Enceladus- Astrobiološki potencijal

Enceladus- slika letilice Kasini, boje su veštački pojačane. Na južnoj hemisferi su vidljive "tigrove štrafte" (plava boja na slici), geološke forme oko kojih je koncentrisana kako hidrotermalna aktivnost, tako i generisanje neobično velike količine toplotne energije.

 Za one koji čitaju ovaj blog možda neki duži vremenski period, ili su možda prelistali neke od prethodnih postova, mislim da nije teško zaključiti da je, što se tiče vanzemaljskog života u Sunčevom sistemu, Europa svakako autorov lični favorit, zbog niza različitih razloga (kojima sam se bavio u nizu članaka koji su pratili neka od značajnijih otkrića vezanih za ovaj Jupiterov satelit). Ipak, pored Europe, postoji broj drugih lokaliteta koji se pokazuju kao mesta sa značajnim astrobiološkim potencijalom. Među njima je i, istorijski poprilično čest lokalitet, Mars, posebno sa nekim od novijih otkrića koji ukazuju na mogućnost postojanja određenih geobioloških formi na crvenoj planeti (koje je NASA pokušala da što je brže moguće diskredituje), ali sada, sve češće se kao mesto mogućeg života izvan Zemlje, a u okvirima našeg sistema pojavljuje jedno do sada retko primećeno mesto, kada govorimo o astrobiološkom potencijalu.
Saturnov mesec Enceladus je šesti po veličini od svih Saturnovih meseca, sa oko 500 kilometara u prečniku. U nauci, i šire, uglavnom je poznat po dve veoma interesantne karakteristike- s jedne strane, Enceladus je verovatno najreflektivnije telo u Sunčevom sistemu, i kao takav, reflektuje gotovo svu Sunčevu svetlost koju dobije. S druge strane, daleko značajnije, Enceladus je, od otkrića letilice Kasini 2005. godine, bio poznat kao "izvor" Saturnovog "E" prstena. Drugim rečima, čestice koje sačinjavaju ovaj prsten dolazile su zapravo iz Enceladusa, putem gejzira koji izbijaju iz njegovog južnog pola, tvoreći tu specifične geološke oblike, nezvanično nazvane "tigrove štrafte". Do sada, na Enceladusovom južnom polu identifikovano je oko sto različitih gejzira koji izbacuju oko 200 kilograma materijala u sekundi. Materijal o kom se radi je veoma bogat vodom, kako u formi pare, tako i u formi leda, ali i drugim materijalima, od kojih značajan procenat sačinjavaju ugljovodonična jedinjenja.
Različite opservacije i merenja ukazala su na mogućnost postojanja globalnog okeana koji se nalazi ispod leda, ali je takođe moguće da se radi i o "moru" koncentrisanom oko južnog pola i na južnoj hemisferi ovog Saturnovog meseca. Međutim, jedno od prvih šokantnijih otkrića vezanih za ovaj mesec nakon Kasinijevih opservacija došlo je 2011 godine, kada je otkriveno da Enceladus na svom južnom polu proizvede oko 15,8 gigavata snage (u formi toplotne energije). Ovo otkriće je bilo fascinantno s obzirom na činjenicu da su prethodna predviđanja ukazivala na iznos od oko 1,1 gigavat, uz pretpostavku da se sva toplota generiše putem "plimskih sila", sabijanja i izduživanja meseca usled orbitalne rezonance i delovanja gravitacije kako Saturna, tako i drugih meseca. Ovoj veličini moglo je da se pridoda još oko 0,3 gigavata na osnovu prisustva nekih radioaktivnih elemenata. Stoga, fascinantna cifra od 15,8 gigavata predstavljala je pravo iznenađenje. Ipak, uz prisustvo okeana (ili bar polarnog mora), efikasnost plimskog zagrevanja bi možda mogla da se dovoljno poveća. Ipak, čini se da ova količina toplote koja se generiše na Enceladusovom južnom polu, i to, specifično, u okolini geoloških formacija, "tigrovih štrafti", zahteva delovanje bar još nekog, za sada, nedovoljno shvaćenog mehanizma.

Regija Enceladusa oko južnog pola proizvodi oko 15,8 gigavata snage putem toplotne energije, nasuprot predviđenih 1,1 gigavata. Na Enceladusovom južnom polu generiše se onoliko snage putem toplotne energije koliko bi generisalo 20 elektrana putem uglja.

Drugo veoma značajno otkriće dogodilo se u martu ove godine, kada je grupa naučnika precizno analizirala prirodu sitnih čestica "prašine" koje je Enceladus izbacivao u svojim gejzirima, taložeći je u delikatnoj strukturi Saturnovog "E" prstena. Zaključili su da se radi o česticama silicijum dioksida, veoma čestim na Zemlji u formi kvarca, veličine od nekoliko nanometara. Ipak, da bi se ove konkretne čestice manifestovale u ovoj konkretnoj veličini, laboratorijski je utvrđeno da je neophodan veoma specifičan sistem fizičkih okolnosti i uslova. Naučnici uključeni u istraživanje pokazali su da "prašina" silicijum dioksida veličine od 4 do 16 nanometara može nastati samo u tečnoj vodi, temperature od, najmanje, 90 stepeni celzijusa, sa pH vrednošću od oko 8,5 i salinitetom manjim od 4%.

Jedna od struktura formiranih oko hidrotermalnih izvora u "Izgubljenom gradu" u Atlantskom okeanu. Ove strukture su šuplje i oko njih (i u njima) formiraju se kompleksni ekosistemi, a neki naučnici smatraju da je upravo na ovakvim mestima nastao prvi život na Zemlji.

Ovaj specifičan kompleks uslova, ipak, nije nepoznat. Štaviše, upravo ovi specifični uslovi primećeni su na Zemlji, i to u "Izgubljenom gradu" u Atlantskom okeanu. "Izgubljeni grad" je naziv za specifično područje na dnu Atlantskog okeana, konkretno, polje hidrotermalnih ventila sa više od trideset pojedinačnih izvora. Ovi hidrotermalni ventili ispuštaju u vodu oko sebe vodonik, metan i njihova jedinjenja, i to upravno na temperaturama od 40 do 90 stepenci celzijusa i sa pH vrednošću između 9 i 11. Kalcijum karbonat koji je takođe produkt ovih hidrotermalnih izvora se taloži oko njih, vremenom gradeći "dimnjake", ogromne, šuplje strukture koje mogu biti visoke i do 60 metara, i predstavljaju dom za veliki broj kako mikroorganizama, tako i beskičmenjaka, puževa, školjki, i drugih morskih organizama. Neki naučnici naznačavaju značaj ovakvih lokaliteta, tvrdeći da su oni možda bili upravo mesta na kojima je nastao prvi život na Zemlji, putem abiogeneze. Naučnici ukazuju da hidrotermalni ventili ovog tipa ispunjavaju tri osnovna kriterijuma za život: izvor energije, hranljive materije i tečna voda.

Gornji desni ugao slike prikazuje stvarnu fotografiju (mada u izmenjenim bojama) gejzira na Enceladusovom južnom polu. Grafikon ispod ukazuje na njihov sastav- metan, vodena para, jednostavni ugljovodonici, ugljen monoksid, kompleksniji ugljovodonici i ugljendioksid.

Ovo otkriće, dakle, ima veoma značajne implikacije. Ukoliko se pokaže kao tačno, to će, za sada, učini Enceladus jedinim mestom u Sunčevom sistemu, pored Zemlje, na kom je detektovana (makar i posredno) hidrotermalna aktivnost. Pored toga, hidrotermalni ventili kao takvi, već i sami ispunjavaju ključne kriterijume za održavanje života, ali takođe i ukazuju na direktan kontakt između okeana, i kamenog jezgra meseca ispod njega. Imajući sve ovo na umu, Enceladus, udaljeni Saturnov mesec, najreflektivnije telo u Sunčevom sistemu, sa svojom gotovo savršeno belom površinom, "tigrovim štraftama", gejzirima koji izbacuju čestice u Saturnovu orbitu, ali i interplanetarni prostor, a sada, i sa potencijalom za veoma specifičnu hidrotermalnu aktivnost za koju se pretpostavlja da je odigrala značajnu ulogu u razvoju i nastanku života na Zemlji, i za koju se zna da održava kompleksne ekosisteme danas, i najzad, sa za sada nepotpuno shvaćenom velikom produkcijom toplotne energije oko južnog pola svakako je mesto koje zaslužuje našu pažnju. Uz nova otkrića, koja se pokazuju kao veoma značajna, čini se da Enceladus zauzima veoma značajnu poziciju kada govorimo o astrobiološkom potencijalu drugih nebeskih tela u našem sistemu.

Izvori:
Space. com [1]
Space. com [2]
Universe Today
Wikipedia [1]
Wikipedia [2]

Titus-Bodeov zakon i ekstrasolarni sistemi

Ilustracija načina mišljenja putem kog je uspostavljen Titus-Bodeov zakon. Analogijom sa rasporedom "planeta" na terenu za američki fudbal ukazuje se na postojanje izvesne pravilnosti u razdaljini između planeta. (Kliknuti za uvećan prikaz)

 Od svojih prvih začetaka, nauka, ili pre skup i kompleks nauka i interdisciplinarnih istraživačkih područja, usmerenih na naučnu potragu za vanzemaljskom životom prelazila je put od spekulacija, ka nekim od potvrda, preko teza i teorema, do novih činjenica. U tom smislu, ovaj kompleks naučnih poduhvata, shvatanja, prtpostavki i ambicija koji nazivam pozajmljenim terminom ksenologija, nije zapravo različit od drugih naučnih oblasti, koje su pre danas poznate čvršće i proverljive osnove prolazile kroz niz aproksimacija, pretpostavki i teorija, od kojih su se neke pokazale kao ispravne, a druge ne.
Štaviše, davno pre nego što je savremena tehnološka civilizacija Zemlje, sa svim svojim omaškama i uspesima usmerila svoju pažnju na egzoplanete koje orbitiraju oko drugih zvezda, ona je imala čak i danas u potpunosti nedovršen zadatak razumevanja i otkrivanja sopstvenog doma- našeg sistema. Od pretposavki geocentričnog sistema, sa svim svojim varijacijama, do upoznavanja drugih planeta u heliocentričnom modelu, astronomija, filozofija i ostale nauke iz kompleksa koji se bavio ovim problemima prošle su kroz sličan trnovit put, preko mnoštva hipoteza, pretpostavki i teorija, da bi došle do sadašnjeg korpusa znanja. Sa ograničenim tehnološkim mogućnostima, razumevanje udaljenih krajeva Sunčevog sistema bilo je daleko teži zadatak, jednako težak možda, kao što je danas potraga za egzoplanetama. Štaviše, možemo možda malo preterati i reći da su tek misije Vojadžer i Pionir pružile konačne potvrde nekih od spekulacija, i učinile Solarni sistem "opipljivijim" za našu civilizaciju.
Ipak, pre toga, i pre razvoja moderne tehnologije koja je omogućila precizna posmatranja ili interplanetarna putovanja, gotovo jedina šansa naše civilizacije bila je okretanje jednostavnih teleskopa srazmerno malog dometa ka noćnom nebu. Međutim, zadatak posmatranja čitavog neba bio je nešto što je, čak i po savremenim standardima, gotovo nemoguće. Stoga, u potrazi za nepoznatim, kao što je bila potraga za drugim, do tada neotkrivenim, planetama našeg sistema, bilo je neophodno iznaći neki mehanizam koji će astronomima olakšati posao bar utoliko što će im reći kada i gde da gledaju. Jasno, radilo se o različitim teorijskim modelima koji su nastojali da predvide pozicije još neotkrivenih planeta, ili recimo, da predvide nailaske kometa, što je dovelo do značajnih astronomskih otkrića.
Jedan od teorijskih modela koji se ticao otkrića planeta bio je takozvani Titus-Bodeov zakon koji je nastojao da predvidi postojanje još neotkrivenih planeta na osnovu specifičnih razmera razdaljine između planeta i Sunca. Negde u 18om veku pojavljuje se prvo spominjanje ovog teorijskog predloga koji je ukazao da je moguće pronaći funkciju koja ukazuje na izvesnu pravilnost između rasporeda planeta. Mada prvobitno ovaj model nije privukao posebnu pažnju, to se promenilo sa otkrićem Urana 1718 koji je otkriven upravo tamo gde je ovaj zakon predvideo da će se naći. Ovaj model predvideo je i "petu planetu" između Marsa i Jupitera, gde je otkriveno nebesko telo Ceres, 1801. Nakon ovoga, Titus-Bodeov zakon zadobio je značajnu pažnju.
Međutim, imao je i značajne nedostatke. Između ostalog, nije nudio nikakvo obrazloženje za postojanje ove pravilnosti. Nadalje, Titus-Bodeov zakon napušten je u nauci kada je otkriven Neptun, potpuno van lokacije koju je zakon predvideo. Na lokaciji koja je predviđena za Neptun, naprotiv, nalazio se Pluton, mada druge planete izvan orbite Neptuna, takođe se ne mogu uklopiti u predviđeni model.
Iako je ovaj zakon imao svoje pogotke, kao i promašaje, i iako se nije temeljio na nekoj jasnoj teorijskoj osnovi, postalo je jasno da on funkcioniše makar kao nesavršena aproksimacija. Ali, zašto? Čini se da se radi o kombinaciji faktora- orbitalnim rezonancama, ali i koincidenciji i ograničenom broju opcija. Naime, pokazalo se da iako ne postoji neka jasna osnova za funkcionisanje ovog zakona, veliki broj orbitirajućih sistema može se zapravo bar u nekim svojim elementima uklopiti u idealtipski model, ukoliko je stabilan. Drugim rečima, gravitaciona interakcija nebeskih tela, orbitalne rezonance i drugi oblici interakcije nebeskih tela u protoplanetarnom disku, i kasnije, solarnom sistemu, ostavljaju srazmerno mali broj mogućih stabilnih orbita. Stoga, pokazalo se da čak i nasumično generisani virtualni orbitalni sistemi, jednom kada dostignu stabilnost, imaju veliku verovatnoću da u izvesnoj meri zadovolje Titus-Bodeov zakon.
Danas, naravno, posedujemo preciznije metode razumevanja i istraživanja Sunčevog sistema. Ipak, čekajući obećavane i odlagane nove generacije teleskopa, naučnici koji se bave egzoplanetama, slično astronomima koji su se bavili našim sistemom nekada, moraju se oslanjati u velikoj meri na modele, kako su precizniji modeli još nedostupni.

Rezultati istraživanja- ekstrasolarni sistemi su šablonski prikazani pri čemu su plavi krugovi potvrđene planete, a kockice planete koje model predviđa. Zelena linija označena sa HZ označava naseljivu zonu zvezde (Habitable zone). Kliknuti za uvećan prikaz.

 Stoga, sprovedena je studija koja je pokušala da primeni upravo ovaj kontroverzni model na ekstrasolarne sisteme. Ne uzimajući ovaj model kao ispravan zakon, već pre kao jedan svojevrsni teorijski "vodič" za predviđanje planeta u nekom solarnom sistemu, na osnovu pozicija već poznatih planeta, i imajući na umu tehnološka ograničenja koja se tiču detekcije egzoplaneta, jedna mala grupa naučnika je pokušala da primeni ovaj model na stotinjak ekstrasolarnih sistema, otkrivajući da mnogi od njih odgovaraju modelu, čak i bolje nego naš model.
Stoga, nakon odabira sistema koji imaju potvrđeno prisustvo četiri ili više egzoplanete (na osnovu Keplerovog istraživanja), ova grupa naučnika je napravila određena predviđanja na osnovu toga, koja su se pokazala kao ispravna u 5% slučajeva. Iako mali broj, on je zapanjujuće značajan, kako, kada se tehnološka ograničenja uzmu u obzir, podrazumeva zapravo zapanjujuće visoku stopu tačnosti predviđanja. Ne samo što Kepler studija jako retko može otkriti planete veličine Zemlje, već ima i velikih poteškoća sa otkrivanjem planeta dovoljno udaljenih od zvezde. Upravo zbog toga se čini da je većina prvih Keplerovih "kandidata" zapravo zbrka "vrućih Jupitera", koji su kasnije prošireni manjim, ali izrazito vrelim planetama, uz poneke izuzetke. Ukratko, iako je dao značajan doprinos ksenologiji, Kepler ne poseduje tehnološke mogućnosti za otkriće "druge Zemlje", te je, slično većini drugih NASAinih projekata, usmeren na otkrivanje egzoplaneta uopšte, i postavljanja pitanja može li se planirati misija potrage za "drugom Zemljom"- za one koji prate NASAina istraživanja i reakcije na izvesne nove hipoteze, ovo je već dobro poznata strategija "izvrdavanja" od pravog odgovora. Bez obzira da li se ove mane mogu smatrati stvarnim tehnološkim nedostatcima, ili rezultatom već dobro poznate konzervativne politike NASAe i anti-naučne, promilitarne ekonomske politike SADa, oni značajno utiču na veoma, veoma smanjenu mogućnost davanja odgovora na centralno pitanje- postoje li planete nalik na Zemlju, njene veličine, u naseljivoj zoni neke druge zvezde? Pitanje koje postaje sve ključnije, a koje je, slično pitanju života na Marsu ili Europi, u radu NASAe često potencirano, uz fusnotu sitnim slovima da na njega neće biti odgovoreno.
Upotreba Titus-Bodeovog modela je odgovor na ovo, pokušaj naučnika da upotrebe ono što je "pri ruci" i pokušaju da steknu bolji uvid, ako bar aproksimaciju, u činjenično stanje. Rezultati ovog istraživanja pokazali su se kao više nego fascinantni! Dakle, radeći na korpusu od 68 planetarnih sistema sa četiri ili više otkrivenih egzoplaneta, naučnici su dali izvesna predviđanja, služeći se Titus-Bodeovim modelom. Za godinu dana, uz sva ograničenja, 5% predviđanja je potvrđeno što ukazuje na izvesnu aproksimativnu operabilnost modela, ne kao preciznog zakona, već kao okvirnog modela za postavljanje hipoteza koje će biti potrebno proveriti. Kada je rad završen, naučnici su dali odgovor, za razliku od NASAe na ključno pitanje koje ovakav rad može postaviti- koliko planeta u proseku se predviđa u naseljivoj zoni zvezda? Neverovatan odgovor iznosi 2 +/- 1! Dakle, ukoliko se ovaj model pokaže kao u izvesnoj meri tačan, gotovo svaka zvezda će u svojoj naseljivoj zoni imati bar jednu, ako ne i dve planete u naseljivoj zoni! Čak i ako je tačnost ovog modela gotovo minimalna, čak i najmanji postotak od 300 milijardi zvezda daje neverovatan broj planeta u naseljivim zonama. S druge strane, model ne predviđa tačan tip planeta koje će se naći na određenoj poziciji, te je stoga razumna pretpostavka da će oko 30% planeta u naseljivoj zoni biti veličine i sastava Zemlje. Uzevši sve ovo u obzir, čini se da je Drejkova jednačina još jednom promenila svoje varijable. I ponovo, mada se radi o aproksimaciji, njen tačan domet za sada nam nije u potpunosti poznat, ali za sada, čini se da postoji značajan procenat tačnosti predviđanja. Ako ništa drugo, ovo istraživanje otvara mogućnost za vrlo primamljive hipoteze. Sada ostaje samo čekanje da teleskopi "nove generacije" najzad iz najave postanu stvarnost, i da svemirske agencije, za promenu, na sebe preuzmu odgovornost iznalaženja odgovora na ovakva pitanja.

Izvori:

Space.com
Wikipedia

Ko sme da iznosi hipoteze? Potencijalni fosili mikroorganizama na Marsu otkrivaju nove udare na nauku

Gillespie jezero u Yellowknife Bay-u, slika Curiosity-a koja pokazuje sedimentne strukture koje mogu biti rezultat fosilizacije kolonija mikroba

Kao što neki možda znaju, mnoge informacije prikupljene od različitih svemirskih agencija, između ostalog i NASAe su javno dostupne i moguće je pristupiti im putem interneta. Štaviše, za većinu materijala ovakve vrste uglavnom ne postoje neke specifične restrikcije upotrebe, osim eventualne zabrane upotrebe u komercijalne svrhe. Međutim, tokom interesantnog spleta događaja koji se dotiče koliko nauke, toliko i politike i moći, NASA je pokazala da postoji još jedna nepisana restrikcija- njen materijal ne sme se koristiti za -nauku. Ili bar, ne za onu nauku koju NASA i SAD ne podržavaju. Odmah na početku, bitno je napomenuti da ovo nipošto ne pretstavlja teoriju zavere, zapravo, veliki sam protivnik teorija zavere, kako su one obično daleko više u domenu pseudonauke i kao takve su diskreditujuće, ali i poprilično relevantne za naučno istraživanje. Dakle, ne radi se o skrivanju neke istine, mada implikacije određenih poteza koje su neke značajne figure povukle tek će se videti, već se radi o činjenici da je jedna detaljna, inovativna i značajna analiza sprovedena, bazirana na dokazima i argumentima, sa razmotrenim alternativama i pragmatičnim predlozima (koji su ograničeni jedino ekonomskim faktorom), koji su sasvim u domenu savremene tehnologije, dakle, koji su izvodljivi, a koji će konačno opovrgnuti ili dokazati predstavljenu hipotezu; i upravo takva analiza sada je na udaru od strane delova NASAe i pokrenuta je snažna kampanja da se ona diskredituje, kao i da se pragmatični predlozi maksimalno ignorišu i učine izlišnim. Čini li se još nekome da NASA nekako sve češće iznosi "svoju" vizuru nauke, i proizvoljno bira šta jeste, a šta nije nauka? Ista organizacija koja je od skoro ustupila jedan deo svojih resursa, konkretno, kompleks korišćen za lansiranje misija koje su prethodile Apollo programu, privatnoj kompaniji pod nazivom Moon Express sa Floride koja planira da, ni manje, ni više, "ekstraktuje i eksploatiše lunarne resurse"!
I pored želje da kažem mnogo više o tome, zbog samog značaja i obima te teme, neću joj se ovde dalje posvećivati, jer ću joj u doglednom vremenu posvetiti odvojen članak. Tako da, pređimo sada na konkretno istraživanje koje je sprovedeno (i koje je u svetu onih koji se još sećaju ideala naučnog istraživanja i progresa za svaku pohvalu) i koje je proizvelo sramne reakcije određenog dela NASAe.
Konkretan problem dešava se početkom ove godine, petog januara 2015 kada na internet portalu Astrobiology Magazine  izlazi digitalna (i stoga, javno dostupnija) obrada istraživanja koje je geobiolog, Nora Noffke objavila mesec dana ranije u časopisu Astrobiology (nije povezan sa internet sajtom). Za one kojima se ime učini poznatom, ovo je ista naučnica koja je prošle godine otkrila sedimentne strukture nastale delovanje zajednica mikroorganizama (konkretno, fosilizovane ostatke takozvanih microbial mats, kolonija mikroorganizama u obliku tepiha, skraćeno nazivanih MISS što je akronim za microbially induced sedimentary structures) u zapadnoj Australiji, stare 3, 48 milijardi godina, što ih čini najstarijim dokazom života na Zemlji. Pored ovog neverovatnog otkrića, Nora Noffke ima karijeru dugu 20 godina u proučavanju upravo ovih struktura.
Njeno istraživanje je počelo manje-više spontano. Njenim rečima, pregledajući slike koje su javno dostupne na sajtu Mars Science Laboratory u okviru NASAe, na jednoj slici je primetila sedimentarnu strukturu koja joj se učinila "poznatom". Zbog toga, odlučila je da sprovede istraživanje (koje se odužilo nekoliko nedelja) gde je detaljno pregledala ogroman broj slika koje je uslikao Curiosity rover, a koje su uhvaćene na delu Marsa poznatom kao Yellowknife Bay, sada suvom rečnom koritu koje je u prošlosti, kada je Mars imao topliju i vlažniju sredinu, bilo plavljeno u određenim periodima, sa smenom godišnjih doba.
Baveći se MISS strukturama na Zemlji duže od 20 godina, Nora Noffke je znala da one nastaju tako što mikrobi u plitkoj vodi formiraju kolonije koje su nalik na tepih (u većini slučajeva), koje potom razvijaju specifične odlike koje se vremenom fosilizuju. Ti specifični oblici sastoje se od specifičnih uticaja na kasnije procese erozije, sitnih udubljenja, jamica, nabora, pukotina, sitnih morfoloških odlika nalik na komadiće iscepkanog drveta i drugo. Konkretni oblici koje će MISS ispoljiti zavise pre svega od konkretne sredine u kojoj se nalaze, kao i njihovog evolucionog puta. Drugim rečima, MISS će razviti različite morfološke oblike u različitim sredinama. Na konačne morfološke karakteristike fosila uticaće i promene tokom vremena- kolonija mikroba će se vremenom sasušiti, pucati, preko nje će rasti nova generacija kolonije, formirajući tako specifične karakteristike koje će se ocrtati na fosilu jednom kada je on pronađen.

Skica Nore Noffke koja ilustruje prisustvo nekih struktura koje ukazuju na moguće prisustvo fosilizovane kolonije mikroba, a koje viđamo na fosilima sličnih kolonija mikroorganizama na Zemlji.

Nora Noffke je pokazala da su potencijalni MISS koje je pronašla na slikama Curiosity rovera veoma nalik na one pronađene na Zemlji (konkretno, u analizi je poredila slike sa Marsa sa MISS pronađenim u Nemačkoj, SAD i Australiji, a koje se nalaze u sredinama koje su nalik na one koje su postojale na Marsu u vreme kada su se potencijalne kolonije mikroba na njima razvijale).Dakle, Nora Noffke je pokazala da ne samo što određene strukture na Marsu podsećaju na određene strukture na Zemlji, već i da strukture na određenim lokalitetima na Marsu podsećaju na strukture na sličnim lokalitetima na Zemlji, kao i da te strukture sa Marsa u svom sada primećenom morfološkom obliku odgovaraju morfološkim distinkcijama MISS koje su pronađene na Zemlji, u sličnim sredinama, sa jasnim oznakama rasta i razvoja, ili da kažemo malo slobodnije, istorije, zajednice mikroorganizama.
Upravo ovakav temeljan pristup istraživanju pohvalili su i mnogi naučnici (konkretno objašnjenje, kao i konkretne reakcije možete pronaći u linku za Astrobiology Magazine na dnu članka, u izvorima), između ostalog i drugi značajni naučnici iz oblasti geomikrobiologije i astrogeofizike. Posebno je zanimljivo parafrazirati reakciju Krisa Mekeja koji je napomenuo da nije retko da neko predstavlja hipotezu po osnovi "Vidi, evo gomile blata na Zemlji, evo gomile blata na Marsu. Pošto liče, mora da ih je napravio isti mehanizam na obe planete!", ali da je s druge strane, analiza Nore Noffke "najpažljivije sprovedena analiza tog tipa koju je video i da je zato prva tog tipa koja je objavljena u magazinu Astrobiology".

Poređenje strukture sa Marsa, sa MISS koje je oblikovala erozija iz SADa i iz Nemačke.

 Mada pristupa ovom pitanju optimistično (u duhu Karla Segana, Frenka Drejka i drugih velikih naučnika koji su mnogo doprineli shvatanju potrage za vanzemaljskim životom kao relevantnog naučnog napora), tvrdeći da ukoliko se pokaže da ove strukture nisu biološkog porekla, njihova sličnost sa onima na Zemlji biti "neverovatna slučajnost", Nora Noffke je ipak predstavila niz drugih, nebioloških procesa koji su mogli dovesti do formiranja ovih struktura (kao što su dejstvo erozije putem vetra, vode i soli). Najzad, Nora Noffke predlaže i nekoliko pragmatičnih načina da se njena hipoteza o potencijalnom biološkom poreklu ovih struktura testira. Jedan od predloga, upotreba instrumenata sa Curiosity rover ukoliko naiđe na slične strukture je onemogućena zbog tvrdnje NASAe o "kontaminaciji instrumenta" s jedne strane, a s druge zbog činjenice da su ove fosilizovane strukture stare gotovo 3,7 milijardi godina, te je moguće da instrument neće moći da detektuje organsku materiju u njima. Druga rešenja uključuju donošenje uzorka na Zemlju, gde je prepreka ekonomski faktor (pomenimo samo još jednom postojanje meteorita ALH84001 koji je pao na Antarktik sa Marsa i koji sadrži potencijalni fosil bakterije koji takođe nikada nije bio analiziran "iako je na pitanje biološkog porekla, tehnički, lako odgovoriti, u praksi se odgovor pokazao nedostižnim zbog nedostatka analitičkih tehnika"), kao i sečenje kamena radi analize specifičnih mikroskopskih tekstura koje služe kao marker biološkog porekla strukture (Curiosity nema instrument koji može obaviti ovo, a za razvoj rovera koji ima tu mogućnost, i pored tehničke zahtevnosti, čini se da bi bilo moguće napraviti takav instrument, tako da je prepreka, ponovo, ekonomski faktor).

Poređenje strukture sa Marsa i pukotina u koloniji mikroba u obliku tepiha iz Tunisa

 Dakle, da sumiramo. Neverovatna studija Nore Noffke pravi je primer kako različite naučne oblasti (u konkretnom slučaju, imamo neverovatno značajnu primenu znanja iz geobiologije) sve zajedno doprinose razumevanju i potrazi za vanzemaljskim životom. U konkretnoj analizi, autorka je ukazala na morfološku sličnost između sedimentnih struktura sa Marsa i sa Zemlje, koja je značajna prevashodno zbog toga što su te strukture na Zemlji uvek produkt delovanja kolonija mikroorganizama. Na primerima na Zemlji, geobiologija je pokazala da ove strukture, nazvane MISS razvijaju različite karakteristike u zavisnosti od konkretne sredine (npr., da li se nalaze u jezeru, reci ili na nekom drugom području), kao i da su izvesne karakteristike rezultat različitih procesa koji se odvijaju tokom vremena. Uzimajući sve ovo u obzir, Nora Noffke je pokazala da postoji neverovatna morfološka sličnost između fosilizovanih struktura mikrobiotičkih kolonija na Zemlji i sličnih struktura na Marsu koje ne samo da se javljaju u sredinama koje odgovaraju onima na Zemlji (konkretno, povremeno plavljeno rečno korito Yellowknife bay-a sadrži strukture koje su veoma nalik na povremeno plavljena rečna korita na Zemlji), već i pokazuju morfološke karakteristike koje na Zemlji nastaju promenama kroz vreme i smenom generacija u mikrobiološkoj zajednici.
Pored toga, autorka je razmotrila druge eventualne modele u kojima neobiološki procesi, poput erozije mogu dovesti do formacije ovih struktura i predložila je tri različita načina na koja se njena hipoteza o potencijalnom biološkom faktoru kao uzroku sličnosti može proveriti.
Mislite li da se radi o neverovatnoj, inovativnoj naučnoj analizi koja ima potencijalno istorijske implikacije?
NASA ne misli. Saznajmo i zašto.

Poređenje strukture sa Marsa i strukture iz zapadne Australije, nastale erozijom kolonija mikroorganizama u obliku tepiha

Jedan od članova tima Curiosity-a, izvesni Ashwin Vasavada, potrudio se da u svim medijima jasno iznese kritiku ove analize, pre svega na osnovu činjenice- da se tim Curiosity-a ne slaže! Po njegovim rečima, tim Curiosity-a (koji se pre nije u javnosti dotakao razmatranja konkretnih struktura) odredio je da su ove strukture nebiološkog porekla i posledica delovanja erozije. Vasavada međutim ide i dalje! Štaviše, na osnovu samo ove tvrdnje, on smatra da je neophodno ispitati odluku da se ovaj rad uopšte objavi u javnost!!!
Za sve čitaoce koji su čitali ovaj nešto duži članak sve do ovde, moram napraviti kratku, ali vrlo ličnu i subjektivnu napomenu da sam posle ovog pasusa zastao, nesiguran šta da napišem dalje. Zaista, da li komentarisati dalje, da li se truditi da se ostane objektivan ili nazvati ove manipulacije njihovim pravim imenom koji će svakako evocirati totalizam? No, da nastavimo dalje.
Kako je ovim putem pokrenut niz pitanja, među kojima je pod lupu stavljen kredibilitet kako dr Nore Noffke, tako i Astrobiology žurnala, drugi internet mediji iz oblasti astronomije i srodnih nauka, među kojima je prvi bio Astrobiology Magazine pokušali su da dođu do daljih informacija. Astrobiology magazine kontaktirao je članoce Curiosity tima, ali i Noru Noffke, tražeći dodatne informacije.

Nikola Kopernik- naučnik koji postavio revolucionarnu hipotezu, uprkos tome što je ona bila u sukobu sa dominantnim geocentričnim modelom

Linda Kah, takođe geobiolog, požurila je da potvrdi kako Curiosity tim nije pronašao ništa što nije moguće objasniti nebiološkim procesima. Onda tvrdi da "ne sme jednostavno biti hipoteze o biološkom poreklu"! Drugim rečima, da bi se pretpostavljalo biološko poreklo, neophodno je prvo dokazati da se ne može raditi o nebiološkom poreklu (što Linda Kah naziva, vrlo proizvoljno, "nultom hipotezom"). Kao odgovor, Nora Noffke se pre svega poziva na svoju analizu koja je pokazala, kako je i Kris Mekej (koji je jedan od retkih članova Curiosity tima, a koji nije požurio da da kritiku) potvrdio da se ne radi o samo pretpostavcio o biološkom poreklu, već na tvrdnji na osnovu nekoliko planova argumenata (konkretne morfološke karakteristike, razlike od lokaliteta do lokaliteta, i tragovi promena koji svi odgovaraju onima na Zemlji). Ona takođe pokazuje da je njen rad pre svega hipoteza, a ne tvrdnja, i to hipoteza koja se vrlo lako i pragmatično može dokazati ili opovrgnuti.
Don Sumer iz Curiosity tima takođe tvrdi da je detaljna analiza bazirana na "pogrešnoj premisi", tvrdeći da je erozija uništila originalne strukture ukoliko su postojale. Ova izjava je sigurno zasmejala mnoge geobiologe, kako je, kao što i Nora Noffke pokazuje, poznato da erozija u slučaju fosila prati strukture koje su stvorili biološki procesi. Drugim rečima, biološki materijal koji je fosilizovan obrazuje u okolnom materijalu tvrđe i mekše delove, gde su oni slabiji uklonjeni oko onih tvrđih. Štaviše, upravo putem ovog mehanizma je ogroman broj fosila dinosaurusa "isplivao" na površinu.
Najzad, Vasavada je izneo zamerku da u opisanoj sredini, mada su mikroorganizmi mogli da žive, nisu mogli da budu očuvani. Ovo je još jedna zanimljiva zamerka, kako je upravo broj njegovih kolega, sa Džekom Farmerom koji je bio jednako kritičan prošle godine opisao MISS sačuvane upravu u takvim uslovima na Zemlji.
Raspravu vezanu za kredibilitet Astrobiology žurnala neću ovde prenositi, ali je možete pronaći u linku za space.com u izvorima.

Ovo je bio jedan od dužih članaka, koji se dotiče ne samo novog otkrića, već i jednog drugog pitanja, koje, nažalost, postaje sve značajnije, kada pratimo ovakva i slična dešavanja u naučnom svetu. Stoga, možda je s jedne strane neophodno da se izvinim kako za dužinu članka, tako i za njegovo "odstupanje" od teme. S druge strane, verujem da je dužina bila mala cena za pokušaj (možda ne toliko dobrog) objašnjenja ovog neverovatnog otkrića, posebno imajući na umu da se ove informacije ili retko, ili sa zakašnjenjem koje se meri godinama pojavljuju na srpskom jeziku, u nekim većim medijima. Takođe, verujem da "odstupanje" od teme jeste opravdano. Prvo, nažalost, prilikom potrage za vanzemaljskim životom, iz razloga u koje neću sada ulaziti, pitanja politike, cenzure i odnosa moći su postala itekako značajna, i ignorisati ih bi bilo naivno. Čak i izvan toga, konkretni sramni postupci NASAe su udar i na nauku šire. Jer ono što su naučnici NASAe ovde rekli jeste tvrdnja da heliocentrični sistem nije nikada trebao da bude prihvaćen, upravo jer dominantni model tada, geocentrični sistem, sa svojim epiciklima mogao je da objasni kretanje nebeskih tela. Đordano Bruno je zaslužio da gori, jer ideja da su zvezde fiksirane i nepomične, sve na jednakoj razdaljini od Zemlje odgovara onome što vidimo na noćnom nebu! Kako doći do "više dokaza koji će pokazati da taj model ne može opisati ono što vidimo"? Da li su to u svoje vreme bile "nulte hipoteze"? I da li je isti takav totalizam u naučnom svetu dovodio da zaustavljanja progresa, okretanja glave, i zadovoljavanja letimičnim pogledom jer je samoproklamovani autoritet rekao da je tako? Reakcija određenih članova Curiosity tima je sramna, i napad je na nauku! Nora Noffke iznela je hipotezu, hipotezu koja je proverljiva, i u tome nije drugačija od svih naučnih hipoteza pre nje. Logikom koju sada potencira NASA, Kopernik je trebao da požuri da obori svoj heliocentrični sistem, kako nije mogao da dokaže da je apsolutno nemoguće objasniti kretanje nebeskih tela nekom od varijanti geocentričnog sistema, Nutn je trebao da požuri da pokaže da gravitacija ne postoji! Ali, ne, ovi naučnici koji su doveli do neverovatnih naučnih revolucija iznalazili su praktične, pragmatične, eksperimentalne načine da provere i potvrde ili opovrgnu svoje hipoteze. Ali, danas, u 21.veku, čini se da je to luksuz koji ne možemo da priuštimo... Bar ne onda kada ne pripadamo odabranom krugu čija reč nosi najveću težinu.

Struktura u meteoritu sa Marsa, poznatim pod nazivom ALH84001 za koju neki naučnici tvrde da pretstavlja potencijalni fosil nanobakterije. Čuva se u SAD u Smithsonian muzeju, i tvrdnje o potencijalnom biološkom poreklu strukture nikada nisu proverene eksperimentalno, uprkos činjenici da je struktura primećena pre 19 godina!

 Prava odgovornost je na NASAi i SADu koji ljubomorno luvaju svoj monopol nad istraživanjem svemira. Zašto ALH84001 nikada nije analiziran? Zašto se ova hipoteza ne proveri? Zašto se ignoriše jedan dugo poznat princip, nazvan "Okamova oštrica" koji tvrdi da je najjednostavnije rešenje najčešće ono tačno, konkretno, ono koje zahteva najmanje pretpostavki. Upravo ovaj princip razlikuje geocentrični i heliocentrični sistem (komplikovan geocentrični sistem može dati jednako precizan opis stvarnosti kao i heliocentrični, ali uz daleko više pretpostavki). Postavimo onda sebi pitanje, šta zahteva više pretpostavki- tvrdnja da strukture koje liče na produkt mikroorganizama na Zemlji u određenim sredinama, kada se nalaze na Marsu u sredinama koje su u vreme nastanka struktura bile slične onima na Zemlji, potencijalno biološkog porekla ili tvrdnja da je kompleksna interakcija nekoliko sila erozije u različitim kombinacijama, tokom različitih perioda, na različitim mestima isklesala baš one strukture koje liče na strukture koje bi bile tu da su biološkog porekla? Da li više pretpostavki zahteva tvrdnja da sve veći broj formacija koje liče na fosile bakterija u meteorima sa Marsa (ALH84001, meteorit iz Maroka, meteorit iz 2000. i drugi) svi pretstavljaju ili kontaminaciju ili slučajnost koja rezultira morfologijom koja ukazuje na biološko poreklo, ili tvrdnja da je morfologija koja izgleda kao da je biološkog porekla -biološkog porekla? Ne trčimo pred rudu. Kao što sam rekao na početku, ovo nije teorija zavere, niti je tvrdnja da sama morfologija, pa čak i drugi posredni dokazi nepobitno ukazuju na nekadašnje postojanje života na Marsu. Naprotiv, ovo je tvrdnja da druga objašnjenja takođe ne ukazuju nepobitno na to da života nije bilo i da ove strukture nisu produkt biološke aktivnosti. Između ove dve opcije, koje su možda smeštene na različite strane Okamove oštrice, stoji nauka koja zahteva proveru hipoteza! Pragmatički, tehnološki, eksperimentalno, ona je moguća. Šta onda čekamo? I zašto se umesto provere i argumenata baziranih na dokazima iz NASAe plasiraju argumenti koji počivaju ni na čemu drugom osim na zato-što-mi-tako-kažemo principu?

Izvori:

Astrobiology Magazine
Space.com
[Drugi izvori navedeni su kao linkovi u tekstu]

Panspermija- Osnovne postavke

Panspermija- hipoteza koja razmatra mogućnost transporta mikroorganizama ili prebiotičkih organskih jedinjenja kroz svemir.

 Na samom početku, prvo bih voleo da kažem da je u rasporedu postova primetna jedna poveća pauza, sa početkom oko septembra prošle godine, pa sve do sada, kada je broj postova drastično opao. Prvobitno, to nikako ne pretstavlja manjak vesti, naprotiv, i taj period bio je obeležen mnogim novim otkrićima, kao i tehnološkim i teorijskim naprecima koji su direktno vezani za temu ksenologije, odnosno naučne potrage za vanzemaljskim životom. Iako u ovom trenutku sumnjam da postoje "regularni" čitaoci, ukoliko se neko odluči da pogleda arhivu na blogu, primetiće taj manjak postova, tako da bih voleo samo da se ukratko objasnim- kombinacija kvara računara i ekonomska situacija, kao i niz nekih ličnih problema onemogućili su me da redovno prenosim vesti iz ove oblasti. Ipak, za taj period dogodilo se mnogo toga, a da ne bih sada pokušavao da pravim kratak opis mnogih vrlo značajnih otkrića i događaja, toplo preporučujem sajt space.com, posebno odeljak Search for Life- koji je jedan od mojih centralnih izvora informacija. Takođe, mnogi interesantni podaci mogu se naći i na sajtu Universe Today, tako da, ukoliko je iko voljan da isprati dešavanja iz ove oblasti, toplo preporučujem ove sajtove kao početak, i svakako kao mesto gde se nalazi materijal koji na ovom blogu, nažalost, nedostaje.
Kada je to rečeno, da počnemo! Za povratak na internet, odlučio sam se za prikaz jedne teorijske postavke koja ima veliki broj kako pristalica, tako i protivnika, ali koja je svakako interesantna i značajna za pitanja ksenologije. Naime, radi se o panspermiji.
Panspermija je hipoteza koja pretpostavlja da život može da se širi kroz svemir, putem meteora, kometa, planetoida, asteroida, otpada nastalog nakon sudara nebeskih tela, u nekim varijantama, čak i putem svemirskih letilica, i to putem kontaminacije mikroorganizmima. U najužem obliku, panspermija se ne fokusira na pitanje nastanka života, već pre njegove distribucije kroz svemir.
Dakle, koje su osnovne postavke ove hipoteze i na čemu se zasnivaju? Šta ona zapravo pokušava da kaže? Da za početak svedemo opštu hipotezu na konkretne primere.
Panspermija pretpostavlja da određeni mikroorganizmi mogu preživeti veoma negostoljubive uslove, kao i nasilne događaje, prvenstveno kroz njihovu otpornost, i (ili) sposobnost hibernacije. Na Zemlji, mnogi mikroorganizmi, recimo, različite vrste bakterije Bacillus mogu preživeti izuzetno visoke i niske temperature, radijaciju, razlike u pritisku, i druge veoma negostoljubive uslove. Dalje, pojedinačne bakterije mogu u slučaju negostoljubivih uslova za razvoj ući u veoma duga stanja hibernacije, kada je metabolizam praktično nepostojeći, i iz tog stanja izlaze onda kada su uslovi povoljniji. Takođe, eksperimenti su pokazali da neke mikroskopske životinje (Tardigrade) mogu preživeti dužu izloženost vakuumu, radijaciji, odsustvu pritiska i hladnoći svemira. Štaviše, ove mikroskopske životinje su u pomenutom eksperimentu provele deset dana na spoljašnosti letilice u orbiti oko Zemlje. Polazeći kako od ove neverovatne otpornosti nekih organizama, kao i od ekstremofila- organizama koji su se adaptirali za život u najneočekivanijim sredinama, recimo, sredinama veoma visoke ili niske temperature, u prisustvu velike koncentracije jakih kiselina, ili soli, bez svetlosti i slično.  Dakle, hipotetički, ukoliko bi neki takav mikroorganizam bio na kometi, asteroidu, ili nekom drugom nebeskom telu, teoretski, on bi mogao da preživi izloženost svemiru, i najzad, ulazak u atmosferu i sudar s planetom na kojoj vladaju povoljni uslovi, gde bi potom mogao da se razvije. Ukoliko bi planeta imala povoljne uslove, ali ne i život, teoretski, od male kolonije mikroorganizama, mogla bi da otpočne evoluciona priča, slična onoj koja se dogodila na Zemlji.
Konkretni mehanizmi transfera mikroorganizama između nebeskih tela mogu biti različiti, i predloženo je nekoliko različitih ideja. Prvo, neophodno je naglasiti da panspermija može biti interstelarna (prenos organizama iz jednog solarnog sistema u drugi) i interplanetarna (prenos organizama unutar istog sistema). Interstelarna panspermija pretstavlja daleko problematičniju ideju prosto zbog činjenice da bi mikroorganizmi morali da ostanu u nepovoljnim uslovima veoma duge vremenske periode. Interplanetarna panspermija stoga postaje daleko ostvarivija ideja.
Mada postoji nekoliko različitih mehanizama koji su predloženi, ovde ću izložiti dva koja su kako eksperimentalno oprobana, tako i naučno najutvrđenija- radi se o litopanspermiji i pseudopanspermiji.

Tardigrada, mikroskopska životinja koja je preživela deset dana u vakuumu svemira, bez ikakvih posledica- ovakve činjenice se često koriste kao argumenti u korist panspermije u užem smislu.

Litopanspermija je teorija po kojoj bi mikroorganizmi koji se nalaze unutar komada kamena jedne planete mogli da budu transportovani na drugu. Po ovoj hipotezi, do toga bi moglo da dođe prilikom udara asteroida u planetu, kada bi fragmenti njene kore bili velikom brzinom izbačeni u svemir.  Naime, znamo da se to već događalo- na Zemlji je pronađeno nekoliko različitih meteora za koje je utvrđeno da su potekli sa Marsa. Dalje, neki teoretičari tvrde da je ovakva razmena materijala između planeta, posebno u njihovom ranom periodu pre pravilo nego izuzetak.
Različiti eksperimenti su sprovedeni kako bi se ispitala mogućnost ove hipoteze. Naime, zaključeno je da mikroorganizmi moraju biti u stanju da prežive tri faze, odnosno događaja- izbacivanje sa planete (pritisak, temperatura i snažne sile koje bi delovale na njih u slučaju veoma nasilnog događaja, kakav je udar meteora), zatim transport (radijacija, vakuum i temperatura), i najzad, ulazak u atmosferu i spuštanje na drugu planetu (slično izbacivanju sa planete). Mnogi eksperimenti, od kojih je možda najznačajniji ESAin STONE eksperiment u kom su različiti mikroorganizmi unutar različitih tipova kamena bili smešteni na toplotni štit svemirske kapsule. Prilikom ulaska kapsule u atmosferu, uzorci kamena i mikroorganizmi u njima bili su podvrgnuti uslovima koje bi iskusili i mikroorganizmi u meteoru. Zaključak eksperimenta je da jednostavni mikroorganizmi koji nisu autotrofni mogu preživeti ove procese, ukoliko se nalaze dovoljno duboko u kamenu da su zaštićeni od duže izloženosti UV zračenju.
Što se tiče pseudopanspermije, meni lično, daleko draže ideje, ona pretpostavlja ne transport živih organizama kroz svemir, već transport organskih jedinjenja i gradivnih jedinica života. Ova ideja, mada postoji neko vreme, sa našom većom mogućnošću da zavirimo dublje u interstelarni prostor, postaje sve snažnija. Prvi korak ka njoj bilo je otkriće da se interstelarna prašina sastoji u ogromnom procentu upravo od organskih, prebiotičkih jedinjenja. Kroz dugu izloženost molekula kosmičkom zračenju, oni postaju jonizovani, i stupaju u različite forme hemijskih reakcija koje dovode do formacije složenih ugljovodonika. 2008. godine, nukleotidska baza RNA uracil, kao i organsko jedinjenje ksantin pronađeni su u meteoru i utvrđeno je da jedinjenja nisu posledica kontaminacije na Zemlji. Ovo otkriće je pokazalo da su organska jedinjenja koja se često nazivaju gradivnim jedinicama života (building blocks of life) bila prisutna u Sunčevom sistemu daleko pre nastanka života na Zemlji. Godinu dana kasnije, amino kiselina glicin otkrivena je u kometi. Posle toga, prilikom različitih posmatranja, u svemiru su pronađeni različiti policiklični aromatični ugljovodonici koji su hemijska osnova za izgradnju RNA i DNA. Danas, naučnici smatraju da se gotovo 20% ugljenika u svemiru nalazi, zapravo unutar ovakvih jedinjenja. Potvrđeno je da se ona mogu formirati u interstelarnom medijumu, kao i na zrncima prašine u interstelarnom prostoru ili protoplanetarnom disku. Drugim rečima, čini se da organska jedinjenja nisu retka u svemiru, i da su u slučaju Sunčevog sistema bila tu, pre nego što je život na Zemlji nastao. Naučnici se slažu da ukoliko su ova jedinjenja doneta na mladu Zemlju, ona su mogla znantno ubrzati proces nastanka života.

Meteor ALH84001,0, pronađen 1984. na Antarktiku. Utvrđeno je da meteor potiče sa Marsa i to iz perioda kada je na Marsu postojala voda u tečnom stanju. Unutar meteora, pod elektroniskim mikroskopom, pronađene su neobične formacije, veoma nalik na fosile nanobakterija.

 Značaj ove ideje za ksenološka istraživanja je očigledan- ukoliko sam interstelarni medijum pretstavlja svojevrsnu laboratoriju za stvaranje prebiotičkih organskih molekula, onda se izgledi za njihovo širenje na planete daleko povećavaju, a samim tim, i šanse za nastanak života su daleko veće. Takođe, razmena materijala kontaminiranog mikrobima između planeta mogla bi da doprinese kako širenju života kroz jedan sistem, tako i samom opstanku života (recimo, u slučaju katastrofalnog udara koji bi planetu učinio nenaseljivom, isti taj udar mogao bi poslati mikrobe na drugu planetu sistema koja ima povoljnije uslove). Ipak, bitno je držati na umu da je panspermija ipak samo hipoteza (posebno govoreći o panspermiji u užem smislu) i za sada nemamo pouzdanih dokaza da je ona moguća, kako su čak i eksperimenti sa Zemaljskim mikrobima dali nejasne rezultate (mada su otkrivene vrste mikroba koje mogu preživeti neku od faza, izgledi za pronalaženje jedne vrste koja može preživeti sve tri faze, daleko su manji). S druge strane, govoreći o panspermiji, velika količina organskih jedinjenja u svemiru je naučna činjenica, ali su nam zato mehanizmi dostavljanja tih jedinjenja na planete i dalje nejasni, i ostaju najviše u domenu spekulacije. Bilo kako bilo, panspermija u oba svoja oblika ostaje hipoteza koja svakako zauzima određeno mesto u razvoju ksenologije, odnosno, naučne potrage za vanzemaljskim životom.

Izvori:

Wikipedia
Space.com

Oblaci života (2)

 

Kao što sam naznačio i u naslovu, na ovom blogu, već sam preneo vest o potencijalno krucijalnoj ulozi oblaka u stvaranju uslova neophodnih za nastanak i razvoj života (po našem trenutnom razumevanju, temperature koje dozvoljavaju postojanje tečne vode na površini planete) u članku nazvanom Oblaci života. Sada, dalja istraživanja, i to posebno putem kompjuterskih simulacija donele su do nekih novih zaključaka, čiju ćemo tačnost moći praktično da proverimo tek sa puštanjem u rad sledeće generacije teleskopa koji će omogućiti direktno slikanje egzoplaneta, i pravljenje njihovih temperaturnih mapa.
Do sada, pitanje postojanja oblaka i njihove bitne uloge za nastanak i održanje života bilo je vezano za spekulacije vezane za gravitaciono zaključane crvene patuljke, planete M klase, gde su naučnici pretpostavili da bi fokus sunca na jednoj strani mogao da dovede do stvaranja visokoreflektivnih oblaka na velikim visinama koji bi efektivno snižavali temperaturu planete, čineći je naseljivom.
Nova studija bavi se sličnim pitanjem, ali za potrebe kompjuterske simulacije, postavljeno je jedno drugo pitanje- postoji li mehanizam koji bi omogućio planetama koje su po masi slične Zemlji i koje se nalaze u orbiti oko zvezde nalik Suncu (stelarna klasa G) da se nađu s toplije strane naseljive zone, a zadrži temperature koje će omogućiti postojanje tečne vode?
Analizirajući rezultate simulacije sa različitim varirajućim faktorima (od kojih je ključna brzina rotacije planeta) pokazale su da prisustvo velike količine oblaka zaista može omogućiti planeti da se nađe daleko bliže zvezdi, a da njena temperatura ostane u prihvatljivim granicama.
Naime, kompjuterska simulacija je pokazala da planete približno Zemljine veličine mogu razviti dovoljno oblaka da reflektuju višak svetlosti koji planeta dobija od zvezde i tako efektivno sniziti prosečnu temperaturu (i količinu dobijene energije). Praktično, to znači da ukoliko se planeta nalazi bliže zvezdi i tako izlazi izvan naseljive zone, postoji mogućnost da ukoliko su drugi uslovi zadovoljeni, ipak bude naseljiva.
Količina i raspored oblaka određeni su u najvećoj meri cirkulacijom atmosfere, koja je s druge strane, povezana i uslovljena brzinom rotacije planete. Naime, kod planeta koje se okreću oko svoje ose daleko sporije nego Zemlja, doćiće do veće temperaturne razlike između dnevne i noćne strane (na planeti sa sporijom rotacijom, jedan dan bi mogao da traje koliko nekoliko zemaljksih, pa čak i koliko zemaljska godina). Dakle, sporija rotacija planete dovešće do snažnije cirkulacije atmosfere.
S druge strane, prilikom rotacije planete, atmosfera se takođe okreće, a brzina rotacije određuje na koji način ona to čini- pojava objašnjena Koriolisovim efektom (Coriolis effect). Kod bržih rotacija, atmosfera će težiti razdvajanju u distinktivne regije, koje će imati svoje vazdušne struje i biti raspoređene uglavnom paralelno sa ekvatorom. Kod sporijih rotacija, Koriolisov efekat biće slabiji, tako da se atmosfera neće razdvajati u distinktivne regije, već će, naprotiv, težiti da ostane relativno ujednačena.

Klikni za uvećan prikaz- grafički prikaz prisustva oblaka i vlažnosti vazduha na dve hipotetičke planete iz modela.

Za potrebe kompjuterskih simulacija koje su bile osnova za ovo istraživanje, naučnici su izgradili nekoliko "virtualnih planeta", modela koji se baziraju na nekim karakteristikama Zemlje (masa i prečnik), ali sa varijabilnim brzinama rotacije- od dvostruko brže od Zemlje, do 365 puta sporije (jedan dan te hipotetičke planete trajao bi 365 zemaljskih dana). Varijacije u količini svetlosti koju planeta dobija (uz pretpostavku zvezde nalik Suncu) varirale su između 2.5 i 0.25 puta Zemljine stvarne količine dobijene svetlosti.
Kako oblaci nastaju isparavanjem vode, koja se uzdiže u atmosferu u obliku vodene pare, i potom kondenzuje, substelarna tačka (područje u kome je planeta okrenuta zvezdi) prilikom sporije rotacije biva duže izložena suncu, dovodeći do primetnijeg isparavanja i uzdizanja toplog, vlažnog vazduha, a potom, kondenzacije u atmosferi. Na taj način, na substelarnoj tački, oblaci bi bili prisutni do 90% vremena, reflektujući na taj način veliki deo sunčeve svetlosti i snižavajući temperaturu. U konačnim rezultatima simulacije, pokazalo se da planete koje rotiraju brzinom oko 100 puta manjom od Zemlje (ili sporije) mogu dovoljno smanjiti Koriolisov efekat, tako da se atmosfera ne razlaže u distinktivne regije, već ostaje kompaktna, omogućavajući tako zadržavanje velike količine oblaka. Dakle, čini se da udaljenost od zvezde nije jedini faktor koji može uticati na njenu naseljivost. Upravo ova studija pokazuje da čak i ukoliko planeta prelazi toplu granicu svoje naseljive zone, spora rotacija koja uzrokuje veću oblačnost, a time veću reflektivnost i nižu temperaturu, mogu nadoknaditi nedostatke uzrokovane naizgled nepovoljnim položajem planete u sistemu.
Ipak, ova studija sa sobom nosi još nešto izvan implikacija vezanih za egzoplanete. Ukoliko se ovi modeli pokažu kao ispravni, a hipoteza kao tačna, njena snažna implikacija ukazaće nam na još jedan deo istorije našeg solarnog sistema. Naime, sa masom i veličinom sličnim Zemlji, užom orbitom i rotacijom oko 240 puta sporijom od Zemlje, čini se da Venera savršeno odgovara hipotetičkim planetama iz simulacije. Postoji samo jedan problem- umesto plave planete skrivene belim oblacima, Venera pretstavlja užarenu pustinju sa atmosferom otrovnih gasova i temperaturama od preko 400 stepeni celzijusa. O čemu se radi?
Ukoliko se pomenuti model pokaže kao tačan, to će biti konačna potvrda hipoteze da je Venera nekada rotirala znatno brže- između 10 i 100 sporije od Zemlje, što u njenom konkretnom slučaju ne bi bilo dovoljno sporo da zaustavi proces zagrevanja. Ipak, uz odsustvo velikog meseca koji bi na nju uticao, Venerino usporavanje za sada ostaje u domenu spekulacija, među kojima se kao najverovatniji uslov navodi sudar sa drugim nebeskim telom- velikim asteroidom ili kometom. Mada, postoji i hipoteza da su drugi faktori doveli do njenog zagrevanja, poput niza erupcija vulkana na globalnom nivou, ili neke druge forme globalne katastrofe. Ipak, konačan odgovor još je otvoreno pitanje.
Ovo istraživanje, ukoliko se pokaže kao tačno nosiće snažne implikacije. Ovo bi moglo da bude otkriće prvog mehanizma kojinaše shvatanje naseljive zone drastično menja, odvajajući je od samo jednog faktora- razdaljine, pokazujući nam da se sklop koji omogućava nastanak i razvoj života može uspostaviti na mnogo različitih načina, a da je delikatna ravnoteža u kojoj se nalazi Zemlja samo jedna od mogućih kombinacija.

Izvori:
Space.com

Strani osvajači ili domaće laži?

Lunohod, Sovjetski rover koji se spustio na Mesec 17. novembra 1970., nešto posle američkog programa. U masovnoj propagandi, to je oznaka američke pobede u "svemirskoj trci". Ipak, odsustvo profita kao vrhovne vrednosti omogućilo je Sovjetima da budu prvi u nekoliko drugih podviga- prvi satelit, prvo živo biće u svemiru, prvi čovek i prva žena u svemiru, kao i prva misija na Veneru. Drugi uspesi Sovjetskog svemirskog programa mogu se naći.

 Nakon aktivne kampanje protiv ksenoloških istraživanja koja se ogledala u velikom broju pseudonaučnih članaka, pa čak i nekih naklapanja koja su nerećno nazvana naučnim istraživanjima, u relevantne medije dospeo je novi kompleks informacija koji ponovo ilustruje spregu između nazadnih političkih opredeljenja i civilizacijskih implikacija. Iz antropocentričnog ugla, sa preciznošću izrađivača horoskopa i sa retorikom uobičajenih političara kapitalističko-imperijalističkog raja kakav je politički sistem korporativnog fašizma SADa, novi članak se trudi iz petnih žila da nam objasni zašto ni po koju cenu ne smemo poduzeti prave napore da uspostavimo kontakte a drugim civilizacijama.
Kao što sam već pominjao u prethodnom članku vezanom za rad SETIa, ali i generalno ljudskog napora da stupi u kontakt, ili bar potvrdi prisustvo vanzemaljskog života, naši "pokušaji" i naši "signali koji su već došli do mnogih zvezda" su jednom rečju laž. Dok postoji mogućnost da se elektromagnetni talasi prostiru večno kroz svemir, većina naših emisija zračenja preslaba je da bi u čitljivoj formi došla i do najbližih zvezda. Zapravo, ako zanemarimo poruku iz Areciba, naša planeta je, iz drugog ugla, veoma tiha (mada je bilo još interstelarnih poruka koje su poslate, najverovatnija mogućnost je da predajnici nisu bili dovoljno snažni da omoguće čisto iščitavanje poruke). S druge strane, naša osluškivanja, naši pokušaji da pronađemo signal do sada su, manje ili više, bili neuspešni. Sa gotovo nepostojećim sredstvima za SETI, sa ograničenim vremenom i opsegom posmatranja, šanse su jako male da ćemo pronaći zalutali signal vanzemaljske civilizacije. Zar to, dakle, ne znači da moramo da pristupimo aktivnije ovom problemu, da oglasimo naše postojanje interstelarnom prostoru? Ovo je nešto od čega moćnici zaziru iz nekog razloga. Naravno, jasno je da o ovome ne može da se odluči bez odluke na nivou celog čovečanstva, s toga današnji moćnici predlažu da se umesto toga koristi stav -nekolicne političara SADa.
Set Šostak, naučnik sa mnogo godina iskustva u SETIu navodi da je već održano mnoštvo simpozijuma i debata vezanih za ovaj problem, tako da on, kao i drugi naučnici upoznati sa temom smatraju da nema previše razloga za brigu. Ipak, takođe, Šostak napominje da to ne mora nužno biti stav u široj javnosti- upravo zato što sa svim tim diskusijama i argumentima nije upoznata. Nije li, dakle, već zanimljiva činjenica da je toliko članaka posvećeno propagandi protiv SETI istraživanja, ali čak ni ovde nije naveden ni jedan protivargument onom mišljenju koje zastupaju moćnici.
U članku o kom govorim (naveden u izvorima) kao centralni naučni autoritet navodi se opaska Stivena Hokinga da susret sa naprednom civilizacijom može biti poguban za ljudsku civilizaciju, poput susreta Kolumba i Evropljana sa Indijancima Novog sveta. Dalje, navodi se teza da slanje signala može biti čak i manje aktivno u odnosu na potragu za energetskim tragovima koji mogu ukazati na postojanje tehnološki razvijene civilizacije na drugoj planeti. Najzad, tu je i glas semi-naučnika-kongresmena koji se zalaže upravo za ovakav pristup i smatra da je prvo neophodno utvrđivanje postojanja druge civilizacije pasivnim sredstvima (osluškivanje, i skeniranje svemira), a tek potom, formiranje grupe naučnika koji će odrediti da li će biti poslata poruka, kao i koja će to poruka biti. Ova ideja, mada nije nužno negativna ima mnoge nedostatke. Ipak, govoreći u ime američke vlade, zagovornik ove ideje propušta suštinsku činjenicu, da se ovo ne tiče pojedinačnih sila, već celog čovečanstva. Ova ideja se dalje razvija u tipično postmodernističkom, gotovo new age smeru, sa suludom tvrdnjom koja nije samo neupućena, već je i opasna, kako je u suštini, vrlo verovatno lažna- da druga tehnološki razvijena civilizacija može biti toliko drugačija da je komunikacija nemoguća.

Eksploatacija u državnim, i međunarodnim okvirima trenutno je dominantna snaga vladajuće klase. Sve dok eksploatacija kao takva postoji, nauka i progres koji zavise od jednakosti i odsustva profita kao vrhovne vrednosti moraće da kaskaju iza.

 Najzad, u članku se navodi da aktivni SETI "nije nauka", već "rezultat nestrpljivosti mlađih generacija SETIa", koje teže da raskrste sa "konvencionalnom mudrošću". Optuženi su da, dakle "nisu naučnici", već teže da "provociraju odgovor civilizacije čije nam namere nisu poznate". Ova hladnoratovska retorika je ne samo nizak udarac, već je i nešto što mora biti kritički sagledano i demaskirano. Neophodno je pobiti tvrdnju da "nema naučnih činjenica koje garantuju pozitivan ishod".
Kritiku ću bazirati upravo na tome, uz napomenu da ne smemu izgubiti iz vida amerocentriči nastup "autoriteta" (ekonomsko-političkih ili naučnih?), kao i činjenicu da upravo zakoni fizike, matematike i drugih prirodnih nauka moraju biti isti svuda, kao i da svaka inteligentna civilizacija mora u svojoj evoluciji proći neke slične etape i razviti neke slične karakteristike- samosvest, bipedalnost, ili bar neku formu udova za manipulaciju alatima, kao i veći mozak. Samo ove forme garantuju da će komunikacija na najbazičnijem nivou biti moguća. Prenošenje apstraktnih ili kulturno specifičnih ideja je druga stvar koja je od sekundarnog značaja.
Ipak, centralna kritika leži upravo u demaskiranju antropocentričnog paranoičnog viđenja sveta. Evo kako i zašto. Svaka civilizacija koja je u mogućnosti da dođe do planete Zemlje i izvrši zamišljenu invaziju morala bi da bude tehnološki napredna- što automatski isključuje mnoge forme društvenog organizovanja kojih se možemo opravdano plašiti- imperijalizam, kapitalizam, autoritarnost. Mada sam o tome govorio u nekoliko različitih članaka, ovde ću ponovo sumirati centralne probleme.

Slika iz revolucionarne Katalonije- najveća revolucija o kojoj se jako malo zna- u Španskom građanskom ratu, radnički sindikati i anarho-sindikalisti oslobodili su Kataloniju i formirali horizontalno uređenje i potpunu jednakost, bez eksploatacije i bez autoriteta. Dok Katalonija nije srušena od strane Frankovih fašista, Musolinijevih sila i Staljinista koji su kritikovali revoluciju zbog njene ne-Sovjetske osnove, vrlo brzo je postala jedna od tehnološki najrazvijenijih oblasti Evrope- jasan pokazatelj da je odsustvo eksploatacije i nejednakosti ključno za progres.

Kao prvo, civilizacija na Zemlji zavisi od prirodnih bogatstava kako je primitivno ustrojena na klasne razlike na mikronivou (vladajuće i podređene klase) i na makronivou (prvi, drugi i treći svet, globalni centar i periferija). Ove izdeljenosti omogućavaju formiranje zakona profita kao vrhovnog zakona, upravo razlog zašto još uvek nije implementirana solarna energija ili energija ventra kao dominantna forma konzumacije energije. U takvom svetu, programi takvih razmera kao što su putovanje brže od svetlosti (neophodno da bi kolonizacija planete i eksploatacija resursa udaljenih nekoliko svetlosnih godina bili smisleni) apsolutno su nemogući i biće usporeni ulaganjem u vojne programe koji su za takvo uređenje dalekosežniji. Dalje, susret Evropljana sa Novim svetom u istoj meri je bio društveno i kulturno specifičan, i uključivao je ponovo, imperijalne sile, kao i robovlasništvo i autoritarnost- društvene osobine koje su suprotstavljene sa naučnim napretkom koji počiva na jednakosti, odbacivanju i preispitivanju autoriteta i napuštanju ograničavajućih faktora (otuda demaskiranje frenologija, astrologija, teologija i drugih pseudonauka od strane prave naučne misli), Da bi se isti kontekst ponovio, napredna civilizacija "osvajača" morala bi već da dođe do ujedinjenja na svom globalnom nivou, do napuštanja eksploatatorskih formi- zarad stvaranja tehnologije koja bi trebala da omogući upravo to? Jasna logička kontradiktornost. Upotreba solarne energije, kao i jednaka raspodela resursa, globalno ujedinjenje i napuštanje destruktivnih formi nužno ukidaju potrebu za eksploatacijom. Zemlja, kao jedina planeta sa razvijenim inteligentnim životom za koju znamo je naš jedini i najbolji primer. Znamo da proizvedena hrana na godišnjem nivou može četiri puta rešiti glad u svetu, kao i da stoprocentna zaposlenost sa znatno skraćenim radnim vremenom omogućava nestanak siromaštva i društvo izobilja. Iako ne preširoko poznate, ove činjenice su naučna istina. Dok ovo nesprovedemo u delo, sama priroda našeg društva, kao neoliberalno kapitalističkog (tj. korporativno-fašističkog) sa snažnim imperijalističkim tendencijama, biće prepreka naučnom razvoju. Zaključak je stoga jednostavan- svaka civilizacija dovoljno napredna da dođe do Zemlje u brzom vremenskom periodu, moraće da prođe kroz svoju tehnološku adolescenciju i uspostavi specifične društvene forme koje će omogućiti tehnološki i naučni progres. Kao takva, civilizacija neće imati nikakve potrebe niti društvene predispozicije za kolonijalizam ili imperijalizam koji se vezuju za proširenje granica moći. U svetu u kom je moć grupa uništena i postala je moć globalne civilizacije da napreduje, kolonijalizam nije mogućnost, a višak resursa je nepotreban i ne postoji. Jednom rečju, ova hipoteza tvrdi da svaka civilizacija, tehnološki razvijena tako da može da poduzme zadatak interstelarnog kolonijalizma, za tim kolonijalizmom neće imati afiniteta niti potrebe. Drugim rečima, ako naš signal i uhvati civilizacija koja teži eksploataciji (poput naše sada), ona, upravo kao mi sada, neće imati mogućnosti da se u taj poduhvat upusti, kako će svi resursi biti usmereni na eksploataciju u okvirima neše planete (primer SADa kao imperijalne korporativno-fašističke sile).
U ovom kratkom članku pokušao sam da ukažem na neke ključne protivrečnosti u tvrdnjama autora ovog članka, kao i onih koji se zalažu za ovu hladnoratovsku retoriku paranoje. Činjenice koje sam naveo su u pravom duhu nauke, otvorene svima na dalje kritičko posmatranje, ali je neminovno da one pokazuju da aktivni SETI jeste nauka, i to nauka bazirana na razumevanju povezanosti politike, globalnog uređenja, nauke i tehnologije. U tom smislu, ako se ova hipoteza pokaže kao tačna, objavljivanjem našeg položaja u svemiru ne ožemo izgubiti ništa, a možemo dobiti mnogo- dovoljno da i sami napravimo sledeći korak ka civilizaciji sutrašnjice, bez kapitalizma, bez nejednakosti, bez eksploatacije.

Izvori:

Space.com

SETI- Novi projekti i stara pitanja

Aresibo opservatorija u Portoriku, sa koje je poslata čuven Arecibo message

Ove nedelje u portale koji se bave prenošenjem informacija vezanih za astronomiju, astrofiziku i srodne discipline i subdiscipline stigla je nova vest, ponovno snažnije aktiviranje SETI programa i to na dva različita projekta. Rad na posebnom skeniranju, takozvanom, Panchromatic SETI projektu, skeniranju 30 zvezda koje su najbliže Suncu na različitim talasnim dužinama, kako bi se detektovali signali veštačkog porekla, trebalo bi da počne sa aktivnim radom na leto ili jesen ove godine.Zvezde koje će biti posmatrane odabrane su samo po kriterijumu blizine Suncu, kako bi se sprečila pretraga samo zvezda sličnih Suncu, navode naučnici. Na listi se nalazi 30 zvezda udaljenih do 5 paraseka (16 svetlosnih godina) od Zemlje i uključuju 13 samih zvezda, sedam binarnih sistema i jedan sistem sa tri zvezde. Veliku većinu čine zvezde manje od Sunca, ali su na listu dospeli i jedan beli patuljak i jedna zvezda F klase. Oko ni jedne od ovih zvezda za sada nije otkriveno postojanje egzoplaneta, ni od strane Keplera, ni od projekata pod okriljem ESAe.
Drugi projekat već je otpočeo sa radom i oslanja se na podatke Keplera, tako da podrazumeva skeniranje zvezde u trenutku kada se, iz ugla Zemlje, dve planete preklope. Pretpostavka je da ukoliko na jednoj planeti postoji inteligentan život i tehnološki napredna civilizacija, ona je mogla da započne istraživanje svojih susednih planeta, baš kao što je i naša vrsta to učinila, šaljući desetine sondi, rovera i drugih letilica, širom Sunčevog sistema. Ovaj projekat se nada da će uhvatiti veštačke signale koje je civilizacija uputila sa matične planete sondi ili roveru na drugoj. Za sada, projekat je obradio 75 ovakvih "podudaranja" i za sada nije bilo rezultata. Bitno je i napomenuti da sa sadašnjom tehnologijom, naučnici su u mogućnosti da detektuju ove signale ukoliko potencijalna vanzealjska civilizacija koristi način komunikacije sa sondama sličan onom koji koristi naša civilizacija.
U sklopu ovih projekata, naglašena je i bitna činjenica- mada signali od radio komunikacije i televizijskih predajnika zaista putuju sa naše planete svakodnevno, takvi signali najčešće ne mogu ostati dovoljno jasni za prijem preko interstelarnih razdaljina. Tako, ovi signali postaju izgubljeni u pozadinskom šumu posle nekoliko desetina svetlosnih godina. Umesto toga, naučnici se nadaju da će detektovati snažan radarski signal ili neki drugi, sličan onima koji se danas koriste u vojne svrhe ili astronomska istraživanja. Spekuliše se i o mogućem detektovanju budućih izvora energije ili novih načina komunikacije koji mogu slati snažnije signale i tako ostati čitljivi preko većih razdaljina.
Upravo udaljenost je najveća prepreka u ovom istraživanju, kako snaga predajnika koja obezbeđuje jasan signal raste sa kvadratom udaljenosti. Stoga, civilizacije koje su na većim razdaljinama od Zemlje mogu biti detektovane samo ukoliko koriste način komunikacije u ovom delu elektromagnetnog spektra, i ukoliko koriste ekstremno snažne predajnike (što je vrlo malo verovatno, ukoliko se radi o planetarnoj komunikacijskoj mreži). Dakle, u oba ova projekta, nadamo se signalu na frekvencijama koje posmatramo i to emitovanom, najverovatnije iz nekog netipičnog izvora.
Čitanje ove vesti i razmatranje članka o njoj me je navelo na to da razmislim kako je sajtu koji se bavi ksenologijom, do sada nisam napisao nešto o ovoj organizaciji. Stoga, u daljem tekstu govoriću nešto o istorijatu SETI programa i osnovnim tehnikama kojima se služi, kao i implikacijama koje ima za dalja istraživanja, ali i druge projekte.

Prvi logo koji je SETI koristio

SETI (Search for Extra-Terrestrial Inteligence) je zajednički naziv za više aktivnosti i projekata koji su usmereni na naučnu potragu za vanzemaljskim životom, polazeći od osnovne pretpostavke- da druge tehnološki razvijene civilizacije postoje i da ih najverovatnije možemo na neki način detektovati sa Zemlje. Istraživanja su najčešće vezana za Berkli u Kaliforniji, Harvard ili SETI institut.
U novembru 1961., u Zapadnoj Virdžiniji, održana je prva konferencija SETIa na kojoj su prisustvovala desetorica organizatora, među kojima su bili Frenk Drejk (poznat po čuvenoj Drejkovoj jednačini koja je i nastala kao rezultat upravo diskusije na ovoj prvoj konferenciji) i Karl Segan, kao i drugi naučnici iz najrazličitijih oblasti.
Tokom godina, centralni metod koji je SETI razvio jeste skeniranje elektromagnetnog spektra i potraga za signalom koji ima karakteristike veštački stvorenog izvora radio signala i koji se ponovio više nego jednom. Ipak, postoji nekoliko problema. Elektromagnetni spektar podrazumeva ogroman raspon od gama zrakova, preko vidljive svetlosti, infracrvenog spektra do radio talasa i drugih vrsta emitovanja dugih talasa. Čak i u okviru jednog tipa elektromagnetnog spektra, recimo, u radio talasima, postoji bezbroj frekvencija na kojima možemo detektovati signal.Mada postoji više ideja o tome na kojoj frekvenci bi vanzemaljske civilizacije emitovali u svemir, posebno ukoliko se radi o signalima upućenim drugim civilizacijama koje možda slušaju- nalik na nas. Jedna od vodećih ideja jeste upotreba takozvanog water hole-a, uskog skupa frekvencija između 1,420 i 1,666 MHz. Ne samo što na ovoj specifičnoj frekvenciji nema mnogo šuma i moguće je da signal ostane jasan preko većih rastojanja, već je i 1,420Hz frekvencija elktromagnetnih emisija vodonika, dok je 1,666 MHz frekvencija hidroksila (OH). Ova dva elementa kombinovano, čine molekul vode. Stoga, većina SETI naučnika se zalaže za upotrebu ove frekvencije prilikom osluškivanja signala poslatih sa drugih planeta, kako je ona pogodna za interstelarno komuniciranje- praktično, zbog niskog šuma na pomenutoj frekvenci i simbolično- ukoliko pretpostavimo da je voda univerzalni uslov za razvoj života, a posebno inteligentnog života.

Prikaz water hole-a u elektromagnetnom spektrumu u odnosu na količinu pozadinskog šuma.

Ipak, čak i ukoliko je signal zaista emitovan na ovoj frekvenciji i sa dovoljno snažnog odašiljača da ga detektujemo, neophodno je da naši prijemnici gledaju u pravom smeru u pravom trenutku. Dakle, i dalje se čini da postoji velika verovatnoća da signal prođe neopaženo. Zarad rešenja ovog problema, neophodno je intenzivirati potragu, omogućavajući radio prijemnicima da se usresređuju na potencijalne mete, i da se omogući da se obrađuje daleko više frekvencija istovremeno- što je sa savremenim političko-ekonomskim sistemom i njegovim vrednostima apsolutno nemoguće. I sada SETI zavisi u najvećoj meri od dobroboljne aktivnosti pojedinaca, univerziteta i sponzora, a daleko manje od nestalnih i konfuzno definisanih (u dugim vremenskim periodima, potpuno odsutnim) finansiranjima od strane države.
Još jednom, čini se da savremeni političko-ekonomski sistem sa svojim profitom kao najvećom vrednošću i korporativno-fašističkom ideologijom "neoliberalizma" pretstavlja prepreku nauci i progresu čovečanstva. Ipak, i do sada, uz veliki trud i zalaganje, uspevali smo da održimo kakav-takav tempo koračanja napred. Uz dalje aktivnosti, nova otkrića i inovativne pristupe, i SETI projekat može imati daleko svetliju budućnost kakvu su osmislili pokretači ovog projekta, a koja je sada i više nego neizvesna usled destruktivnih sila neoliberalnog kapitalizma i savremenog sistema.
Najzad, bitno je primetiti kako je tokom svih ovih godina, SETI u većini pretpostavljao jednosmernu komunikaciju, ili bar komunikaciju koja je započeta od strane nekog drugog. Tokom tehnološke istorije čovečanstva bilo je zapanjujuće malo pokušaja da mi, stanovnici Zemlje, pretstavimo sebe i obratimo se nekome ko bi možda slušao na nekoj udaljenoj planeti oko neke daleke zvezde. Konstruisanje globalne paranoje i postavljanje kompetitivnog, destruktivnog, kapitalističkog pristupa kao markera civilizacije stvara pretstavu o opasnosti da naše postojanje pokažemo "naprednim osvajačima". Tokom tehnološke istorije, manje od deset takvih poruka je poslato, a najveći broj najverovatnije ne bi bio prepoznat u pozadinskom šumu, zbog različitih grešaka ili tehničkih nedostataka prilikom slanja.
Kakva nam je, dakle, perspektiva? Po svemu sudeći, i dalje uspevamo da nastavljamo da slušamo, uprkos tome što je sam taj poduhvat, mada možda od fundamentalnog značaja za ljudsku vrstu, u sadašnjem svetu posmatran kao nebitan. Ipak, to ostaje lutrija, na kojoj ipak možda možemo dobiti prvu nagradu. Ali, šanse ostaju male. S druge strane, naša planeta, "bleda plava tačka, izgubljena u sjaju svoje zvezde" za sve druge koji možda slušaju daleko aktivnije nego mi, ostaje tiha.
Da li zaista želimo da ovako ostane? Ovo pitanje je ključno za ksenologiju. Izučavanja egzoplaneta, bolji teleskopi koji će nam omogućiti da izračunamo sastav atmosfera drugih svetova i pronađemo potencijalne znake života, sve su to putevi koji nas mogu dovesti do najvećeg otkrića- da nismo sami u svemiru. Ali, kada do tog otkrića dođe, ukoliko pronađemo dokaze o postojanju tehnološki razvijene vanzemaljske civilizacije, pitanje komunikacije postaje centralno pitanje. Ipak, da bismo tom pitanju kada ono dođe mogli da pristupimo zrelo i odgovorno, kao ljudi, stanovnici Zemlje, jedna civilizacija u beskraju svemira, negde u spiralnom kraku jedne sasvim obične galaksije, pre toga moramo srušiti predrasude, laži i manipulacije i prestati da u zvezde gledamo sa strahom, posmatrajući u njima projekcije naših mana.

Izvori:

Space.com
Wikipedia [1]
Wikipedia [2]
Wikipedia [3]
Astronomy Now

SETI-Traganje za vanzemaljskim životom, priredio Zoran Živković, svetlost, Kragujevac, 1979.