Oblaci života

Rezultat simulacije- grafički prikaz očekivanog rasporeda oblaka na planeti koja je "gravitacijski zaključana" sa svojom zvezdom.

U velikom broju postova sam već pominjao neverovatnu evoluciju naše ideje o egzoplanetama i vanzemaljskom životu, od dugo prihvatane predstave o "retkoj Zemlji" i Sunčevom sistemu kao kosmičkom izuzetku, pre nego pravilu, preko različitih teorija o velikom broju negostoljubivih planeta i gotovo nepostojećim naseljivim, do današnjih, veoma optimističnih prognoza. Takođe, ono što se promenilo jeste što su zvezde M klase, crveni patuljci, iz fusnota stručnih knjiga dospeli do senzacionalističkih naslova. Naime, naša galaksija, Mlečni put, sastoji se od oko 300 milijardi zvezda, od čega su tri četvrtine upravo crveni patuljci (o kojima sam već ranije pisao).
Ove male zvezde, nevidljive golim okom sa Zemlje samom svojom orgomnom cifrom postaju dobri kandidati za život. Ipak, kao što sam pominjao u više članaka, oni imaju i mnoge mane- njihovu nestabilnost s jedne strane, i s druge, orbitalno zaključavanje planeta- sinhronizaciju rotacije i revolucije planete, tako da je jedna strana uvek okrenuta zvezdi, a druga je u večnom mraku. Štaviše, sa bilo koje tačke planete bi izgledalo kao da je sunce zamrznuto na nebu, uvek u istom položaju, a ukoliko bismo išli linijom ekvatora od dnevne strane, iz područja večnog podneva bismo se kretali ka uskom prstenu večnog zalaska, odnosno izlaska sunca, i najzad, do predela večnog mraka.
Ovakvo stanje uticalo bi, pre svega, na stvaranje velike temperaturne razlike između noćne i dnevne strane, brzih vetrova i mnogih drugih nepogodnosti za život, koje, uošteno uzev, sužavaju inače nestabilnu naseljivu zonu oko ovih varijabilnih zvezda.

 

Ali, novo otkriće, bazirano pre svega na simulaciji (nadamo se i potvrdi, kada Džejms Veb teleskop najzad bude završen!), pokazuje da je naseljiva zona čak i šira nego što se mislilo, a da temperaturne razlike uopšte ne moraju biti drastične.
Evo i zašto- kada bismo posmatrali temperaturnu mapu Zemlje, snimanu iz svemira, neki delovi planete poput Brazila ili Indonezije mogu izgledati hladno. I to je upravo zbog velike količine oblaka koji se formiraju iznad ovih delova.
Oblaci mogu imati dvostruku funkciju- zadržavajući zračenje (toplotno isparavanje) tla, mogu povećati temperaturu, isto kao što hladni, visoki i veoma reflektivni oblaci mogu efektivno snižavati temperaturu. Naučnici veruju da, ukoliko voda postoji, upravo do toga dolazi. Naime, dok voda iz okeana isparava, reflektivni oblaci se formiraju na velikim visinama, na taj način snižavajući temperaturu. Tako bi termalni snimak neke ovakve egzoplanete možda otkrio čak topliju noćnu stranu- zato što bi snimak dnevne strane zapravo pretstavljao hladne i reflektivne oblake. Iako bi temperaturna razlika postojala, drastična razlika bi bila smanjena, a uloga oblaka čini naseljivu zonu daleko širom nego što smo ranije mislili.
Dakle, oblaci ne samo što stabilizuju temperature na povšini, već i, kada su i oni uzeti u razmatranje, naseljiva zona je proširena, i to duplo! Sa novim vrednostima, širom naseljivom zonom i prosečnim brojem i rasporedom planeta oko M zvezda, trenutna cifra je da samo oko crvenih patuljaka orbitira oko 60 milijardi naseljivih svetova! I to su samo svetovi oko crvenih patuljaka, samo u našoj galaksiji! Sem ovog neverovatnog priliva optimizma u ksenološka istraživanja, saznanje da se oblaci uvek formiraju u atmosferama gravitacijski zaključanih planeta sa okeanima, dobili smo još jedan način potvrde postojanja tečne vode na površini udaljenih egzoplaneta. Ipak, za preciznije informacije i najzad, "opipljive" činjenice vezane za stvarne egzoplanete, neophodna je nova tehnologija koja će obezbediti preciznija merenja i posmatranja.

Izvori:

Universe Today
Space.com

Koje boje je HD189733b?

Čuvena temperaturna mapa planete HD189733b iz 2007. godine. Prva mapa bilo koje vrste koja se odnosi na planetu van našeg sistema.

Planeta HD189773b je već poznata onima koji su se zanimali za egzoplanete- to je vrući Jupiter, udaljen 63 svetlosne godine od Zemlje, u sazvežđu Lisice, i poznat je po čuvenoj temperaturnoj mapi, izrađenoj 2007 godine, i upravo ta mapa je prva koja se odnosi na planetu van našeg sistema. Sada, HD189733b je pionir u još jednom naučnom poduhvatu. Prvi put smo uspeli da izmerimo boju neke planete van našeg sistema. I, možemo se nadati da kada ovaj metod usavršimo, da će i sledeća otkrića, merenja manjih planeta u naseljivoj zoni dati isti rezultat- HD189733b je plava!
Pored toga, ova planeta nije ni nalik na Zemlju, i mada nije stopostotno sigurno, veruje se da njena boja ne potiče od vode i specifičnih uslova atmosfere, već pre od staklenih čestica koje se formiraju u njenoj atmosferi pri ogromnim temperaturama kojima je izložena. Ova planeta je oko 1.16 puta masivnija od Jupitera i oko 13% veća, ali se nalazi toliko blizu svoje zvezde da se njena prosečna temperatura kreće od 1066 stepeni celzijusa do 1260. Godina na HD189733b traje samo 2.2 zemaljska dana! Vetrovi na ovoj planeti duvaju brzinom od oko 7000Km/h, noseći komadiće vrelog stakla. Dakle, ova planeta, pored boje, uopšte ne liči na našu, i veoma je negostoljubiva za život, kakvim ga poznajemo ovde, na Zemlji.
Ali, kako je tim naučnika uspeo da izmeri boju planete koji ne može čak ni direktno da vidi?

Ilustracija, kako bi HD189733b mogla da izgleda kada bismo je videli direktno.

Posmatrajući svetlost koja se odbija od planete, naučnici su zapravo posmatrali promene u spektru celog sistema, čekajući da planeta zađe iza zvezde. U trenutku kada je nestala sa vidika, plavi deo spektra je opao za jedan procenat, dok su druge boje ostale konstantne. Na taj način, zaključeno je da bi, kada bismo je posmatrali direktno, planeta izgledala plavo.
Mada konkretna planeta nije od prevelikog značaja kada govorimo o potrazi za vanzemaljskim životom, ono što je najznačajnije jeste činjenica da smo na putu ka usavršavanju tehnika za posmatranje dodatnih, do sada skrivenih karakteristika egzoplaneta. Precizne informacije o boji, ili preciznije, refleksiji svetlosti, kada potiču s manjih planeta iz naseljive zone mogu nam dati neverovatne podatke- postojanje vodenih površina, odnos vode i kopna, oblake u atmosferi, a čak postoje i neke studije koje, mada su tek u nastajanju, čine se vrlo osnovano i obećavajuće, da upravo preciznim merenjem refleksije svetlosti, ali i manjih temperaturnih razlika možemo utvrditi postojanje vanzemaljskih gradova. Najzad, upravo ovi skromni koraci, od određenja boje gasovitih džinova, pa dalje, kroz usavršavanje, do očekivanih izračunavanja odnosa boja na manjim planetama, polako se krećemo i ka jednom od snova svakog ksenologa i entuzijaste za ova pitanja- otkrivanja grupisanih mreža svetala na noćnoj strani neke udaljene planete.

Izvori:


Space.com
Wikipedia

Gliese 667C

Potencijalni stanovnici novootkrivenih planeta mogli bi da na svom nebu posmatraju ne jedno, već tri sunca!

Juče, 25og juna, neverovatno novo otkriće je dospelo u javnost. Međunarodni tim naučnika, među kojima je i Mikko Tuomi, naučnik čije se ime vezuje za poprilično veliki broj novih otkrića vezanih za egzoplanete, saopštio je da zvezda Gliese 667C, najhladnija u trojnom sistemu, u svojoj naseljivoj zoni ima ne jednu, već tri potencijalno naseljive planete. Ovo je unikatan slučaj i novi rekord- jedini drugi sistem u kom postoje tri planete koje grubo određeno spadaju u naseljiv zonu jeste naš sistem (Venera, Zemlja i Mars posmatrane iz nekog drugog sistema mogu izgledati kao da su sve tri potencijalno naseljive).
Oko ove zvezde ukupno orbitira čak šest otkrivenih planeta, a postoji mogućnost nepotvđene sedme. Gliza 667C nalazi se na oko 22 svetlosne godine od Zemlje i zvezda je M klase, odnosno, spada u tip crveni patuljak. Tim koji je izučavao ovaj sistem u European Southern Observatory, koja se takođe sve češće vezuje za nova i revolucionarna otkrića "egzoplanetologije", saopštio je da su sve tri planete naseljive zone superzemlje- planete manje od Neptuna, ali veće od naše planete. Kada bismo poredili ovaj sistem sa našim, zbog daleko manje mase (a, time i temperature) Glize 667C u odnosu na Sunce, sve tri planete nalaze se unutar orbite Merkura.
Pitanje da li život postoji na nekoj od ovih planeta je pitanje koje za sobom povlači još dva na koja nemamo precizne odgovore- da li je život uopšte moguć oko visoko varijabilnih zvezda M klase sa svojim brojnim nedostatcima, i najzad, da li su superzemlje jednako pogodne za život kao i njihovi manji planetarni rođaci? Ova pitanja još su otvorena, ali to ne umanjuje ovo otkriće. Naime, statistika se još jednom popravila, i ne mogu odoleti iskušenju da još jednom pređem preko evolucije naše misli o drugim planetama- od teorije "retke Zemlje" koja je predviđala da su planete retkost i pre ekscentričnost nego pravilo, do niza otkrića koji se završio otkrićem da gotovo svaka zvezda vrlo verovatno poseduje planetarni sistem (sada otkrivamo da se planete formiraju čak i na za to najnepogodnijim mestima- u gusto zbijenim jatima zvezda- klasterima, ili oko pulsara). Sada, čini se da kako naša tehnika otkrivanja drugih svetova napreduje (i kako prelazi iz senzacionalističko-profiterske politike saopštavanja otkrića i manipulacije činjenicama koju je praktikovala NASA u okrilje naučnog sveta ESAe), broj otkrivenih planeta je sve veći što ukazuje da ne samo da svaka zvezda vrlo verovatno ima razvijen sistem od bar nekoliko planeta, već da nije isključena mogućnost ni da bar neki broj zvezda ima u svojim sistemima više od jedne naseljive planete. Gde će nas dalje odvesti naš napredak u tehnologiji, nauci, ali i civilizacijski napredak i prihvatanje značaja ovog pitanja (mada je to još daleko, sa današnjim rasporedom 'snaga') ostaje još jedno otvoreno pitanje.

Grafički prikaz planetarnog sistema oko Glize 667C

Kako bi život na nekoj od planeta Glize 667C izgledao? Pod pretpostavkom da su superzemlje dovoljno male mase da ostanu čvrste, dakle, više nalik na Zemlju nego na Neptun, vegetacija na njima verovatno bi bila dosta tamnija nego na Zemlji, možda čak i crna, kako bi uhvatila energiju infracrvenog spektra, koja je dominantni vid odašiljanja energije crvenih patuljaka (na zvezdama G klase, poput Sunca, to je vidljiva svetlost). Na nebu ovih planeta nalazilo bi se ne jedno, već tri sunca, jedno najveće sa uobičajenim ciklusom dana i noći, i još dva manja, sjaja našeg punog meseca, jasno vidljive i tokom dana i noći. Njihovi ciklusi verovatno bi bili složeniji i zavisili bi od gravitacione interakcije Glize 667C i njenih suseda. U slučaju razvoja kompleksnijeg, recimo, životinjskog života na nekoj od ovih planeta, bića koja bi evoluirala verovatno bi bila masivnija, snažnija, sa gušćim kostima, možda čak i nešto niža, ili zdepastija, preciznije, u odnosu na Zemaljski živi svet, jer bi morala da evoluiraju tako da žive u svetu snažnije gravitacije nego mi. Najzad, čak i ako su ove planete negde na pola puta između Zemlje i Neptuna- sa gustim, širokim atmosferama i manjim kamenitim jezgrima, mogli bismo da zamislimo bića sposobna da se kreću kroz tu atmosferu, lagani letači-plivači koji bi život provodili u gustim slojevima ovog vanzemaljskog neba.
Najzad, možda baš sada, neko na tim planetama okreće svoje teleskope ka nama i razvija slične spekulacije o nekim višim, lakšim, neobičnim bićima, adaptiranim za uslove tako neobično niske gravitacije, one koju mi nazivamo 1G. Mnoga pitanja ostaju otvorena, a ovo otkriće pokrenulo je lavine novih spekulacija koje će, nadam se, imati što jači odjek u naučnim, ali i ne-naučnim krugovima, pokrećući nas kao civilizaciju, kao čovečanstvo, kao Zemljane, da pogledamo ka zvezdama i najzad se, nešto odlučnije, uputimo ka njima. I pored gotovo neshvatljive veličine, starosti i očekivanog života svemira, ostaje činjenica da je svaki dan podređen ratovima, nejednakostima, imperijalizmu i kapitalizmu nepovratno izgubljeno vreme, energija i resursi koji su nas mogli povesti bliže našem mestu u svemiru, a umesto toga, poveli su nas bliže našoj pretećoj propasti. Zato, svako ovo otkriće ima višestruku vrednost- pored neverovatnog saznanja o našem svemiru i o našem mestu o njemu, verujem, ili bih bar voleo da verujem, da svako ovakvo saznanje pokreće ljude da se prenu iz autodestruktivnosti i shvate da mi nismo stvorenja profita, kapitala i nasilja, već bića koja su se posle miliona godina evolucije probudila u jednom kutku svemira, opremljena radoznalošću i moćnim saznajnim aparatom koji će ih povesti ka zvezdama- neverovatnim, oduvek mističnim svetlima na nebu koja su, sada znamo, sačinjena od iste supstance od koje smo mi, od koje je ceo ovaj svemir. Nadam se da će nas ovakva otkrića potstaći da prihvatimo tu kosmičku vezu i otisnemo se u noćno nebo, u večnoj potrazi za saznanjem koja nam je prirođena koliko i sama egzistencija.

Izvori:


Space.com

Mars- Zemlja pre Zemlje?

Mozaik Marsa, sastavljen od slika Vikinga 1 iz 1980

Jedna kratka, ali veoma značajna vest od 19. juna ove godine. Sa novim analizama koje je sproveo rover Spirit, naučnici su dobili još materijala za analizu, ovog puta, za pokušaj komparacije sastava meteora koji su snažnim udarima "otkinuti" od Marsa i odbačeni na Zemlju i uzoraka koje je Spirit analizirao.
Neočekivano, čini se da su uzorci koje je Spirit analizirao u krateru Gusev bogatiji niklom od meteora. Precizno, procenat nikla u njima je oko pet puta veći.
Naučni tim sa Oksforda koji je vodio ovo istraživanje zaključio je da pored ove razlike, oba uzorka odgovaraju onome što bi se očekivalo od kamena koji poreklo vodi iz Marsove unutrašnjosti. Moguće, manje verovatno objašnjenje je da svi meteori potiču, neobičnom koincidencijom, iz regije Marsa koja nije bogata niklom, dok su analize vršene upravo u područijima koja imaju znatno viši procenat nikla. Daleko logičnije objašnjenje jeste da je jedna vrsta kamena formirana u sredini bogatoj kiseonikom što je uticalo na njihov specifičan hemijski sastav.
Ono što je posebno neobično jeste starost ispitivanih uzoraka. Dok su meteori relativno mladi (oko 180 do 1440 miliona godina starosti), uzorci sa površine pokazuju daleko veću starost (oko 3700 miliona godina). Ovo nedvosmisleno ukazuje na prisustvo kiseonika u daljoj prošlosti Marsa koji je potom nestao. Naučnici objašnjavaju, u svetlu ovih saznanja, sastav uzoraka procesom poznatim kao subdukcija- proces tokom kog se u unutrašnjosti planete, geološki materijal "reciklira" da bi kasnije ponovo bio izbačen na površinu erupcijama vulkana.
Ovo ukazuje da je u daljoj prošlosti Marsa (4000 miliona godina) atmosfera bila veoma bogata kiseonikom, te su kiseonikom bogata jedinjenja, dospevši geološkim procesima u unutrašnjost planete, bila reciklirana, izbačena vulkanima na površinu i najzad, 4000 miliona godina kasnije, analizirana od strane naših rovera. Meteori, mlađeg datuma, formirani su kada je kiseonik "izvlačen" sa planete (mada postoji nekoliko dominantnih teorija, o pitanju kako je Mars izgubio atmosferu još se debatuje), tako da njihov hemijski sastav nema isti "potpis".

Čuveni meteor ALH84001, pronađen na Antarktiku. Pod elektronskim mikroskopom, na njemu su pronađeni fosili nečega što liči na bakterije. Mada poznajemo tehnologiju (ili bar jedan deo nje) koja bi mogla da da finalan odgovor na pitanje biološkog porekla fosila, trenutno nema ulaganja koja bi omogućila konstrukciju instrumenata dovoljno preciznih za ovaj zadatak, dok su neke od neophodnih tehnologija i dalje samo neispitani, ponekad i ne potpuno dovršeni koncepti.

 Posebno je zanimljiva činjenica da se sve ovo dešavalo davno pre nego što je Zemlja imala svoju atmosferu (Zemljina atmosfera kakvu danas znamo stara je 2500 miliona godina, dakle 1500 miliona godina mlađa od atmosfere Marsa). Štaviše, kada se saberu sva novija saznanja o Marsu, čini se da je on milionima godina pre Zemlje bio planeta mnogo nalik na Zemlju danas- topao, vlažan, zasićen kiseonikom.
Ali, ovo postavlja još jedno zanimljivo pitanje. Izvor kiseonika na Zemlji u ogromnom procentu sa biljke, a nekada su to bile zelene alge i druge vrste jednoćelijskih organizama koji su u svojim metaboličkim procesima oslobađali kiseonik. Iako u konkretnoj studiji naučnici ne spekulišu o tome, postoji mogućnost da je milionima godina pre naše planete, Mars bio naseljiva planeta našeg sistema. Ali, da li je bio više nalik Zemlji nego što slutimo? Da li je Mars bio istinska Zemlja pre Zemlje, 1500 miliona godina pre Zemlje, sa kiseonikom, vodom, toplom temperaturom i možda, životom? Ostaje da se vidi.

Izvori:
Science Daily

Oktobar 2014: Istorijski trenutak?

Kolaž nekoliko slika iz projekta Digitized Sky Survey 2. Najveća zvezda je Alfa Kentauri, mada na ovoj slici izgleda veća no što je u stvarnosti, što je posledica rasejavanja svetlosti na sočivu teleskopa.

Veoma je lepo zamišljati kako će ksenologija izgledati za sto, dvesta godina, ili više. Kada razmišljam o tome, posebno me privlači ona dalja budućnost. Pod optimističkom pretpostavkom da ćemo razviti warp pogon ili neki drugi način putovanja brži od svetlosti, ksenologija može postati jedna od najznačajnijih nauka na svetu, podeljena u ksenolingvistiku, ksenosociologiju i mnoge druge. Mogu da zamislim stvaranje ogromnih baza podataka, Seganove Enciklopedije Galaktike!

Ali, danas, u skromnom 21om veku, sa teretom kapitalizma i drugih nazadnih civilizacijskih tekovina kojih se jhoš nismo oslobodili, ksenologija je više hobi. Interesovanje za nešto tamo koje se oslanja na traženje mogućnosti da se novi deo slagalice otkrije posebni putem. Pioniri ksenologije, a tu mislim na astrofizičare, astronome, inžinjere, biologe i druge naučnike koji doprinose svojim radom ovom polju, to su ljudi neverovatne dovitljivosti i entuzijazma, oni među nama koji su zadržali kroz ceo život sklonost ka postavljanju najdubljih pitanja svake večeri kad pogledaju u noćno nebo.
Tehnologija koju danas posedujemo nije dovoljna za precizna merenja, a kamoli pouzdane potvrde o prisustvu ili odsustvu vanzemaljskih civilizacija. Zbog toga, sve što nam može pomoći da napravimo korak dalje i ostvarimo preciznije merenje je od velike pomoći. A, ti koraci zavise od dovitljivosti entuzijasta i prilika koje nam priroda pruža, jer za političare i ostale koji određuju na šta se naši globalni resursi troše, ovo smatraju niskim prioritetom.
Zbog toga, oktobar 2041 i februar 2016 će biti značajni datumi jer će omogućiti precizno merenje mase nama najbližeg stelarnog suseda, Proxime Centauri, ali i precizno potvrđivanje postojanja ili odsustva planeta u orbiti oko nje. Ovo istraživanje će nam, dakle, dati do sada neviđenu količinu ekstremno preciznih podataka o samoj zvezdi, ali i, možda, će nam pretstaviti našeg najbližeg planetarnog suseda, za kog do sada nismo ni znali.

Objašnjenje gravitational lensing metoda pronalaska egzoplaneta. Kliknuti za uvećanje.

Ovi datumi su bitni zato što će tada iz ugla Zemlje, Proksima Kentauri preći preko neke udaljenije zvezde. Zbog gravitacionog delovanja Proksime, svetlost pozadinske zvezde biće savijena, kao kroz lupu. Taj fenomen naziva se gravitational lensing, i prihvaćena je metoda za pouzdanu potragu za egzoplanetama. Dakle, merenjem savijene svetlosti, dobićemo precizne informacije o masi i gustini Proksime Kentauri. Promene u tom procesu i sitne nepravilnosti mogu ukazati na postojanje egzoplanete, a beleženje i analiza nepravilnosti mogu dati precizne podatke o masi i orbiti planete. Ovaj metod može nam dati podatke o planeti koja se nalazi na udaljenosti od 4AU (astronomical units- 1AU je udaljenost Zemlje od Sunca, odnosno149.597.871Km). Kako je Proksima Kentauri zvezda M klase, ona je manja i hladnija od Sunca, tako da i potencijalno naseljiva planeta mora da orbitira na razdaljini manjoj od 1AU. Proksima se nalazi na 4.24 svetlosnih godina od Zemlje i to je čini nama najbližom zvezdom. Ukoliko se potvrdi postojanje naseljive planete oko ove zvezde, to će zaista biti istorijski datum jer bi potencijalna radio komunikacija trajala samo oko 9 godina (od slanja poruke, do prijema odgovora) što je daleko kraće nego za mnoge druge zvezde i može se odvijati u toku prosečnog ljudskog života. Ali, sem toga, ukoliko dalji razvoj svemirske industrije stvori daleko brže letilice, Proksima Kentauri bi bila naša prva izvansolarna destinacija.

Ipak, ukoliko planeta bude potvrđena, naćiće se mnogi koji će se protiviti pokušaju komunikacije. Tu bih pomenuo drugu bitnu dužnost ksenologa, ili da se izrazim šire, svih onih koji veruju da naša civilizacija treba da proširuje svoja znanja i svoje vidike, da napreduje i u slučaju otkrića drugih civilizacija uspostavi kontakt, i nastavi da kroz razmenu informacija uči o kulturama koje nismo mogli ni da zamislimo, o osobenostima evolucije na nekom drugom mestu, o svemu što jedan takav međucivilizacijski kontakt može da ponudi. Svi mi koji se osećamo tako, imaćemo dužnost i da ragujemo i potenciramo promene koje će naš svet pokrenuti u tom pravcu i koje će zaustaviti one koji će pokušati da ovaj proces sabotiraju. Sem klerikalnog vrha i religijskih fanatika, otpor pokušaju komunikacije doćiće, zasigurno, od velikih kapitalističkih imperija, poput SADa.
Naša dužnost će biti da javno obrazložimo odsustvo svake opasnosti prilikom započinjanja interstelarne komunikacije jer, naime, veoma je jasno da destruktivna priroda civilizacije ne dozvoljava njen napredak, a posebno ne napredak koji bi doveo do razvijanja značajnih tehnologija svemirskog putovanja i svemirskog osvajanja. Uzmimo primer jedine space faring civilizacije koju znamo- Zemaljske Zapadne civilizacije. Od sletanja na Mesec je proteklo pola veka, a naša istraživanja svemira traju i mnogo duže. Ipak, primećuje se stagnacija. Prosto, velike imperije Zapada, prihvatajući kapitalizam i imperijalizam, okreću lica od civilizacijskog progresa, pa samim tim, svi resursi neophodni za istraživanje svemira preusmeravaju se na tehnologiju ratovanja i na neokolonizaciju država trećeg sveta radi eksploatacije prirodnih bogatstava. Kapitalizam nije dalekosežna ideologija. Kapitalizam živi od danas za sutra, kroz eksploataciju, za najsebičnije i najegoističnije ciljeve. Svemirska industrija sve više teži da poprimi oblik zabave, oblik turizma, i eksploatacije resursa iz naše "okoline", asteroida. Čak i to napreduje sporo jer eksploatacija cveta na Zemlji i još je ostalo dovoljno resursa za prisvojiti. Imperijalističke tendencije mada deluju globalno, zapravo su veoma ograničene i smeštene u kratak vremenski okvir i u kratke, egoistične uspehe. Širenje kroz svemir ostaje uvek u zapećku, sve dok širenje vojnim putem i stvaranjem ekonomsko-političke zavisnosti ostaju u prvom planu. Dakle, da nije bilo kapitalizma, da nije bilo Vijetnama, Laosa, Kambodže, Koreja, Libije i drugih "mirovnih" misija, već da su svi resursi odlazili su svemirsko istraživanje, gde bismo danas bili? Jasno je da svemirski razvijena civilizacija mora da prevaziđe svoje (auto)destruktivne sklonosti i razvije etički kod. Dakle, šanse da je civilizacija tehnološki napredna i destruktivna su gotovo nepostojeće.

Druge civilizacije, ukoliko su ostvarile napredno poznavanje svemira i tehnologija putovanja velikim brzinama, morale su da prođu kroz "tehnološku adolescenciju", kako ju je nazvao Karl Segan, odnosno, morali su da napuste (auto)destruktivne tendencije i uspostave stabilno, napredno društvo.

S druge strane, postoji i strah od uticaja ovakvih vesti na narodne mase. Gubitak sakralnog autoriteta koji bi možda usledio je veliki problem za mnoge pretstavnike viših klasa koje se upravo na sakralnu legitimizaciju vlasti i oslanjaju. S druge strane, možda je upoznavanje jednog naprednog, progresivnog, miroljubivog, nekapitalističkog i nemilitantnog razvijenog društva veća pretnja od osvajača jer može biti pokretač revolucije i promene stava prema civilizacijskoj organizaciji na Zemlji. Bilo kako bilo, jasno je da savremeno civilizacijsko uređenje vodi samo stagnaciji progresa, istokao što je jasno da taj progres neminovno vodi među zvezde. Mi, ksenolozi, svih profesija, opredeljenja, nacionalnosti, moramo delovati zajedno. Upliv političkog koji dovodi do stagnacije i regresa je nedopustiv i mi moramo biti oni koji će delovati da se podigne svest o povezanosti civilizacijskog napretka i političko-ekonomskog uređenja, i da se zaustavi pokušaj nekolicne dobro obučenih ljudi da odlučuju u ime ne samo svih stanovnika Zemlje, već i u ime civilizacije koja će se jednom iz korena koje smo mi postavili razviti.

Izvori:
Space.com
Wikipedia

Okeani spoljnog sistema

Jupiterov mesec Europa, na ovoj slici sa pojačanim bojama, da bi se primetio ružičasti pigment za koji se pretpostavlja da se sastoji od organskih jedinjenja. Pukotine na kori nastaju osled orbitalne rezonance i njenog delovanja na koru koja se nalazi na globalnom okeanu tečne vode.

Sećam se, ne tako davno, pre desetak, petnaest godina, kada sam bio klinac, priča o vodi negde drugde u svemiru bila je nešto potpuno u domenu SFa. Kao što i danas znamo, na našoj planeti je nemoguće pronaći sterilnu kapljicu vode, ako nije veštački sterilizovana. Zbog toga, potencijal otkrića vode negde drugde (Mars je tada bio omiljeno poređenje) značilo bi i sigurno otkriće vanzemaljskog života.

Zbog toga, vesti o Europinom okeanu, zapremine veće od svih Zemljinih, bile su nešto što je naišlo na mnogo skepticizma, ali kada je prošlo test naučnosti i istinitosti, prihvaćeno je kao neverovatno otkriće. Ali, Europa nije usamljena. Saturnov mesec Enceladus je takođe pokazao znake postojanja podzemnog (ili podlednog bi možda bio bolji izraz) okeana, ali i neverovatne geološke aktivnosti- erupcije ogromnih mlazova ledenih čestica, smrznute vodene pare i organskih jedinjenja.
Uprkos ovome, Europa je ostala bolje proučavana, a kako je upravo ona moj lični favorit za postojanje vanzemaljskog života u našem sistemu, nestrpljivo sam čekao sve vesti, čitajući u međuvremenu sve što dođe pod ruku, između ostalog i fenomenalnu knjigu Europa: The Ocean Moon od Ričarda Grinberga. Bilo je jasno da je postojanje tečne vode, dakle, tečnog okeana, neophodno za mešanje organskih jedinjenja radi stvaranja života. A, da bi voda ostala u tečnom stanju na tako velikoj udaljenosti od sunca, neophodno je prisustvo nasilnih geoloških procesa koji stvaraju dovoljnu količinu toplote da vodu održi u tečnom stanju. Zbog toga, slično Raminom moru, u SF knjizi Artura Klarka "Rama", Europa se topi od dna, naviše, nasuprot smrznutim delovima Zemljinog okeana. Za ove udaljene svetove, toplota ne dolazi sa neba, već iz unutrašnjosti.

Enceladus, Saturnov mesec, na ovoj slici su ohvaćeni mlazevi tečnosti koje često izbacuje, doprinoseći tako stvaranju jednog od Saturnovih prstena, E prstenu za koji se veruje da je sada sastavljen najviše upravo iz Enceladusovih "kriovulkanskih čestica".

Mehanizam stvaranja ogromne količine geotoplote je identifikovan kao orbitalna rezonanca. Naime, Europa, a i Enceldus se nalaze u čitavoj menažeriji meseca gasovitih džinova, usklađeni tako da kroz svoje eliptične orbite, ulaze u rezonancu s drugim mesecima i planetom, a potom izlaze iz nje. Ovaj proces dovodi do periodičnog i cikličnog sabijanja i izduživanja meseca, a rezultat toga je trenje i generisanje ogromne količine toplote u unutrašnjosti meseca, koja održava okean tečnim.
Paralelni grebeni Europe su bili tell-tale sign postojanja okeana, a Enceladus je bio još upečatljiviji sa svojim gejzirima. Ali, u spoljašnjem sistemu, postoje desetine drugih smrznutih meseca, poput Ganimeda ili Saturnove Dione. Ipak, do sada, postojanje okeana ispod njihovih kora je bilo čista spekulacija.
Ali, sada, Kasini je uočio upravo na Dioni planinski lanac, nazvan Janiculum Dorsa koji izgleda kao dug, pravilan uzdignut ožiljak na površini meseca. Sumnjajući da je ovo dokaz nekadašnje geološke aktivnosti, letilica Kasini je usmerila pažnju na ovaj mesec, otkrivajući ubrzo jedva primetan mlaz čestica, kao deset puta umanjenu verziju Enceledusovih erupcija. Ovo je ukazalo na to da je Diona ne samo bila, već je i dalje u nekoj meri geološki aktivna, a ispod svoje površine može imati, ako ne pravi okean poput onog koji se očekuje na Europi, onda bar gusti, polusmrznut, pomalo nalik na dopola istopljen sneg.

Janiculum Dorsa, planina-spomenik geološkoj aktivnosti Dione.

Najzad, čini se da su podzemni okeani poprilično česti u spoljašnjim krajevima Sunčevog sistema. Ovo je postavilo još jedno zanimljivo pitanje- ukoliko su okeani uspeli da se održe na ovim mesecima, da li su zaleđeni svetovi iza Neptuna uspeli da postignu nešto slično? Da li je sistem planetoida Pluton-Haron uspeo da "upadne" u takvu gravitacijsku interakciju koja može omogućiti dovoljno trenja u kori da održi podzemni okean?
Kakav god da je odgovor na to pitanje, ostaje jasno da je voda veoma česta u Sunčevom sistemu, što znači, verovatno i prilično česta u galaksiji, ili bar neposrednom stelarnom susedstvu. Tragovi vode otkriveni su u polarnim kraterima Merkura, u vodenoj pari atmosfere Venere, u atmosferi, okeanima i biosferi Zemlje, u tragovima gline i geologiji Marsa, ispod okeana Jupiterovog meseca Europe, Saturnovog Enceladusa i Dione. Ako je u našem sistemu voda uspela da se zadrži svuda gde se mogu naći čak i najneočekivaniji uslovi za to, i ako je bila prisutna svuda gde su naši roveri i teleskopi dospeli, to može samo da ukaže da voda nije retka, već naprotiv, veoma česta u svemiru. Implikacije koje ovo ima su neverovatne i prilično jasne- ako je naš sistem obdaren ogromnim količinama ovog dragocenog jedinjenja, zašto to ne bi bio slučaj i sa svim drugim svetovima koje sada polako otkrivamo, praveći prve korake sa površina naše planete ka zvezdama.

Izvori:

Universe Today
Space Industry News

Mars- Novi koraci ka otkriću

Opportunityev pogled na krater Endeavour

 Poslednjih nekoliko članaka koje sam pisao na temu Marsa obično su imale u svom centru Curiosity- rover koji na Mars stigao prošle godine, uz mnoštvo obećanja i kasnijih kontroverzi, povezanih sa NASAinom senzacionalističko-komercijalističkom politikom rada. U celoj pomami oko priča o nekim ogromnim specifičnostima i kvalitetima Curiositya, pažnja je potpuno skrenuta sa prethodna dva velikana istraživanja crvene planete- Spirit i Opportunity, dva "blizanca" koja su od januara 2004. preneli ogroman broj novih i značajnih otkrića vezanih za Mars, i tako postali miljenici naučne javnosti. Misija koja im je poverena je završena i produžena je nekoliko puta, kvarovi su slučajnošću dovodili do ogromnih otkrića, ali ta priča se za Spirit završila  nakon 21.6 puta duže misije od planirane, prvog maja 2009., kada se zaglavio u mekanom tlu i izgubio mogućnost da se izvuče. Rover je nastavio da funkcioniše kao stacionarna istraživačka stanica do 22.marta 2010., kada je komunikacija prestala i od tada, slavni rover je "nasukan" i izgubljen negde na crvenoj planeti.
Njegov "blizanac", Opportunity, nastavio je da funkcioniše do danas i sada nam donosi novo značajno otkriće- još jednu potvrdu da je Mars bio vlažniji u prošlosti, i to ne u smislu retkih barica vode, već mnogo više nalik na sadašnju Zemlju.

Ispitivana formacija i kamen Esperance na sredini slike gore

Naime, obavljajući deo svoje produžene misije, Opportunity je naišao na interesantnu kamenu formaciju, stariju od svih koje je ranije ispitivao, i usmerio pažnju instrumenata na jedan deo formacije, nazvan Esperance. Naime,čini se da je voda koja je tekla kroz pukotine (i možda preko) ovog kamena bila najpogodnije do sada otkriveno mesto za život na Marsu. Kako naučnici navode, na ovom mestu je bilo ne samo dovoljno vode da se formira glina koja je pronađena, već i dovoljno vode da dovede do disbalansa i uklanjanja nekih jona, stvarajući tako jedinstvenu hemijsko-fizičku strukturu koja priča priču o nekada daleko dostupnijem i gostoljubivijem Marsu.
Ovo otkriće je veoma bitno jer je do sada Opportunity imao manje sreće, otkrivajući uglavnom kisela mesta, na kojima ph vrednost okruženja čini prošli život slabo verovatnim. Zbog toga, kada je Mars Reconnaissance Orbiter otkrio ph neutralnu glinu u Endeavour krateru, Opportunity je bio preusmeren tamo, gde je pronašao najpogodnije mesto za nekadašnji život na Marsu- najveće otkriće ovog rovera, ali možda i cele misije do sada.
Ali, priču o Marsu pričaju i istraživanja ovde na Zemlji. Kao što je poznato, kada govore o potencijalnom životu na radikalno drugačijim mestima, astrobiolozi i drugi naučnici često koriste analogiju sa ekstremofilima- organizmima koji naseljavaju radikalna okruženja ovde, na Zemlji. Zbog toga, istraživanje mesta na Zemlji sa fenomenom permafrosta- stalno zaleđenog zemljišta, može pružiti značajan uvid u mogućnost savremenog života na Marsu. Tako je otkriće vrste bakterije na kanadskom ostrvu Ellesmere ponovo pokrenulo debatu o savremenom životu na Marsu. Naime, ova vrsta bakterija preživljava u smrznutom zemljištu, u vodenim "venama", na oko -15 stepeni celzijusa. Zbog saliniteta, voda ostaje u tečnom stanju čak i do temperature od -25 stepeni celzijusa, koju ove bakterije takođe preživljavaju specifičnim adaptivnim mehanizmima koji su rezultat miliona godina evolucije.

Pronađena bakterija- ekstremofil, Planococcus halocryophilus

Ovo nije prvi put da otkrivamo život na veoma hladnim mestima, neke vrste drugih bakterija, gljivica i algi koje su otkrivene ispod večnog leda Antarktika i Sibira, u istom rasponu temperatura i svi ti organizmi imaju jedinstvene i slične adaptacije- poput sporijeg metabolizma, prirodnog "antifriza" i adaptacije na viskozniju strukturu tečnosti. Činjenica je da je život na Zemlji nastao i adaptirao se na mnoge promene, i na mnoge sredine, popunjavajući gotovo svaku kap vode u prirodi nekim oblikom života. Biosfera naše planete je jedan fascinantan sklop zapanjujuće složenih organizama koji su savladali neverovatne izazove da opstanu. Sada, kada znamo da je i Mars nekada bio veoma više nalik na Zemlju, pitanje adaptacije tadašnjeg života na sadašnju hladnu pustinju crvene planete postaje od sve većeg značaja i njegov konačan odgovor može pretstavljati jedan od odlučujućih koraka u našem civilizacijskom razvoju i spoznaji sveta kog smo deo.

Izvori:
Space.com
Space.com [2]
Wikipedia
Wikipedia [2]
UniverseToday