Naučna fantastika je žanr koji više od svih drugih može proizvesti ambivalentnu reakciju. Neki od ranijih radova naučne fantastike toliko su bili, u nedostatku bolje reči, divlji u svojim opisima dalekog, novog i nepoznatog, da kako vreme prolaze, izgledaju sve komičniji, dok neki, poput nekih dela Artura Klarka s prolaskom vremena klize iz naučne fantastike u vizionarski esej, ili bar futurističi, ali vrlo realan roman.
Ipak, s druge strane, retko ko od nas svako delo SFa stavlja pod lupu ovakvog pristupa, več daleko češće jednostavno uživamo u maštovitim pričama i novim načinima da se pretstavi ono nepoznatno i daleko.
Pitanje zamagljivanja granice između naučne fantastike i naučne činjenice postaje sve zastupljenija tema, a kada zanemarimo pitanja tehnologije (na šta se to najčešće odnosi), možemo videti da je SF odlična polazna tačka i za ksenološke spekulacije. Sada, kada znamo da gotovo svaka zvezda ima svoj sistem svetova, oni optimističniji među nama smatraju da je samo pitanje vremena kada ćemo otkriti i postojanje života van naše planete. A, u spekulacijama kojima se služimo, jedno od najintrigantnijih pitanja jeste kako će taj život izgledati.
Naučna fantastika dala je bezbroj pretpostavci. Od androida koji su se pojavili u najranijim SFovima, preko bestelesnih bića nalik Vorlonima, do humanoidnih Vulkanaca, Klingonaca i njima sličnih, repertoar vanzemaljskog života bio je u najmanju ruku šarolik. Raznolikost života i na našoj planeti ume da bude zapanjujuća- poznato je da kada cunami talasi izbace na obalu nepoznate vrste iz dubine, ona često izgledaju veoma vanzemaljski. Na našoj planeti otkrili smo neobičan svet gljiva, koje nisu ni biljke ni životinje, viruse koji nemaju ćelijsku strukturu, kljunare koji izgledaju kao neobična veštačka hibridizacija nekoliko vrsta, a tu su i "jeti krabe" sa dna ledenih okeana, kao i novootkrivena vrsta džinovskog slepog miša.
Izučavajući raznolikost vrsta, Darvin je uveo pojam prirodne selekcije koji je morao dovesti i do pojmova adaptacije, odnosno prilagođenosti sredini. Poznato je da mnoga bića putem evolucije uspevaju da ostvare neverovatne podvige, poput kameleona i njima sličnih vrsta, do insekata koje je nemoguće razlikovati od okolne vegetacije, do bića koja kao da su evoluirala precizno za potrebe jedne uske ekološke niše i tu pokazuju neverovatnu spretnost. Dakle, ono što možemo zaključiti jeste da se bića uvek prilagođavaju kroz svoju evoluciju svojoj specifičnoj ekološkoj niši. Šta to znači? Ukoliko uvedemo bezbroj ekoloških niša, ali i faktore poput gravitacije planete, tipa zvezde i slične parametre koji sa "odlaskom" sa Zemlje postaju veoma važni, možemo zaključiti da život na drugim planetama može biti daleko više raznolik nego što je naučna fantastika ikada zamislila, i da je svaka sličnost sa našim, poznatim Zemaljskim svetom, jednostavno domen fantastike.
S druge strane, moramo se zapitati koliko će drugačiji biti ti uslovi.
Odličan dokumentarac "Alien Planet" prikazuje sa velikom preciznošću jedan pažljivo osmišljen ekosistem, sa nama nepoznatim vrstama, koje su toliko drugačije od svega što smo sreli u konvencionalnoj naučnoj fantastici, i ovaj film ipak mnogo verodostojnije prikazuje kako bi određenoj sredini to strano i drugačije moglo da izgleda.
Ipak, šta ako je planeta nalik našoj? Tu se moramo setiti briljantne rečenice Artura Klarka "Za slične probleme, priroda iznalazi slična rešenja", te bi tako bilo suludo očekivati da na planeti nalik Zemlji u vodi ne pronađemo stvorenja gotovo identična našem morskom svetu.
Ali, postavlja se pitanje- prilikom zamišljanja drugačijeg života, postoji li neka konstanta. Da li se zaista možemo rasplinuti u svet zmajeva, planetarnih živih tepiha, telepatskih lopti svetla i dobrih starih pipaka u limenim odelima, ili ipak postoji nešto čega se moramo pridržavati?
Verujem da konstantu uvodimo onda kada pričamo o inteligentnom životu. Tema razvoja inteligencije i (samo)svesti jeste pitanje kojem je moguće posvetiti tomove knjiga, i decenije istraživanja zaista su obeležile, ali i nastavljaju da obeležavaju ovo polje istraživanja, s toga, ovo kratko izvlačenje zaključaka može biti samo jedna banalizacija. Ipak, upustiću se u nju.
Rad, praksa, sticanje znanja su ono što je oblikovalo ljude na početku njihovog razvoja. Sposobnost da oblikuju svet oko sebe bila je od neverovatnog značaja, možda i presudnog, za razvoj Homo Sapiensa i nastanak savremenog čoveka. Da bi to uspeo, čovek je morao da razvije određene "biološke alatke", poput mogućnosti da vidi trodimenzionalni svet (oba oka na prednjoj strani glave), ali isto tako značajno i bipedalija, odnosno hod na dve noge, i ne zaboravimo naše palčeve, koji su nam omogućili da u ruci držimo kamen, koplje, zapaljenu baklju, kao i da obavljamo prve pokušaje finih radova, na granici sa primitivnom umetnošću. Odatle počinje tok naše moderne, pre svega, kulturne evolucije- neolitska revolucija, razvoj pisma, gradova-država, sve do savremenog doba.
Kako je ksenologija vrlo spekulativna nauka, moramo se truditi da naše spekulacije ostanu osnovane i dobro argumentovane, a kada saznanja nema dovoljno, analogija postaje naše najmoćnije oružje i tada se moramo osloniti na ono što poznajemo na Zemlji. Stoga, sa sadašnjim saznanjima, čini se da se kao jedino razumno rešenje nameće da uprkos težnji života da se razvije u bezbroj vrsta, mnogo dominantnija karakteristika jeste jednostavno prilagođavanje, kao što je Klark to opisao. A, ako je razvoj inteligencije logičan tok evolucije, možemo pretpostaviti da do nje uvek dovode iste biološke karakteristike, koje praktično postaju sine qua non uslov razvoja inteligentnog života. Te karakteristike su upravo one gore navedene- položaj očiju, bipedalija, suprotstavljeni palčevi. Ponovo, naglašavam da se radi o banalizaciji, kako bih ograničio dužinu posta. Ovo pitanje verovatno se može razmotriti daleko detaljnije, možda u delu šireg obima- bar poglavlju knjige, ali taj projekat za sada mi je na čekanju. Za sada, možemo ukratko postaviti stvari ovako- priznajući da nam analogija i analiza razvoja inteligentnog života ovde, na Zemlji nameće samo jedno moguće rešenje- inteligentan život mora ispuniti ove osnovne uslove, one iste koje je čovek ispunio na svom putu do zvezda.
Naučna fantastika je velika umetnost spekulacije i zamišljanja nepoznatog, ali ipak, ona je književna/video umetnost i kao takva, uvek mora naći način da likove poistoveti sa likovima, stoga, često su oni daleki i udaljeni, neobično ljudski, poznati, kompatibilni, a čak i oni radikalno drugačiji kao da dele naše strasti, naše vrline i naše mane i bude u nama osećaj poznatog i bliskog, pod maskom dalekog i nepoznatog. Ali, sada, kada se pitanje vanzemaljskog života sve više približava naučnoj realnosti, moramo se zapitati na kakav ćemo život naići. Da li ćemo ga prepoznati kao život kada ga vidimo, kao što su to pitanje postavili naučnici sa emisija
National Geographic-a, ili ćemo se s njim lako poistovetiti. Čini se da će život uvek uspeti da se prilagodi svojoj sredini, onda kada ima bar minimalnih šansi da opstane i zaista, možemo očekivati neslućene razlike i nezamislivo velike razlike, neka bića istinski strana i nepoznata, a s druge strane, ako i kada uspostavimo međuzvezdanu komunikaciju, možda će se iza drugog prijemnika kriti lice nečega gotovo neverovatno nalik nama.
