Curiosity je sleteo- sta sada?

Regija koju će Curiosity istraživati. Slika tzv., lažnih boja, gde različite boje pokazuju različitu sposobnost zemljišta da zadrži toplotu.

Roveri sa Marsa već su sada dostigli gotovo legendaran status. Neverovatne priče o otkrićima, poteškoćama na misijama i večitoj borbi Spirit-a i Opportunity-a da savladaju sve izazove koje Mars postavlja su postale gotovo neizostavan element svih medija iz oblasti popularne nauke koji se bave Crvenom planetom. Ipak, u poslednjih godinu dana, centralno mesto na pozornici je zauzimao novi rover, Curiosity, koji je posle višemesečnog putovanja najzad uspešno sleteo na površinu Marsa i poslao svoje prve slike. Sletanje Curiosity-a jeste još jedan bitan trijumf čovečanstva, jedan pokazatelj uspeha naše tehnologije i jedan bitan korak koji smo najzad usavršili od prvih početaka letova na Mars iz daleke 1971., sa ambicioznim, i neverovatno naprednim za svoje vreme, roverima Mars 2 i Mars 3 koji su iz Sovjetskog saveza dospeli do Crvene planete, ali nisu preživeli sletanje. Njihovi orbiteri su bili uspešni i označili su početak našeg razumevanja Marsa.
Sada, 41 godinu kasnije od prvih pokušaja, Curiosity uspešno sleće na površinu Marsa, dok su oči sveta bile uprte u njega. Ali, pitanje je- šta sada? Šta će Curiosity novo doneti?
Prvenstveno, sofisticiranija oprema na ovom roveru omogućiće slanje fotografija Marsa do sada neviđeno jasne oštrine i rezolucije. Ali, naučnici koji su planirali ovu misiju imali su u planu daleko više od lepih fotografija. Curiosity se na Mars spustio 6. avgusta 2012., u blizini Gejlovog kratera i planine Aeolis Mons. Ova regija nije odabrana slučajno. Naime, regija u blizini Gejlovog kratera pokazuje neverovatnu geološku raznolikost i njen teren se kreće od rastresitog kamenitog terena do zbijenijeg, gotovo muljevitog koji obećava visoku koncentraciju minerala. Izučavajući ovu specifičnu regiju, naučnici se nadaju da će moći jednom za svagda da daju konačan odgovor na pitanje da li je na Marsu u prošlosti bilo vode, a možda čak i da daju odgovor na još značajnije pitanje- da li je ikada bilo života.


Misija Curiosity-a zvanično će trajati dve godine, ali ako bude iole nalik na svoje predhodnike, možemo se nadati čak i dužoj misiji i neverovatnim otkrićima. Sada nam ostaje samo da čekamo i pratimo razvoj daljih otkrića, nadajući se najzad nekim finalnim odgovorima. Rezultati ove misije u svakom slučaju će imati velike implikacije na naša saznanja o geologiji Marsa, ali i o formaciji planeta, a sada, kada je čovečanstvo svoju pažnju sa zvezda pomerilo na površinu naše male planete, naše ratove i nebitne političke igre, naša saznanja su u ozbiljnom zaostatku, i potrebna nam je svaka informacija do koje možemo doći i svako saznanje koje možemo sakupiti da prikrijemo naš zloslutni zaostatak. Iskreno se nadam da će posle Curiosity-a bez mnogo odlaganja uslediti i druge krucijalne misije, poput one na Europu, koje će označiti početak ere kada će se čovečanstvo okrenuti zvezdama, prerastajući svoju "tehnološku adolescenciju", kako bi to rekao Karl Segan, koji je takođe ukazao na ovaj problem, napominjući da "sve civilizacije ili savladaju veštinu svemirskog putovanja, ili se samounište". Nadam se da sada pravimo prve korake koji će nas odvesti do saznanja o svemiru i nama samima i otvoriti kapiju interstelarnom putu, kada ćemo najzad napustiti naše primitivne ratove i autodestruktivne težnje.

Izvori:
NASA1
NASA2
Wikipedia

Projekat 1640

Zvezda HD157728, sa i bez modlulacije od strane softvera i hardvera Projekta 1640. Uslikano 14. juna 2012.

Sam naslov projekta neodoljivo podseća na naslov nekog filma o NLO otmicama i sličnim pričama. Ipak, ovde se radi o nečemu daleko značajnijem i veoma uticajnom na naša buduća saznanja, ali i potragu za vanzemaljskim životom.
Projekat 1640 obuhvata skup najsavremenijih hardverskih i softverskih dostignuća, primenjenih u Hejl opservatoriji, u blizini San Dijega i najzad je otpočeo sa radom posle šest godina priprema. Projekat obuhvata vrhunski softver, ali i izuzetno precizan sistem adaptivne optike, koronografa i spektografa i sve to u cilju stvaranja slika veoma snažnog kontrasta, najsnažnijeg do sada, zapravo, sve u cilju stvaranja tzv. "Mračnih rupa" u prikazu zvezde, odnosno izazivanja "veštačkog pomračenja", sve u cilju detekcije objekata milion do čak deset miliona tamnijih od zvezde- naime, njenih planeta. I ovog puta, ne radi se o posrednom posmatranju, već o direktnoj vizualnoj detekciji planeta.
Sistem je za sada ograničen na mogućnost posmatranja samo nama najbližih zvezda, dakle u radijusu od oko 200 svetlosnih godina što, koliko god da je ograničenje, toliko može biti i značajno kako je na ovom tehnološkom stupnju otkriće i komunikacija upravo sa nama najbližim civilizacijama najracionalnija za očekivati.

 

Dakle, zašto je ovaj teleskop potencijalni revolucionarni faktor?

Razloga ima više. Za početak, potrebno je objasniti zašto je toliko teško videti na neki način planete oko zvezde. Naime, zvezda je desetinama miliona svetlija (a, često i veća) od planeta koje oko nje orbitiraju. Stoga, male i tamnije planete se uvek izgube u sjaju svojih zvezda. Česta komparacija među naučnicima je "posmatrati leptira oko svetionika sa kilometra razdaljine". Habl, kao kamen temeljac naših pogleda u dubine svemira mogao je jako retko izvršiti ovaj zadatak i stoga se težilo novom rešenju. Revolucija je bila Kepler koji je koristio tehniku posmatranja zvezde i merenja amplitude njenog sjaja. Kada planeta pređe preko zvezde, njen sjaj izgubi na intenzitetu, a potom se vrati na prethodnu vrednost. Ipak, osnovna mana Keplera jeste što je čak i u idealnim uslovima, njegova potvrda kandidat. Takođe, zbog udaljenosti, gotovo je nemoguće razlikovati planetu, sistem planete i meseca, dve planete sličnih orbita i sinhronizovane brzine... Dakle, otvaraju se mogućnosti greške. Početkom ove godine, objavljeni su rezultati jednog neverovatnog internacionalnog projekta koji je pokazao da je planete moguće naći i pomoću tzv. gravitational microlensing koji je metod koji daje preciznije (ali, i intrigantnije) rezultate od Keplera. Njegova mana je što je za detekciju neophodno da bude ispunjen maksimum uslova. Za našu tehnologiju na ovom stupnju, ultimativno rešenje jeste kolaboracija ovih projekata i dugo čekani Terrestrial Planet Finder, čija se izgradnja (zajedno sa misijom na Europu) odlaže već dugi niz godina, i trenutno obe imaju status otkazanih (kako je NASAi ukinut budžet za ove misije- čini se da su ratovi daleko isplativija investicija...). Ipak, dok i dalje nestrpljivo čekamo da i ljudi na položajima uvide neverovatan značaj ovih misija i neophodnost njihove brze realizacije, dobili smo Projekat 1640 kao drugo najbolje rešenje i prvi značajan korak u vizualnoj detekciji egzoplaneta.
Najzad, moramo napomenuti i da su implikacije i potencijalni benefiti ovakvog projekta ogromni. Naime, vizualna potraga za egzoplanetama ne samo što će dati finalnu potvrdu njihovog postojanja, parametre njihove mase i veličine, već će takođe proniknuti dublje u misteriju nastanka planetarnih sistema, ali i, ono što je značajno za ksenološka očekivanja- kroz dalji razvoj vizualne detekcije egzoplaneta, analiza njihove atmosfere biće nam daleko dostupnija, a samim tim i potraga za tim udaljenim markerima živog sveta... Ili čak industrijskog zagađenja?

Izvori:
NASA
AMNH

 

Okean na Titanu?

Kliknite za uvećanje

 

Letilica Kasini sa svojom sondom (Hajgens) još jedan je od primera dalekosežnog uspeha međunarodne saradnje, kako je ova misija rezultat saradnje naučnika NASAe, ESAe i ASIa. Kasini se najčešće pamti po svojim neverovatnim fotografijama planeta i meseca spoljašnjeg Sunčevog sistema, ali isto tako i po neverovatnoj količini podataka krucijalnih za razumevanje procesa koji se odvijaju na Saturnu i njegovim mesecima. Sada, Kasini donosi još jedno intrigantno otkriće koje, mada nismo u stanju da zasigurno proverimo, možemo gledati kao veliki podstrek za buduće misije.

Titan je jedno od najčešće pominjanih nebeskih tela našeg sistema. Kao jedini do sada poznat mesec koji ima gustu atmosferu, drugi najveći u Sunčevom sistemu, i sa svojim jezerima tečnog metana i gotovo zemljolikim pejzažima (mada, na ledenih -179°C), Titan je zaokupirao maštu mnogih naučnika, ali i šire publike. Ipak, pitanje života, čak i mikroskopskog, na ledenoj površini Titana bila je, u najboljem slučaju, veoma, veoma optimistična ideja.

 

Ipak, zahvaljujući novim podacima sa Kasinija, naučnici su otkrili veliki potencijal za postojanje jedne skrivene niše, koja ipak izgleda daleko poznatije.
Da se radi o potpuno kamenitom, mrtvom nebeskom telu, kao što je npr., Merkur, uticaji snažne Saturnove gravitacije bili bi jasno vidljivi na površini Titana, i to u vidu ispupčenja, koja bi iznosila oko metar na ekvatoru. Ipak, kada je Kasini obavio potrebna merenja, naučnici su naišli na iščekivana ispupčenja, ali u visini od 10 metara! Gotovo neminovan zaključak jeste postojanje tečnog sloja između tvrde kamene kore i jezgra od materijala o kom se trenutno samo spekuliše. Posle niza izuzetno preciztnih i osetljivih merenja, zaključeno je da elipsoidni mesec na svom delu orbite kada se udalji od Saturna postaje gotovo sferičan, da bi se vratio u svoj prvobitni položaj kada se približi svojoj matičnoj planeti. Podzemni okean mogao bi da bude razumno objašnjenje za ovaj fenomen. On ne mora biti kolosalnih razmera, kao što se očekuje na Europi, ali je gotovo neminovno da on postoji.
A, kako je gusta atmosfera ovog meseca bogata kristalima zaleđene vode, postoje dobre indikacije da se okean sastoji od tečne vode, amonijaka i ugljovodoničnih jedinjenja. Ipak, kako o prirodi ovog okeana znamo jako malo, naučnici upozoravaju da njegovo samo postojanje nije i preduslov za popstojanje života, ali trenutno, ovo je najbolji uvid u Titanovu unutrašnjost koji u ovom trenutku možemo imati.
Ovo otkriće zaintrigiralo je naučnike i jer im pruža mogućnost da rasvetle misteriju metana na Titanu, i odgonetnu gde se on krije u unutrašnjosti meseca. Postoji dobra mogućnost da je podzemni okean istovremeno i rezervoar metana.
Šta ovo otkriće znači za ksenološka razmatranja? Počevši od šireg plana i statističkih implikacija, ovo otkriće nam nedvosmisleno pokazuje da tečna voda može da se javi na najneočekivanijim mestima u svemiru, pa tako doprinosi daljim razmatranjima o podzemnim okeanima drugih ledenih meseca, ali uz nešto optimističnije razmišljanje, može nas navesti da razmislimo i o podzemnim jezerima kao poslednjim utočištima vode na, recimo, Marsu. Svakako, shvatamo da vodu srećemo daleko češće nego što se u to verovalo pre nekih dvadesetak ili trideset godina, kada su sva ova neverovatna otkrića bila u povoju.
Takođe, specifični uslovi na Titanu pokazuju i da nije retkost da se voda pojavljuje u pratnji ugljovodoničnih hemikalija i amonijaka koji mogu pretstavljati osnovu za razvoj primitivnih oblika života. Najzad, ovo otkriće je samo još jedno u nizu sličnih koji pokazuju da intenzivno istraživanje meseca gasovitih džinova Sunčevog sistema mora dobiti svoje zasluženo mesto, a usudio bih se reći, i postati primarni cilj misija koje će se tamo uputiti. Još jednom, iskoristio bih priliku da napomenem da se misija na Europu, Jupiterov mesec sa, verujem, najvećim potencijalom za život, odlaže već godinama.
Ovo otkriće nam pokazuje koliko je toga što ne znamo i od kolikog značaja mogu biti misije koje se nepravedno zaboravljaju i guraju u kraj već godinama. Ne omalovažavajući druge misije, želim još jednom da naglasim da je došlo vreme da se potraga za vanzemaljskim životom najzad shvati kao legitiman naučni cilj i misija koja ne može više da čeka.

Linkovi:

NASA
Wikipedia 

Fermijev Paradoks

 

Između neverovatnog otkrića sa početka februara ove godine (koje će zaista biti teško nadmašiti) i očekivanog sletanja Curiosity-a na Mars u avgustu, došlo je do određenog perioda tišine. Iako je bilo nekih manjih otkrića i razmatranja (ideje o načinima merenja odnosa elemenata u atmosferama egzoplaneta, ili otkriće da procenat metala i drugih teških elemenata u zvezdi nije pokazatelj verovatnoće za formiranje malih planeta stabilnih orbita u naseljivoj zoni), nije bilo nečega što će značajno i fundamentalno promeniti ili pokrenuti naša dalja razmišljanja. Shodno tome, odlučio sam da vreme iskoristim da najzad napišem opštije članke o značajnim pojmovima s kojima će se neizbežno susresti svako zainteresovan za pitanje vanzemaljskog života. Nakon toga, nadam se da ću uhvatiti vremena da napišem jedan rezime značajnih otkrića i razmatranja iz proteklih godinu i po dana (koliko održavam ovaj blog), kao i da iznesem neke sopstvene ideje i razmatranja (argumentujući još jednom moje uverenje da ćemo život van Zemlje prvi put pronaći na Jupiterovom mesecu, Europi- moj stav koji su do sada primetili svi čitaoci, verujem :) ), i najzad da opišem neke ideje za potencijalni dalji razvoj bloga i širenje informacija, kao i upoznavanje što šire javnosti sa postojanjem neverovatnih pitanja koja čekaju da budu odgovorena.
Ali, da ne dužim sa ovim uvodom, prećiću na temu ovog članka- Fermijev paradoks.

Fermijev paradoks je pitanje čiji odgovor će, sasvim sigurno, biti rezultat daljih ksenoloških istraživanja (namerno, ili ne). Najjednostavnije rečeno, Fermi je primetio disbalans između ogromne statističke verovatnoće za postojanje vanzemaljskog života, i odsustva dokaza za isti. Ako se samo prisetimo Drejkove jednačine koja nam daje okvirni broj civilizacija u našoj galaksiji (koji po mom poslednjem računanju iznosi oko 180.000 inteligentnih civilizacija koje su tehnološki opremljene za radio komunikaciju), vidimo da je odsustvo čak i najmanjeg dokaza (izuzimajući nekoliko intrigantnih radio signala koji nisu mogli biti verifikovani) veoma značajno pitanje. Ukratko, odgovore možemo tražiti u dve ravni:


1.Život je redak u svemiru i/ili sklon je samouništenju

Većina ovih teorija na različite načine potencira tzv. hipotezu "Retke Zemlje". Odnosno, osnovna ideja jeste da uslovi neophodni za razvoj života i posebno, inteligentnog života, se pojavljuju jako retko, izrazito su kompleksni i podrazumeva suviše veliku količinu varijabli, te tako ljudi ostaju ili usamljeni u svemirskom prostranstvu, ili suviše udaljeni od drugih, retkih i jednako usamljenih civilizacija.
Druge teorije igraju na kartu agresije predatora. Odnosno, svaka dovoljno razvijena civilizacija započeće proces istrebljenja drugih nižih civilizacija, u cilju eliminisanja onoga što može biti pretnja za harmoniju i ekvilibrijum date civlizacije.
Tu su i tzv. teorije "Sudnjeg dana" koje smatraju da život brzo nestaje ili usled "tehnološke adolescencije", kako je nazvao Karl Segan, ili usled prirodnih katastrofa koje su neizbežne.

 

2. Postoje druge civilizacije, ali i određena vrsta prepreke za otkriće i/ili komunikaciju

Odgovori koji spadaju u ovu kategoriju daleko su brojniji nego što su oni iz prve grupe. I zaista, može se raditi o desetinama različitih problema, počevši od vremena koje je neophodno za komunikaciju- zbog same veličine svemira, svaka komunikacija bi u svojoj najbazičnijoj formi trajala vekovima, ako izuzmemo nama najbliže zvezde, a čak i tada bi bile potrebne decenije. Takođe, dok je broj civilizacija veliki, period njihove koegzistencije može biti nedovoljan da bi se one zapravo susrele. Tu je i pitanje koliko bi neka napredna civilizacija bila nama strana. Možda bi bila toliko radikalno drugačija da nam same te razlike onemogućuju da prepoznamo jedni druge i stupimo u komunikaciju. Najzad, možda potencijalne tehnologije poput warp pogona i, generalno, putovanja brže od svetlosti, nisu moguće, pa je ekspanzija u svemir podvig koji je nemoguće poduzeti. Najzad, može se postaviti i etičko pitanje, možda postoji dogovor o nemešanju u razvoj mladih civilizacija? Ili je možda napredna tehnologija retka? Ideja ima mnogo.

 

Finalno rešenje Fermijevog paradoksa i dalje nam je veoma udaljeno. Dok se s jedne strane koncepti tehnološke singularnosti i sličnih ideja, koje su do skoro bile naučna fantastika, polako premeštaju u nauku i nude svoje odgovore, naša potraga za razumevanjem svemira vodi nas u drugom pravcu koji će možda ponuditi neki opipljiviji dokaz. Bilo kako bilo, odgovor na Fermijev paradoks krije se u daljim ksenološkim izučavanjima i otkrićima. Sve ideje su sada hipoteze i to neproverljive hipoteze, bar u ovom trenutku. Stremiti argumentovanju bilo koje od ponuđenih teorija može biti samo korak u nazad. Put koji nas vodi napred popločaće interdisciplinarnost i objektivni naučni pristup, usmeren na najrazličitije aspekte svemira čiji smo deo. Nadam se da ćemo kroz internacionalnu saradnju na globalnom nivou, kao ljudi, stanovnici zemlje, zajedno, uspeti da i sami prevaziđemo svoju "tehnološku adolescenciju" i sve zamke koje ona nosi i da ćemo tim putem nastaviti svoja dalja istraživanja, koja će neminovno voditi do revolucionarnih otkrića (primer otkrića sa početka februara ove godine je odličan pokazatelj!). Samo kroz takav rad možemo napredovati dalje i pronaći odgovor na Fermijevo pitanje koji se ne krije iza jednostranog istraživanja u potrazi za jednim ciljem, već iza svestrane potrage za našim mestom u tkanju svemira.

Crveni patuljci

 

Crveni patuljci su zvezde male mase, neki dolaze do 0.075 Sunčevih masa (granica Smeđih patuljaka), pa su prema tome relativno hladne i mračne. Sa temperaturom na površini od oko 4000 Kelvina, pripadaju M klasi zvezda. Crveni patuljci razvijaju se veoma sporo, a fotoni iz njihovog centra nikada ne stižu do površine kako su gušći od drugih zvezda, pa se transfer energije odvija isključivo kroz termičke procese. Sa svojom niskom temperaturom i slabim sjajem, nisu čak ni vidljivi golim okom, a i veći deo "svetlosti" koji emituju nije u vidljivom spektru (kao kod našeg sunca), već u infracrvenom. Dakle, Crveni patuljci su najmanje zvezde koje još uvek uspevaju da vrše procese fuzije u svom centru. Ali, oni su specifični po još jednoj činjenici- oni sačinjavaju oko 70 do 80% ukupnog broja zvezda u našem kosmičkom susedstvu, a vrlo verovatno i u galaksiji.
Postoji još jedan značajan statistički podatak koji se vezuje baš za ovu kategoriju zvezda. Po rezultatima tima HARPS, čak 40% Crvenih patuljaka ima u svom sistemu planetu veličine Zemlje ili nešto veću, i to u naseljivoj zoni. U svetlu novih otkrića i kroz jednostavnu računicu (oko 160 milijardi Crvenih patuljaka u našoj galaksiji), zaključujemo da je broj planeta koji se nalazi u orbiti oko njih neverovatan! Ipak, s druge strane, isto istraživanje pokazalo je da manje od 12% Crvenih patuljaka u svom sistemu ima džinovske planete. Ove rezultate iz aspekta potrage za vanzemaljskim životom možemo posmatrati, u najmanju ruku, kao ambivalentne.

 

Naime, Crveni patuljci imaju daleko uži pojas naseljive zone nego zvezde drugog tipa i postojanje ogromnog broja planeta u njima je neverovatan podatak. Ipak, s druge strane, tolika blizina orbite zvezdi dovodi i do mnogih drugih nuspojava. Kao prvo, zbog blizine, planeta će najverovatnije biti orbitalno usklađena (tidally locked ), što znači da će uvek istom stranom biti okrenuta ka zvezdi. To će dovesti do polulopte večnog dana i polulopte večne noći, sa granicom večnog sumraka/sitanja, na mestu gde se dve strane susreću koje je najverovatnije za razvoj života. Ipak, i tu bi svaka senka koju baca planina ili neka druga formacija trajala večno, pa se prostor za razvoj čak i najjednostavnijeg života smanjuje. Temperaturna razlika dovela bi do velikih razlika u vazdušnom pritisku, rezultujući snažnim vetrovima uvek usmerenim u istom pravcu i gotovo neprekidnim pljuskovima na gotovo polovini osvetljene strane.
Način da život ipak opstane jeste da se u naseljivoj zoni ipak nađe gasoviti džin, a da na njegovom mesecu postoji tečna voda, kao i atmosfera. U tom slučaju, mesec bi bio usklađen sa planetom, te bi ipak imao cikluse dana i noći.
Ipak, blizina zvezdi ima još nekoliko loših aspekata. Čini se da postoji dobra mogućnost da bi i u toku samog formiranja planete, suviše snažne gravitacione sile "ispekle" sav vodonik neophodan za vodu i time učinili planetu sličnom Veneri. Čak i da preživi formaciju i održi tečnu vodu, gravitacione sile bi uslovile snažna tektonska pomeranja koja bi u ekstremnijim slučajevima dovela do potpunog uništenja svakog oblika života ili pre, do nemogućnosti razvoja kompleksnijih formi egzistencije. Ukoliko bi se radilo o mesecu oko gasovitog džina, situacija je daleko kompleksnija i nedovoljno proučena za sada.
Još jedan negativan aspekt Crvenih patuljaka jeste da su, uprkos neobično dugom životnom veku, skloni promenama. Često, gotovo cela zvezda biva prekrivena "Sunčevim pegama", smanjujući iovako lošu emsiju energije na 40%. S druge strane, iznenadne i česte solarne baklje gotovo u trenu povećavaju svetlost i zasipaju planete naelektrisanim česticama koje prosto kidaju delove atmosfere koja bi bila od ključnog značaja za ovakve svetove.

 

 Rory Barnes sa svojim kolegama izneo je zaključke da je potrebno odrediti novu vrstu naseljive zone, ona koja ne samo da uzima u obzir temperature, već i uticaj gravitacijskih sila. Ovo bi verovatno donekle pomerilo naseljivu zonu, kako sami tektonski procesi i uticaj gravitacije mogu uticati na porast temperature, recimo, na spoljnoj ivici onoga što bismo posmatrali kao naseljivu zonu.
http://www.universetoday.com/wp-content/uploads/2009/02/hrdiagram.jpg Uz sve ove izazove, život bi morao da prođe još jedan test adaptacije i snalažljivosti. Iako bi biljni organizmi mogli da se razviju (crni u vidljivom svetlu- kako bi upijali što širi spektar "svetlosti", za potrebe fotosinteze, dakle, uključujući i infracrveno zračenje), morali bi da razviju neki mehanizam zaštite od iznenadnih solarnih baklji ili mogućnost hibernacije u periodima solarnih pega koji mogu potrajati i hiljadama godina. Kako bi voda upijala veliki deo iovako slabog zračenja, mogućnosti za vodene organizme ograničeni su vrlo verovatno samo na crne alge koje bi uspevale na površini ili tik ispod nje, zaštićeni od iznenadnih baklji. Vrlo verovatno, ovakvi uslovi onemogućili bi razvoj kompleksnijeg, posebno inteligentnog života, ali za sada, to su sve teorije i spekulacije koje treba proveriti.
Ima još mnogo toga što ne znamo o Crvenim patuljcima, a neke informacije mogu se pokazati kao ključne za pitanje razvoja života na planetama ovakvih sistema. Možda uz više istraživanja zaključimo da je život, čak i kompleksan moguć u nekoj redefinisanoj naseljivoj zoni, a možda je, s druge strane, obilje Crvenih patuljaka u našem kosmičkom susedstvu i odgovor na Fermijev paradoks (o kom ću, nadam se, pisati uskoro). Ostaje nam samo da i dalje usmeravamo naša istraživanja ka svekolikim manifestacijama prirode koje nas okružuju, jer nikada ne znamo gde se krije nova neverovatna informacija koja će potpuno preokrenuti naše viđenje svemira kome pripadamo.

Izvorni članci:
Astrobiology Magazine
ESO 

Istina ili Mit?

Mit. A, radi se o teoriji koja postaje sve popularnija, sudeći po mnoštvu knjiga koje se ponovo štampaju, kao i ogromnom broju emisija koje su sve češće, posebno u izdanju History-a. Radi se o teoriji o Drevnim astronautima.
Početke ovih verovanja ne mogu tačno odrediti, ali svakako su postali značajnije učvršćeni posle knjiga Kočije bogova ili Setva u svemiru- najpoznatijih dela Eriha von Denikena. Naime, radi se o pretpostavci da su vanzemaljska bića posetila Zemlju više puta u njenoj davnoj prošlosti, ali zbog čuvenog Klarkovog trećeg zakona (svaka dovoljno napredna tehnologija nerazdvojiva je od magije, grubo prevedeno), naši pretci su njih percipirali kao božanska stvorenja iz čijeg su prisustva stvorili mitologiju. Danas, mnogi zagovornici ove teze traže različite veze između naprednih tehnologija i starih civilizacija, odnosno, mitova koje su ostavili. Veze se traže kroz različite kulturološke fenomene koji postaju predmet različitih pseudonaučnih izučavanja.
Kroz prizmu ksenologije, moramo dodirnuti i ovu temu i dati određen odgovor na nju. Kako je jednom rečeno u emisiji Ancient Aliens u izdanju History-a, "Jedini način da dokažemo da nisu bili ovde, jeste da dođu i to nam sami kažu". Ipak, uprkos tome, verujem da postoji i daleko jednostavniji način da damo zadovoljavajući odgovor na ovo pitanje, a on se ne nalazi među zvezdama, već upravo u nama samima.
Po zagovornicima ove teze, naznake o dolasku vanzemaljskih letilica i njihovoj interakciji možemo pronaći u našoj biologiji, religiji, poznavanju svemira starih civilizacija i najzad, opisima vanzemaljske tehnologije. Obrazloženje ću, dakle, i sagledati iz ove četiri tačke.

1.Biologija i DNK

Zagovornici teorije o drevnim astronautima smatraju da je prelomni stupanj između majmunolikog čoveka  i Homo Sapiens Sapiensa dokaz o interakciji vanzemaljaca, s obzirom da ne postoji karika koja nedostaje. Zapravo, paleoantropološka izučavanja su pokazala postojanje ne jedne, već nekoliko karika- različitih oblika majmunolikih majmuna koji su naseljavali različite predele, patuljasti, srodni Pigmejima, zatim džinovski preci Neandertalskog čoveka, a tu su i varijacije azijskih tipova i još nekoliko "vrsta". Kako zagovornici objašnjavaju, referenca iz biblije "Bog je stvorio čoveka po svom obličiju" (parafraziram), pokazuje da su vanzemaljci pokušali da načine čoveka što sličnijeg njima. Ipak, sudeći po tome, vanzemaljci su se poprilično dugo zadržali, pretvarajući postepeno neka prastvorenja u čovekolike majmune, a potom kroz stadijume do onoga što smo danas. Takođe, to "obličije" ostaje tajnovito kako se čovek u svom DNK lancu ne razlikuje drastično od bilo kog drugog bića na planeti... Osim virusa, napomenimo zarad preciznosti.

2.Religija

Verovatno najčešće korišćena za potragu za različitim argumentima i dokazima. Tu je priča o Starozavetnom kovčegu (na nju ću se vratiti u poslednjoj tački), ali isto tako i priče o bogovima koji su se spustili sa neba. Kako je veliki deo ove priče jako usko povezan sa poslednjom tačkom, tu ću obrazložiti dosta detaljnije neke konkretne primere. Ovde ću samo ukazati na samo formalnu sličnost različitih religija. Naime, kao ljudska bića, delimo određenu zajedničku biološku pozadinu i naši umovi su napredovali, možda ne kroz vanzemaljske modifikacije, ali zato kroz sposobnost da razaznajemo svet oko sebe, opažamo ga na određeni način i veoma značajno, sistematizujemo kako bismo ga razumeli. Odatle, verujem, proističe formalna sličnost svih religija, dok se one u svojim detaljima dubinski razlikuju, po broju, obliku i nazivu božanstava, kao i po tipovima i načinima sprovođenja religijske prakse.

3.Poznavanje svemira starih civilizacija

Iako moram priznati da priča o vanzemaljcima koji podučavaju tehnološki nerazvijenu rasu deluje kao interesantan zaplet romana ili romantična ideja iz SF opere, postoji daleko racionalnije objašnjenje za to. Svi zagovornici teorije koji ne razumeju na koji način su naši pretci tako precizno izradili kalendare i poznavali toliko nebeskih tela treba da bar na nedelju dana, u cilju eksperimentalne provere, odu na mesto van gradskih svetala i posmatraju nebo iz dana u dan. Verujem da će ova eksperimentalna provera biti dovoljan pokazatelj.

4.Opisi starih tehnologija

Ovde bih izdvojio konkretne primere i njihovo obrazloženje. Ranije sam obećao da ću se vratiti na Starozavetni kovčeg, pa ću s njim otpočeti ovaj deo. Dakle, zagovornici objašnjavaju kako je starozavetni kovčeg zasigurno bio vrsta oružja i to radioaktivnog, kako opisi dodira kovčega pokazuju simptome radijacijske bolesti. Odgovora na to ima nekoliko. Za početak, postoji 60ak radioaktivnih elemenata koji nastaju u prirodi. Dalje, opisi uključuju plikove, opadanje kose i kože. Iako ovo donekle liči na uticaj smrtonosne radijacije, verujem da raspad tela jasno pokazuje na kulturološki fenomen. Kroz dodir običnog čoveka sa svetim predmetom, živ čovek poprima osobine mrtvog- raspada se. To je misaoni proces koji se neretko sreće i jednostavno ga objašnjava strukturalni pristup kulturološkim izučavanjima.
Slični odgovori su dati i na "kočije bogova", sem činjenice da su mogli da budu inspirisani prirodnim pojavama, a mistifikovani kroz parove čovek:bog - zemlja:nebo, tu je i mistifikacija vatre, kao potpuno razumljiv i veoma, veoma čest proces. Tragovi mistifikacije vatre protežu se i do danas i jasno su vidljivi i kroz neke savremene običaje, te stoga vatra u mitovima, sasvim spontano i razumljivo, dobija ključnu ulogu i povezivana je sa bogovima.
Ono što savremeni čovek greši jeste u učitavanju sebe u opise iz određenih mitova. Naime, možda se najčešće sreću "opisi" atomskih bombi. Ali, to je verovatno najveća greška od svih! Zašto? Samo zdravorazumski gledano, to što smo mi svesni razorne moći atomske bombe i posmatramo je kao vrhunac ubojitosti oružja, apsolutno ne znači da potencijalna napredna civilizacija koja poznaje antigravitaciju, put brži od svetolisti i slične nama nezamislive tehnologije, takođe koristi atomsku bombu! Zar možda ne bi patentirali nešto još razornije, a kraćeg trajanja, poput antimaterijske bombe?
Primeri su beskrajni, ali ni jedan ne izlazi van ove opšte kategorije. Ukoliko ima nekih koje nisam pomenuo, a čine se drugačijim, na njih ću rado odgovoriti.

Na kraju, iz teksta se jasno videlo da je ocena ove teorije bila negativna. Ali, šta to znači? I zašto je to značajno za ksenologiju? Prvo bih voleo da napomenem da nisu samo ove neopravdane pretpostavke zagovornika ono što ovoj teoriji ruši kredibilitet. Možda i više od njih, velika zamerka je nekoherentnost sistema koji zagovornici daju. Čak i da su sve činjenice tačne, to bi značilo da po pretpostavci zagovornika, bilo je toliko različitih čovekolikih vanzemaljskih civilizacija, radikalno drugačijih, sa neverovatno naprednim tehnologijama i oružjem koje i mi danas poznajemo ili možemo da zamislimo. I svi oni nisu imali međusobni kontakt, već su operisali u svojim izdvojenim zajednicama u nepravilnim intervalima, na najrazličitije misteriozne načine. Sam sistem teorija je nekoherentan i necelovit, i veoma često-kontradiktoran, a samim tim i, rekao bih, bez kredibiliteta. Ono što je značajno za ksenologiju jeste da ipak priznamo da sam koncept nije sulud. Naime, čak i dok naše sonde napreduju ka Marsu, ne možemo a da ne pomislimo šta bi se desilo da je crvena planeta ostala prekrivena vodom, a na njoj primitivan život. Da li bismo otišli tamo, da li bismo bili doživljeni kao bogovi? Pitanje jeste relevantno, i otvara i određene etičke dileme, a uz ogroman broj planeta koje čekaju negde skrivene, možda je taj scenario negde i postao istinit. Ali, ono što takođe moramo da učinimo jeste da priznamo da uz sva naša saznanja i analize, na našoj planeti to se nije dogodilo, i uz to priznanje, moramo se potruditi da još jednom razdvojimo pseudonauku od istinske nauke.

A Traveler's Guide to the Planets: Mars

A Traveler's Guide to the Planets je mini serija National Geographica o kojoj sam već jednom uopšteno pisao na ovom blogu, ali sam sada, gotovo dve godine od prvobitnog izdanja ponovo naišao na epizodu o Marsu, pa sam pomislio da bi u svetlu skorašnjih novijih otkrića koja su podigla zainteresovanost za crvenu planetu, kao i nove misije- planiranog sletanja Curiosity-a, mogao da napišem odvojenu recenziju ove epizode.
Slično i ostatku serijala, epizodu mogu da ocenim pozitivno, kao oslonjenu na prave naučne činjenice, bez neosnovanih spekulacija, iako su neki zaključci poprilično optimistični. Ipak, ne možemo ni to posmatrati kao negativnu stranu, zar ne? U istraživanju svemira, optimizam je jedno od neophodnih oruđa!
Koncept serije je takav da prikaže teškoće i mogućnosti puta na Mars, uz sve opasnosti i potencijalne benefite od takve misije. Za početak, serija odgovara na značajno pitanje- zašto bismo slali ljude na Mars? Sem nekih nenaučnih razloga, vezanih za urođenu nam radoznalost i želju za istraživanjem, postavlja se pitanje šta je to što čovek može, a robot ne. Obrazloženje se fokusira na dve tačke, kao prvo, mogućnost improvizacije na licu mestra koju naši roboti još uvek ne poseduju, a druga- zanimljiv podatak da ono što su roveri uradili do sada astronauti bi obavili za samo nedelju dana. Dakle, osnovni praktični razlozi ovakvog proširenja istraživanja su poboljšanje naših misija kako kvalitativno, tako i kvantitativno.
Pominje se i zanimljivo pitanje "povratka kući", odnosno, otvara se dilema o tome da li je moguće da je život zapravo nastao na Marsu, a potom je prenesen na Zemlju? Ili je proces bio drugačiji?

Svakako, ono što je svakako pozitivno je što je serija na dovoljnom nivou opštosti, ali i jednostavnosti, da svakoga može u tih sat vremena ili manje detaljno uputiti u osnove naših saznanja i dosadašnjih izučavanja crvene planete.
Posebno su interesantni delovi emisije o otkrivenom ledu i organskim jedinjenjima, kao i o istoriji postojanja vode, koja je izvesna i veoma zapanjujuća. Tu je i veoma značajna priča o ciklusu promene nagiba Marsove ose koja može imati neverovatne posledice na klimu planete.
Ono što je samo nagovešteno u emisiji jeste geološka aktivnost planete. Ogromni vulkani, veći od svih otkrivenih u Sunčevom sistemu su dokaz geološki bogate prošlosti, dok savremena posmatranja i haotično i oslabljeno magnetno polje pričaju potpuno drugačiju priču. Sama detekcija metana nije dovoljna da se uprkos svemu donese zaključak da je Mars možda geološki ili čak i biološki aktivan, bar ne u potpunosti, ali svakako ovo otkriće navodi nas na ovakav zaključak i postavlja pitanje prirode te smanjene aktivnosti.
Najzad, iz užeg ugla ksenoloških istraživanja, ova emisija je zaista dobar deo video-literature koji prikazuje jedan zaista drugačiji, nama stran svet, sa svim njegovim različitim osobinama i misterijama, kao i dosadašnjim otkrićima koja opet postavljaju više pitanja nego što daju odgovora. Ono što ova emisija najbolje čini jeste da nas navodi na razmišljanje, budi u nama onu istraživačku iskru, kao i večitu iskru radoznalosti koju čovečanstvo i dalje poseduje. Kroz priču o Marsovoj istoriji i njegovoj geološkoj i potencijalno, biološkoj prošlosti, saznajemo o neobičnim, drugačijim svetovima i njihovom potencijalu za život.
Ova emisija takođe pominje bitan koncept poligeneze života- ukoliko na Marsu pronađemo trag života, čak i izumrlog, ali potpuno drugačijeg, drugačije strukture, sa drugačijim ili čak nepostojećim DNK, to će biti znak da život u svemiru zaista nastaje gde god ima uslova.
Ono što ova emsija pokazuje u jednom širem planu jeste da je još jedna planeta našeg sistema nekada bila veoma bogata vodom. Uz saznanja o Veneri dolazimo do neverovatnog zaključka- tri od četiri kamenite planete u našem sistemu su imale, ili i dalje imaju vodu na svojoj površini. Šta nam to govori? Da voda, tečna voda, nije tolika retkost koliko smo smatrali, a obilje vode u ovom neverovatnom, ogromnom univerzumu, uz milione i milione zvezda samo nam daje dalji nagoveštaj i potstiče naša dalja razmišljanja o svim svetovima koji se kriju negde među zvezdama našeg neba.