbita smešta Kepler 186f u zonu za koju se očekuje da je bezbedna od destruktivnog uticaja zvezde. Zbog svoje realtivne udaljenosti od zvezde, pitanje je da li je gravitaciono zaključana, i naučnici procenjuju da su šanse za to 50%. Ipak, kako se nalazi bliže svojoj zvezdi, nego što je Zemlja Suncu, očekuje se da će jedan dan na ovoj planeti trajati možda čak nekoliko "zemaljskih" nedelja ili meseci. Sa gotovo kružnom orbitom, i verovatno manjim nagibom, očekuje se da ne bi bilo izražene smene godišnjih doba na ovoj planeti.
Ipak, centralni faktor koji bi ukazao da li je moguće da na ovoj planeti postoji tečna voda jeste njena atmosfera. Na toj udaljenosti od svoje zvezde, neophodno je prisustvo nešto veće atmosfere koja bi povećala šanse za održanje tečne vode na površini. Naučnici veruju da je moguće da upravo veličina ove planete ukazuje na atmosferu koja je ključni faktor u ovom slučaju.
Ipak, čak i ukoliko se pokaže da je Kepler 186f više nalik na savremeni Mars nego na Zemlju, ovo otkriće je i dalje od velikog značaja. Kako su zvezde M klase najčešći tip zvezda u našoj galaksiji, otkriće jedne planete koja je blizu karakteristika neophodnih za razvoj života, statistički govori da je otkriće pravog "Zemljinog blizanca" samo pitanje vremena.

Izvori:
Space.com [1]
Space.com [2]
Space.com [3]
Wikipedia 

Najmanje naseljive planete do sada

 

Ako vas je Kepler 22b zaintrigirao, onda je ovo otkriće koje će vam poneti maštu još dalje. Naime, danas su objavljeni neverovatni rezultati posmatranja dve zvezde, Kepler 62 i Kepler 69. U prvom sistemu, Kepler 62 otkriveno je čak pet egzoplaneta, i još dve u sistemu zvezde Kepler 69. Od ovog ukupnog broja, čak tri planete su u naseljivim zonama svojih zvezda. Iako sve spadaju u kategoriju Superzemlji, planeta nešto većih od Zemlje, ali manjih od Neptuna, ovo su najmanje planete pronađene u naseljivoj zoni neke druge zvezde.
Kepler 62 je zvezda u sazvežđu Lire i planeta Kepler 62f koja oko nje orbitira veća je samo 1.4 puta od Zemlje. Sa ovako malim prečnikom, gotovo nema sumnje da je planeta kamenita. Jedna godina na ovoj planeti traje 267.3 zemaljskih dana i mada se nalazi u naseljivoj zoni, postoji verovatnoća da bez dovoljno gasova staklene bašte može da dođe do leđenja okeana. Kepler 62e je nešto veća, 1.61 puta veća od Zemlje, a njena godina traje 122.4 zemaljska dana. Kako je Kepler 62 zvezda manja i hladnija od Sunca, zapravo, samo 20% njegove svetlosti, ova razdaljina omogućava da planeta bude topla, sve do svojih polarnih regiona.
Kepler 69c je 70% veća od Zemlje i orbitira oko zvezde iste klase kao i Sunce (G tip, žuti patuljak), a godina na njoj traje 242 dana, tako da naučnici veruju da je više nalik Veneri nego našoj planeti.
Što se tiče detaljnijeg opisa dve potencijalno naseljive planete, Keplera 62e i Keplera 62f, mada metod kojim su otkrivene ne govori ništa o njihovoj masi ili gustini, sama informacija o veličini omogućava da budemo gotovo potpuno sigurni da se radi o kamenitim planetama. Ipak, one i dalje nisu nalik na bilo šta što poznajemo u našem sistemu- vrlo verovatno se radi o vodenim svetovima, planetama sa globalnim okeanom, bez kopna.

Ove planete udaljene su od nas 1200 svetlosnih godina, i sa sadašnjom tehnologijom, nemoguće je bilo ostvariti kontakt sa potencijalnom civilizacijom na njima (ukoliko se tehnološka civilizacija zaista može razviti na vodenim svetovima), bilo poslati neku vrstu letilice tamo. Ipak, to ne umanjuje značaj ovog otkrića. Naša intenzivna potraga za egzoplanetama traje već svoju treću godinu i broj otkrivenih planeta neprekidno raste. Ono što je takođe bitno jeste setiti se da na početku naše potrage, zbog manjka iskustva koji danas imamo, većina otkrivenih planeta bili su ekscentrični sistemi ili neobično usamljeni vrući Jupiteri. Ipak, kako vreme prolazi, i kako postajemo sve veštiji u ovoj potrazi, ono što vidimo u drugim sistemima, liči sve više i više na ono što poznajemo u našem.


Izvori:
Space.com
Universe Today 

Na putu ka drugoj Zemlji?

 

U Kaliforniji se upravo održava 221. sabor astronomskog društva Sjedinjenih država, i tom prilikom došlo je do jedne novine koja je dugo čekala da uđe na velika vrata u naučne krugove. Najzad, ideja postojanja drugih planeta, i to planeta veoma nalik našoj Zemlji, prešla je iz domena naučne fantastike u naučnu stvarnost. Prihvatanje naučne relevantnosti ovog pitanja je ogroman korak ka postavljanju potrage za vanzemaljskim životom na visoko mesto liste prioriteta naše civilizacije- mesto koje mu svakako pripada.
Astronomi Sjedinjenih država do sada su se oslanjali na podatke Keplera u potrazi za egzoplanetama, ali čini se da se pod svetlom evropskih otkrića najzad uviđa i prihvata i lista Keplerovih mana. Ovo je značajan korak, s obzirom da se čini da se i izolovanija NASA najzad sprema da uđe u istinsku međunarodnu saradnju sa drugim svemirskim agencijama- korak koji, ukoliko do njega dođe, može dodatno unaprediti našu potragu. U nekoliko članaka sam već sporadično govorio o izvesnim ograničenjima i manama Keplerovog pristupa i čini se da NASA najzad uviđa grešku u verovanju u Keplerovu omnipotentnost.
Dakle, čini se da i početak 2013. godine obećava veliki broj neverovatnih otkrića. Kepler je objavio svojih novih 461 "kandidata", ali značajnije od toga, zauzima svoje realno, zasluženo (a, ne zamišljeno privilegovano) mesto u očima naučne zajednice- nešto što je bilo potrebno da se dogodi da bi se otvorio put ka međunarodnoj saradnji i novim, preciznijim otkrićima. Najzad, iako je Kepler zadivljujuće ostvarenje moderne tehnologije, došlo je do realnog sagledavanja njegovih ograničenja. Naime, mada može biti odličan za pronalaženje kandidata (i taj posao je do sada obavljao veoma dobro), preciznija istraživanja moraju biti prepuštena drugim instrumentima, jer samo Keplerovi "kandidati" (odnosno, zaključak da oko zvezde zaista postoji nešto, jednostavno nije dovoljan za finalni zaključak bilo koje vrste).
Zatim, NASA je ponovo objavila vest sa početka prošle godine, još jednom potvrđujući ovo neverovatno otkriće, uz trenutnu cifru od oko 17 milijardi "Zemalja" u našoj galaksiji. Ukoliko se vodimo našim sistemom (jedna od tri je naseljiva), čini se da se može govoriti o (možda optimističnih) 5.5 milijardi naseljivih svetova. Svakako, postoji veliki procenat koji će otpasti i od ove cifre, ali brojevi sa kojima sada baratamo su ogromni. Posebno kada se prisetimo da pre samo dvadesetak godina, ideja i o jednoj planeti nalik Zemlji van našeg sistema je bila nešto od čega bi se većina naučnika vrlo brzo ogradila.
Značajno je i otkriće planete koja još čeka potvrdu- KOI 172.02 koja ukoliko zaista bude potvrđena može da prestavlja prvog otkrivenog "Zemljinog blizanca", kako ima samo 1.5 masa Zemlje i orbitira oko zvezde G klase (mada nešto hladnije od našeg Sunca) u središtu naseljive zone. A, godina na KOI 172.02 traje 242 dana, za razliku od naših 365.

 

Najzad, uz priznavanje Keplerovih mana, došlo je i do ozbiljnije rasprave o tome kako zapravo potvrditi da je neka planeta zaista Zemljin blizanac. Naučnici su se složili da bi od velike pomoći mogli da budu teleskopi sa Zemlje koji su opremljeni hardverski i softverski da, posmatrajući direktno planetu, dobiju neke ideje o njenoj atmosferi, kao i osnovnu predstavu o tome šta se ispod atmosfere krije. U ovom trenutku, na našoj planeti, za taj posao je najkvalifikovanija upravo ESO i prema tome bi bila najbolji izbor i okosnica značajne internacionalne saradnje u potrazi za odgovorima.
Uopšteno gledajući, čini se da je ovo obećavajući početak godine. mada je KOI 172.02 samo kandidat i još čeka konfirmaciju, neki zaključci i odluke mogu imati značajne posledice u poboljšanju naše međunarodne saradnje što je, verujem, ključno za istinski napredak, i pretstavlja osnovu za pronalazak preciznih i jasnih odgovora. Neverovatan je korak napravljen od početka savremene astronomije do ovog trenutka i svakim danom, sve ono što je pripadalo naučnoj fantastici i bilo ismejavano u krugovima "ozbiljnih" naučnika, polako postaje naučna realnost, stvarnost koja je sada centar naših novih potraga, koja je sada samo još jedan veliki niz pitanja ka čijim odgovorima se usmerava naša savremena tehnologija, naše nove teorije i pristupi. Ukoliko zaista dođe do međunarodne saradnje na ovom polju, to će značiti i još jedan korak u našoj društvenoj evoluciji, još jedan korak koji će nas povesti dalje ka odgovoru na pitanje da li smo sami u svemiru, ali i više od toga- dalji koraci međunarodne zajednice mogu nas izvesti i iz ove "tehnološke adolescencije", da parafraziram Karla Segana, u kojoj se nalazimo, i tako nas na putu ka zvezdama, istovremeno povesti i na put u bolje sutra, stvarajući prvu nestabilnu osnovu za izgradnju jedne buduće planetarne civilizacije, dostojne otkrića koja čekaju možda iza najbliže zvezde.

Izvori:
SPACE.com
SPACE.com [2]
SPACE.com [3]
Universe Today
PlanetQuest

Kepler 47

 

Poznata je činjenica da je nezanemarljivo veliki broj zvezda zapravo binarni sistem- delikatan sistem od dve zvezde koje orbitiraju oko zajedničkog centra mase. Neke zvezde, poput našeg Sunca ili Tau Ceti-a kreću se kroz galaksiju same, sa svojim planetarnim sistemima, dok se mnoge druge nalaze u binarnim parovima, a Kentauri sistem sačinjavaju čak tri zvezde. Prilikom potrage za vanzemaljskim životom, u obzir moramo uzeti mnoge različite faktore, a primarni jeste gde su najbolja polazna mesta za potragu za vanzemaljskim životom. Vremenom, uspeli smo da precizno određujemo naseljivu zonu unutar sistema, a imamo i prilično jasnu ideju o onome što nazivamo galaktička naseljiva zona. Očekujemo da ćemo život pronaći na kamenitim planetama, pre nego na gasovitim. Uz ta pitanja, već dug period nameće se i pitanje- može li život postojati u sistemima binarnih zvezda?
Da bismo pronašli odgovor na ovo pitanje, morali smo prvo da utvrdimo način na koji bi se planete kretale unutar ovakvog sistema. Donekle ređi, ali moguć scenario je da svaka zvezda ima svoj manji planetarni sistem, a daleko očekivanije je  da se planeta okreće oko obe zvezde istovremeno, odnosno, u širokom krugu, oko zajedničkog centra mase. Dakle, ako bi planete zaista bile otkrivene oko binarnih sistema, one bi lako mogle da budu pogodne za život ukoliko se nalaze u naseljivoj zoni svojih zvezda.

 

Mlečni put je galaksija koja sadrži ogroman broj zvezda, ali ipak, veliki procenat sačinjavaju crveni patuljci koji nisu posebno pogodni za nastanak života u njihovim sistemima. Uz toliku brojnost ne preterano pogodnih zvezda, gubitak mogućnosti života binarnih sistema dodatno bi smanjio mogućnost pronalaska i potvrde života van naše planete. Upravo zbog toga, ksenološki optimisti širom sveta sa oduševljenjem su dočekali vest o sistemu Kepler 47 koji je binarni sistem oko kog su za sada potvrđene dve planete, od kojih se jedna- gasoviti džin, nešto veći od Neptuna, nalazi udobno smešten u centru naseljive zone. Primarna zvezda sistema ima oko 84% Sunčevog sjaja i približno je iste veličine, dok je manja zvezda velika jednu trećinu Sunca i sjajna nešto ispod 1%. Zbog tih karakteristika, naseljiva zona se nalazi nešto bliže zvezdama, nego što je to slučaj u našem sistemu, ali ipak, dovoljno daleko da planeta ima potencijal za stabilnu rotaciju, odnosno, da ne bude gravitacijski zaključana.
Prva planeta, Kepler 47b je vrući Jupiter sa godinom od 50 Zemaljskih dana, dok veća planeta iz naseljive zone, Kepler 47c ima godinu od 303 Zemaljska dana. Potencijal ovog otkrića je veliki, i njegove implikacije zaista pretstavljaju veliki korak napred u potrazi za životom u svemiru. Naime, dok sam gasoviti džin teško može imati sve neophodne uslove za život, veliki mesec koji oko njega orbitira to lako može imati. Ali, čak i da Kepler 47c ne nosi na sebi neki nama nezamisliv, dalek i stran oblik života, sama činjenica da binarne zvezde zaista formiraju oko sebe stabilne planetarne sisteme značajno je proširila listu mesta ka kojima možemo gledati sa opravdanim očekivanjem da neko gleda nazad.

Izvori:
PlanetQuest 

Korak dalje u potrazi za drugom Zemljom

 

Početak ove godine bio je veoma uzbudljiv za sve nas koji smo nestrpljivo proveravali desetine sajtova, nadajući se novim koracima ka pronalasku prve planete nalik Zemlji. Do pre jednu ili dve decenije, pitanje postojanja planeta oko drugih zvezda bilo je veoma diskutabilno i pomalo (ili malo više) marginalizovano u naučnim krugovima. Ipak, sa revolucijom u potrazi za egzoplanetama, ova oblast dobila je svoju zasluženu pažnju, a Kepler je doneo i prve opipljivije podatke. Jedna za drugom, Keplerovi kandidati za planete su se ređali, baze podataka su rasle do neslućenih razmera, a potom i otkriće internacionalnog tima naučnika koje ću još jednom okarakterisati kao revolucionarno otkriće. Naime, posle toliko godina skepticizma i pažljivih razmatranja, dovitljivost naučnika, saradnja na globalnom nivou i pomalo statistike doneli su nam neverovatnu vest da vrlo verovatno gotovo svaka zvezda ima svoj planetarni sistem.
Ova vest, svakako, dočekana je sa oduševljenjem, a Drejkova jednačina još jednom je promenila svoj rezultat, povećavajući ga ovog puta na neočekivano visok broj. Ali, posle ovog kratkog predaha u euforiji povodom ovog neverovatnog otkrića, moramo se vratiti objektivnosti i opravdanoj dozi skepticizma. Naime, uprkos ovome, većina detektovanih planeta i dalje su bili gasoviti džinovi, veći i do nekoliko puta od Jupitera, dakle nenaseljivi, sem možda njihovih velikih meseca ukoliko postoje. Ali, čak i tako, većina vrućih Jupitera ključala je u vrelini svojih zvezda, dok su druge, manje planete kružile oko nepredvidivih crvenih patuljaka, gravitaciono zaključane, sa svojom jednom stranom večnog dana i drugom večnog mraka, i uskim pojasom večnog jutra ili sumraka. Dakle, urpkos broju planeta i statistici, izgledi za život nisu bili baš sjajni. Nova istraživanja pokazivala su i da moramo uzeti dodatne faktore u obzir, a tu je i stari podsetnik da mada i zvezde u centru galaksije imaju svoje sisteme, oni su gotovo sigurno nenaseljivi zbog količine zračenja. Činilo se da Drejkova jednačina ponovo poprima mračan i pesimističan oblik.
Ali, naše znanje o svemiru raste svakog dana i kako smo to dobro naučili, ni jedan rezultat nije konačan! I zaisa, početkom avgusta ove godine, novo istraživanje pokazuje začuđujuću istinu- u našoj galaksiji broj planeta veličine Zemlje premašuje broj velikih gasovitih džinova (mada ostaje manji od broja džinova nalik Neptunu koji mogu u nekim slučajevima čak postati i granični slučajevi Super-Zemlje). Kako je došlo do ove neusaglašenosti? Jasno smo videli da broj Jupitera raste, dok je broj kamenih planeta daleko manji.

 

Radi se o nesavršenosti naše tehnologije. Metodi detekcije pre Keplera su daleko od idealnih, a iako je Kepler za sada najbolje što imamo, verujem da je daleko od savršenstva. I mada kompleksni proračuni mogu otkriti mnogo o kandidatima za planete, oni ostaju kandidati i samim tim, nedovršeni rezultati. Kepler veoma teško može napraviti razliku između planete i sistema planeta- mesec ili sistema planete i nekoliko meseca, ili prstenova. Ovakve greške, naizgled minimalne, mogu imati ogromne posledice kada je u pitanju potraga za naseljivim svetovima van našeg sistema. Zbog ovih zabuna, ali i daleko veće mogućnosti detekcije većih planeta, rezultati su, logično, išli u korist Jupitera, pre nego Zemalja. Ali, sada, saznajemo da situacija uistinu može biti veoma drugačija.
Pitanje formacije različitih tipova planeta povezano je sa postotkom teških elemenata (metala) u protoplanetarnom disku, odnosno proto-sistemu. Dok je ova teorija za sada naša najbolja, ona je neproverena, a planetarna formacija i dalje je misterija u velikoj meri. Najzad, dok teški elementi pogoduju nastanku gasovitih džinova, ni njihovo odsustvo ne možemo smatrati uslovom za nastanak života. Nove studije su pokazale da planete nalik Zemlji mogu nastati i oko zvezda sa slabim postotkom teških elemenata, ali još jednom, šansa za život se krije između dve krajnosti. Iako život zahteva (izuzimamo mesece gasovitih planeta u ovom slučaju) male, kamenite planete, životu su i potrebni tzv. Dobri Jupiteri, odnosno bar jedna masivna, gasovita planeta koja bi svojom gravitacijom odvlačila potencijalno opasne komete i asteroide.
Ovo novo otkriće vraća optimizam u Drejkovu jednačinu, ali konkluzivni rezultati još su daleko. Mada je neverovatno otkriće moguće svakog trena i svakog dana, jedan ogroman korak nas svakako čeka, kako se nastavlja rad na Džejms Veb svemirskom teleskopu koji će biti daleko oštriji i precizniji od našeg prvenca, Habla (koji će nam uprkos tome uvek ostati jedan od najdražih teleskopa). Džejms Veb će biti u mogućnosti da pronalazi planete oko drugih zvezda, u njihovim atmosferama traži znakove života, ali i da nam da značajne odgovore o planetarnoj, ali i galaktičkoj morfologiji. Neverovatna otkrića nas očekuju i to veoma skoro i iskreno se nadam da ćemo doživeti dan kada ćemo najzad pronaći odgovor na najveće pitanje- kada pogledamo u noćno nebo, da li neko gleda nazad?

Izvori:
PlanetQuest

Kepler-22b Planeta slična Zemlji u naseljivoj zoni!

Misjia Kepler je pokrenuta sa ciljem otkrivanja planeta koje orbitiraju oko drugih zvezda, posebno sa ciljem otkrivanja egzoplaneta slilnih zemlji (Earth like planets) unutar naseljivih zona njihovih zvezda (Habitable zone, Goldilock's zone). Još od 2009., Kepler je imao velikog uspeha u ovom zadatku.
Iako su prvi rezultati bili "vrući Jupiteri" (Hot Jupiters)- planete koje je najlakše otkriti, ali koje po svojoj, kako veličini, tako i položaju, ne samo što isključuju mogućnost života, već ga vrlo verovatno eliminišu i ostatku sistema- bilo je i ohrabrujućih vesti, otkriće 54 planete koje su veličine slične Zemljinoj, u odgovarajućim položajima. U februaru 2011., Kepler je otkrio već oko 1232 različite planete, da bi već u decembru 2011., taj broj porastao na neverovatnih 2326! Setimo se samo da je nekada u astronomiji vladalo mišljenje da su planete oko drugih zvezda retkost.
Od ovog ogromnog broja planeta, 207 su Zemljine velčine (ili približno), 680 čine Superzemlje, 1181 su veličine Neptuna, 23 Jupitera i 55 su veće od Jupitera.
Za to vreme, naučnici su radili na preciznijem određivanju naseljive zone, uzimajući u obzir veći broj faktora tako da od početnih 54 kandidata, sada je u trku ušlo 48 (ne uključujući novotkrivene planete iz decembarskog kataloga). Bez obzira na ovo smanjenje broja, možemo zaključiti da je Kepler pokazao tri nove tvrdnje koje su tako skoro, u prošlom veku, bile nezamislive:
1.Postoje planete oko drugih zvezda i to u poprilično velikom broju
2.Postoje planete veličine Zemlje (iako ih je najteže otkriti)
3.Postoji dobar broj ovih planeta koji je u naseljivoj zoni (trenutna statistika pokazuje da je to bar jedna četvrtina)

Ali, u decembru 2011., došlo je i do prvog otkrića koje se ne svodi na pretpostavke i statistiku, već na preciznu potvrdu. U kasnu jesen ove godine, planeta Kepler 22b je napravila i treći krug oko svoje zvezde, na taj način potvrđujući da se zaista radi o planeti sa pravilnom orbitom. Ova planeta iznosi 2,4 prečnika Zemlje, ima godinu od oko 290 zemaljskih dana i kruži oko zvezde tipa G, Kepler 22, u sazvežđu Labuda. Zvezda je istog tipa kao i Sunce, a orbita planete je slična Zemljinoj, odnosno nalazi se udobno smeštena u središtu naseljive zone, dakle savršeno je pogodna za održavanje tečne vode na površini, pri temperaturama sličnim onima na Zemlji (za razliku od graničnih slučajeva, kakvi su u našem sistemu Venera i Mars).
Ovo otkriće je ogroman korak u poznavanju svemira, ali isto tako i korak ka pronalasku Zemljinog "blizanca" i najzad, ka odgovoru na najznačanije pitanje- da li smo sami.
O planeti Kepler 22b još uvek ne znamo ništa. Biće potrebne još godine izučavanja da bismo saznali njenu preciznu orbitu, način rotacije i druge planetarne susede, a sa našom tehnologijom, koliko god da je rapidno napredovala u poslednjih tridesetak godina, mnoge druge stvari ostaće nepoznate. Ono što znamo po primeru sa naše planete je da život opstaje svuda, čak i na mestima gde se čini da je svaki organizam osuđen na smrt. Svakako, Kepler 22b može se pokazati kao neverovatno otkriće- prva potvrđena planeta koja na sebi nosi život. Ipak, za sada to mora ostati samo spekulacija, i to spekulacija koja zahteva strpljenje i brižljiva istraživanja kako bi postala značajnija pretpostavka ili hipoteza. Bilo kako bilo, Kepler 22b ima sve razloge da postane jedan od centralnih prioriteta egzoplanetarnog istraživanja, a informacije koje će iz istraživanja slediti mogu značajno doprineti odgovoru na najveće pitanje. Ako prisustvo vode bude potvrđeno, odgovor će biti gotovo izvestan. A, ako se tome pridoda i postojanje kopnenih celina u okeanima, a zatim veliki mesec koji stabilizuje orbitu i možda jedan udaljeni gasoviti džin da "štiti" unutrašnje planete od asteroida i kometa- možemo se zapitati postoji li neko na Kepleru 22b ko razmatra položaj jedne udaljene plave planete u sistemu zvezde slične njihovoj. Ipak, za sada, to mogu ostati samo spekulacije i značajni podstreci za dalja izučavanja.

 

Informacije preuzete iz NASAinog članka.

Otkriće planeta u naseljivoj zoni

Postojanje planeta sličnih Zemlji je bilo jedno od osnovnih pitanja koja vode dalje ka odgovoru na pitanje da li smo sami u svemiru. Postojanje ovakvih planeta, terrestrial planets, do skoro je smatrano retkošću u svemiru. Pored toga, da bi planeta imala uslove za život, neophodno je da se nalazi u naseljivoj zoni, ono što naučnici nazivaju goldilocks zone, dakle na onom rastojanju od svoje zvezde na kom temperatura nije suviše visoka, što bi dovelo do isparavanja vode i nestanka atmosfere, ali ni suviše niska, gde bi voda bila zaleđena.
Ovo su osnovni uslovi, takoreći, osnova na koju bi se nadovezivali ostali faktori, između ostalog, veliki mesec koji bi stabilizovao rotaciju, i naravno, ono štu možemo nazvati jedino velikom količinom sreće i slučajnosti prilikom formiranja datog sistema.
Hubble svemirski teleskop verovatno je bio najveći proboj na polju osmatranja objekata van Solarnog sistema, ali po pitanju otkrića planeta van sunčevog sistema, exoplanets, extrasolar planets, možda je još značajnija misija Keplera, lansiranog 2009 sa misijom da locira što veći broj egzoplaneta, a među njima i potencijalne kandidate za život. Ukupan broj planeta koje su otkrivene je neverovatan i polako se bliži hiljadi. S druge strane, većina planeta su bili tzv. vrući Jupiteri Hot Jupiters, kako su planete velike mase uočljivije. Ali, drugog februara 2011., iz mase dolaze nove vesti povodom Keplerovih otkrića.



Naime, rezultati dosadašnjeg istraživanja doveli su do otkrića čak 68 planete odgovarajuće veličine, od kojih je čitavih 54 kandidat za naseljivu zonu, a preko 200 objekata su potvrđene Superzemlje, Superearths.
Ono što je fascinantno jeste činjenica da su sva otkrića zabeležena na samo malom delu neba koji je posmatran. Broj od 54 kandidata je zaista nadmašio očekivanja, i svakako pokazao koliko Zemlja nije jedinstvena u svemiru. Od 54, samo 5 planeta se nalazi u savršenoj poziciji, iz naše perspektive, približno su zemljine veličine i u centru su naseljive zone, dakle nisu granicni, već idealni slučajevi. Kako god da stoje brojke, činjenica je da bi i jedna planeta sa životom na njoj bila fascinantno i jedinstveno otkriće, a otkriće druge inteligentne civilizacije svakako bi pretstavljalo najznačajnije otkriće u istoriji ka kome se svakako bližimo.

Sve slike su u vlasništvu NASAe.
All pictures belong to NASA.
Originalni članak/Original article