Sto milijardi planeta

Kliknite na sliku za uvećanje

Kakav način da se započne 2012. godina!
U procesu pisanja ovog bloga koji sada traje skoro godinu dana, imao sam priliku da napišem nekoliko prikaza novih i zapanjujućih vesti, sitnijih, ali značajnih otkrića i nekoliko recenzija interesantnih sadržaja iz xeno tematike. Ipak, u toku tog procesa, verujem da je malo otkrića koja mogu da se mere sa ovim.
Dvanaestog januara ove godine, međunarodni tim naučnika prezentovao je rezultate šestogodišnjeg izučavanja ESOe (European Southern Observatory) i kolaboracije PLANET (Probing Lensing Anomalies NETwork), OGLE (Optical Gravitational Lensing Experiment), uz pomoć Stephen Kane-a iz NASAinog Exoplanet Science Institute at the California Institute of Technology in Pasadena, Calif. Projekat je vođen od strane Arnaud Cassan sa France’s Institut d’Astrophysique de Paris i Daniel Kubas iz ESOe.

Kliknite na sliku za uvećanje

Projekat pretstavlja detaljnu studiju koja se bazira na preciznim statističkim proračunima kombinovanim sa posebnom tehnikom detektovanja egzoplaneta, nazvanom microlensing (tehnika mikrosočiva), koja za razliku od Keplera ne meri pad u prosečnom sjaju zvezde koji označava prelaz planete, već traži specifičnu vrstu gravitacionog sočiva koje nastaje u interakciji gravitacionih polja zvezde (A) i planete. Pri tome, posmatra se svetlost zvezde (B) koja se iz tog ugla nalazi tačno iza zvezde (A). Pod uticajem gravitacije, svetlost zvezde (B) se savija na određen način koji se menja prilikom prolaska planete koja kruži oko zvezde (A).  Shodno tome, za razliku od Keplerovih "kandidata", ova tehnika teži tome da pronađe sigurne potvrde o postojanju planeta oko drugih zvezda. Zbog specifičnosti efekta na koji se microlensing oslanja, planete je teže naći ukoliko njihov položaj nije idealan- potrebno je poravnanje zvezde i planete, ali isto tako i orbita mora biti u dobroj ravni. Shodno tome, šestogodišnja posmatranja nisu dala ogromne cifre slične Kepleru, već znatno manje, ali sigurne. Ipak, pri zahtevu ovakvih razmera, u obzir je uzeta i statistika. Implikacije su, u najmanju ruku, fascinantne! Uzevši u obzir svoje nalaze, tim naučnika je zaključio da:

• Jedna u šest zvezda ima planetu mase Jupitera
• Polovina zvezda ima planete mase Neptuna
• Dve trećine planeta imaju super Zemlje (Super Earths)

Šta ovo znači za ksenologiju? A, šta za naše ukupno poznavanje svemira?

Kao prvo, ovo neverovatno otkriće pokazuje da su planete pre pravilo nego izuzetak u našoj galaksiji (a, po analogiji, i u drugim galaksijama). Dalje, ovo pokazuje da ne samo što svaka zvezda vrlo verovatno ima planetu, već vrlo verovatno svaka zvezda ima i sistem. Još jedno saznanje je od ogromnog značaja i zaista je fascinantno! Kepler je najlakše detektovao planete mase Jupitera ili veće, ali je uprkos tome postigao i dobre rezultate vezane za otkriće planeta sličnih Zemlji. Ova studija pokazuje nešto što Kepler nije- čini se da su manje planete, veličine Zemlje, ili super Zemlje čak mnogo češće od gasovitih ili ledenih džinova ili vrućih Jupitera. Štaviše, gruba procena pokazuje da naša galaksija može da ima čak oko sto milijardi planeta! Što znači 1500 planeta u krugu od 50 svetlosnih godina od Zemlje!
Šta ovo znači za ksenologiju? Implikacije su neverovatne! Sam broj svetova na kom je život moguć je fascinantan! Sada znamo da vrlo verovatno svaka zvezda ima svoj sistem i svaki od tih sistema vrlo verovatno ima planetu koja je približno Zemljine mase. Ili možda mesec koji orbitira oko gasovitog džina. Statistički, šanse za postojanje života su dramatično porasle!
Možda se to najbolje može iskazati kroz Drejkovu jednačinu koja za cilj ima izračunavanje približnog broja tehnološki naprednih civilizacija u galaksiji.

Mlečni put ima od 200 do 400 milijardi zvezda, ali ako isključimo zvezde iz centralnih delova gde je verovatnoća za razvoj života niska, a stepen štetnih zračenja ogroman, možemo se osloniti na cifru od oko 100 milijardi zvezda. Što se tiče procenta zvezda koje imaju svoje sisteme, opredelio sam se za 90% kako bismo uzeli u obzir mogućnost da planete iz nekog razloga nisu formirane ili su uništene u procesu. Sve ostale vrednosti ostavio sam u granicama koje danas važe za vrlo verovatne. To su procenat planeta koje su ekološki pogodne za razvoj života- 1 po sistemu, broj tih planeta na kojima život zaista nastane- 50%, procenat planeta na kojima se razvija inteligencija- 20%, procenat tih planeta koje komuniciraju- 20% i prosečni vek civilizacije je 10.000 godina. Konačni rezultat bi bio 180.000 inteligentnih civilizacija koje komuniciraju u Mlečnom putu!
Promenivši cifre u donekle optimističnije- život nastaje bar na 80% pogodnih planeta, inteligencija na 30%, komunicira 90% i dolazimo do cifre od 1.944.000 civilizacija.
Naravno, ovo spada duboko u domen spekulacije, ali povodom ovako fascinantnog otkrića, verujem da imamo opravdanje da se i njima pozabavimo. Bez obzira na to, implikacije ovog otkrića su neverovatne i samo naglašavaju značaj potrage za našim kosmičkim susedima koji su, ne samo bliži, nego možda čak i brojniji nego što smo verovali. Dalja istraživanja će pokazati.
Ali, ovo istraživanje pokazalo je još nešto- neverovatne rezultate koji su proizvod saradnje velikog broja organizacija, ogromnog broja stručnjaka iz velikog broja država. I kao pravi internacionalni, planetarni projekat, projekat kom smo pristupili kao radoznali stanovnici Zemlje, verujem da su rezultati i više nego zadovoljavajući.

Originalni članci:
NASA
HubbleSite
Theepochtimes

Pretpremijera Europe?

 

Do mnogih otkrića vezanih za druge planete našeg sistema, došli smo tražeći analogije sa nama poznatim činjenicama. Geološke odlike proučavamo poređenjem s nama poznatim činjenicama, a druge solarne sisteme tumačimo na osnovu našeg. Davno je napušteno antropocentrično stanovište, te našu planetu ne uzimamo kao pravilo od kog druge odstupaju, već kao jedini primer koji razumemo i prema tome relevantnu polaznu tačku. Već je bilo reči o neverovatnom otkriću Europinih Velikih jezera, do kojeg su dovele analogije sa nekim sličnim, nama poznatim terenim i geomorfološkim karakteristikama. Europu možemo porediti sa polarnim regionima naše planete, uz pretpostavku da se i tamo ispod sloja leda krije okean, samo što bi se na Europi radilo o globalnom okeanu, zapremine veće od svih Zemljinih voda. A, na njegovom dnu, crni dimnjaci, izvori povezani sa središtem Europe, obezbeđivali bi toplotu i organska jedinjenja. Ipak, u tom negostoljubivom orkuženju, bez direktne sunčeve svetlosti ili njegove toplote, da li život zaista može opstati. I ako može, u kolikoj meri?

Jedan dobar odgovor, ili bar pokušaj odgovora, daje nam novo otkriće na Antarktiku, ili tačnije, dve i po hiljade metara ispod njega, gde se uz termalne izvore gnezdi čitav jedan ekosistem do sada nepoznatih vrsta. Oko termalnih izvora označenih kao E2 i E9, pronađena je velika količina protobakterija, ali i mekušaca i zglavkara (nazvanih Jeti-krabe). Biolozi su zbunjeni i fascinirani ovim otkrićem koje ima značajne implikacije povodom raznolikosti živih organizama na dnu okeana. Ono što ovo istraživanje svakako pokazuje jeste da termalni izvori mogu čak i na ovako niskim temperaturama i u odsustvu svetlosti biti dovoljni pokretači kompleksnih i brojnih ekosistema. Krabe, hobotnice, bakterije i još nekoliko pasivnijih vrsta izgradilo je ovaj složeni sistem na jednom od najnegostoljubivijih mesta, ali kako prvi nalazi pokazuju- izvori E2 i E9 su prepuni života koji je tu ukorenjen veoma snažno.

Šta to znači za ksenologiju? I šta to znači za Europu?
Opštije gledano, ovo je još jedan oblik ekstremofila koji nam pomažu da razumemo način na koji se život adaptira nama nepojmivim uslovima. Ali, ne samo to, ovo je najkompleksniji sistem organizama koji su znatno više na evolucionoj lestvici od do sada poznatih ekstremofila (koji su najčešće bili jednoćelijski organizmi). Takođe, ovde se postavlja još jedno znatno dublje pitanje- poligeneze ili monogeneze života, odnosno, da li su ovi organizmi evoluirali od nama poznatih kraba i hobotnica i postepeno se prilagodili, ili se radi o nekom pretku obe vrste koji je tu odvojeno evoluiralo. Ukoliko bi se radilo o poligenezi, implikacije bi uistinu bile fascinantne- "priroda za slične probleme nalazi slična rešenja", kako je to napisao Artur Klark. Ali, ovo pitanje iziskuje jednu znatno dužu i zasebnu raspravu.
Što se tiče implikacija vezanih za Europu, Antarktik je mesto koje najčešće s njom poredimo, mada se do sada radilo o analogiji u geomorfološkom smislu. Uslove poput ovih pored izvora E9 i E2, očekujemo da zateknemo i na dnu Europinog okeana, uz jednako odsustvo svetlosti i prisustvo sličnih hemikalija. Da li to znači da možemo očekivati i sličnu raznolikost organizama? Ukoliko priroda uistinu pronalazi slična rešenja za slična okruženja kako je to pretpostavio Klark, zašto stvorenja Europe ne bi opstala na isti način na koji opstaju njima slični na Zemlji? Moglo bi se reći da je ovo otkriće samo još jedan argument više za planiranje i pripremu misije čiji će osnovni cilj biti probijanje Europine kore i slanje podvodnih sondi koje bi nam pružile prvi pravi uvid u ovaj tajanstveni okean na čijem dnu možda čekaju naši najbliži kosmički susedi.

Osnovne informacije preuzete sa:
National Geographic
PLoS Biology

Nove vesti sa Crvene planete

Naš sused, i potencijalni nosilac života u davnoj prošlosti, Mars, centar je istraživanja već ogroman niz godina. Postoji veliki broj sondi koje kruže oko njega, a i poveći broj rovera je sleteo na njega, a najpoznatiji od njih svakako su Spirit i Opportunity. Oba rovera su radila dugi niz godina, i nakon predviđenog roka, a prošli su kroz ogroman broj ciklusa, poteškoća, čekanja u zimskom periodu, kvarova i neverovatnih otkrića.

Ali, po novim vestima, Opportunity je doneo još novih vesti! Ovaj rover otkrio je u tlu Marsa posebnu vrstu krečnjaka koja se formira samo u prisustvu vode. Položaj ukazuje na podvodne tokove vode, kao i površinske bare koje su mogle da nose mikroskopski život u prošlosti. Iako su gips i krečnjak na Zemlji uobičajeni, na Marsu one mogu imati mnogo veće implikacije.
Ovaj materijal analiziran je spektrometrima kojima je rover opremljen- Microscopic Imager i Alpha Particle X-ray Spectrometer i utvrđene su njegove hemijske karakteristike (kalcijum- sulfat), kao i precizne dimenzije "vene" ovog materijala (debljine ljudskog palca i dužine 45cm).

Oba rovera su još 2004 godine završila svoje misije i radili su još dug niz godina, Opportunity i dalje doprinosi novim otkrićima, dok je Spiritom izgubljen kontakt 2010 i više nije uspostavljen. Bilo kako bilo, ova dva rovera dovela su do neverovatnih otkrića, imali su udela u veoma značajnim misijama i postali su gotovo simbol našeg izučavanja Marsa. Misija Opportunity-a će se nastaviti dokle je to moguće, nastavljajući potragu za dokazima nekadašnjeg života na Crvenoj planeti. To saznanje svakako bi značajno uticalo na naše razumevanje uslova za život, ali bila bi i potvrda činjenice da je život u svemiru mnogo češći nego što sada znamo.

Kepler-22b Planeta slična Zemlji u naseljivoj zoni!

Misjia Kepler je pokrenuta sa ciljem otkrivanja planeta koje orbitiraju oko drugih zvezda, posebno sa ciljem otkrivanja egzoplaneta slilnih zemlji (Earth like planets) unutar naseljivih zona njihovih zvezda (Habitable zone, Goldilock's zone). Još od 2009., Kepler je imao velikog uspeha u ovom zadatku.
Iako su prvi rezultati bili "vrući Jupiteri" (Hot Jupiters)- planete koje je najlakše otkriti, ali koje po svojoj, kako veličini, tako i položaju, ne samo što isključuju mogućnost života, već ga vrlo verovatno eliminišu i ostatku sistema- bilo je i ohrabrujućih vesti, otkriće 54 planete koje su veličine slične Zemljinoj, u odgovarajućim položajima. U februaru 2011., Kepler je otkrio već oko 1232 različite planete, da bi već u decembru 2011., taj broj porastao na neverovatnih 2326! Setimo se samo da je nekada u astronomiji vladalo mišljenje da su planete oko drugih zvezda retkost.
Od ovog ogromnog broja planeta, 207 su Zemljine velčine (ili približno), 680 čine Superzemlje, 1181 su veličine Neptuna, 23 Jupitera i 55 su veće od Jupitera.
Za to vreme, naučnici su radili na preciznijem određivanju naseljive zone, uzimajući u obzir veći broj faktora tako da od početnih 54 kandidata, sada je u trku ušlo 48 (ne uključujući novotkrivene planete iz decembarskog kataloga). Bez obzira na ovo smanjenje broja, možemo zaključiti da je Kepler pokazao tri nove tvrdnje koje su tako skoro, u prošlom veku, bile nezamislive:
1.Postoje planete oko drugih zvezda i to u poprilično velikom broju
2.Postoje planete veličine Zemlje (iako ih je najteže otkriti)
3.Postoji dobar broj ovih planeta koji je u naseljivoj zoni (trenutna statistika pokazuje da je to bar jedna četvrtina)

Ali, u decembru 2011., došlo je i do prvog otkrića koje se ne svodi na pretpostavke i statistiku, već na preciznu potvrdu. U kasnu jesen ove godine, planeta Kepler 22b je napravila i treći krug oko svoje zvezde, na taj način potvrđujući da se zaista radi o planeti sa pravilnom orbitom. Ova planeta iznosi 2,4 prečnika Zemlje, ima godinu od oko 290 zemaljskih dana i kruži oko zvezde tipa G, Kepler 22, u sazvežđu Labuda. Zvezda je istog tipa kao i Sunce, a orbita planete je slična Zemljinoj, odnosno nalazi se udobno smeštena u središtu naseljive zone, dakle savršeno je pogodna za održavanje tečne vode na površini, pri temperaturama sličnim onima na Zemlji (za razliku od graničnih slučajeva, kakvi su u našem sistemu Venera i Mars).
Ovo otkriće je ogroman korak u poznavanju svemira, ali isto tako i korak ka pronalasku Zemljinog "blizanca" i najzad, ka odgovoru na najznačanije pitanje- da li smo sami.
O planeti Kepler 22b još uvek ne znamo ništa. Biće potrebne još godine izučavanja da bismo saznali njenu preciznu orbitu, način rotacije i druge planetarne susede, a sa našom tehnologijom, koliko god da je rapidno napredovala u poslednjih tridesetak godina, mnoge druge stvari ostaće nepoznate. Ono što znamo po primeru sa naše planete je da život opstaje svuda, čak i na mestima gde se čini da je svaki organizam osuđen na smrt. Svakako, Kepler 22b može se pokazati kao neverovatno otkriće- prva potvrđena planeta koja na sebi nosi život. Ipak, za sada to mora ostati samo spekulacija, i to spekulacija koja zahteva strpljenje i brižljiva istraživanja kako bi postala značajnija pretpostavka ili hipoteza. Bilo kako bilo, Kepler 22b ima sve razloge da postane jedan od centralnih prioriteta egzoplanetarnog istraživanja, a informacije koje će iz istraživanja slediti mogu značajno doprineti odgovoru na najveće pitanje. Ako prisustvo vode bude potvrđeno, odgovor će biti gotovo izvestan. A, ako se tome pridoda i postojanje kopnenih celina u okeanima, a zatim veliki mesec koji stabilizuje orbitu i možda jedan udaljeni gasoviti džin da "štiti" unutrašnje planete od asteroida i kometa- možemo se zapitati postoji li neko na Kepleru 22b ko razmatra položaj jedne udaljene plave planete u sistemu zvezde slične njihovoj. Ipak, za sada, to mogu ostati samo spekulacije i značajni podstreci za dalja izučavanja.

 

Informacije preuzete iz NASAinog članka.

Veliko jezero Europe

Na ovom blogu, Europa je pominjana više puta kao nama najbliži dom vanzemaljskog života. Razloga za to ima nekoliko- značajni među njima su vrlo verovatno postojanje globalnog okeana ispod ledene kore koji je ogromnih razmera, a s druge strane tu je gravitaciono polje Jupitera koje ovaj mesec štiti od udara velikih asteroida. Položaj i orbita postavljaju Europu u orbitalnu rezonancu prilikom koje je gravitacijske sile nasumično sabijaju i rastežu, oživljavajući tako termogeološke procese u srcu meseca, proizvodeći toplotu i vrlo verovatno podvodne vulkane koji obiluju organskim materijama. Negativni aspekti Europe su minimalna ili nikakva količina svetlosti koja bi do okeana dopirala, Jupiterova radijacija, ali značajnije od toga- odsustvo razmene materijala sa površinom. Ukoliko pretpostavimo da je kora kompaktna, solidna površina od leda debelog više kilometara, možemo zaključiti da bi se okean našao u velikoj izolaciji i zavisio isključivo od unutrašnjig procesa koji možda ne bi bili dovoljni.

S druge strane, kora Europe pokazuje neke prilično neobične osobine. Naime postojanje karakterističnih linija, ispresecanih manjim oblastima haotičnog terena pričaju neobičnu priču o kori ovog ledenog meseca. Ti predmeti interesovanja su deo jednog drugog dela astrogeologije. Ono što je značajno za ovo otkriće jeste to što je haotični teren bio dovoljno intrigantan da privuče pažnju naučne zajednice, navodeći je na upoređivanje ovih geografskih karakteristika sa nama poznatim karakteristikama ledaenih ploča na Zemljinim polovima. I tako je otkriveno jezero, po zapremini jednako Zemljinim Velikim jezerima, odmah ispod područja haotičnog terena. Ne samo što je ova vodena masa mnogo bliža površini, već se i led nad njom lomi i pada u nju, obavljajući tako vrlo efikasnu razmenu materijala vode i površine. Čak i da ne postoje mehanizmi daljeg prenošenja u dublje delove okeana (o čemu je sada nemoguće tvrditi), možemo zaključiti da je ovo jezero potencijalno mesto gde možemo pronaći naše vanzemaljske susede. Sudeći po broju sličnih oblika haotičnog terena rasprostranjenih širom Europe, možemo zaključiti da postoji više odvojenih potencijalnih rezervoara života. U slučaju potvrde njihove povezanosti sa globalnim okeanom, ovo dramatično povećava šanse za otkriće života na ovom ledenom mesecu.

Uzimajući u obzir ovo otkriće, kao i dosadašnja saznanja u Europi i njenom potencijalu za život, možemo zaključiti da važnost specijalizovane misije može da se meri sa važnošću izučavanja Marsa i ostaje nam samo da se nadamo da će u naredne dve decenije najzad biti otposlata i specijalizovana sonda za utvrđivanje Europinih skrivenih potencijala. O sličnoj misiji bilo je reči u NASAi, mada je ona napuštena, dok ESA i dalje napominje tu mogućnost. Ostaje nam samo da se nadamo da će ta ideja biti i realizovana i da ćemo uz malo sreće, najzad dobiti odgovor na to gde je najbliže mesto gde možemo naći naše kosmičke susede.

Originalni članci:
NASA
University of Texas at Austin

Curiosity? Alien Invasion

Od kada sam prvi put pogledao neverovatnu seriju Through the Wormhole with Morgan Freeman, bio sam poprilično siguran da će Discovery sebi dozvoliti samo manje omaške, ali ne i velika razočarenja. Kako su sezone odmicale, a i druga je postala nešto odavno odgledano više puta, video sam da sam u pravu. Tada sam primetio reklame za novu emisiju "Curiosity?" i pitao sam se da li će ostati verni svojim standardima. Odgledavši "Parallel Universes", bio sam siguran da će ovo biti još jedna neverovatna emisija sa snažnim argumentima suprotstavljenih teorija, koja će nam pretstaviti najnovija otkrića o svetu.
Kada sam odgledao epizodu pod nazivom "Alien Invasion", shvatio sam da sam se prevario.
Ova epizoda je jedno veliko razočarenje. I mada možemo videti neka velika imena astronomskih i ksenoloških krugova, poput Seta Šostaka ili dr Mičio Kakua, i mada možemo naći neke svetle tačke, ostao sam poprilično zapanjen uticajem Holivudskih filmova iz devedesetih godina prošlog veka (ili početka ovog) i količine nasumično odabranih informacija.
Epizoda počinje pretstavljanjem uslova za postojanje vanzemaljskog života (odličan citat Mičia:"Mislite da smo sami? Pa, to je vrhunac drskosti!"), a potom i pominje misiju Kepler i njene metode i, donekle nepotpuno, njene rezultate.
Ali, tada tek počinje. Filmska invazija s velikim matičnim brodom, izazivanje prirodnih katastrofa, prestanak komunikacija i silazak velikih robota na Zemlju koji kulminira mutiranim virusima gripa i ebole koji uništavaju čovečanstvo koje pruža gerilski otpor.

Zaista ne bih znao odakle da počnem.
Svakako, kao neko orijentaciono mesto svoje argumentacije, izneću Drejkovu jednačinu. Ona je neki okvirni način procene broja inteligentnih civilizacija, tokom godina je imala više verzija uz osnovne parametre poput stope formacija novih zvezda, postotka zvezda sa planetama, tehnološke naprednosti, ali isto tako, veoma značajno, i sposobnošću civilizacije da preživi tu "civilizacijsku adolescenciju" i ne uništi se u procesu. Adolescencija Zemlje, rekao bih, traje jako dugo. Počevši sa imperijalizmom i kolonizacijom koju su pratili masovni zločini čiji su tragovi i danas bolno jasni među indigenim stanovništvom preko desetina puta kada je naša planeta bila na ivici nuklaernog rata, rekao bih da uspevamo da se provučemo kroz to opasno doba jedva, za dlaku. A, doba još nije gotovo. Svakako, uz nastavak ratovanja, prisilne globalizacije i mnogih drugih procesa, jedno društvo je osuđeno na nezadovoljstvo, sukobe i konflikte. Dakle, osnovni preduslov za opstanak civilizacije dovoljno dugo da razvije (ako je to ikako moguće) tehnologiju za put brže od svetlosti, kako bi došli do udaljenih sistema, jeste da preraste period ratovanja i uništenja. Stoga, obrazloženje invazije poput ljudima sličnog bezumnog čina, verujem da više nije u opciji. Čak i da prihvatimo da smo nekoj naprednoj civilizaciji nezanimljivi, ne bi imala razloga, ali značajnije, ni težnje da nas uništi.
Drugo objašnjenje su resursi. Verujem da apsurd ovde dobija neverovatne razmere. Čak i pod pretpostavkom da ta napredna civilizacija pod bilo koju cenu mora da dođe do određenih resursa, čak i da je naše Sunce najbliža destinacija- svaki solarni sistem je prepun resursa, sirovih materijala u neverovatnim razmerama. Dakle, ne postoji ništa što se nalazi ovde, a da ne postoji na drugim mestima u svemiru (osim života, rekli bi neki, ali to nije potvrđeno, a i ne bih rekao da se računa u resurse, zar ne?), odnosno, svi resursi bili bi im potpuno dostupni i u različitim kutcima njihovog sopstvenog sistema.
Poslednji navedeni razlog jeste mesto potrebno za život, nakon što zvezda te civilizacije eksplodira u supernovu.

Kao prvi argument protiv ove teze, iznosim činjenicu da naša planeta sem temperature i vode ne mora da ima ni jedan drugi preduslov za život nekih drugih bića. Balans elemenata atmosfere može biti potpuno različit i verujem da bi napredna civilizacija poput te koja poseduje tehnologiju dolaska ovde bila u mogućnosti da to zaključi i pronađe pogodniju planetu.
Drugi argument, u slučaju da je naša planeta potpuno pogodna, bio bi jednostavno napominjanje da bi se radilo o migraciji zaista epskih razmera i uništenje planete nije u interesu (gde sa jednom stelarnom naprednom civilizacijom?), čak i da uništenje ljudi jeste.
Treći argument, ipak, pokazuje da nije. Jer, postavimo situaciju ovako- ako je naše Sunce prosečna zvezda- ono sada ima oko 4.7 milijardi godina, što ostavlja još dobrih 4.5 milijardi. Čovek je za 10.000 godina došao od pećine do meseca. Dakle, napredak bi trebao da se udvostruči još bar 450.000 puta, što je verujem, daleko iznad tehnologije uništenja jedne rase (koja je pritom svesna i inteligentna- bez obizira na tehnološki stupanj). Ukoliko se postavi pitanje šta ako je zvezda drugog tipa i kraćeg životnog veka? Odgovor je jednostavan- ili je nepogodna za život, ili će zbrisati svoje civilizacije davno pre nego što se one otisnu u svemir.

Ovo su samo neki od argumenata protiv, i ovo su činjenice koje ovoj epizodi zameram najviše. Pretpostavku da su vanzemaljci slični nama neću posebno komentarisati. Bar je bila pretpostavka, neprikazana kao nepobitna istina, ako ništa drugo. A, pretstava da napredna civilizacija i to 450.000 puta naprednija od nas nema druge ideje da produži svoj opstanak, no da zbriše čitavu planetu i neverovatan broj kultura i godina istorije- to više govori o negativnoj strani Zemaljske kolonijalne prošlosti, nego što je osnovana ili bar približno realna pretpostavka.

Organska hemija -meteorita

Teorija panspermije je imala mnogo pristalica još od ranih 1960ih godina, kada su prve organske komponente pronađene na meteoritima koji su zasipali zemlju. Naravno, odmah se pojavila debata o tome da li se radi o kontaminaciji zemaljskim hemikalijama ili o jedinjenjima stvorenim u svemiru.
Ipak, panspermija je postajala sve popularnija (iako moram napomenuti da lično, nikada njoj nisam bio naklonjen), ali nauka uvek sa novim otkrićima donosi i promene paradigmi i teorema. Svakako, naučnik mora biti spreman da promeni svoje poglede u skladu sa novim otkrićima i da prihvati činjenice koje se pojavljuju. Iako panspermija kao sama po sebi, okarakterisana kao postojanje života širom svemira zahvaljujući posredstvu meteora, kometa i asteroida ostaje teorija na nesigurnoj osnovi u smislu osnovnog i ključnog načina za prenošenje života, s druge strane, sve više dokaza ukazuje na to da panspermija može biti jedan od pokretača života.

Do novih otkrića je došlo kada je tim NASAinih naučnika na sveže palim meteoritima pronašla adenin i guanin, dva osnovna jedinjenja u DNK lancima. Dokaz protiv kontaminacije jeste i prisustvo egzotičnih i retkih jedinjenja, 2,6-diaminopurin, kao i 6,8-diaminopurin. Ne zaboravimo da napomenemo da je i NASAina misija pod nazivom Stardust takođe otkrila prisustvo sličnih jedinjenja u meteorima bogatim ugljenikom. Dakle, možemo zaključiti da je na većem broju meteora i asteroida pronađeno ono što naučnici nazivaju building blocks of life, odnosno osnovnim DNK bazama (nukleobazama), a komete, po sadašnjim istraživanjima veoma su bogate vodom, pored organske hemije. A, takođe, izdvojen je i poseban tip meteora, pod nazivom CM2 meteoriti.

Ostaje pitanje kako je došlo do formiranja ovih kompleksnih organskih jedinjenja u dubinama svemira, i ako su toliko česti, zašto su pronađeni na meteorima i asteroidima, ali ne i na planetama? Ovo su pitanja koja čekaju odgovor, ili možda nove činjenice koje bi porekle samu potrebu da budu ispitana. Možda su i druge planete zasute organskim jedinjenjima, samo nismo tražili na pravi način, na pravom mestu. I naravno, ostaje pitanje da li ova jedinjenja zaista mogu da prežive udar i nastave kombinaciju u sredini u kojoj su dospeli. Po svemu sudeći, ostaju. Ovo je svakako nešto što ne možemo zanemariti, i istraživanja se moraju usmeriti u boljem razumevanju ovog fenomena. Takođe, sigurno je potrebno i utvrđivanje tačne starosti meteorita, kako bismo utvrdili kada su ova jedinjenja nastala i da li je moguće da su tu od samog nastanka našeg sistema. Takvo otkriće bi značilo da su elementi neophodni za život kakav mi poznajemo mnogo češći nego što smo mislili i oni bi pretstavili samo još jedan korak napred u utvrđivanju i prihvatanju ksenologije kao složene nauke koja kombinuje saznanja astronomije, astrobiologije i astrogeologije. Ostaje nam da čekamo i vidimo šta će dalja istraživanja doneti, menjajući naše shvatanje svemira još više nego što smo ikada zamišljali.

Originalni članci:
NASA
Blic