Vesela statistika

Ova godina je počela jednom veoma interesantnom vešću, a to je zvanična potvrda pretpostavke u koju smo svi verovali i nadali se da smo u pravu- da svaka zvezda oko sebe ima planetarni sistem. Danas je šesti decembar i to ne ostavlja mnogo vremena za još jedno revolucionarno otkriće, tako da je ova statistika, kao i svojevrsna top lista, objavljena od strane Planetary Habitability Laboratory mogu da budu dobar rezime dosadašnjih otkrića na polju potrage za "drugom Zemljom". Katalog potencijalno naseljivih egzoplaneta je juče, petog decembra, proslavio godinu postojanja. Svakako, sa samo dve godine intenzivne potrage iza nas, ceo katalog broji samo sedam planeta- ali, čak i ta cifra premašuje očekivani broj i prosto nas poziva da se zamislimo nad pitanjem koliko toga tek imamo da otkrijemo. Planete koje su izdvojene su:

7. Gliese 581d

• Sazvežđe: Vaga
• Udaljenost od Zemlje: 20 svetlosnih godina
• Masa: 7 Zemljinih
• Tip zvezde: Crveni patuljak

6. Gliese 163c

• Sazvežđe: Dorado
• Udaljenost od Zemlje: 50 svetlosnih godina
• Masa: 7 Zemljinih
• Tip zvezde: Crveni patuljak

5. HD85512b

• Sazvežđe: Vela (Jedro)
• Udaljenost od Zemlje: 35 svetlosnih godina
• Masa: 3.5 Zemljine
• Tip zvezde: Narandžasti patuljak

4. HD40307g

• Sazvežđe: Pictor
• Udaljenost od Zemlje: 42 svetlosne godine
• Masa: 7 Zemljinih
• Tip zvezde: Narandžasti patuljak

3. Kepler 22b

• Sazvežđe: Labud
• Udaljenost od Zemlje: 600 svetlosnih godina
• Masa: 2.4 Zemljine
• Tip zvezde: Žuti patuljak (Sunčeva klasa, mada je Kepler 22 nešto hladnija)

2. Gliese 667Cc

• Sazvežđe: Škorpija
• Udaljenost od Zemlje: 22 svetlosne godine
• Masa: 4.5 Zemljinih
• Tip zvezde: Crveni patuljak

1. Gliese 581g

• Sazvežđe: Vaga
• Udaljenost od Zemlje: 20 svetlosnih godina
• Masa: 2-3 Zemljinih
• Tip zvezde: Crveni patuljak

Gliese 581g i HD40307g su za sada samo kandidati, i njihova potvrda se još očekuje. Planete su poređane od one najrazličitije od Zemlje, do one sa procenjenim najsličnijim uslovima. Prilikom ove procene, naučnici su se koristili stepenovanjem tri faktora- masa planete, veličina planete i (ne)stabilnost njene zvezde, pri čemu bi najviše mesto zauzimale planete manje mase oko stabilnih zvezda.
Ali, sem ovog spiska, naučnici iz PHLa su nam izneli još jedan interesantan statistički podatak- pored ovih 7 planeta, postoji još 27 kandidata, kao i pretpostavljenih 30 meseca. Uzevši u obzir odnos ispitanog broja zvezda i do sada otkrivenih kandidata, dolazi se do zaključka da oko 1.6% planeta je naseljivo. Iako se isprva ovo čini kao mala vrednost, ne smemo zaboraviti da su naši pokušaji potrage za "drugom Zemljom" u svom začetku- ESO i Kepler projekat su prvi svoje vrste. Vrlo verovatno je da će ovaj procenat biti čak i već, a i u slučaju da ne bude, ne zaboravimo da u Mlečnom putu postoji oko 300 milijardi zvezda, svaka sa sistemom od, u proseku 3 do 5 planeta. 1.6% od tog broja je i dalje ogroman broj naseljivih planeta od oko 4 milijarde.
Ova statistika, kao i priložena lista nisu nova otkrića, i pretstavljaju podatke koje smo pažljivo prikupljali u proteklih godinu (ili dve), ali ovako sistematizovani, oni mogu da pruže jasniju sliku o tome dokle smo došli sa našim i straživanjem, ali i bitnije- u kom se pravcu krećemo i šta možemo očekivati. Najzad, neophodno je i istaći da svaki korak u daljoj potrazi za "drugom Zemljom" čini ksenologiju sve utemeljenijom, legitimnijom i najzad, značajnijom za ukupan naučni progres. Postaje sve izvesnije da smo samo deo široke mreže života koja se proteže daleko koliko i svemir sam, a mi sada pravimo prve uplašene korake ka otkrivanju tog neverovatnog mnoštva svetova. Na nama je da ostanemo verni ovoj potrazi, dosledni naučnom metodu i da još jednom granice naučne fantastike pomerimo u naučnu realnost.

Izvori:
Space
Space(2)
Planetary Habitability Laboratory

Merkur i druge priče

 

Posle nekog vremena naizmeničnog prenošenja i opovrgavanja NASAinih vesti, čovek postane pomalo skeptičan i, usudio bih se reći, nepoverljiv prema ovoj agenciji. Ali, novu priču možda vredi pomenuti, uz nadu da neće završiti kao Marsovski metan ili Curiosity-evo otkriće, mada od NASAe se može ipak očekivati sve.
Do otkrića postojanja vodenog leda na Merkuru došlo je preko tri linije dokaza, i ova vest je trenutno NASAina najnovija priča za zamajavanje javnosti uz pretvaranje da radi nešto korisno i pruža nam sve informacije koje nas zanimaju. Naime, Messenger je letilica koja orbitira oko Merkura, planete najbliže Suncu u našem sistemu. Letilica je lansirana 2004 godine, i posle četiri godine je prvi put proletela kraj Merkura, a tek 2011. je ušla u stabilnu orbitu.
Prva linija dokaza koju je predočio Messenger jeste rezultat ispitivanja polova neutronskim spektrometrom koji je pokazao neobično veliku količinu vodonika na polovima što je sugerisalo postojanje vodenog leda. Zatim, instrument Mercury Laser Altimeter beleži stepen refleksije na polovima koji je bio neobično visok, i najzad, detaljne mape njegove topografije.
Ideja počinje još 1991. kada je radio opservatorija Arecibo (čuvena zbog slanja Arecibo poruke) primetila neobično svetla "polja", nešto nalik na svetle tačke na radaru. Tako nešto očekivalo bi se od vodenog leda. Messenger je to potvrdio kada je otkrio visok stepen refleksije, kao i visok procenat vodonika. Najzad, svi znamo da je Merkur kao Suncu najbliži veoma vrela planeta i led se na njemu teško održava. Ipak, kako mu je osa nagnuta pod uglom koji je manji od 1 stepena, postoje krateri koji su u večnoj senci, i upravo tu je pronađen led. Ali, uz led došla je i neobična tamna supstanca, organskog porekla, pri čemu ne mislim na živi svet, već samo na složenije ugljovodonike.

 

 Šta ovo otkriće znači za ksenologiju? Verovatno isto što i otkriće toga da je Pegasi51 okrugla planeta za geologiju i astrogeologiju. Stvar koja nam je odavno poznata, mada je lepo imati još jedan dokaz. Kao što znamo da planete teže tome da budu okrugle, tako znamo i da je svemir prepun vode u različitim agregatnim stanjima, samo još uvek nismo potvrdili da smo je pronašli u tečnom stanju van Zemlje. Još značajnije, svemir je prepun organskih materijala i pronalazimo ih, očigledno, svuda. Nova NASAina vest? Teško, ovo je kao poznatu činjenicu naveo Karl Segan u svojoj seriji Kosmos, 1980 godine, dakle pre 32, skoro 33 godine. NASA na svom sajtu zaboravlja da napomene da Merkur nema atmosferu i zbog toga, ukoliko se negde voda čak i otopi, ona istog trena ključa i isparava sa površine planete čija je gravitacija premala da ikada zadrži dovoljno pare, da formira atmosferu. Čak i kada bi pod zemljom postojala tečna voda, šanse za život daleko su od dobrih.
Za šta je, dakle, ovo otkriće značajno? Pre svega za NASAino neobjašnjivo okretanje glave od značajnijih meta istraživanja, kao što su Europa ili Enceladus, možda čak i Ganimed, na kojima je šansa za postojanje tečne vode ispod površine mnogo veća. Takođe, nakon zanimljivog marketinškog trika koji je izvela- cela "nezvanična" priča NASAinih zvaničnika i vodećih ljudi projekta koja se najavljivala do današnjeg datuma, da bi NASA izjavila da su "glasine" (a, ne detaljni intervjui) bile lažne i da nema nikakvih otkrića sa Marsa. Ne predlažem teorije zavere. Samo kažem da NASA koristi dezinformisanje iz nekog razloga, bilo da je marketinški, bilo da je pokušaj vraćanja u fokus naučnog sveta nakon niza značajnih otkrića Evropskih naučnika. O čemu god da se radi, ovo je visok stepen neprofesionalizma i za svaku je osudu. Ostajem u svom dubokom uverenju da pravi način da se istraži svemir jeste saradnja u nečemu što bih nazvao Međunarodna svemirska agencija, mada je taj koncept još uvek decenijama daleko. Takođe, sve informacije vezane za svemirska istraživanja moraju biti dostupne javnosti, uvek, kako bi se izbeglo upravo ovo što je NASA uradila sada. Nauka nije, i nikada ne sme postati isto što i politika, isto što i marketing, ili još gore, isto što i konzumerizam. Najzad, sa tom poslednjom tačkom, završiću ovaj članak i ovu kritiku NASAinog neprofesionalizma isticanjem čestog argumenta- skupih cena svemirskih misija. Misija Messenger koja je donela rezultate sa Merkura koštala je 450 miliona dolara. Najskuplja zgrada na svetu prodaje se za 2 milijarde dolara, dok od oko dve hiljade milionera širom sveta, svaki poseduje sumu veću od milijarde. I, naravno, da li treba napomenuti da SAD godišnje izdvajaju oko trilion dolara na ratove širom sveta? Neka čitaoc sam proceni šta se ne može, a šta se ne želi, i da li ima opravdanja za NASAine igre.

Izvori:
Wikipedia
NASA

Uskoro nove vesti sa Marsa

 

Misija Curiosity svakako je dobila medijsku pažnju širom sveta i bila poprilično dobro ispraćena, posebno u završnoj fazi svog putovanja i početnoj fazi istraživanja- kritičnom trenutku sletanja na crvenu planetu. Jedna od značajnih vesti koje je Curiosity doneo nije bila vezana ni za jedan od njegovih specifičnih instrumenata, već je daleko više oslonjeno na kameru- savremenu, svakako, ali na istoj poziciji i Curiosityevi legendarni prethodnici postigli bi isto zapažanje- otkriće nečega što je gotovo sigurno pretstavljalo isušeno rečno korito. Bio je to još jedan korak napred ka hipotezi koja gotovo da je postavljena kao tačna- da je Mars nekada bio topliji, sa debljom atmosferom, i imao tečnu vodu na površini.
Ipak, ono što su naučnici predočili kao odliku koja će Curiosity učiniti legendarnim je SAM (Sample Analysis at Mars)- aparat, ili pre, mala prenosna laboratorija koja se sastoji iz tri dela- hromatograf, maseni spektrometar i laserski spektrometar. Zajedno, ova tri uređaja imaju zadatak da ispitaju sastav bilo kog uzorka koji Curiosity odabere- bilo da se radi o tlu ili atmosferi. SAMov zadatak jeste da "skenira" dati uzorak u potrazi za tragovima ugljenika, vodonika, kiseonika i azota- elemenata povezanih sa životom kakav poznajemo na Zemlji.
Prva Curiosity-eva analiza je bila analiza atmosfere u potrazi za metanom, koji je prvo bio potvrđen, a potom je iskaz promenjen jer se radilo o ostatku atmosfere sa Zemlje. Zbog toga, za svoj prvi uzorak zemljišta, Curiosity nije obavljao analizu, već ga je samo "propustio kroz sistem" u cilju uklanjanja ponovnih mogućih kontaminacija sa Zemlje. Devetog novembra, prvi uzorak je analiziran i naučnici su bili zadovoljni- rezultati su bili jasni i nije bilo tragova kontaminacije.
Ali, sada se nalazimo pred velikom neizvesnošću! Naime, iz kabineta vodećeg biogeologa zaduženog za ovu misiju dolaze nove vesti- sve što je dospelo do javnosti jeste da se radi o nekom neverovatnom otkriću koje je stvaranje istorije- nešto što će potresti celu planetu. Nažalost, poučeni prethodnim iskustvima kroz istoriju, naučnici se drže politike po kojoj ne smeju da daju zvanične izjave, sve dok kompletan istraživački rad ne bude dokumentovan i objavljen, a rezultati provereni.

 

 Zbog toga, sada se nalazimo u poziciji nestrpljivog iščekivanja. A, na veliku žalost svih entuzijasta, čini se da će proći bar nekoliko nedelja do prvih sledećih informacija o ovom tajanstvenom otkriću. Naravno, nikakvo pravilo do tada neće  moći da zadrži maštu svih nas koji nestrpljivo gledamo u nebo i nadamo se nekom neverovatnom otkriću. Naravno, moramo ostati mirni i objektivni- s jedne strane, može se raditi o otkriću koje nema veze sa životom na Marsu- sadašnjim ili prošlim. Možda je Curiosity našao komad Zemlje na Marsu- pokazatelj da planete zaista često "razmenjuju" asteroide. Ili se možda radi o otkriću nekog retkog jedinjenja, ne možemo znati. Svakako, i opovrgavanje života jednako je velika vest, ali teško je to učiniti na osnovu ovako kratkog istraživanja (prethodni roveri nisu imali precizan instrument nalik na SAM). Takođe, nije isključena ni najverovatnija mogućnost- da su na Marsu pronađeni tragovi kompleksne organske hemije, ali ne i onoga što definišemo kao život. Ipak, ostaje nam samo da čekamo sledeće saopštenje kada ćemo najzad saznati u kom pravcu nas je povela naša večna potraga za životom van naše planete- usamljene plave tačke u nebeskom beskraju.

Izvori:
Universe Today
NPR 

HD 40307g

 

Iza ovog pomalo rogobatnog naziva krije se još jedno u nizu neverovatnih otkrića, i to zaslugom ESOe, tačnije njihovog instrumenta HARPS, a velikog udela u detektovanju šeste potencijalne planete oko zvezde HD 40307 imala je i grupa naučnika Rocky Planets Around Cool Stars (Ropacs). O metodi korišćenoj za detektovanje, kao i komparaciji sa Keplerom, možete pročitati u članku o prethodnom, jednako fascinantnom otkriću- potencijalne planete u našem najbližem stelarnom susedstvu.
Još od Alfe Kentauri, čini se da HARPS radi punom parom, i sada nam, posle neobično kratkog vremena donosi novi uspeh. Zvezda o kojoj se radi, nazvana kataloški HD 40307 je zvezda K-klase, narandžastog sjaja, na pola puta između crvenog patuljka i zvezde tipa našeg Sunca (G), udaljena oko 42 svetlosne godine. Iako se radi o manjoj zvezdi od Sunca, zvezde klase K su od posebnog interesa za potragu za vanzemaljskim životom, jer ona ovo nadoknađuje velikom stabilnošću (za razliku od nestabilnih crvenih patuljaka) i veoma dugim životnim vekom (duže od Sunca), tako da je mogućnost za evoluciju života u sistemima ovih zvezda veoma velika -naravno, ukoliko ima pogodnih planeta. Specifičnost HD 40307 jeste činjenica da je njena temperatura znatno viša nego od prosečnih K zvezda, tako da se po tom kriterijumu čak približava nižoj granici zvezda G klase.

 

 Potraga za planetama oko HD 40307 je vrlo neobična priča. Dok je ESO od početka vodila operaciju, finalni zaključak su bile tri vruće "Superzemlje", verovatno dve gasovite i jedna kamenita. Ipak, nezavisno istraživanje tima naučnika pokazalo je nešto neočekivano. Koristeći savremenije metode analize podataka, kao i tehnike analize za koje su zaslužni Ropacs, uspeli su da otkriju još tri Superzemlje, od kojih je zasigurno od najvećeg interesa HD 40307g, šesta planeta u sistemu, smeštena u naseljivu zonu zvezde!
HD 40307g je Superzemlja, sa oko 7 puta većom masom od Zemlje, i još uvek se ne može sa sigurnošću tvrditi da li se radi o planeti više nalik na Neptun, nego na Zemlju, iako se po trenutnim saznanjima, druga opcija čini verovatnijom. Kako je zvezda nešto hladnija od našeg Sunca, godina na HD 40307g traje 198.7 Zemaljskih dana (za razliku od naših 365.3) i udaljena je 90 miliona kilometara od svoje zvezde ( za razliku od naših 149 miliona). S obzirom da je dovoljno udaljena od zvezde, ova planeta verovatno ima i ciklus dana i noći za razliku od orbitalnog zaključavanja koje je često kod planeta u naseljivoj zoni crvenih patuljaka. Po svemu sudeći, da se radi o manjoj masi, bili bismo gotovo sigurni da smo pronašli planetu koja je do sada najbliža istinskoj "novoj Zemlji"- sa ne-ekstremnom klimom, oko stabilne i dugovečne zvezde, udobno smeštenu u naseljivoj zoni.

 

Ovo otkriće ne samo što demonstrira činjenicu da svemir ume da nas iznenadi kada god se opustimo, već nam i pokazuje da se polako, ali sigurno bližimo nekom neverovatnom otkriću. Kako napreduju naša saznanja, javljaju se nove tehnike, a naučnici širom sveta sarađuju izvan okvira i granica koji bi bespotrebno razdelili našu jedinstvenu i univerzalnu potragu za znanjem i našim mestom u kosmosu. Od usamljene Zemlje u centru galaksije, napuštamo sujeverja i prebrze zaključke, krećemo se ka saznanju i polako, naš svemir postaje neverovatno, kompleksno mesto, čiji smo samo delić. Otkrili smo druge zvezde, a potom i druge galaksije. Sada živimo u vremenu kada otkrivamo i nove planete, a naša saznanja pretstavljaju ekvivalent Galilejovom teleskopu dok je posmatrao Jupiter. Polako, i to se menja, a naša sposobnost da saznajemo sve veća, dok otkrivene planete postaju sve manje, preciznije izmerenih orbita, i sve bliže onome što smo nazvali naseljiva zona zvezde. Verujem da je pitanje vremena kada će svemir za nas biti ne samo kompleksno i neverovatno mesto ogromnih prostranstava i gigantskih pejzaža, već i mesto u kome, razbacani po vakuumu čekaju nebrojeni svemiri, kristalno plavi u večnoj noći, sa svojim radio glasovima i radoznalim pogledima uperenim ka nebu.

Izvori:
Originalan tekst
BBC
Space[dot]com
Universe Today

Pojas asteroida kao uslov za život?

 

Vest koja se pojavila već nekoliko puta u poslednje vreme, dovoljno da se odlučim da je prevedem i dam neki sud o njoj, jeste vest sa naslovom da je pojas asteroida u određenoj poziciji jedan od bitnih faktora za razvoj složenog života u planetarnom sistemu. Ipak, pročitavši neke od interpretacija, kao i originalno istraživanje, moram primetiti da se radi o daleko više senzacionalističkom naslovu nego o istinitoj tvrdnji.
Do ovog zaključka, istraživači, kao i (mnogo više) oni koji interpretiraju ovu vest došli su na osnovu tri tačke- uloga asteroida u procesu evolucije, uloga asteroida u donošenju vode i organskih jedinjenja na mladu planetu i postojeći modeli i njihove implikacije.
Prva tvrdnja se oslanja na mehanizam prirodne selekcije i vrstu "nasilnog ubrzanja adaptacija" živog sveta. Po ovoj tezi, iako su udari asteroida destruktivni događaji za koje se vezuju masovna istrebljenja, oni se takođe mogu posmatrati kao "agenti" evolucije, događaji koji primoravaju živi svet da se adaptira i time postane kompleksniji. Činjenica je da, potencijalno, bez udara asteroida u Zemlju koji je doveo do istrebljenja dinosaurusa, možda nikada ne bi nastala prilika za Homo Sapiensa da evoluira i postane dominantna vrsta na planeti.
Druga tvrdnja je povezana sa idejom panspermije- ideje da je živi svet (u ovom slučaju, organske materije kao njegovi bazični činioci) donet na Zemlju kometama i asteroidima. Činjenica je da se u asteroidima nalazi velika kolicina vode, ali i organskih materija. Ipak, ne smemo zaboraviti da ni voda, ni ugljovodonici nikako nisu retki u svemiru i nije neophodno da oni poteknu sa asteroida da bi bili prisutni.
Najzad, tim naučnika koji je radio na projektu je primetio da se pojas asteroida podudara sa tzv.,snežnom linijom- spoljnom granicom naseljive zone- dakle, onim delom sistema u kom je dovoljno hladno da se led nikada ne otopi. Najzad, oni primećuju da od 520 gasovitih džinova, samo 19 njih orbitira izvan snežne linije, dakle, slično našem Jupiteru. Jedan od naučnika, primetivši da je to samo 4% iznosi tvrdnju "Based on our scenario, we should concentrate our efforts to look for complex life in systems that have a giant planet outside of the snow line"Dakle "Po našem scenariju, potragu za složenim životom treba da usmerimo ka sistemima koji imaju gasovitog džina izvan snežne linije"- parafraziram, odnosno slobodnije prevodim.
Možda ste sada zbunjeni? Da, i ja sam bio, ali obrazložiću to ukratko, istim redosledom.
Prva tvrdnja je činjenica- udar asteroida jeste izazvao istrebljenje dinosaurusa i time, "evolucijski prozor za sisare". Ipak, to je mogao da bude i udar manje komete ili jednog od nekoliko desetina, ili čak stotina asteroida koji nisu unutar pojasa.
Druga tvrdnja zavisi od prihvatanja ili ne panspermije.
Treća tvrdnja je tačna- od 520 gasovitih džinova koje mislimo da je Kepler otkrio samo 19 je u naseljivoj zoni što je oko 4%, i zaista, život treba da tražimo, prvobitno, u sistemima u kojima gasoviti džin nije u unutrašnjosti sistema.
Sve tvrdnje su tačne, dakle šta nije u redu?
Prosto i jednostavno- naslov, i epitet nova vest. Ni jedna od činjenica nema ama nikakve veze sa pojasom asteroida, kao što sam za prve dve tačke objasnio, a o Keplerovoj (ne)preciznosti neću ponovo da govorim, u cilju održavanja objektivnosti. Jupiter na svojoj poziciji jeste pomogao oblikovanju pojasa asteroida, ali autori teksta, ili interpretatori su to, očigledno, shvatili obrnuto. Planete sa džinovima izvan snežne linije (dakle, i izvan naseljive zone) su pogodne ne zbog neke fantomske uloge pojasa asteroida koja nije ni razjašnjena sem u nekim nejasnim nagoveštajima o "ubrzanoj evoluciji" i panspermiji, već zbog proste činjenice da sa džinom u naseljivoj zoni, ne možete očekivati i planetu nalik Zemlji u istoj zoni! Toliko je jednostavno, i nema ama nikakve veze sa pojasom asteroida.
Ostaje otvoreno pitanje- možda on zaista ima neki značaj, ali ne dalji od ovih labavih i potencijalnih ideja, toliko za sada znamo. Takođe, autori teksta izneli su tačne i poznate činjenice, kao i precizne statističke podatke, bazirano na dosadašnjim posmatranjima i mogućnostima, jedini problem ostaje, da gotovo ništa od toga nema veze sa pojasom asteroida, već sa tzv.,"dobrim Jupiterima" o kojima sam pisao u članku Uslovi za život. Kada je to rečeno, jedina zamerka ostaje na senzacionalističkom naslovu koji će, ukoliko ne bude kritikovan na vreme, povući jednu zbrku nepovezanih činjenica u tvrdnju koja njima nije potkrepljena, kao ni bilo čim drugim.

Izvori:
NASA
Originalni tekst

Najbliži sused

 

Svemirsko istraživanje našeg doba obeleženo je možda najviše potragom za egzoplanetama koje su iz domena spekulacije i naučne fantastike prešle u domen naučne realnosti i čvrste činjenice. Što se medijske pažnje tiče, u ovoj potrazi počasno mesto imala je NASA sa svojim Kepler teleskopom koji se služi metodom merenja sjaja zvezde i potom, mereći pravilna opadanja u "svetlosnoj krivi" pronalazi planete koje oko zvezde orbitiraju. Ipak, sa malo medijske pažnje, ali sa znatno većom preciznošću, odvija se i misija ESOe (European Southern Observatory), sa teleskopom koji je smešten u Čile i povezan sa još jednim instrumentom za pronalazak egzoplaneta- HARPSom (High Accuracy Radial velocity Planet Searcher) koji se služi drugim metodom, meri male pokrete koje zvezda pravi, pod uticajem gravitacije svojih planeta. Ako bismo napravili analogiju sa svemirskom trkom, Evropljani su juče ušli u ubedljivo vođstvo, kada je HARPS najzad detektovao planetu mase Zemlje koja orbitira zvezdu jedva nešto manju od Sunca. I to ne u bilo kom sistemu, već nama najbližem, Alfa Kentauri, udaljenom samo 4.3 svetlosne godine od Zemlje!
Potraga je trajala gotovo četiri godine i najzad je 16og oktobra 2012., tim naučnika potvrdio svoje otkriće! Planeta mase Zemlje orbitira oko Alfa Kentauri B zvezde, i pun krug napravi za samo 3,2 Zemaljska dana. Dakle, zvezda jeste prevruća da bi na njoj postojao život, ili tečna voda, ali to jedva da umanjuje značaj ovog otkrića! Najzad, imamo potvrdu da i nama najbliži sistem sadrži bar jednu planetu, a do sada smo naučili da planete, posebno ovako male, gotovo nikada ne dolaze same. Otkriće planete Zemljine mase u naseljivoj zoni Alfa Kentauri B verovatno je tik izvan mogućnosti tehnologije koju danas posedujemo. Dakle, ako takva planeta zaista postoji, njeno otkriće može nam biti na dohvat ruke.

 

Ovo otkriće je rekorder, i nešto što je bitna tačka istorije, na mnogo načina. Kao prvo, ovo je najmanja planeta do sada otkrivena, nama najbliža i uz to oko zvezde nalik našem Suncu (dosadašnja slična otkrića bili su vrući Jupiteri). Takođe, pokazuje nam da je HARPSov metod ipak precizniji i pouzdaniji od Keplera, te nas može usmeriti dalje u pravcu simbioze ove dve tehnologije, ili možda ka razvijanju neke nove, koja će nam dati ključan napredak u pravcu otkrića "druge Zemlje".
Takođe, možemo se nadati da će ovo otkriće dalje učvrstiti međunarodnu naučnu zajednicu. Štaviše, već dva dana nakon objave ovog otkrića, iz krugova NASAinih naučnika iz Kalifornije stiže vest da uz budžet, i podršku javnosti za koju je neophodna potvrda drugih planeta, u najboljem slučaju, u naseljivoj zoni Alfa Kentauri B, može da se započne planiranje potencijalne letilice koja bi rastojanje od 4 svetlosne godine skratila sa sadašnjih 28.000 godina na period ljudskog životnog veka. Ipak, ovo ostaje domen spekulacije i pretpostavki, za koje nam je potrebno daleko više informacija nego što sada imamo.
Lično, dodao bih da ono što bismo trebali da učinimo, što možemo sa današnjom tehnologijom i uz relativno mali trošak, jeste da usmerimo svoje radio odašiljače ka Alfa Kentauri sitemu- za slučaj da neko ipak sluša. Ukoliko se to pokaže kao tačno, razmena prvih radio poruka sa našim svemirskim susedima može se odviti u kratkom periodu od samo 9 godina.
Ovo otkriće je još uvek sveže (kako su prošla samo 2 dana od potvrde i nekoliko sati od zvanične konferencije na kojoj je saopšteno),pa nam za sada ostaje samo da pokušamo da budemo strpljivi dok čekamo dalje podatke i nove vesti iz nama najbližeg kutka svemira.

Izvori:
ESO
NatGeo
Nature

Vorloni i Vulkanci

 

Naučna fantastika je žanr koji više od svih drugih može proizvesti ambivalentnu reakciju. Neki od ranijih radova naučne fantastike toliko su bili, u nedostatku bolje reči, divlji u svojim opisima dalekog, novog i nepoznatog, da kako vreme prolaze, izgledaju sve komičniji, dok neki, poput nekih dela Artura Klarka s prolaskom vremena klize iz naučne fantastike u vizionarski esej, ili bar futurističi, ali vrlo realan roman.
Ipak, s druge strane, retko ko od nas svako delo SFa stavlja pod lupu ovakvog pristupa, več daleko češće jednostavno uživamo u maštovitim pričama i novim načinima da se pretstavi ono nepoznatno i daleko.
Pitanje zamagljivanja granice između naučne fantastike i naučne činjenice postaje sve zastupljenija tema, a kada zanemarimo pitanja tehnologije (na šta se to najčešće odnosi), možemo videti da je SF odlična polazna tačka i za ksenološke spekulacije. Sada, kada znamo da gotovo svaka zvezda ima svoj sistem svetova, oni optimističniji među nama smatraju da je samo pitanje vremena kada ćemo otkriti i postojanje života van naše planete. A, u spekulacijama kojima se služimo, jedno od najintrigantnijih pitanja jeste kako će taj život izgledati.
Naučna fantastika dala je bezbroj pretpostavci. Od androida koji su se pojavili u najranijim SFovima, preko bestelesnih bića nalik Vorlonima, do humanoidnih Vulkanaca, Klingonaca i njima sličnih, repertoar vanzemaljskog života bio je u najmanju ruku šarolik. Raznolikost života i na našoj planeti ume da bude zapanjujuća- poznato je da kada cunami talasi izbace na obalu nepoznate vrste iz dubine, ona često izgledaju veoma vanzemaljski. Na našoj planeti otkrili smo neobičan svet gljiva, koje nisu ni biljke ni životinje, viruse koji nemaju ćelijsku strukturu, kljunare koji izgledaju kao neobična veštačka hibridizacija nekoliko vrsta, a tu su i "jeti krabe" sa dna ledenih okeana, kao i novootkrivena vrsta džinovskog slepog miša.
Izučavajući raznolikost vrsta, Darvin je uveo pojam prirodne selekcije koji je morao dovesti i do pojmova adaptacije, odnosno prilagođenosti sredini. Poznato je da mnoga bića putem evolucije uspevaju da ostvare neverovatne podvige, poput kameleona i njima sličnih vrsta, do insekata koje je nemoguće razlikovati od okolne vegetacije, do bića koja kao da su evoluirala precizno za potrebe jedne uske ekološke niše i tu pokazuju neverovatnu spretnost. Dakle, ono što možemo zaključiti jeste da se bića uvek prilagođavaju kroz svoju evoluciju svojoj specifičnoj ekološkoj niši. Šta to znači? Ukoliko uvedemo bezbroj ekoloških niša, ali i faktore poput gravitacije planete, tipa zvezde i slične parametre koji sa "odlaskom" sa Zemlje postaju veoma važni, možemo zaključiti da život na drugim planetama može biti daleko više raznolik nego što je naučna fantastika ikada zamislila, i da je svaka sličnost sa našim, poznatim Zemaljskim svetom, jednostavno domen fantastike.
S druge strane, moramo se zapitati koliko će drugačiji biti ti uslovi. Odličan dokumentarac "Alien Planet" prikazuje sa velikom preciznošću jedan pažljivo osmišljen ekosistem, sa nama nepoznatim vrstama, koje su toliko drugačije od svega što smo sreli u konvencionalnoj naučnoj fantastici, i ovaj film ipak mnogo verodostojnije prikazuje kako bi određenoj sredini to strano i drugačije moglo da izgleda.
Ipak, šta ako je planeta nalik našoj? Tu se moramo setiti briljantne rečenice Artura Klarka "Za slične probleme, priroda iznalazi slična rešenja", te bi tako bilo suludo očekivati da na planeti nalik Zemlji u vodi ne pronađemo stvorenja gotovo identična našem morskom svetu.
Ali, postavlja se pitanje- prilikom zamišljanja drugačijeg života, postoji li neka konstanta. Da li se zaista možemo rasplinuti u svet zmajeva, planetarnih živih tepiha, telepatskih lopti svetla i dobrih starih pipaka u limenim odelima, ili ipak postoji nešto čega se moramo pridržavati?
Verujem da konstantu uvodimo onda kada pričamo o inteligentnom životu. Tema razvoja inteligencije i (samo)svesti jeste pitanje kojem je moguće posvetiti tomove knjiga, i decenije istraživanja zaista su obeležile, ali i nastavljaju da obeležavaju ovo polje istraživanja, s toga, ovo kratko izvlačenje zaključaka može biti samo jedna banalizacija. Ipak, upustiću se u nju.

 

Rad, praksa, sticanje znanja su ono što je oblikovalo ljude na početku njihovog razvoja. Sposobnost da oblikuju svet oko sebe bila je od neverovatnog značaja, možda i presudnog, za razvoj Homo Sapiensa i nastanak savremenog čoveka. Da bi to uspeo, čovek je morao da razvije određene "biološke alatke", poput mogućnosti da vidi trodimenzionalni svet (oba oka na prednjoj strani glave), ali isto tako značajno i bipedalija, odnosno hod na dve noge, i ne zaboravimo naše palčeve, koji su nam omogućili da u ruci držimo kamen, koplje, zapaljenu baklju, kao i da obavljamo prve pokušaje finih radova, na granici sa primitivnom umetnošću. Odatle počinje tok naše moderne, pre svega, kulturne evolucije- neolitska revolucija, razvoj pisma, gradova-država, sve do savremenog doba.
Kako je ksenologija vrlo spekulativna nauka, moramo se truditi da naše spekulacije ostanu osnovane i dobro argumentovane, a kada saznanja nema dovoljno, analogija postaje naše najmoćnije oružje i tada se moramo osloniti na ono što poznajemo na Zemlji. Stoga, sa sadašnjim saznanjima, čini se da se kao jedino razumno rešenje nameće da uprkos težnji života da se razvije u bezbroj vrsta, mnogo dominantnija karakteristika jeste jednostavno prilagođavanje, kao što je Klark to opisao. A, ako je razvoj inteligencije logičan tok evolucije, možemo pretpostaviti da do nje uvek dovode iste biološke karakteristike, koje praktično postaju sine qua non uslov razvoja inteligentnog života. Te karakteristike su upravo one gore navedene- položaj očiju, bipedalija, suprotstavljeni palčevi. Ponovo, naglašavam da se radi o banalizaciji, kako bih ograničio dužinu posta. Ovo pitanje verovatno se može razmotriti daleko detaljnije, možda u delu šireg obima- bar poglavlju knjige, ali taj projekat za sada mi je na čekanju. Za sada, možemo ukratko postaviti stvari ovako- priznajući da nam analogija i analiza razvoja inteligentnog života ovde, na Zemlji nameće samo jedno moguće rešenje- inteligentan život mora ispuniti ove osnovne uslove, one iste koje je čovek ispunio na svom putu do zvezda.
Naučna fantastika je velika umetnost spekulacije i zamišljanja nepoznatog, ali ipak, ona je književna/video umetnost i kao takva, uvek mora naći način da likove poistoveti sa likovima, stoga, često su oni daleki i udaljeni, neobično ljudski, poznati, kompatibilni, a čak i oni radikalno drugačiji kao da dele naše strasti, naše vrline i naše mane i bude u nama osećaj poznatog i bliskog, pod maskom dalekog i nepoznatog. Ali, sada, kada se pitanje vanzemaljskog života sve više približava naučnoj realnosti, moramo se zapitati na kakav ćemo život naići. Da li ćemo ga prepoznati kao život kada ga vidimo, kao što su to pitanje postavili naučnici sa emisija National Geographic-a, ili ćemo se s njim lako poistovetiti. Čini se da će život uvek uspeti da se prilagodi svojoj sredini, onda kada ima bar minimalnih šansi da opstane i zaista, možemo očekivati neslućene razlike i nezamislivo velike razlike, neka bića istinski strana i nepoznata, a s druge strane, ako i kada uspostavimo međuzvezdanu komunikaciju, možda će se iza drugog prijemnika kriti lice nečega gotovo neverovatno nalik nama.