Sto milijardi planeta

Kliknite na sliku za uvećanje

Kakav način da se započne 2012. godina!
U procesu pisanja ovog bloga koji sada traje skoro godinu dana, imao sam priliku da napišem nekoliko prikaza novih i zapanjujućih vesti, sitnijih, ali značajnih otkrića i nekoliko recenzija interesantnih sadržaja iz xeno tematike. Ipak, u toku tog procesa, verujem da je malo otkrića koja mogu da se mere sa ovim.
Dvanaestog januara ove godine, međunarodni tim naučnika prezentovao je rezultate šestogodišnjeg izučavanja ESOe (European Southern Observatory) i kolaboracije PLANET (Probing Lensing Anomalies NETwork), OGLE (Optical Gravitational Lensing Experiment), uz pomoć Stephen Kane-a iz NASAinog Exoplanet Science Institute at the California Institute of Technology in Pasadena, Calif. Projekat je vođen od strane Arnaud Cassan sa France’s Institut d’Astrophysique de Paris i Daniel Kubas iz ESOe.

Kliknite na sliku za uvećanje

Projekat pretstavlja detaljnu studiju koja se bazira na preciznim statističkim proračunima kombinovanim sa posebnom tehnikom detektovanja egzoplaneta, nazvanom microlensing (tehnika mikrosočiva), koja za razliku od Keplera ne meri pad u prosečnom sjaju zvezde koji označava prelaz planete, već traži specifičnu vrstu gravitacionog sočiva koje nastaje u interakciji gravitacionih polja zvezde (A) i planete. Pri tome, posmatra se svetlost zvezde (B) koja se iz tog ugla nalazi tačno iza zvezde (A). Pod uticajem gravitacije, svetlost zvezde (B) se savija na određen način koji se menja prilikom prolaska planete koja kruži oko zvezde (A).  Shodno tome, za razliku od Keplerovih "kandidata", ova tehnika teži tome da pronađe sigurne potvrde o postojanju planeta oko drugih zvezda. Zbog specifičnosti efekta na koji se microlensing oslanja, planete je teže naći ukoliko njihov položaj nije idealan- potrebno je poravnanje zvezde i planete, ali isto tako i orbita mora biti u dobroj ravni. Shodno tome, šestogodišnja posmatranja nisu dala ogromne cifre slične Kepleru, već znatno manje, ali sigurne. Ipak, pri zahtevu ovakvih razmera, u obzir je uzeta i statistika. Implikacije su, u najmanju ruku, fascinantne! Uzevši u obzir svoje nalaze, tim naučnika je zaključio da:

• Jedna u šest zvezda ima planetu mase Jupitera
• Polovina zvezda ima planete mase Neptuna
• Dve trećine planeta imaju super Zemlje (Super Earths)

Šta ovo znači za ksenologiju? A, šta za naše ukupno poznavanje svemira?

Kao prvo, ovo neverovatno otkriće pokazuje da su planete pre pravilo nego izuzetak u našoj galaksiji (a, po analogiji, i u drugim galaksijama). Dalje, ovo pokazuje da ne samo što svaka zvezda vrlo verovatno ima planetu, već vrlo verovatno svaka zvezda ima i sistem. Još jedno saznanje je od ogromnog značaja i zaista je fascinantno! Kepler je najlakše detektovao planete mase Jupitera ili veće, ali je uprkos tome postigao i dobre rezultate vezane za otkriće planeta sličnih Zemlji. Ova studija pokazuje nešto što Kepler nije- čini se da su manje planete, veličine Zemlje, ili super Zemlje čak mnogo češće od gasovitih ili ledenih džinova ili vrućih Jupitera. Štaviše, gruba procena pokazuje da naša galaksija može da ima čak oko sto milijardi planeta! Što znači 1500 planeta u krugu od 50 svetlosnih godina od Zemlje!
Šta ovo znači za ksenologiju? Implikacije su neverovatne! Sam broj svetova na kom je život moguć je fascinantan! Sada znamo da vrlo verovatno svaka zvezda ima svoj sistem i svaki od tih sistema vrlo verovatno ima planetu koja je približno Zemljine mase. Ili možda mesec koji orbitira oko gasovitog džina. Statistički, šanse za postojanje života su dramatično porasle!
Možda se to najbolje može iskazati kroz Drejkovu jednačinu koja za cilj ima izračunavanje približnog broja tehnološki naprednih civilizacija u galaksiji.

Mlečni put ima od 200 do 400 milijardi zvezda, ali ako isključimo zvezde iz centralnih delova gde je verovatnoća za razvoj života niska, a stepen štetnih zračenja ogroman, možemo se osloniti na cifru od oko 100 milijardi zvezda. Što se tiče procenta zvezda koje imaju svoje sisteme, opredelio sam se za 90% kako bismo uzeli u obzir mogućnost da planete iz nekog razloga nisu formirane ili su uništene u procesu. Sve ostale vrednosti ostavio sam u granicama koje danas važe za vrlo verovatne. To su procenat planeta koje su ekološki pogodne za razvoj života- 1 po sistemu, broj tih planeta na kojima život zaista nastane- 50%, procenat planeta na kojima se razvija inteligencija- 20%, procenat tih planeta koje komuniciraju- 20% i prosečni vek civilizacije je 10.000 godina. Konačni rezultat bi bio 180.000 inteligentnih civilizacija koje komuniciraju u Mlečnom putu!
Promenivši cifre u donekle optimističnije- život nastaje bar na 80% pogodnih planeta, inteligencija na 30%, komunicira 90% i dolazimo do cifre od 1.944.000 civilizacija.
Naravno, ovo spada duboko u domen spekulacije, ali povodom ovako fascinantnog otkrića, verujem da imamo opravdanje da se i njima pozabavimo. Bez obzira na to, implikacije ovog otkrića su neverovatne i samo naglašavaju značaj potrage za našim kosmičkim susedima koji su, ne samo bliži, nego možda čak i brojniji nego što smo verovali. Dalja istraživanja će pokazati.
Ali, ovo istraživanje pokazalo je još nešto- neverovatne rezultate koji su proizvod saradnje velikog broja organizacija, ogromnog broja stručnjaka iz velikog broja država. I kao pravi internacionalni, planetarni projekat, projekat kom smo pristupili kao radoznali stanovnici Zemlje, verujem da su rezultati i više nego zadovoljavajući.

Originalni članci:
NASA
HubbleSite
Theepochtimes

Pretpremijera Europe?

 

Do mnogih otkrića vezanih za druge planete našeg sistema, došli smo tražeći analogije sa nama poznatim činjenicama. Geološke odlike proučavamo poređenjem s nama poznatim činjenicama, a druge solarne sisteme tumačimo na osnovu našeg. Davno je napušteno antropocentrično stanovište, te našu planetu ne uzimamo kao pravilo od kog druge odstupaju, već kao jedini primer koji razumemo i prema tome relevantnu polaznu tačku. Već je bilo reči o neverovatnom otkriću Europinih Velikih jezera, do kojeg su dovele analogije sa nekim sličnim, nama poznatim terenim i geomorfološkim karakteristikama. Europu možemo porediti sa polarnim regionima naše planete, uz pretpostavku da se i tamo ispod sloja leda krije okean, samo što bi se na Europi radilo o globalnom okeanu, zapremine veće od svih Zemljinih voda. A, na njegovom dnu, crni dimnjaci, izvori povezani sa središtem Europe, obezbeđivali bi toplotu i organska jedinjenja. Ipak, u tom negostoljubivom orkuženju, bez direktne sunčeve svetlosti ili njegove toplote, da li život zaista može opstati. I ako može, u kolikoj meri?

Jedan dobar odgovor, ili bar pokušaj odgovora, daje nam novo otkriće na Antarktiku, ili tačnije, dve i po hiljade metara ispod njega, gde se uz termalne izvore gnezdi čitav jedan ekosistem do sada nepoznatih vrsta. Oko termalnih izvora označenih kao E2 i E9, pronađena je velika količina protobakterija, ali i mekušaca i zglavkara (nazvanih Jeti-krabe). Biolozi su zbunjeni i fascinirani ovim otkrićem koje ima značajne implikacije povodom raznolikosti živih organizama na dnu okeana. Ono što ovo istraživanje svakako pokazuje jeste da termalni izvori mogu čak i na ovako niskim temperaturama i u odsustvu svetlosti biti dovoljni pokretači kompleksnih i brojnih ekosistema. Krabe, hobotnice, bakterije i još nekoliko pasivnijih vrsta izgradilo je ovaj složeni sistem na jednom od najnegostoljubivijih mesta, ali kako prvi nalazi pokazuju- izvori E2 i E9 su prepuni života koji je tu ukorenjen veoma snažno.

Šta to znači za ksenologiju? I šta to znači za Europu?
Opštije gledano, ovo je još jedan oblik ekstremofila koji nam pomažu da razumemo način na koji se život adaptira nama nepojmivim uslovima. Ali, ne samo to, ovo je najkompleksniji sistem organizama koji su znatno više na evolucionoj lestvici od do sada poznatih ekstremofila (koji su najčešće bili jednoćelijski organizmi). Takođe, ovde se postavlja još jedno znatno dublje pitanje- poligeneze ili monogeneze života, odnosno, da li su ovi organizmi evoluirali od nama poznatih kraba i hobotnica i postepeno se prilagodili, ili se radi o nekom pretku obe vrste koji je tu odvojeno evoluiralo. Ukoliko bi se radilo o poligenezi, implikacije bi uistinu bile fascinantne- "priroda za slične probleme nalazi slična rešenja", kako je to napisao Artur Klark. Ali, ovo pitanje iziskuje jednu znatno dužu i zasebnu raspravu.
Što se tiče implikacija vezanih za Europu, Antarktik je mesto koje najčešće s njom poredimo, mada se do sada radilo o analogiji u geomorfološkom smislu. Uslove poput ovih pored izvora E9 i E2, očekujemo da zateknemo i na dnu Europinog okeana, uz jednako odsustvo svetlosti i prisustvo sličnih hemikalija. Da li to znači da možemo očekivati i sličnu raznolikost organizama? Ukoliko priroda uistinu pronalazi slična rešenja za slična okruženja kako je to pretpostavio Klark, zašto stvorenja Europe ne bi opstala na isti način na koji opstaju njima slični na Zemlji? Moglo bi se reći da je ovo otkriće samo još jedan argument više za planiranje i pripremu misije čiji će osnovni cilj biti probijanje Europine kore i slanje podvodnih sondi koje bi nam pružile prvi pravi uvid u ovaj tajanstveni okean na čijem dnu možda čekaju naši najbliži kosmički susedi.

Osnovne informacije preuzete sa:
National Geographic
PLoS Biology