Crveni patuljci su zvezde male mase, neki dolaze do 0.075 Sunčevih masa (granica Smeđih patuljaka), pa su prema tome relativno hladne i mračne. Sa temperaturom na površini od oko 4000 Kelvina, pripadaju M klasi zvezda. Crveni patuljci razvijaju se veoma sporo, a fotoni iz njihovog centra nikada ne stižu do površine kako su gušći od drugih zvezda, pa se transfer energije odvija isključivo kroz termičke procese. Sa svojom niskom temperaturom i slabim sjajem, nisu čak ni vidljivi golim okom, a i veći deo "svetlosti" koji emituju nije u vidljivom spektru (kao kod našeg sunca), već u infracrvenom. Dakle, Crveni patuljci su najmanje zvezde koje još uvek uspevaju da vrše procese fuzije u svom centru. Ali, oni su specifični po još jednoj činjenici- oni sačinjavaju oko 70 do 80% ukupnog broja zvezda u našem kosmičkom susedstvu, a vrlo verovatno i u galaksiji.
Postoji još jedan značajan statistički podatak koji se vezuje baš za ovu kategoriju zvezda. Po rezultatima tima HARPS, čak 40% Crvenih patuljaka ima u svom sistemu planetu veličine Zemlje ili nešto veću, i to u naseljivoj zoni. U svetlu novih otkrića i kroz jednostavnu računicu (oko 160 milijardi Crvenih patuljaka u našoj galaksiji), zaključujemo da je broj planeta koji se nalazi u orbiti oko njih neverovatan! Ipak, s druge strane, isto istraživanje pokazalo je da manje od 12% Crvenih patuljaka u svom sistemu ima džinovske planete. Ove rezultate iz aspekta potrage za vanzemaljskim životom možemo posmatrati, u najmanju ruku, kao ambivalentne.
Naime, Crveni patuljci imaju daleko uži pojas naseljive zone nego zvezde drugog tipa i postojanje ogromnog broja planeta u njima je neverovatan podatak. Ipak, s druge strane, tolika blizina orbite zvezdi dovodi i do mnogih drugih nuspojava. Kao prvo, zbog blizine, planeta će najverovatnije biti orbitalno usklađena (tidally locked ), što znači da će uvek istom stranom biti okrenuta ka zvezdi. To će dovesti do polulopte večnog dana i polulopte večne noći, sa granicom večnog sumraka/sitanja, na mestu gde se dve strane susreću koje je najverovatnije za razvoj života. Ipak, i tu bi svaka senka koju baca planina ili neka druga formacija trajala večno, pa se prostor za razvoj čak i najjednostavnijeg života smanjuje. Temperaturna razlika dovela bi do velikih razlika u vazdušnom pritisku, rezultujući snažnim vetrovima uvek usmerenim u istom pravcu i gotovo neprekidnim pljuskovima na gotovo polovini osvetljene strane.
Način da život ipak opstane jeste da se u naseljivoj zoni ipak nađe gasoviti džin, a da na njegovom mesecu postoji tečna voda, kao i atmosfera. U tom slučaju, mesec bi bio usklađen sa planetom, te bi ipak imao cikluse dana i noći.
Ipak, blizina zvezdi ima još nekoliko loših aspekata. Čini se da postoji dobra mogućnost da bi i u toku samog formiranja planete, suviše snažne gravitacione sile "ispekle" sav vodonik neophodan za vodu i time učinili planetu sličnom Veneri. Čak i da preživi formaciju i održi tečnu vodu, gravitacione sile bi uslovile snažna tektonska pomeranja koja bi u ekstremnijim slučajevima dovela do potpunog uništenja svakog oblika života ili pre, do nemogućnosti razvoja kompleksnijih formi egzistencije. Ukoliko bi se radilo o mesecu oko gasovitog džina, situacija je daleko kompleksnija i nedovoljno proučena za sada.
Još jedan negativan aspekt Crvenih patuljaka jeste da su, uprkos neobično dugom životnom veku, skloni promenama. Često, gotovo cela zvezda biva prekrivena "Sunčevim pegama", smanjujući iovako lošu emsiju energije na 40%. S druge strane, iznenadne i česte solarne baklje gotovo u trenu povećavaju svetlost i zasipaju planete naelektrisanim česticama koje prosto kidaju delove atmosfere koja bi bila od ključnog značaja za ovakve svetove.
Rory Barnes sa svojim kolegama izneo je zaključke da je potrebno odrediti novu vrstu naseljive zone, ona koja ne samo da uzima u obzir temperature, već i uticaj gravitacijskih sila. Ovo bi verovatno donekle pomerilo naseljivu zonu, kako sami tektonski procesi i uticaj gravitacije mogu uticati na porast temperature, recimo, na spoljnoj ivici onoga što bismo posmatrali kao naseljivu zonu.
http://www.universetoday.com/wp-content/uploads/2009/02/hrdiagram.jpg Uz sve ove izazove, život bi morao da prođe još jedan test adaptacije i snalažljivosti. Iako bi biljni organizmi mogli da se razviju (crni u vidljivom svetlu- kako bi upijali što širi spektar "svetlosti", za potrebe fotosinteze, dakle, uključujući i infracrveno zračenje), morali bi da razviju neki mehanizam zaštite od iznenadnih solarnih baklji ili mogućnost hibernacije u periodima solarnih pega koji mogu potrajati i hiljadama godina. Kako bi voda upijala veliki deo iovako slabog zračenja, mogućnosti za vodene organizme ograničeni su vrlo verovatno samo na crne alge koje bi uspevale na površini ili tik ispod nje, zaštićeni od iznenadnih baklji. Vrlo verovatno, ovakvi uslovi onemogućili bi razvoj kompleksnijeg, posebno inteligentnog života, ali za sada, to su sve teorije i spekulacije koje treba proveriti.
Ima još mnogo toga što ne znamo o Crvenim patuljcima, a neke informacije mogu se pokazati kao ključne za pitanje razvoja života na planetama ovakvih sistema. Možda uz više istraživanja zaključimo da je život, čak i kompleksan moguć u nekoj redefinisanoj naseljivoj zoni, a možda je, s druge strane, obilje Crvenih patuljaka u našem kosmičkom susedstvu i odgovor na Fermijev paradoks (o kom ću, nadam se, pisati uskoro). Ostaje nam samo da i dalje usmeravamo naša istraživanja ka svekolikim manifestacijama prirode koje nas okružuju, jer nikada ne znamo gde se krije nova neverovatna informacija koja će potpuno preokrenuti naše viđenje svemira kome pripadamo.
Izvorni članci:
Astrobiology Magazine
ESO
