Istina ili Mit?

Mit. A, radi se o teoriji koja postaje sve popularnija, sudeći po mnoštvu knjiga koje se ponovo štampaju, kao i ogromnom broju emisija koje su sve češće, posebno u izdanju History-a. Radi se o teoriji o Drevnim astronautima.
Početke ovih verovanja ne mogu tačno odrediti, ali svakako su postali značajnije učvršćeni posle knjiga Kočije bogova ili Setva u svemiru- najpoznatijih dela Eriha von Denikena. Naime, radi se o pretpostavci da su vanzemaljska bića posetila Zemlju više puta u njenoj davnoj prošlosti, ali zbog čuvenog Klarkovog trećeg zakona (svaka dovoljno napredna tehnologija nerazdvojiva je od magije, grubo prevedeno), naši pretci su njih percipirali kao božanska stvorenja iz čijeg su prisustva stvorili mitologiju. Danas, mnogi zagovornici ove teze traže različite veze između naprednih tehnologija i starih civilizacija, odnosno, mitova koje su ostavili. Veze se traže kroz različite kulturološke fenomene koji postaju predmet različitih pseudonaučnih izučavanja.
Kroz prizmu ksenologije, moramo dodirnuti i ovu temu i dati određen odgovor na nju. Kako je jednom rečeno u emisiji Ancient Aliens u izdanju History-a, "Jedini način da dokažemo da nisu bili ovde, jeste da dođu i to nam sami kažu". Ipak, uprkos tome, verujem da postoji i daleko jednostavniji način da damo zadovoljavajući odgovor na ovo pitanje, a on se ne nalazi među zvezdama, već upravo u nama samima.
Po zagovornicima ove teze, naznake o dolasku vanzemaljskih letilica i njihovoj interakciji možemo pronaći u našoj biologiji, religiji, poznavanju svemira starih civilizacija i najzad, opisima vanzemaljske tehnologije. Obrazloženje ću, dakle, i sagledati iz ove četiri tačke.

1.Biologija i DNK

Zagovornici teorije o drevnim astronautima smatraju da je prelomni stupanj između majmunolikog čoveka  i Homo Sapiens Sapiensa dokaz o interakciji vanzemaljaca, s obzirom da ne postoji karika koja nedostaje. Zapravo, paleoantropološka izučavanja su pokazala postojanje ne jedne, već nekoliko karika- različitih oblika majmunolikih majmuna koji su naseljavali različite predele, patuljasti, srodni Pigmejima, zatim džinovski preci Neandertalskog čoveka, a tu su i varijacije azijskih tipova i još nekoliko "vrsta". Kako zagovornici objašnjavaju, referenca iz biblije "Bog je stvorio čoveka po svom obličiju" (parafraziram), pokazuje da su vanzemaljci pokušali da načine čoveka što sličnijeg njima. Ipak, sudeći po tome, vanzemaljci su se poprilično dugo zadržali, pretvarajući postepeno neka prastvorenja u čovekolike majmune, a potom kroz stadijume do onoga što smo danas. Takođe, to "obličije" ostaje tajnovito kako se čovek u svom DNK lancu ne razlikuje drastično od bilo kog drugog bića na planeti... Osim virusa, napomenimo zarad preciznosti.

2.Religija

Verovatno najčešće korišćena za potragu za različitim argumentima i dokazima. Tu je priča o Starozavetnom kovčegu (na nju ću se vratiti u poslednjoj tački), ali isto tako i priče o bogovima koji su se spustili sa neba. Kako je veliki deo ove priče jako usko povezan sa poslednjom tačkom, tu ću obrazložiti dosta detaljnije neke konkretne primere. Ovde ću samo ukazati na samo formalnu sličnost različitih religija. Naime, kao ljudska bića, delimo određenu zajedničku biološku pozadinu i naši umovi su napredovali, možda ne kroz vanzemaljske modifikacije, ali zato kroz sposobnost da razaznajemo svet oko sebe, opažamo ga na određeni način i veoma značajno, sistematizujemo kako bismo ga razumeli. Odatle, verujem, proističe formalna sličnost svih religija, dok se one u svojim detaljima dubinski razlikuju, po broju, obliku i nazivu božanstava, kao i po tipovima i načinima sprovođenja religijske prakse.

3.Poznavanje svemira starih civilizacija

Iako moram priznati da priča o vanzemaljcima koji podučavaju tehnološki nerazvijenu rasu deluje kao interesantan zaplet romana ili romantična ideja iz SF opere, postoji daleko racionalnije objašnjenje za to. Svi zagovornici teorije koji ne razumeju na koji način su naši pretci tako precizno izradili kalendare i poznavali toliko nebeskih tela treba da bar na nedelju dana, u cilju eksperimentalne provere, odu na mesto van gradskih svetala i posmatraju nebo iz dana u dan. Verujem da će ova eksperimentalna provera biti dovoljan pokazatelj.

4.Opisi starih tehnologija

Ovde bih izdvojio konkretne primere i njihovo obrazloženje. Ranije sam obećao da ću se vratiti na Starozavetni kovčeg, pa ću s njim otpočeti ovaj deo. Dakle, zagovornici objašnjavaju kako je starozavetni kovčeg zasigurno bio vrsta oružja i to radioaktivnog, kako opisi dodira kovčega pokazuju simptome radijacijske bolesti. Odgovora na to ima nekoliko. Za početak, postoji 60ak radioaktivnih elemenata koji nastaju u prirodi. Dalje, opisi uključuju plikove, opadanje kose i kože. Iako ovo donekle liči na uticaj smrtonosne radijacije, verujem da raspad tela jasno pokazuje na kulturološki fenomen. Kroz dodir običnog čoveka sa svetim predmetom, živ čovek poprima osobine mrtvog- raspada se. To je misaoni proces koji se neretko sreće i jednostavno ga objašnjava strukturalni pristup kulturološkim izučavanjima.
Slični odgovori su dati i na "kočije bogova", sem činjenice da su mogli da budu inspirisani prirodnim pojavama, a mistifikovani kroz parove čovek:bog - zemlja:nebo, tu je i mistifikacija vatre, kao potpuno razumljiv i veoma, veoma čest proces. Tragovi mistifikacije vatre protežu se i do danas i jasno su vidljivi i kroz neke savremene običaje, te stoga vatra u mitovima, sasvim spontano i razumljivo, dobija ključnu ulogu i povezivana je sa bogovima.
Ono što savremeni čovek greši jeste u učitavanju sebe u opise iz određenih mitova. Naime, možda se najčešće sreću "opisi" atomskih bombi. Ali, to je verovatno najveća greška od svih! Zašto? Samo zdravorazumski gledano, to što smo mi svesni razorne moći atomske bombe i posmatramo je kao vrhunac ubojitosti oružja, apsolutno ne znači da potencijalna napredna civilizacija koja poznaje antigravitaciju, put brži od svetolisti i slične nama nezamislive tehnologije, takođe koristi atomsku bombu! Zar možda ne bi patentirali nešto još razornije, a kraćeg trajanja, poput antimaterijske bombe?
Primeri su beskrajni, ali ni jedan ne izlazi van ove opšte kategorije. Ukoliko ima nekih koje nisam pomenuo, a čine se drugačijim, na njih ću rado odgovoriti.

Na kraju, iz teksta se jasno videlo da je ocena ove teorije bila negativna. Ali, šta to znači? I zašto je to značajno za ksenologiju? Prvo bih voleo da napomenem da nisu samo ove neopravdane pretpostavke zagovornika ono što ovoj teoriji ruši kredibilitet. Možda i više od njih, velika zamerka je nekoherentnost sistema koji zagovornici daju. Čak i da su sve činjenice tačne, to bi značilo da po pretpostavci zagovornika, bilo je toliko različitih čovekolikih vanzemaljskih civilizacija, radikalno drugačijih, sa neverovatno naprednim tehnologijama i oružjem koje i mi danas poznajemo ili možemo da zamislimo. I svi oni nisu imali međusobni kontakt, već su operisali u svojim izdvojenim zajednicama u nepravilnim intervalima, na najrazličitije misteriozne načine. Sam sistem teorija je nekoherentan i necelovit, i veoma često-kontradiktoran, a samim tim i, rekao bih, bez kredibiliteta. Ono što je značajno za ksenologiju jeste da ipak priznamo da sam koncept nije sulud. Naime, čak i dok naše sonde napreduju ka Marsu, ne možemo a da ne pomislimo šta bi se desilo da je crvena planeta ostala prekrivena vodom, a na njoj primitivan život. Da li bismo otišli tamo, da li bismo bili doživljeni kao bogovi? Pitanje jeste relevantno, i otvara i određene etičke dileme, a uz ogroman broj planeta koje čekaju negde skrivene, možda je taj scenario negde i postao istinit. Ali, ono što takođe moramo da učinimo jeste da priznamo da uz sva naša saznanja i analize, na našoj planeti to se nije dogodilo, i uz to priznanje, moramo se potruditi da još jednom razdvojimo pseudonauku od istinske nauke.

A Traveler's Guide to the Planets: Mars

A Traveler's Guide to the Planets je mini serija National Geographica o kojoj sam već jednom uopšteno pisao na ovom blogu, ali sam sada, gotovo dve godine od prvobitnog izdanja ponovo naišao na epizodu o Marsu, pa sam pomislio da bi u svetlu skorašnjih novijih otkrića koja su podigla zainteresovanost za crvenu planetu, kao i nove misije- planiranog sletanja Curiosity-a, mogao da napišem odvojenu recenziju ove epizode.
Slično i ostatku serijala, epizodu mogu da ocenim pozitivno, kao oslonjenu na prave naučne činjenice, bez neosnovanih spekulacija, iako su neki zaključci poprilično optimistični. Ipak, ne možemo ni to posmatrati kao negativnu stranu, zar ne? U istraživanju svemira, optimizam je jedno od neophodnih oruđa!
Koncept serije je takav da prikaže teškoće i mogućnosti puta na Mars, uz sve opasnosti i potencijalne benefite od takve misije. Za početak, serija odgovara na značajno pitanje- zašto bismo slali ljude na Mars? Sem nekih nenaučnih razloga, vezanih za urođenu nam radoznalost i želju za istraživanjem, postavlja se pitanje šta je to što čovek može, a robot ne. Obrazloženje se fokusira na dve tačke, kao prvo, mogućnost improvizacije na licu mestra koju naši roboti još uvek ne poseduju, a druga- zanimljiv podatak da ono što su roveri uradili do sada astronauti bi obavili za samo nedelju dana. Dakle, osnovni praktični razlozi ovakvog proširenja istraživanja su poboljšanje naših misija kako kvalitativno, tako i kvantitativno.
Pominje se i zanimljivo pitanje "povratka kući", odnosno, otvara se dilema o tome da li je moguće da je život zapravo nastao na Marsu, a potom je prenesen na Zemlju? Ili je proces bio drugačiji?

Svakako, ono što je svakako pozitivno je što je serija na dovoljnom nivou opštosti, ali i jednostavnosti, da svakoga može u tih sat vremena ili manje detaljno uputiti u osnove naših saznanja i dosadašnjih izučavanja crvene planete.
Posebno su interesantni delovi emisije o otkrivenom ledu i organskim jedinjenjima, kao i o istoriji postojanja vode, koja je izvesna i veoma zapanjujuća. Tu je i veoma značajna priča o ciklusu promene nagiba Marsove ose koja može imati neverovatne posledice na klimu planete.
Ono što je samo nagovešteno u emisiji jeste geološka aktivnost planete. Ogromni vulkani, veći od svih otkrivenih u Sunčevom sistemu su dokaz geološki bogate prošlosti, dok savremena posmatranja i haotično i oslabljeno magnetno polje pričaju potpuno drugačiju priču. Sama detekcija metana nije dovoljna da se uprkos svemu donese zaključak da je Mars možda geološki ili čak i biološki aktivan, bar ne u potpunosti, ali svakako ovo otkriće navodi nas na ovakav zaključak i postavlja pitanje prirode te smanjene aktivnosti.
Najzad, iz užeg ugla ksenoloških istraživanja, ova emisija je zaista dobar deo video-literature koji prikazuje jedan zaista drugačiji, nama stran svet, sa svim njegovim različitim osobinama i misterijama, kao i dosadašnjim otkrićima koja opet postavljaju više pitanja nego što daju odgovora. Ono što ova emisija najbolje čini jeste da nas navodi na razmišljanje, budi u nama onu istraživačku iskru, kao i večitu iskru radoznalosti koju čovečanstvo i dalje poseduje. Kroz priču o Marsovoj istoriji i njegovoj geološkoj i potencijalno, biološkoj prošlosti, saznajemo o neobičnim, drugačijim svetovima i njihovom potencijalu za život.
Ova emisija takođe pominje bitan koncept poligeneze života- ukoliko na Marsu pronađemo trag života, čak i izumrlog, ali potpuno drugačijeg, drugačije strukture, sa drugačijim ili čak nepostojećim DNK, to će biti znak da život u svemiru zaista nastaje gde god ima uslova.
Ono što ova emsija pokazuje u jednom širem planu jeste da je još jedna planeta našeg sistema nekada bila veoma bogata vodom. Uz saznanja o Veneri dolazimo do neverovatnog zaključka- tri od četiri kamenite planete u našem sistemu su imale, ili i dalje imaju vodu na svojoj površini. Šta nam to govori? Da voda, tečna voda, nije tolika retkost koliko smo smatrali, a obilje vode u ovom neverovatnom, ogromnom univerzumu, uz milione i milione zvezda samo nam daje dalji nagoveštaj i potstiče naša dalja razmišljanja o svim svetovima koji se kriju negde među zvezdama našeg neba.

Sto milijardi planeta

Kliknite na sliku za uvećanje

Kakav način da se započne 2012. godina!
U procesu pisanja ovog bloga koji sada traje skoro godinu dana, imao sam priliku da napišem nekoliko prikaza novih i zapanjujućih vesti, sitnijih, ali značajnih otkrića i nekoliko recenzija interesantnih sadržaja iz xeno tematike. Ipak, u toku tog procesa, verujem da je malo otkrića koja mogu da se mere sa ovim.
Dvanaestog januara ove godine, međunarodni tim naučnika prezentovao je rezultate šestogodišnjeg izučavanja ESOe (European Southern Observatory) i kolaboracije PLANET (Probing Lensing Anomalies NETwork), OGLE (Optical Gravitational Lensing Experiment), uz pomoć Stephen Kane-a iz NASAinog Exoplanet Science Institute at the California Institute of Technology in Pasadena, Calif. Projekat je vođen od strane Arnaud Cassan sa France’s Institut d’Astrophysique de Paris i Daniel Kubas iz ESOe.

Kliknite na sliku za uvećanje

Projekat pretstavlja detaljnu studiju koja se bazira na preciznim statističkim proračunima kombinovanim sa posebnom tehnikom detektovanja egzoplaneta, nazvanom microlensing (tehnika mikrosočiva), koja za razliku od Keplera ne meri pad u prosečnom sjaju zvezde koji označava prelaz planete, već traži specifičnu vrstu gravitacionog sočiva koje nastaje u interakciji gravitacionih polja zvezde (A) i planete. Pri tome, posmatra se svetlost zvezde (B) koja se iz tog ugla nalazi tačno iza zvezde (A). Pod uticajem gravitacije, svetlost zvezde (B) se savija na određen način koji se menja prilikom prolaska planete koja kruži oko zvezde (A).  Shodno tome, za razliku od Keplerovih "kandidata", ova tehnika teži tome da pronađe sigurne potvrde o postojanju planeta oko drugih zvezda. Zbog specifičnosti efekta na koji se microlensing oslanja, planete je teže naći ukoliko njihov položaj nije idealan- potrebno je poravnanje zvezde i planete, ali isto tako i orbita mora biti u dobroj ravni. Shodno tome, šestogodišnja posmatranja nisu dala ogromne cifre slične Kepleru, već znatno manje, ali sigurne. Ipak, pri zahtevu ovakvih razmera, u obzir je uzeta i statistika. Implikacije su, u najmanju ruku, fascinantne! Uzevši u obzir svoje nalaze, tim naučnika je zaključio da:

• Jedna u šest zvezda ima planetu mase Jupitera
• Polovina zvezda ima planete mase Neptuna
• Dve trećine planeta imaju super Zemlje (Super Earths)

Šta ovo znači za ksenologiju? A, šta za naše ukupno poznavanje svemira?

Kao prvo, ovo neverovatno otkriće pokazuje da su planete pre pravilo nego izuzetak u našoj galaksiji (a, po analogiji, i u drugim galaksijama). Dalje, ovo pokazuje da ne samo što svaka zvezda vrlo verovatno ima planetu, već vrlo verovatno svaka zvezda ima i sistem. Još jedno saznanje je od ogromnog značaja i zaista je fascinantno! Kepler je najlakše detektovao planete mase Jupitera ili veće, ali je uprkos tome postigao i dobre rezultate vezane za otkriće planeta sličnih Zemlji. Ova studija pokazuje nešto što Kepler nije- čini se da su manje planete, veličine Zemlje, ili super Zemlje čak mnogo češće od gasovitih ili ledenih džinova ili vrućih Jupitera. Štaviše, gruba procena pokazuje da naša galaksija može da ima čak oko sto milijardi planeta! Što znači 1500 planeta u krugu od 50 svetlosnih godina od Zemlje!
Šta ovo znači za ksenologiju? Implikacije su neverovatne! Sam broj svetova na kom je život moguć je fascinantan! Sada znamo da vrlo verovatno svaka zvezda ima svoj sistem i svaki od tih sistema vrlo verovatno ima planetu koja je približno Zemljine mase. Ili možda mesec koji orbitira oko gasovitog džina. Statistički, šanse za postojanje života su dramatično porasle!
Možda se to najbolje može iskazati kroz Drejkovu jednačinu koja za cilj ima izračunavanje približnog broja tehnološki naprednih civilizacija u galaksiji.

Mlečni put ima od 200 do 400 milijardi zvezda, ali ako isključimo zvezde iz centralnih delova gde je verovatnoća za razvoj života niska, a stepen štetnih zračenja ogroman, možemo se osloniti na cifru od oko 100 milijardi zvezda. Što se tiče procenta zvezda koje imaju svoje sisteme, opredelio sam se za 90% kako bismo uzeli u obzir mogućnost da planete iz nekog razloga nisu formirane ili su uništene u procesu. Sve ostale vrednosti ostavio sam u granicama koje danas važe za vrlo verovatne. To su procenat planeta koje su ekološki pogodne za razvoj života- 1 po sistemu, broj tih planeta na kojima život zaista nastane- 50%, procenat planeta na kojima se razvija inteligencija- 20%, procenat tih planeta koje komuniciraju- 20% i prosečni vek civilizacije je 10.000 godina. Konačni rezultat bi bio 180.000 inteligentnih civilizacija koje komuniciraju u Mlečnom putu!
Promenivši cifre u donekle optimističnije- život nastaje bar na 80% pogodnih planeta, inteligencija na 30%, komunicira 90% i dolazimo do cifre od 1.944.000 civilizacija.
Naravno, ovo spada duboko u domen spekulacije, ali povodom ovako fascinantnog otkrića, verujem da imamo opravdanje da se i njima pozabavimo. Bez obzira na to, implikacije ovog otkrića su neverovatne i samo naglašavaju značaj potrage za našim kosmičkim susedima koji su, ne samo bliži, nego možda čak i brojniji nego što smo verovali. Dalja istraživanja će pokazati.
Ali, ovo istraživanje pokazalo je još nešto- neverovatne rezultate koji su proizvod saradnje velikog broja organizacija, ogromnog broja stručnjaka iz velikog broja država. I kao pravi internacionalni, planetarni projekat, projekat kom smo pristupili kao radoznali stanovnici Zemlje, verujem da su rezultati i više nego zadovoljavajući.

Originalni članci:
NASA
HubbleSite
Theepochtimes

Pretpremijera Europe?

 

Do mnogih otkrića vezanih za druge planete našeg sistema, došli smo tražeći analogije sa nama poznatim činjenicama. Geološke odlike proučavamo poređenjem s nama poznatim činjenicama, a druge solarne sisteme tumačimo na osnovu našeg. Davno je napušteno antropocentrično stanovište, te našu planetu ne uzimamo kao pravilo od kog druge odstupaju, već kao jedini primer koji razumemo i prema tome relevantnu polaznu tačku. Već je bilo reči o neverovatnom otkriću Europinih Velikih jezera, do kojeg su dovele analogije sa nekim sličnim, nama poznatim terenim i geomorfološkim karakteristikama. Europu možemo porediti sa polarnim regionima naše planete, uz pretpostavku da se i tamo ispod sloja leda krije okean, samo što bi se na Europi radilo o globalnom okeanu, zapremine veće od svih Zemljinih voda. A, na njegovom dnu, crni dimnjaci, izvori povezani sa središtem Europe, obezbeđivali bi toplotu i organska jedinjenja. Ipak, u tom negostoljubivom orkuženju, bez direktne sunčeve svetlosti ili njegove toplote, da li život zaista može opstati. I ako može, u kolikoj meri?

Jedan dobar odgovor, ili bar pokušaj odgovora, daje nam novo otkriće na Antarktiku, ili tačnije, dve i po hiljade metara ispod njega, gde se uz termalne izvore gnezdi čitav jedan ekosistem do sada nepoznatih vrsta. Oko termalnih izvora označenih kao E2 i E9, pronađena je velika količina protobakterija, ali i mekušaca i zglavkara (nazvanih Jeti-krabe). Biolozi su zbunjeni i fascinirani ovim otkrićem koje ima značajne implikacije povodom raznolikosti živih organizama na dnu okeana. Ono što ovo istraživanje svakako pokazuje jeste da termalni izvori mogu čak i na ovako niskim temperaturama i u odsustvu svetlosti biti dovoljni pokretači kompleksnih i brojnih ekosistema. Krabe, hobotnice, bakterije i još nekoliko pasivnijih vrsta izgradilo je ovaj složeni sistem na jednom od najnegostoljubivijih mesta, ali kako prvi nalazi pokazuju- izvori E2 i E9 su prepuni života koji je tu ukorenjen veoma snažno.

Šta to znači za ksenologiju? I šta to znači za Europu?
Opštije gledano, ovo je još jedan oblik ekstremofila koji nam pomažu da razumemo način na koji se život adaptira nama nepojmivim uslovima. Ali, ne samo to, ovo je najkompleksniji sistem organizama koji su znatno više na evolucionoj lestvici od do sada poznatih ekstremofila (koji su najčešće bili jednoćelijski organizmi). Takođe, ovde se postavlja još jedno znatno dublje pitanje- poligeneze ili monogeneze života, odnosno, da li su ovi organizmi evoluirali od nama poznatih kraba i hobotnica i postepeno se prilagodili, ili se radi o nekom pretku obe vrste koji je tu odvojeno evoluiralo. Ukoliko bi se radilo o poligenezi, implikacije bi uistinu bile fascinantne- "priroda za slične probleme nalazi slična rešenja", kako je to napisao Artur Klark. Ali, ovo pitanje iziskuje jednu znatno dužu i zasebnu raspravu.
Što se tiče implikacija vezanih za Europu, Antarktik je mesto koje najčešće s njom poredimo, mada se do sada radilo o analogiji u geomorfološkom smislu. Uslove poput ovih pored izvora E9 i E2, očekujemo da zateknemo i na dnu Europinog okeana, uz jednako odsustvo svetlosti i prisustvo sličnih hemikalija. Da li to znači da možemo očekivati i sličnu raznolikost organizama? Ukoliko priroda uistinu pronalazi slična rešenja za slična okruženja kako je to pretpostavio Klark, zašto stvorenja Europe ne bi opstala na isti način na koji opstaju njima slični na Zemlji? Moglo bi se reći da je ovo otkriće samo još jedan argument više za planiranje i pripremu misije čiji će osnovni cilj biti probijanje Europine kore i slanje podvodnih sondi koje bi nam pružile prvi pravi uvid u ovaj tajanstveni okean na čijem dnu možda čekaju naši najbliži kosmički susedi.

Osnovne informacije preuzete sa:
National Geographic
PLoS Biology

Nove vesti sa Crvene planete

Naš sused, i potencijalni nosilac života u davnoj prošlosti, Mars, centar je istraživanja već ogroman niz godina. Postoji veliki broj sondi koje kruže oko njega, a i poveći broj rovera je sleteo na njega, a najpoznatiji od njih svakako su Spirit i Opportunity. Oba rovera su radila dugi niz godina, i nakon predviđenog roka, a prošli su kroz ogroman broj ciklusa, poteškoća, čekanja u zimskom periodu, kvarova i neverovatnih otkrića.

Ali, po novim vestima, Opportunity je doneo još novih vesti! Ovaj rover otkrio je u tlu Marsa posebnu vrstu krečnjaka koja se formira samo u prisustvu vode. Položaj ukazuje na podvodne tokove vode, kao i površinske bare koje su mogle da nose mikroskopski život u prošlosti. Iako su gips i krečnjak na Zemlji uobičajeni, na Marsu one mogu imati mnogo veće implikacije.
Ovaj materijal analiziran je spektrometrima kojima je rover opremljen- Microscopic Imager i Alpha Particle X-ray Spectrometer i utvrđene su njegove hemijske karakteristike (kalcijum- sulfat), kao i precizne dimenzije "vene" ovog materijala (debljine ljudskog palca i dužine 45cm).

Oba rovera su još 2004 godine završila svoje misije i radili su još dug niz godina, Opportunity i dalje doprinosi novim otkrićima, dok je Spiritom izgubljen kontakt 2010 i više nije uspostavljen. Bilo kako bilo, ova dva rovera dovela su do neverovatnih otkrića, imali su udela u veoma značajnim misijama i postali su gotovo simbol našeg izučavanja Marsa. Misija Opportunity-a će se nastaviti dokle je to moguće, nastavljajući potragu za dokazima nekadašnjeg života na Crvenoj planeti. To saznanje svakako bi značajno uticalo na naše razumevanje uslova za život, ali bila bi i potvrda činjenice da je život u svemiru mnogo češći nego što sada znamo.

Kepler-22b Planeta slična Zemlji u naseljivoj zoni!

Misjia Kepler je pokrenuta sa ciljem otkrivanja planeta koje orbitiraju oko drugih zvezda, posebno sa ciljem otkrivanja egzoplaneta slilnih zemlji (Earth like planets) unutar naseljivih zona njihovih zvezda (Habitable zone, Goldilock's zone). Još od 2009., Kepler je imao velikog uspeha u ovom zadatku.
Iako su prvi rezultati bili "vrući Jupiteri" (Hot Jupiters)- planete koje je najlakše otkriti, ali koje po svojoj, kako veličini, tako i položaju, ne samo što isključuju mogućnost života, već ga vrlo verovatno eliminišu i ostatku sistema- bilo je i ohrabrujućih vesti, otkriće 54 planete koje su veličine slične Zemljinoj, u odgovarajućim položajima. U februaru 2011., Kepler je otkrio već oko 1232 različite planete, da bi već u decembru 2011., taj broj porastao na neverovatnih 2326! Setimo se samo da je nekada u astronomiji vladalo mišljenje da su planete oko drugih zvezda retkost.
Od ovog ogromnog broja planeta, 207 su Zemljine velčine (ili približno), 680 čine Superzemlje, 1181 su veličine Neptuna, 23 Jupitera i 55 su veće od Jupitera.
Za to vreme, naučnici su radili na preciznijem određivanju naseljive zone, uzimajući u obzir veći broj faktora tako da od početnih 54 kandidata, sada je u trku ušlo 48 (ne uključujući novotkrivene planete iz decembarskog kataloga). Bez obzira na ovo smanjenje broja, možemo zaključiti da je Kepler pokazao tri nove tvrdnje koje su tako skoro, u prošlom veku, bile nezamislive:
1.Postoje planete oko drugih zvezda i to u poprilično velikom broju
2.Postoje planete veličine Zemlje (iako ih je najteže otkriti)
3.Postoji dobar broj ovih planeta koji je u naseljivoj zoni (trenutna statistika pokazuje da je to bar jedna četvrtina)

Ali, u decembru 2011., došlo je i do prvog otkrića koje se ne svodi na pretpostavke i statistiku, već na preciznu potvrdu. U kasnu jesen ove godine, planeta Kepler 22b je napravila i treći krug oko svoje zvezde, na taj način potvrđujući da se zaista radi o planeti sa pravilnom orbitom. Ova planeta iznosi 2,4 prečnika Zemlje, ima godinu od oko 290 zemaljskih dana i kruži oko zvezde tipa G, Kepler 22, u sazvežđu Labuda. Zvezda je istog tipa kao i Sunce, a orbita planete je slična Zemljinoj, odnosno nalazi se udobno smeštena u središtu naseljive zone, dakle savršeno je pogodna za održavanje tečne vode na površini, pri temperaturama sličnim onima na Zemlji (za razliku od graničnih slučajeva, kakvi su u našem sistemu Venera i Mars).
Ovo otkriće je ogroman korak u poznavanju svemira, ali isto tako i korak ka pronalasku Zemljinog "blizanca" i najzad, ka odgovoru na najznačanije pitanje- da li smo sami.
O planeti Kepler 22b još uvek ne znamo ništa. Biće potrebne još godine izučavanja da bismo saznali njenu preciznu orbitu, način rotacije i druge planetarne susede, a sa našom tehnologijom, koliko god da je rapidno napredovala u poslednjih tridesetak godina, mnoge druge stvari ostaće nepoznate. Ono što znamo po primeru sa naše planete je da život opstaje svuda, čak i na mestima gde se čini da je svaki organizam osuđen na smrt. Svakako, Kepler 22b može se pokazati kao neverovatno otkriće- prva potvrđena planeta koja na sebi nosi život. Ipak, za sada to mora ostati samo spekulacija, i to spekulacija koja zahteva strpljenje i brižljiva istraživanja kako bi postala značajnija pretpostavka ili hipoteza. Bilo kako bilo, Kepler 22b ima sve razloge da postane jedan od centralnih prioriteta egzoplanetarnog istraživanja, a informacije koje će iz istraživanja slediti mogu značajno doprineti odgovoru na najveće pitanje. Ako prisustvo vode bude potvrđeno, odgovor će biti gotovo izvestan. A, ako se tome pridoda i postojanje kopnenih celina u okeanima, a zatim veliki mesec koji stabilizuje orbitu i možda jedan udaljeni gasoviti džin da "štiti" unutrašnje planete od asteroida i kometa- možemo se zapitati postoji li neko na Kepleru 22b ko razmatra položaj jedne udaljene plave planete u sistemu zvezde slične njihovoj. Ipak, za sada, to mogu ostati samo spekulacije i značajni podstreci za dalja izučavanja.

 

Informacije preuzete iz NASAinog članka.

Veliko jezero Europe

Na ovom blogu, Europa je pominjana više puta kao nama najbliži dom vanzemaljskog života. Razloga za to ima nekoliko- značajni među njima su vrlo verovatno postojanje globalnog okeana ispod ledene kore koji je ogromnih razmera, a s druge strane tu je gravitaciono polje Jupitera koje ovaj mesec štiti od udara velikih asteroida. Položaj i orbita postavljaju Europu u orbitalnu rezonancu prilikom koje je gravitacijske sile nasumično sabijaju i rastežu, oživljavajući tako termogeološke procese u srcu meseca, proizvodeći toplotu i vrlo verovatno podvodne vulkane koji obiluju organskim materijama. Negativni aspekti Europe su minimalna ili nikakva količina svetlosti koja bi do okeana dopirala, Jupiterova radijacija, ali značajnije od toga- odsustvo razmene materijala sa površinom. Ukoliko pretpostavimo da je kora kompaktna, solidna površina od leda debelog više kilometara, možemo zaključiti da bi se okean našao u velikoj izolaciji i zavisio isključivo od unutrašnjig procesa koji možda ne bi bili dovoljni.

S druge strane, kora Europe pokazuje neke prilično neobične osobine. Naime postojanje karakterističnih linija, ispresecanih manjim oblastima haotičnog terena pričaju neobičnu priču o kori ovog ledenog meseca. Ti predmeti interesovanja su deo jednog drugog dela astrogeologije. Ono što je značajno za ovo otkriće jeste to što je haotični teren bio dovoljno intrigantan da privuče pažnju naučne zajednice, navodeći je na upoređivanje ovih geografskih karakteristika sa nama poznatim karakteristikama ledaenih ploča na Zemljinim polovima. I tako je otkriveno jezero, po zapremini jednako Zemljinim Velikim jezerima, odmah ispod područja haotičnog terena. Ne samo što je ova vodena masa mnogo bliža površini, već se i led nad njom lomi i pada u nju, obavljajući tako vrlo efikasnu razmenu materijala vode i površine. Čak i da ne postoje mehanizmi daljeg prenošenja u dublje delove okeana (o čemu je sada nemoguće tvrditi), možemo zaključiti da je ovo jezero potencijalno mesto gde možemo pronaći naše vanzemaljske susede. Sudeći po broju sličnih oblika haotičnog terena rasprostranjenih širom Europe, možemo zaključiti da postoji više odvojenih potencijalnih rezervoara života. U slučaju potvrde njihove povezanosti sa globalnim okeanom, ovo dramatično povećava šanse za otkriće života na ovom ledenom mesecu.

Uzimajući u obzir ovo otkriće, kao i dosadašnja saznanja u Europi i njenom potencijalu za život, možemo zaključiti da važnost specijalizovane misije može da se meri sa važnošću izučavanja Marsa i ostaje nam samo da se nadamo da će u naredne dve decenije najzad biti otposlata i specijalizovana sonda za utvrđivanje Europinih skrivenih potencijala. O sličnoj misiji bilo je reči u NASAi, mada je ona napuštena, dok ESA i dalje napominje tu mogućnost. Ostaje nam samo da se nadamo da će ta ideja biti i realizovana i da ćemo uz malo sreće, najzad dobiti odgovor na to gde je najbliže mesto gde možemo naći naše kosmičke susede.

Originalni članci:
NASA
University of Texas at Austin