Tau Ceti- još jedan novi sused

 

Posle otkrića planete oko zvezde Alfa Kentauri B, kao i složenog sistema HD40307, pažnja javnosti se, a posebno svih entuzijasta kada je u pitanju potraga za vanzemaljskim životom, sa Keplera je prešla na međunarodni tim naučnika, predvođen evropskim naučnicima, instrument HARPS i tim Ropac. I još jednom, Mikko Tuomi i njegov tim pokazuju da je ta pažnja zaslužena. Za razliku od NASAine sramotne komercijalno marketinške politike laži, obmana i poluistina, ovi evropski naučnici primenjuju politiku da sve spoje spekulacije i potencijalna otkrića objave, kao i da originalne radove koji put do otkrića opisuju, preko interneta učine dostupnim javnosti, kako bi "neko samostalno potvrdio ili oborio tezu", kako objašnjava član tima Chris Tinney.

Ovog puta radi se o još jednom susedu, zvezdi Tau Ceti koja spada u istu klasu kao i naše Sunce (klasa G), iako je nešto manja i ne toliko sjajna. Ipak, kao veoma slična "domu", i relativno malo udaljena (samo 12 svetlosnih godina), Tau Ceti je bio meta mnogih ostvarenja naučne fantastike, kao i SETIjevih posmatranja, kao i glavni kandidat za vanzemaljski život po mišljenju Frenka Drejka. Do sada, verovalo se da zvezda ima mali procenat teških elemenata, odnosno metala, i da je slabo verovatno da bi mogla da ima planetarni sistem, posebno planeta sa čvrstom površinom. Takođe, istraživanja su pokazala da ceo sistem ima oko 10% više ostataka od formacije sistema- asteroida, kometa i kosmičke prašine, nego što to ima naš sistem.
Ipak, sada smo na pragu novih otkrića koja mogu još jednom da promene naše shvatanje ovog sistema. Naime, pomenuti tim naučnika otkrio je ne jednu, već pet planeta koje orbitiraju oko Tau Cetija, a od njih, jedna se vrlo verovatno nalazi u naseljivoj zoni.

 

Jedan od centralnih instrumenata koji su do otkrića doveli bio je, ponovo, HARPS, ali udela su imali i AaPS i HiRes. Glavni metod je bio radial velocity, odnosno merenje gravitacionog uticaja koji bi ovih pet planeta imale na zvezdu. Ipak, da bi se do tog stadijuma došlo, naučnici su prvo morali da prevaziđu problem "šuma" koji je stvarala "kosmička prašina" oko Tau Cetija. Ovo je rešeno tako što su u neobrađen signal ubacivani lažni signali, i eksperimentalnim putem je vršena modulacija signala, tako da lažni signali budu vidljiviji od pozadinskog šuma. Rezultat eksperimenta je primenjen na originalni signal i došlo je do otkrića.
Svih pet planeta spadaju u superzemlje, veće od naše planete dva do pet puta, i sve se nalaze bliže zvezdi nego što se Mars nalazi suncu. Tau Ceti emituje samo 45% svetlosti u odnosu na naše Sunce, tako da svaka od ovih planeta može biti hladnija nego što se na prvi pogled čini. Uprkos tome, prve tri planete (od kojih treća odgovara orbiti Merkura) su najverovatnije suviše vruće da bi život na njima postojao, ali četvrta planeta je ona koja je postala centar ovog otkrića, Tau Ceti e koja se nalazi u naseljivoj zoni i četiri puta je veća od Zemlje, što još uvek ostavlja mogućnost za postojanje čvrstog tla. Godina na ovoj planeti traje samo 168 dana, kako je smeštena malo bliže svojoj zvezdi nego što je Venera Suncu. Sa ovim podacima, možemo zaključiti da ukoliko voda postoji na površini ove planete, ona je verovatno u tečnom stanju, što je po dosadašnjim shvatanjima glavni preduslov za razvoj života. Zvezda Tau Ceti je stabilna, tako da i to govori u prilog životu.

 

Ipak, postoje i određene kritike. Kao prvo, pouzdanost metoda, zbog velike količine šuma je dovedena u pitanje. Čak i sami članovi tima priznaju da bi za potvrdu bilo potrebno možda čak i deset godina (ali, uprkos tome, njihova istraživanja su javno dostupna za razliku od sramotnog ponašanja američkih naučnika). Pored toga, čini se da bi velika količina kosmičke prašine značila da su planete oko Tau Ceti izloženije udarima nego, recimo, Zemlja, tako da to umanjuje šanse za život. Svakako, činjenica je da još mnogo toga ne znamo o ovom sistemu, a sa verovatnim zatvaranjem SETIja (usled američke uvek fascinantne politike!), smanjuje se mogućnost da usmerimo našu potragu na radio talase potencijalne civilizacije. Ipak, ne smemo ni umanjiti značaj ovog otkrića! Jasno je da oko Tau Ceti postoji -nekakav planetarni sistem. Odnosno, iako se preciznost ovih merenja može dovesti u pitanje, čini se da ostaje jasno da neke planete jesu pronađene u signalu. Ovo otkriće otvorilo je vrata daljem istraživanju Tau Cetija, ali i doprinelo je dubljem razumevanju činjenice da naseljive, Zemlji slične planete mogu da budu pronađene bilo gde, čak i u našem neposrednom susedstvu. A, čini se da i sve češće pronalazimo planete, upravo smeštene u naseljivim zonama svojih zvezda. Ovo ima ogromne implikacije na celu potragu za vanzemaljskim životom i sva ksenološka razmatranja, jer sve veći procenat planeta u naseljivim zonama značajno menja odnos cifara u vrednostima Drejkove jednačine i nekada dominantna slika hladnog usamljenog kosmosa, sa jako malo planeta i brojem naseljivih koji se približava nuli ustupa mesto jednom sjajnom, ogromnom kosmosu preko kog se proteže razgranata mreža života, nepregledna svita naseljivih svetova, gde neverovatna otkrića čekaju iza svake magline, iza svakog kosmičkog plesa.

Izvori:
ScienceMag
BBC
The Independent

Best of za 2012 godinu!

 

 Mi Zemljani smo uspeli da nađemo univerzalan način računanja vremena na našoj planeti (jedna od retkihstvari oko kojih smo se svi složili) i mislim da nam je "Zemaljska godina" i dalje omiljena merna jedinica. Preko nje razvrzstavamo bitne događaje, računamo protok vremena na znatno većoj skali- u sagledavanju našeg civilizacijskog puta. I dalje volimo da obeležavamo taj trenutak kada zamišljamo da je naša planeta završila još jedan proizvoljni krug oko Sunca, a čak smo i nesavršenost merenja rešili uvođenjem prestupnih godina! S obzirom da nam je merenje vremena putem zemaljske godine veoma bitno, bilo bi jedino fer da sada kao pravi zemljanin iznesem bitna otkrića i napretke koji su obeležili 2012 godinu, kao i jos neke dodatne interesantne podatke po kojima će 2012. biti zapamćena. Dakle, bez daljeg odlaganja, počinjemo:

Xenology lista najznačajnijih otkrića 2012

7.E2 i E9 termalni izvori
Počinjemo otkrićem nedvosmisleno vezanim za Zemlju, ali koje može biti moćno oružje analogije u daljim razmišljanjima o životu u hladnijim delovima Sunčevog sistema.


6. Projekat 1640
Bitan napredak u tehnologiji koji nam može omogućiti direktan uvid u planete oko nama najbližih zvezda. Ovakva tehnologija može biti presudna za precizne potvrde "planetarnih kandidata", a možda uz dalji razvoj i za utvrđivanje sastava atmosfere.

5. Reke Marsa
Iako smo oduvek verovali u postojanje tečne vode na Marsu, bar u prošlosti, konkretan dokaz toga je uvek dobrodošao, a sada, uz preciznija saznanja o prirodi i količini te vode na crvenoj planeti, potraga za znacima nekadašnjeg života na njoj je postala još značajnija

4. Alfa Kentauri Bb
Uvek je od velikog značaja otkrivanje planeta koje se nalaze ovako blizu "doma". Kao najbliži sistem Zemlji, Alfa Kentauri ima veliki potencijal da postane prvi sistem druge zvezde u koji su dospeli radoznali ljudi ili bar njihove mašine.

3. HD 40307
Iako značajno udaljenija od Kentauri sistema, superzemlja HD 40307g je smeštena u naseljivu zonu svoje zvezde i kao takva je od velikog interesa za dalje izučavanje, posebno ukoliko se radi o manjoj verziji superzemlje- koja ima čvrstu površinu, ili ako se radi o gasovitoj verziji, nalik na Neptun, koji pak ima potencijal da zarobi u svojoj gravitaciji veći mesec.

2. Kepler 47
Poznato je da su u našoj galaksiji binarni parovi mnogo češći od usamljenih zvezda. Kepler 47 je upravo binarni par sa jednom specifičnošću- prvi je oko kog je otkriven planetarni sistem, a jedna od planeta je i u središtu naseljive zone. Iako suviše daleko da bismo se nadali preciznijim podatcima u bliskoj budućnosti, ovo otkriće je veoma snažno uticalo na naša dalja shvatanja o životu u svemiru.

1. ESO, PLANET, OGLE kolaboracija
Kao i cele godine, oduševljenje zbog ovih otkrića ne jenjava! Iako statistički podatak, ova studija nam je pružila možda najfundamentalniji uvid u potencijal života u našoj galaksiji i kao takva zaslužuje prvo mesto u listi vesti i otkrića ove godine!

Xenology Numbers- cifre koje su obeležile 2012:

• 27 planetarnih kandidata u naseljivim zonama
• 30 očekivanih egzomeseca u naseljivim zonama
• 2.321 planetarni kandidat je otkriven
• 809 planeta je potvrđeno
• Jedna u šest zvezda ima gasovite džinove mase Jupitera
• Polovina zvezda ima planete mase Neptuna
• Očekuje se da oko dve trećine zvezda ima superzemlje
• Vojadžer 1 je prešao 18.486.743.038 Km i svetlost do njega sa Zemlje putuje 34 sata 15 minuta i 22 sekunde
• Zemljini najraniji radio talasi presli su oko 112 svetlosnih godina i "stigli" su do nekoliko hiljada zvezda

Drejkova jednačina za 2012

Svakako, radi se o proizvoljnim ciframa, laički izabranim uz konsultovanje sa zvaničnim podacima, pa sam se odlučio da ih podelim u dve kategorije:

1. Pesimističniji broj
Broj zvezda u galaksiji: 200 milijardi (srednja vrednost)
Procenat zvezda sa planetama: 50% (Istraživanja pokazuju da verovatno svaka zvezda ima planetarni sistem, ali pretpostavimo da on opstaje u samo polovini slučaja)
Broj planeta koje su ekoloski pogodne da podrže život u jednom sistemu: 0.33 (pretpostavimo da zbog velikog broja crvenih patuljaka, pogodne planete često ne uspeju da se razviju). Život se razvija na polovini pogodnih planeta, inteligencija na 20%, komunikacija na 20% i najzad, civilizacija traje 10.000 godina. Broj civilizacija koje u ovom trenutku postoje je 660! Nije loše u odnosu na usamljene Zemljane.

2.Optimističniji broj
Broj zvezda ostaje isti, procenat zvezda sa planetama je podignut na 80% (i dalje manje od predloženih 100%), jedna u sistemu je obično pogodna za život. Život nastaje svuda gde ima šansi- na 90% pogodinh planeta. Inteligentni život je logičan korak u evoluciji, tako da dobija visokih 70% i pretpostavimo da dok polovina svetova, poput nas, još uvek nije u punom jeku kosmičke komunikacije. Optimističniji broj iznosi zpanjujućih 50.400 naprednih civilizacija u našoj galaksiji!

Hvala svima koji su i tokom ove godine čitali Xenology blog i bili deo rastuće grupe entuzijasta koji nestrpljivo čekaju nove vesti o našem mestu u svemiru. Nadam se da će nas u narednoj godini čekati nova, još neverovatnija otkrića koja će nas odvesti dalje na našem putu potrage za velikom mrežom života koja se proteže među zvezdama.

Vesela statistika

Ova godina je počela jednom veoma interesantnom vešću, a to je zvanična potvrda pretpostavke u koju smo svi verovali i nadali se da smo u pravu- da svaka zvezda oko sebe ima planetarni sistem. Danas je šesti decembar i to ne ostavlja mnogo vremena za još jedno revolucionarno otkriće, tako da je ova statistika, kao i svojevrsna top lista, objavljena od strane Planetary Habitability Laboratory mogu da budu dobar rezime dosadašnjih otkrića na polju potrage za "drugom Zemljom". Katalog potencijalno naseljivih egzoplaneta je juče, petog decembra, proslavio godinu postojanja. Svakako, sa samo dve godine intenzivne potrage iza nas, ceo katalog broji samo sedam planeta- ali, čak i ta cifra premašuje očekivani broj i prosto nas poziva da se zamislimo nad pitanjem koliko toga tek imamo da otkrijemo. Planete koje su izdvojene su:

7. Gliese 581d

• Sazvežđe: Vaga
• Udaljenost od Zemlje: 20 svetlosnih godina
• Masa: 7 Zemljinih
• Tip zvezde: Crveni patuljak

6. Gliese 163c

• Sazvežđe: Dorado
• Udaljenost od Zemlje: 50 svetlosnih godina
• Masa: 7 Zemljinih
• Tip zvezde: Crveni patuljak

5. HD85512b

• Sazvežđe: Vela (Jedro)
• Udaljenost od Zemlje: 35 svetlosnih godina
• Masa: 3.5 Zemljine
• Tip zvezde: Narandžasti patuljak

4. HD40307g

• Sazvežđe: Pictor
• Udaljenost od Zemlje: 42 svetlosne godine
• Masa: 7 Zemljinih
• Tip zvezde: Narandžasti patuljak

3. Kepler 22b

• Sazvežđe: Labud
• Udaljenost od Zemlje: 600 svetlosnih godina
• Masa: 2.4 Zemljine
• Tip zvezde: Žuti patuljak (Sunčeva klasa, mada je Kepler 22 nešto hladnija)

2. Gliese 667Cc

• Sazvežđe: Škorpija
• Udaljenost od Zemlje: 22 svetlosne godine
• Masa: 4.5 Zemljinih
• Tip zvezde: Crveni patuljak

1. Gliese 581g

• Sazvežđe: Vaga
• Udaljenost od Zemlje: 20 svetlosnih godina
• Masa: 2-3 Zemljinih
• Tip zvezde: Crveni patuljak

Gliese 581g i HD40307g su za sada samo kandidati, i njihova potvrda se još očekuje. Planete su poređane od one najrazličitije od Zemlje, do one sa procenjenim najsličnijim uslovima. Prilikom ove procene, naučnici su se koristili stepenovanjem tri faktora- masa planete, veličina planete i (ne)stabilnost njene zvezde, pri čemu bi najviše mesto zauzimale planete manje mase oko stabilnih zvezda.
Ali, sem ovog spiska, naučnici iz PHLa su nam izneli još jedan interesantan statistički podatak- pored ovih 7 planeta, postoji još 27 kandidata, kao i pretpostavljenih 30 meseca. Uzevši u obzir odnos ispitanog broja zvezda i do sada otkrivenih kandidata, dolazi se do zaključka da oko 1.6% planeta je naseljivo. Iako se isprva ovo čini kao mala vrednost, ne smemo zaboraviti da su naši pokušaji potrage za "drugom Zemljom" u svom začetku- ESO i Kepler projekat su prvi svoje vrste. Vrlo verovatno je da će ovaj procenat biti čak i već, a i u slučaju da ne bude, ne zaboravimo da u Mlečnom putu postoji oko 300 milijardi zvezda, svaka sa sistemom od, u proseku 3 do 5 planeta. 1.6% od tog broja je i dalje ogroman broj naseljivih planeta od oko 4 milijarde.
Ova statistika, kao i priložena lista nisu nova otkrića, i pretstavljaju podatke koje smo pažljivo prikupljali u proteklih godinu (ili dve), ali ovako sistematizovani, oni mogu da pruže jasniju sliku o tome dokle smo došli sa našim i straživanjem, ali i bitnije- u kom se pravcu krećemo i šta možemo očekivati. Najzad, neophodno je i istaći da svaki korak u daljoj potrazi za "drugom Zemljom" čini ksenologiju sve utemeljenijom, legitimnijom i najzad, značajnijom za ukupan naučni progres. Postaje sve izvesnije da smo samo deo široke mreže života koja se proteže daleko koliko i svemir sam, a mi sada pravimo prve uplašene korake ka otkrivanju tog neverovatnog mnoštva svetova. Na nama je da ostanemo verni ovoj potrazi, dosledni naučnom metodu i da još jednom granice naučne fantastike pomerimo u naučnu realnost.

Izvori:
Space
Space(2)
Planetary Habitability Laboratory

Merkur i druge priče

 

Posle nekog vremena naizmeničnog prenošenja i opovrgavanja NASAinih vesti, čovek postane pomalo skeptičan i, usudio bih se reći, nepoverljiv prema ovoj agenciji. Ali, novu priču možda vredi pomenuti, uz nadu da neće završiti kao Marsovski metan ili Curiosity-evo otkriće, mada od NASAe se može ipak očekivati sve.
Do otkrića postojanja vodenog leda na Merkuru došlo je preko tri linije dokaza, i ova vest je trenutno NASAina najnovija priča za zamajavanje javnosti uz pretvaranje da radi nešto korisno i pruža nam sve informacije koje nas zanimaju. Naime, Messenger je letilica koja orbitira oko Merkura, planete najbliže Suncu u našem sistemu. Letilica je lansirana 2004 godine, i posle četiri godine je prvi put proletela kraj Merkura, a tek 2011. je ušla u stabilnu orbitu.
Prva linija dokaza koju je predočio Messenger jeste rezultat ispitivanja polova neutronskim spektrometrom koji je pokazao neobično veliku količinu vodonika na polovima što je sugerisalo postojanje vodenog leda. Zatim, instrument Mercury Laser Altimeter beleži stepen refleksije na polovima koji je bio neobično visok, i najzad, detaljne mape njegove topografije.
Ideja počinje još 1991. kada je radio opservatorija Arecibo (čuvena zbog slanja Arecibo poruke) primetila neobično svetla "polja", nešto nalik na svetle tačke na radaru. Tako nešto očekivalo bi se od vodenog leda. Messenger je to potvrdio kada je otkrio visok stepen refleksije, kao i visok procenat vodonika. Najzad, svi znamo da je Merkur kao Suncu najbliži veoma vrela planeta i led se na njemu teško održava. Ipak, kako mu je osa nagnuta pod uglom koji je manji od 1 stepena, postoje krateri koji su u večnoj senci, i upravo tu je pronađen led. Ali, uz led došla je i neobična tamna supstanca, organskog porekla, pri čemu ne mislim na živi svet, već samo na složenije ugljovodonike.

 

 Šta ovo otkriće znači za ksenologiju? Verovatno isto što i otkriće toga da je Pegasi51 okrugla planeta za geologiju i astrogeologiju. Stvar koja nam je odavno poznata, mada je lepo imati još jedan dokaz. Kao što znamo da planete teže tome da budu okrugle, tako znamo i da je svemir prepun vode u različitim agregatnim stanjima, samo još uvek nismo potvrdili da smo je pronašli u tečnom stanju van Zemlje. Još značajnije, svemir je prepun organskih materijala i pronalazimo ih, očigledno, svuda. Nova NASAina vest? Teško, ovo je kao poznatu činjenicu naveo Karl Segan u svojoj seriji Kosmos, 1980 godine, dakle pre 32, skoro 33 godine. NASA na svom sajtu zaboravlja da napomene da Merkur nema atmosferu i zbog toga, ukoliko se negde voda čak i otopi, ona istog trena ključa i isparava sa površine planete čija je gravitacija premala da ikada zadrži dovoljno pare, da formira atmosferu. Čak i kada bi pod zemljom postojala tečna voda, šanse za život daleko su od dobrih.
Za šta je, dakle, ovo otkriće značajno? Pre svega za NASAino neobjašnjivo okretanje glave od značajnijih meta istraživanja, kao što su Europa ili Enceladus, možda čak i Ganimed, na kojima je šansa za postojanje tečne vode ispod površine mnogo veća. Takođe, nakon zanimljivog marketinškog trika koji je izvela- cela "nezvanična" priča NASAinih zvaničnika i vodećih ljudi projekta koja se najavljivala do današnjeg datuma, da bi NASA izjavila da su "glasine" (a, ne detaljni intervjui) bile lažne i da nema nikakvih otkrića sa Marsa. Ne predlažem teorije zavere. Samo kažem da NASA koristi dezinformisanje iz nekog razloga, bilo da je marketinški, bilo da je pokušaj vraćanja u fokus naučnog sveta nakon niza značajnih otkrića Evropskih naučnika. O čemu god da se radi, ovo je visok stepen neprofesionalizma i za svaku je osudu. Ostajem u svom dubokom uverenju da pravi način da se istraži svemir jeste saradnja u nečemu što bih nazvao Međunarodna svemirska agencija, mada je taj koncept još uvek decenijama daleko. Takođe, sve informacije vezane za svemirska istraživanja moraju biti dostupne javnosti, uvek, kako bi se izbeglo upravo ovo što je NASA uradila sada. Nauka nije, i nikada ne sme postati isto što i politika, isto što i marketing, ili još gore, isto što i konzumerizam. Najzad, sa tom poslednjom tačkom, završiću ovaj članak i ovu kritiku NASAinog neprofesionalizma isticanjem čestog argumenta- skupih cena svemirskih misija. Misija Messenger koja je donela rezultate sa Merkura koštala je 450 miliona dolara. Najskuplja zgrada na svetu prodaje se za 2 milijarde dolara, dok od oko dve hiljade milionera širom sveta, svaki poseduje sumu veću od milijarde. I, naravno, da li treba napomenuti da SAD godišnje izdvajaju oko trilion dolara na ratove širom sveta? Neka čitaoc sam proceni šta se ne može, a šta se ne želi, i da li ima opravdanja za NASAine igre.

Izvori:
Wikipedia
NASA

Uskoro nove vesti sa Marsa

 

Misija Curiosity svakako je dobila medijsku pažnju širom sveta i bila poprilično dobro ispraćena, posebno u završnoj fazi svog putovanja i početnoj fazi istraživanja- kritičnom trenutku sletanja na crvenu planetu. Jedna od značajnih vesti koje je Curiosity doneo nije bila vezana ni za jedan od njegovih specifičnih instrumenata, već je daleko više oslonjeno na kameru- savremenu, svakako, ali na istoj poziciji i Curiosityevi legendarni prethodnici postigli bi isto zapažanje- otkriće nečega što je gotovo sigurno pretstavljalo isušeno rečno korito. Bio je to još jedan korak napred ka hipotezi koja gotovo da je postavljena kao tačna- da je Mars nekada bio topliji, sa debljom atmosferom, i imao tečnu vodu na površini.
Ipak, ono što su naučnici predočili kao odliku koja će Curiosity učiniti legendarnim je SAM (Sample Analysis at Mars)- aparat, ili pre, mala prenosna laboratorija koja se sastoji iz tri dela- hromatograf, maseni spektrometar i laserski spektrometar. Zajedno, ova tri uređaja imaju zadatak da ispitaju sastav bilo kog uzorka koji Curiosity odabere- bilo da se radi o tlu ili atmosferi. SAMov zadatak jeste da "skenira" dati uzorak u potrazi za tragovima ugljenika, vodonika, kiseonika i azota- elemenata povezanih sa životom kakav poznajemo na Zemlji.
Prva Curiosity-eva analiza je bila analiza atmosfere u potrazi za metanom, koji je prvo bio potvrđen, a potom je iskaz promenjen jer se radilo o ostatku atmosfere sa Zemlje. Zbog toga, za svoj prvi uzorak zemljišta, Curiosity nije obavljao analizu, već ga je samo "propustio kroz sistem" u cilju uklanjanja ponovnih mogućih kontaminacija sa Zemlje. Devetog novembra, prvi uzorak je analiziran i naučnici su bili zadovoljni- rezultati su bili jasni i nije bilo tragova kontaminacije.
Ali, sada se nalazimo pred velikom neizvesnošću! Naime, iz kabineta vodećeg biogeologa zaduženog za ovu misiju dolaze nove vesti- sve što je dospelo do javnosti jeste da se radi o nekom neverovatnom otkriću koje je stvaranje istorije- nešto što će potresti celu planetu. Nažalost, poučeni prethodnim iskustvima kroz istoriju, naučnici se drže politike po kojoj ne smeju da daju zvanične izjave, sve dok kompletan istraživački rad ne bude dokumentovan i objavljen, a rezultati provereni.

 

 Zbog toga, sada se nalazimo u poziciji nestrpljivog iščekivanja. A, na veliku žalost svih entuzijasta, čini se da će proći bar nekoliko nedelja do prvih sledećih informacija o ovom tajanstvenom otkriću. Naravno, nikakvo pravilo do tada neće  moći da zadrži maštu svih nas koji nestrpljivo gledamo u nebo i nadamo se nekom neverovatnom otkriću. Naravno, moramo ostati mirni i objektivni- s jedne strane, može se raditi o otkriću koje nema veze sa životom na Marsu- sadašnjim ili prošlim. Možda je Curiosity našao komad Zemlje na Marsu- pokazatelj da planete zaista često "razmenjuju" asteroide. Ili se možda radi o otkriću nekog retkog jedinjenja, ne možemo znati. Svakako, i opovrgavanje života jednako je velika vest, ali teško je to učiniti na osnovu ovako kratkog istraživanja (prethodni roveri nisu imali precizan instrument nalik na SAM). Takođe, nije isključena ni najverovatnija mogućnost- da su na Marsu pronađeni tragovi kompleksne organske hemije, ali ne i onoga što definišemo kao život. Ipak, ostaje nam samo da čekamo sledeće saopštenje kada ćemo najzad saznati u kom pravcu nas je povela naša večna potraga za životom van naše planete- usamljene plave tačke u nebeskom beskraju.

Izvori:
Universe Today
NPR 

HD 40307g

 

Iza ovog pomalo rogobatnog naziva krije se još jedno u nizu neverovatnih otkrića, i to zaslugom ESOe, tačnije njihovog instrumenta HARPS, a velikog udela u detektovanju šeste potencijalne planete oko zvezde HD 40307 imala je i grupa naučnika Rocky Planets Around Cool Stars (Ropacs). O metodi korišćenoj za detektovanje, kao i komparaciji sa Keplerom, možete pročitati u članku o prethodnom, jednako fascinantnom otkriću- potencijalne planete u našem najbližem stelarnom susedstvu.
Još od Alfe Kentauri, čini se da HARPS radi punom parom, i sada nam, posle neobično kratkog vremena donosi novi uspeh. Zvezda o kojoj se radi, nazvana kataloški HD 40307 je zvezda K-klase, narandžastog sjaja, na pola puta između crvenog patuljka i zvezde tipa našeg Sunca (G), udaljena oko 42 svetlosne godine. Iako se radi o manjoj zvezdi od Sunca, zvezde klase K su od posebnog interesa za potragu za vanzemaljskim životom, jer ona ovo nadoknađuje velikom stabilnošću (za razliku od nestabilnih crvenih patuljaka) i veoma dugim životnim vekom (duže od Sunca), tako da je mogućnost za evoluciju života u sistemima ovih zvezda veoma velika -naravno, ukoliko ima pogodnih planeta. Specifičnost HD 40307 jeste činjenica da je njena temperatura znatno viša nego od prosečnih K zvezda, tako da se po tom kriterijumu čak približava nižoj granici zvezda G klase.

 

 Potraga za planetama oko HD 40307 je vrlo neobična priča. Dok je ESO od početka vodila operaciju, finalni zaključak su bile tri vruće "Superzemlje", verovatno dve gasovite i jedna kamenita. Ipak, nezavisno istraživanje tima naučnika pokazalo je nešto neočekivano. Koristeći savremenije metode analize podataka, kao i tehnike analize za koje su zaslužni Ropacs, uspeli su da otkriju još tri Superzemlje, od kojih je zasigurno od najvećeg interesa HD 40307g, šesta planeta u sistemu, smeštena u naseljivu zonu zvezde!
HD 40307g je Superzemlja, sa oko 7 puta većom masom od Zemlje, i još uvek se ne može sa sigurnošću tvrditi da li se radi o planeti više nalik na Neptun, nego na Zemlju, iako se po trenutnim saznanjima, druga opcija čini verovatnijom. Kako je zvezda nešto hladnija od našeg Sunca, godina na HD 40307g traje 198.7 Zemaljskih dana (za razliku od naših 365.3) i udaljena je 90 miliona kilometara od svoje zvezde ( za razliku od naših 149 miliona). S obzirom da je dovoljno udaljena od zvezde, ova planeta verovatno ima i ciklus dana i noći za razliku od orbitalnog zaključavanja koje je često kod planeta u naseljivoj zoni crvenih patuljaka. Po svemu sudeći, da se radi o manjoj masi, bili bismo gotovo sigurni da smo pronašli planetu koja je do sada najbliža istinskoj "novoj Zemlji"- sa ne-ekstremnom klimom, oko stabilne i dugovečne zvezde, udobno smeštenu u naseljivoj zoni.

 

Ovo otkriće ne samo što demonstrira činjenicu da svemir ume da nas iznenadi kada god se opustimo, već nam i pokazuje da se polako, ali sigurno bližimo nekom neverovatnom otkriću. Kako napreduju naša saznanja, javljaju se nove tehnike, a naučnici širom sveta sarađuju izvan okvira i granica koji bi bespotrebno razdelili našu jedinstvenu i univerzalnu potragu za znanjem i našim mestom u kosmosu. Od usamljene Zemlje u centru galaksije, napuštamo sujeverja i prebrze zaključke, krećemo se ka saznanju i polako, naš svemir postaje neverovatno, kompleksno mesto, čiji smo samo delić. Otkrili smo druge zvezde, a potom i druge galaksije. Sada živimo u vremenu kada otkrivamo i nove planete, a naša saznanja pretstavljaju ekvivalent Galilejovom teleskopu dok je posmatrao Jupiter. Polako, i to se menja, a naša sposobnost da saznajemo sve veća, dok otkrivene planete postaju sve manje, preciznije izmerenih orbita, i sve bliže onome što smo nazvali naseljiva zona zvezde. Verujem da je pitanje vremena kada će svemir za nas biti ne samo kompleksno i neverovatno mesto ogromnih prostranstava i gigantskih pejzaža, već i mesto u kome, razbacani po vakuumu čekaju nebrojeni svemiri, kristalno plavi u večnoj noći, sa svojim radio glasovima i radoznalim pogledima uperenim ka nebu.

Izvori:
Originalan tekst
BBC
Space[dot]com
Universe Today

Pojas asteroida kao uslov za život?

 

Vest koja se pojavila već nekoliko puta u poslednje vreme, dovoljno da se odlučim da je prevedem i dam neki sud o njoj, jeste vest sa naslovom da je pojas asteroida u određenoj poziciji jedan od bitnih faktora za razvoj složenog života u planetarnom sistemu. Ipak, pročitavši neke od interpretacija, kao i originalno istraživanje, moram primetiti da se radi o daleko više senzacionalističkom naslovu nego o istinitoj tvrdnji.
Do ovog zaključka, istraživači, kao i (mnogo više) oni koji interpretiraju ovu vest došli su na osnovu tri tačke- uloga asteroida u procesu evolucije, uloga asteroida u donošenju vode i organskih jedinjenja na mladu planetu i postojeći modeli i njihove implikacije.
Prva tvrdnja se oslanja na mehanizam prirodne selekcije i vrstu "nasilnog ubrzanja adaptacija" živog sveta. Po ovoj tezi, iako su udari asteroida destruktivni događaji za koje se vezuju masovna istrebljenja, oni se takođe mogu posmatrati kao "agenti" evolucije, događaji koji primoravaju živi svet da se adaptira i time postane kompleksniji. Činjenica je da, potencijalno, bez udara asteroida u Zemlju koji je doveo do istrebljenja dinosaurusa, možda nikada ne bi nastala prilika za Homo Sapiensa da evoluira i postane dominantna vrsta na planeti.
Druga tvrdnja je povezana sa idejom panspermije- ideje da je živi svet (u ovom slučaju, organske materije kao njegovi bazični činioci) donet na Zemlju kometama i asteroidima. Činjenica je da se u asteroidima nalazi velika kolicina vode, ali i organskih materija. Ipak, ne smemo zaboraviti da ni voda, ni ugljovodonici nikako nisu retki u svemiru i nije neophodno da oni poteknu sa asteroida da bi bili prisutni.
Najzad, tim naučnika koji je radio na projektu je primetio da se pojas asteroida podudara sa tzv.,snežnom linijom- spoljnom granicom naseljive zone- dakle, onim delom sistema u kom je dovoljno hladno da se led nikada ne otopi. Najzad, oni primećuju da od 520 gasovitih džinova, samo 19 njih orbitira izvan snežne linije, dakle, slično našem Jupiteru. Jedan od naučnika, primetivši da je to samo 4% iznosi tvrdnju "Based on our scenario, we should concentrate our efforts to look for complex life in systems that have a giant planet outside of the snow line"Dakle "Po našem scenariju, potragu za složenim životom treba da usmerimo ka sistemima koji imaju gasovitog džina izvan snežne linije"- parafraziram, odnosno slobodnije prevodim.
Možda ste sada zbunjeni? Da, i ja sam bio, ali obrazložiću to ukratko, istim redosledom.
Prva tvrdnja je činjenica- udar asteroida jeste izazvao istrebljenje dinosaurusa i time, "evolucijski prozor za sisare". Ipak, to je mogao da bude i udar manje komete ili jednog od nekoliko desetina, ili čak stotina asteroida koji nisu unutar pojasa.
Druga tvrdnja zavisi od prihvatanja ili ne panspermije.
Treća tvrdnja je tačna- od 520 gasovitih džinova koje mislimo da je Kepler otkrio samo 19 je u naseljivoj zoni što je oko 4%, i zaista, život treba da tražimo, prvobitno, u sistemima u kojima gasoviti džin nije u unutrašnjosti sistema.
Sve tvrdnje su tačne, dakle šta nije u redu?
Prosto i jednostavno- naslov, i epitet nova vest. Ni jedna od činjenica nema ama nikakve veze sa pojasom asteroida, kao što sam za prve dve tačke objasnio, a o Keplerovoj (ne)preciznosti neću ponovo da govorim, u cilju održavanja objektivnosti. Jupiter na svojoj poziciji jeste pomogao oblikovanju pojasa asteroida, ali autori teksta, ili interpretatori su to, očigledno, shvatili obrnuto. Planete sa džinovima izvan snežne linije (dakle, i izvan naseljive zone) su pogodne ne zbog neke fantomske uloge pojasa asteroida koja nije ni razjašnjena sem u nekim nejasnim nagoveštajima o "ubrzanoj evoluciji" i panspermiji, već zbog proste činjenice da sa džinom u naseljivoj zoni, ne možete očekivati i planetu nalik Zemlji u istoj zoni! Toliko je jednostavno, i nema ama nikakve veze sa pojasom asteroida.
Ostaje otvoreno pitanje- možda on zaista ima neki značaj, ali ne dalji od ovih labavih i potencijalnih ideja, toliko za sada znamo. Takođe, autori teksta izneli su tačne i poznate činjenice, kao i precizne statističke podatke, bazirano na dosadašnjim posmatranjima i mogućnostima, jedini problem ostaje, da gotovo ništa od toga nema veze sa pojasom asteroida, već sa tzv.,"dobrim Jupiterima" o kojima sam pisao u članku Uslovi za život. Kada je to rečeno, jedina zamerka ostaje na senzacionalističkom naslovu koji će, ukoliko ne bude kritikovan na vreme, povući jednu zbrku nepovezanih činjenica u tvrdnju koja njima nije potkrepljena, kao ni bilo čim drugim.

Izvori:
NASA
Originalni tekst

Najbliži sused

 

Svemirsko istraživanje našeg doba obeleženo je možda najviše potragom za egzoplanetama koje su iz domena spekulacije i naučne fantastike prešle u domen naučne realnosti i čvrste činjenice. Što se medijske pažnje tiče, u ovoj potrazi počasno mesto imala je NASA sa svojim Kepler teleskopom koji se služi metodom merenja sjaja zvezde i potom, mereći pravilna opadanja u "svetlosnoj krivi" pronalazi planete koje oko zvezde orbitiraju. Ipak, sa malo medijske pažnje, ali sa znatno većom preciznošću, odvija se i misija ESOe (European Southern Observatory), sa teleskopom koji je smešten u Čile i povezan sa još jednim instrumentom za pronalazak egzoplaneta- HARPSom (High Accuracy Radial velocity Planet Searcher) koji se služi drugim metodom, meri male pokrete koje zvezda pravi, pod uticajem gravitacije svojih planeta. Ako bismo napravili analogiju sa svemirskom trkom, Evropljani su juče ušli u ubedljivo vođstvo, kada je HARPS najzad detektovao planetu mase Zemlje koja orbitira zvezdu jedva nešto manju od Sunca. I to ne u bilo kom sistemu, već nama najbližem, Alfa Kentauri, udaljenom samo 4.3 svetlosne godine od Zemlje!
Potraga je trajala gotovo četiri godine i najzad je 16og oktobra 2012., tim naučnika potvrdio svoje otkriće! Planeta mase Zemlje orbitira oko Alfa Kentauri B zvezde, i pun krug napravi za samo 3,2 Zemaljska dana. Dakle, zvezda jeste prevruća da bi na njoj postojao život, ili tečna voda, ali to jedva da umanjuje značaj ovog otkrića! Najzad, imamo potvrdu da i nama najbliži sistem sadrži bar jednu planetu, a do sada smo naučili da planete, posebno ovako male, gotovo nikada ne dolaze same. Otkriće planete Zemljine mase u naseljivoj zoni Alfa Kentauri B verovatno je tik izvan mogućnosti tehnologije koju danas posedujemo. Dakle, ako takva planeta zaista postoji, njeno otkriće može nam biti na dohvat ruke.

 

Ovo otkriće je rekorder, i nešto što je bitna tačka istorije, na mnogo načina. Kao prvo, ovo je najmanja planeta do sada otkrivena, nama najbliža i uz to oko zvezde nalik našem Suncu (dosadašnja slična otkrića bili su vrući Jupiteri). Takođe, pokazuje nam da je HARPSov metod ipak precizniji i pouzdaniji od Keplera, te nas može usmeriti dalje u pravcu simbioze ove dve tehnologije, ili možda ka razvijanju neke nove, koja će nam dati ključan napredak u pravcu otkrića "druge Zemlje".
Takođe, možemo se nadati da će ovo otkriće dalje učvrstiti međunarodnu naučnu zajednicu. Štaviše, već dva dana nakon objave ovog otkrića, iz krugova NASAinih naučnika iz Kalifornije stiže vest da uz budžet, i podršku javnosti za koju je neophodna potvrda drugih planeta, u najboljem slučaju, u naseljivoj zoni Alfa Kentauri B, može da se započne planiranje potencijalne letilice koja bi rastojanje od 4 svetlosne godine skratila sa sadašnjih 28.000 godina na period ljudskog životnog veka. Ipak, ovo ostaje domen spekulacije i pretpostavki, za koje nam je potrebno daleko više informacija nego što sada imamo.
Lično, dodao bih da ono što bismo trebali da učinimo, što možemo sa današnjom tehnologijom i uz relativno mali trošak, jeste da usmerimo svoje radio odašiljače ka Alfa Kentauri sitemu- za slučaj da neko ipak sluša. Ukoliko se to pokaže kao tačno, razmena prvih radio poruka sa našim svemirskim susedima može se odviti u kratkom periodu od samo 9 godina.
Ovo otkriće je još uvek sveže (kako su prošla samo 2 dana od potvrde i nekoliko sati od zvanične konferencije na kojoj je saopšteno),pa nam za sada ostaje samo da pokušamo da budemo strpljivi dok čekamo dalje podatke i nove vesti iz nama najbližeg kutka svemira.

Izvori:
ESO
NatGeo
Nature

Vorloni i Vulkanci

 

Naučna fantastika je žanr koji više od svih drugih može proizvesti ambivalentnu reakciju. Neki od ranijih radova naučne fantastike toliko su bili, u nedostatku bolje reči, divlji u svojim opisima dalekog, novog i nepoznatog, da kako vreme prolaze, izgledaju sve komičniji, dok neki, poput nekih dela Artura Klarka s prolaskom vremena klize iz naučne fantastike u vizionarski esej, ili bar futurističi, ali vrlo realan roman.
Ipak, s druge strane, retko ko od nas svako delo SFa stavlja pod lupu ovakvog pristupa, več daleko češće jednostavno uživamo u maštovitim pričama i novim načinima da se pretstavi ono nepoznatno i daleko.
Pitanje zamagljivanja granice između naučne fantastike i naučne činjenice postaje sve zastupljenija tema, a kada zanemarimo pitanja tehnologije (na šta se to najčešće odnosi), možemo videti da je SF odlična polazna tačka i za ksenološke spekulacije. Sada, kada znamo da gotovo svaka zvezda ima svoj sistem svetova, oni optimističniji među nama smatraju da je samo pitanje vremena kada ćemo otkriti i postojanje života van naše planete. A, u spekulacijama kojima se služimo, jedno od najintrigantnijih pitanja jeste kako će taj život izgledati.
Naučna fantastika dala je bezbroj pretpostavci. Od androida koji su se pojavili u najranijim SFovima, preko bestelesnih bića nalik Vorlonima, do humanoidnih Vulkanaca, Klingonaca i njima sličnih, repertoar vanzemaljskog života bio je u najmanju ruku šarolik. Raznolikost života i na našoj planeti ume da bude zapanjujuća- poznato je da kada cunami talasi izbace na obalu nepoznate vrste iz dubine, ona često izgledaju veoma vanzemaljski. Na našoj planeti otkrili smo neobičan svet gljiva, koje nisu ni biljke ni životinje, viruse koji nemaju ćelijsku strukturu, kljunare koji izgledaju kao neobična veštačka hibridizacija nekoliko vrsta, a tu su i "jeti krabe" sa dna ledenih okeana, kao i novootkrivena vrsta džinovskog slepog miša.
Izučavajući raznolikost vrsta, Darvin je uveo pojam prirodne selekcije koji je morao dovesti i do pojmova adaptacije, odnosno prilagođenosti sredini. Poznato je da mnoga bića putem evolucije uspevaju da ostvare neverovatne podvige, poput kameleona i njima sličnih vrsta, do insekata koje je nemoguće razlikovati od okolne vegetacije, do bića koja kao da su evoluirala precizno za potrebe jedne uske ekološke niše i tu pokazuju neverovatnu spretnost. Dakle, ono što možemo zaključiti jeste da se bića uvek prilagođavaju kroz svoju evoluciju svojoj specifičnoj ekološkoj niši. Šta to znači? Ukoliko uvedemo bezbroj ekoloških niša, ali i faktore poput gravitacije planete, tipa zvezde i slične parametre koji sa "odlaskom" sa Zemlje postaju veoma važni, možemo zaključiti da život na drugim planetama može biti daleko više raznolik nego što je naučna fantastika ikada zamislila, i da je svaka sličnost sa našim, poznatim Zemaljskim svetom, jednostavno domen fantastike.
S druge strane, moramo se zapitati koliko će drugačiji biti ti uslovi. Odličan dokumentarac "Alien Planet" prikazuje sa velikom preciznošću jedan pažljivo osmišljen ekosistem, sa nama nepoznatim vrstama, koje su toliko drugačije od svega što smo sreli u konvencionalnoj naučnoj fantastici, i ovaj film ipak mnogo verodostojnije prikazuje kako bi određenoj sredini to strano i drugačije moglo da izgleda.
Ipak, šta ako je planeta nalik našoj? Tu se moramo setiti briljantne rečenice Artura Klarka "Za slične probleme, priroda iznalazi slična rešenja", te bi tako bilo suludo očekivati da na planeti nalik Zemlji u vodi ne pronađemo stvorenja gotovo identična našem morskom svetu.
Ali, postavlja se pitanje- prilikom zamišljanja drugačijeg života, postoji li neka konstanta. Da li se zaista možemo rasplinuti u svet zmajeva, planetarnih živih tepiha, telepatskih lopti svetla i dobrih starih pipaka u limenim odelima, ili ipak postoji nešto čega se moramo pridržavati?
Verujem da konstantu uvodimo onda kada pričamo o inteligentnom životu. Tema razvoja inteligencije i (samo)svesti jeste pitanje kojem je moguće posvetiti tomove knjiga, i decenije istraživanja zaista su obeležile, ali i nastavljaju da obeležavaju ovo polje istraživanja, s toga, ovo kratko izvlačenje zaključaka može biti samo jedna banalizacija. Ipak, upustiću se u nju.

 

Rad, praksa, sticanje znanja su ono što je oblikovalo ljude na početku njihovog razvoja. Sposobnost da oblikuju svet oko sebe bila je od neverovatnog značaja, možda i presudnog, za razvoj Homo Sapiensa i nastanak savremenog čoveka. Da bi to uspeo, čovek je morao da razvije određene "biološke alatke", poput mogućnosti da vidi trodimenzionalni svet (oba oka na prednjoj strani glave), ali isto tako značajno i bipedalija, odnosno hod na dve noge, i ne zaboravimo naše palčeve, koji su nam omogućili da u ruci držimo kamen, koplje, zapaljenu baklju, kao i da obavljamo prve pokušaje finih radova, na granici sa primitivnom umetnošću. Odatle počinje tok naše moderne, pre svega, kulturne evolucije- neolitska revolucija, razvoj pisma, gradova-država, sve do savremenog doba.
Kako je ksenologija vrlo spekulativna nauka, moramo se truditi da naše spekulacije ostanu osnovane i dobro argumentovane, a kada saznanja nema dovoljno, analogija postaje naše najmoćnije oružje i tada se moramo osloniti na ono što poznajemo na Zemlji. Stoga, sa sadašnjim saznanjima, čini se da se kao jedino razumno rešenje nameće da uprkos težnji života da se razvije u bezbroj vrsta, mnogo dominantnija karakteristika jeste jednostavno prilagođavanje, kao što je Klark to opisao. A, ako je razvoj inteligencije logičan tok evolucije, možemo pretpostaviti da do nje uvek dovode iste biološke karakteristike, koje praktično postaju sine qua non uslov razvoja inteligentnog života. Te karakteristike su upravo one gore navedene- položaj očiju, bipedalija, suprotstavljeni palčevi. Ponovo, naglašavam da se radi o banalizaciji, kako bih ograničio dužinu posta. Ovo pitanje verovatno se može razmotriti daleko detaljnije, možda u delu šireg obima- bar poglavlju knjige, ali taj projekat za sada mi je na čekanju. Za sada, možemo ukratko postaviti stvari ovako- priznajući da nam analogija i analiza razvoja inteligentnog života ovde, na Zemlji nameće samo jedno moguće rešenje- inteligentan život mora ispuniti ove osnovne uslove, one iste koje je čovek ispunio na svom putu do zvezda.
Naučna fantastika je velika umetnost spekulacije i zamišljanja nepoznatog, ali ipak, ona je književna/video umetnost i kao takva, uvek mora naći način da likove poistoveti sa likovima, stoga, često su oni daleki i udaljeni, neobično ljudski, poznati, kompatibilni, a čak i oni radikalno drugačiji kao da dele naše strasti, naše vrline i naše mane i bude u nama osećaj poznatog i bliskog, pod maskom dalekog i nepoznatog. Ali, sada, kada se pitanje vanzemaljskog života sve više približava naučnoj realnosti, moramo se zapitati na kakav ćemo život naići. Da li ćemo ga prepoznati kao život kada ga vidimo, kao što su to pitanje postavili naučnici sa emisija National Geographic-a, ili ćemo se s njim lako poistovetiti. Čini se da će život uvek uspeti da se prilagodi svojoj sredini, onda kada ima bar minimalnih šansi da opstane i zaista, možemo očekivati neslućene razlike i nezamislivo velike razlike, neka bića istinski strana i nepoznata, a s druge strane, ako i kada uspostavimo međuzvezdanu komunikaciju, možda će se iza drugog prijemnika kriti lice nečega gotovo neverovatno nalik nama.

 

Reke Marsa

Pitanje vode na Marsu se već nebrojeno puta kretalo od spekulacije, preko potvđene činjenice, ponovo do spekulacije i nejasne pretpostavke, da bi uz povećano istraživanje crvene planete u zadnjih desetak godina, postojanje dragocene tečnosti u daljoj prošlosti prilično stabilna hipoteza uz dovoljno dokaza da se posmatra kao činjenica. Ipak, sada smo prvi put u istoriji pronašli ne samo neoborive dokaze da ovu tvrdnju učine stabilnom, već dovoljno detaljne da nam daju i daleko detaljnije podatke o prirodi vode.
Samo otkriće bilo je slučajno. I kao takvo, nije reprezentativno, niti revolucionarno. Radi se o konglomeratu- posebnoj geološkoj odlici koja se sastoji od šljunka povezanog mekšim materijalom i karakteristično je za rečna korita. Sudeći po eroziji, dakle, obliku oblutaka, kao i njihovoj veličini, naučnici su izračunali da se radilo o potoku koji je oscilovao između dubine do članaka i do struka, sa prosečnom brzinom protoka vode od 3 stope (nešto manje od 1m u sekundi). Sudeći po zaobljenosti oblutaka i njihovoj masi, po sredi nije mogao biti vetar, već se zasigurno radi o vodenom toku. Takođe, čini se da je reka bila stabilna veoma dug niz godina, što može dovesti u pitanje potencijalni život u prošlosti.

 

Curiosity tim napominje mogućnost da iskoriste potencijal ovog rovera da izuče hemijski sastav ovog geološkog fenomena, mada ta odluka nije vrlo verovatna kako dati materijal nije pogodan za očuvanje složenijih ugljovodoničnih jedinjenja koja pretstavljaju gradivne elemente života. Glavno odredište Curiosity-a i dalje ostaju obronci planine Šarp, čiji sulfati i glina pretstavljaju daleko bolje mesto za očuvanje dokaza o postojanju života, bar primitivnog, u Marsovoj prošlosti.

Izvori:
NASA

Kepler 47

 

Poznata je činjenica da je nezanemarljivo veliki broj zvezda zapravo binarni sistem- delikatan sistem od dve zvezde koje orbitiraju oko zajedničkog centra mase. Neke zvezde, poput našeg Sunca ili Tau Ceti-a kreću se kroz galaksiju same, sa svojim planetarnim sistemima, dok se mnoge druge nalaze u binarnim parovima, a Kentauri sistem sačinjavaju čak tri zvezde. Prilikom potrage za vanzemaljskim životom, u obzir moramo uzeti mnoge različite faktore, a primarni jeste gde su najbolja polazna mesta za potragu za vanzemaljskim životom. Vremenom, uspeli smo da precizno određujemo naseljivu zonu unutar sistema, a imamo i prilično jasnu ideju o onome što nazivamo galaktička naseljiva zona. Očekujemo da ćemo život pronaći na kamenitim planetama, pre nego na gasovitim. Uz ta pitanja, već dug period nameće se i pitanje- može li život postojati u sistemima binarnih zvezda?
Da bismo pronašli odgovor na ovo pitanje, morali smo prvo da utvrdimo način na koji bi se planete kretale unutar ovakvog sistema. Donekle ređi, ali moguć scenario je da svaka zvezda ima svoj manji planetarni sistem, a daleko očekivanije je  da se planeta okreće oko obe zvezde istovremeno, odnosno, u širokom krugu, oko zajedničkog centra mase. Dakle, ako bi planete zaista bile otkrivene oko binarnih sistema, one bi lako mogle da budu pogodne za život ukoliko se nalaze u naseljivoj zoni svojih zvezda.

 

Mlečni put je galaksija koja sadrži ogroman broj zvezda, ali ipak, veliki procenat sačinjavaju crveni patuljci koji nisu posebno pogodni za nastanak života u njihovim sistemima. Uz toliku brojnost ne preterano pogodnih zvezda, gubitak mogućnosti života binarnih sistema dodatno bi smanjio mogućnost pronalaska i potvrde života van naše planete. Upravo zbog toga, ksenološki optimisti širom sveta sa oduševljenjem su dočekali vest o sistemu Kepler 47 koji je binarni sistem oko kog su za sada potvrđene dve planete, od kojih se jedna- gasoviti džin, nešto veći od Neptuna, nalazi udobno smešten u centru naseljive zone. Primarna zvezda sistema ima oko 84% Sunčevog sjaja i približno je iste veličine, dok je manja zvezda velika jednu trećinu Sunca i sjajna nešto ispod 1%. Zbog tih karakteristika, naseljiva zona se nalazi nešto bliže zvezdama, nego što je to slučaj u našem sistemu, ali ipak, dovoljno daleko da planeta ima potencijal za stabilnu rotaciju, odnosno, da ne bude gravitacijski zaključana.
Prva planeta, Kepler 47b je vrući Jupiter sa godinom od 50 Zemaljskih dana, dok veća planeta iz naseljive zone, Kepler 47c ima godinu od 303 Zemaljska dana. Potencijal ovog otkrića je veliki, i njegove implikacije zaista pretstavljaju veliki korak napred u potrazi za životom u svemiru. Naime, dok sam gasoviti džin teško može imati sve neophodne uslove za život, veliki mesec koji oko njega orbitira to lako može imati. Ali, čak i da Kepler 47c ne nosi na sebi neki nama nezamisliv, dalek i stran oblik života, sama činjenica da binarne zvezde zaista formiraju oko sebe stabilne planetarne sisteme značajno je proširila listu mesta ka kojima možemo gledati sa opravdanim očekivanjem da neko gleda nazad.

Izvori:
PlanetQuest 

Novi projekti u NASAi

 

Svi čitaoci bloga verovatno su do sada primetili da nisam naročito oduševljen NASAinim, po mom mišljenju, malo sporim i inertnim pristupom misijama koje nose ogroman potencijal u oblasti potrage za životom na drugim planetama. Nasuprot tome, nakon Curiosity-a, mediji su sa posebnom pažnjom prigrlili ovaj projekat i pretstavili ga kao gotovo najznačajniji korak u savremenoj istoriji što on, uprkos velikom značaju i potencijalnim velikim saznanjima, nije. Kao prvo, Mars je izuzetno dobro proučena planeta, štaviše, najviše izučavana posle Zemlje, i dom je sve rastućem broju rovera. Potencijal za život na Marsu je minimalan, a otkriće vode je najverovatnije u polarnim regijama od kojih je Curiosity poprilično udaljen. Ne pokušavam da umanjim značaj ove misije, već pre da je sagledam u njenoj realnosti i izbegnem svu famu koju mediji i pop kultura stvaraju zadnjih desetak dana. Curiosity jeste bitna misija, ali njen potencijal za revolucionarna otkrića nije ništa veći od potencijala svih drugih rovera koji su i dalje aktivni na površini Marsa, trenutno, prvenstveno možemo govoriti o Opportunity-u.
Dakle, dok se misija na Marsu odvija svojim planiranim tokom, da li NASA sprema još neke misije sa potencijalom traženja odgovora na najznačajnija pitanja našeg doba? Do sada, činilo se da je obustavljanje veoma značajnih projekata, poput idejne misije na Jupiterov mesec, Europu ili Terrestrial Planet Finder-a nije išlo u prilog optimizmu. Ipak, u avgustu ove godine, NIAC program NASAe je odabrao, po njihovom mišljenju, najznačajnije projekte kojima je dodeljen budžet za dalji razvoj. Odabrano je osamnaest projekata tzv., Faze 1 i još deset Faze 2. Projekti Faze 1 su nove ideje i njima je dodeljeno 100.000$ za period od godinu dana u cilju razvijanja osnovnog koncepta. Fazu 2 čine projekti koji su se pokazali kao uspešni u Fazi 1 prošlih godina i dobijaju 500.000$ za njihov dalji tazvoj.
U obe faze postoje značajni projekti koji se kreću od novih ideja za aeronautiku, preko novog metoda potrage za egzoplanetama, pa sve do inovativnih ideja nečega što bismo nazvali početkom astro-arhitekture. Izdvojiću nekoliko projekata značajnih za ksenološka istraživanja u najširem smislu, uključujući tu i misije koje možda nemaju direktan značaj, ali imaju ogroman potencijal za dalje unapređivanje ksenoloških istraživanja, a kompletne liste će se naći u "izvorima" članka, na njegovom kraju.

 

HOMES - Holographic Optical Method for Exoplanet Spectroscopy je projekat koji je predložio Thomas Ditto i spada u projekte Faze 1.
Venus Landsailing Rover od strane Goeffrey Landis-a, takođe Faza 1 koji bi mogao da nam donese nove podatke o prošlosti Venere, s obzirom da je ona daleko manje istražena od Marsa.
MAGNETOUR: Surfing Planetary Systems on Electromagnetic and Multi-Body Gravity Fields od Gregory Lantoine-a, neverovatan projekat koji gotovo da dolazi iz naučen fantastike i ima potencijal drastičnog skraćivanja svemirskih putovanja. Faza 1.
Exploration of Under-Ice Regions with Ocean Profiling Agents (EUROPA) od Legih McCue-a, dugo čekana misija, poo mom subjektivnom mišljenju, najvišeg potencijala! Faza 1.
The Fusion Driven Rocket: Nuclear Propulsion through Direct Conversion of Fusion Energy od John Slougha, Faza 2.
Ovo su samo neki od projekata koji mogu imati ogroman potencijal. Počevši od potencijala za zaista revolucionarna otkrića koji nosi misija na Europu ili ideja o spektroskopiji egzoplaneta do misija koje mogu drastično skratiti vreme svemirskih putovanja i tako olakšati sve potencijalne misije, na ovim spiskovima novih ideja zaista postoje misije koje mogu preokrenuti našu istoriju. Pitanje ostaje zašto neke od ideja koje su poznate već dugi niz godina (Europa) i njihov uspeh je gotovo zagarantovan i dalje spadaju u Fazu 1, ali sada, ostaje nam samo da čekamo istek roka od godinu dana za njihov razvoj, nakon koga će, uz malo sreće biti unapređene u Fazu 2, a potom i u stvarnost.

Izvori:
Spisak projekata Faze 1 i Faze 2
NASA
UniverseToday

Korak dalje u potrazi za drugom Zemljom

 

Početak ove godine bio je veoma uzbudljiv za sve nas koji smo nestrpljivo proveravali desetine sajtova, nadajući se novim koracima ka pronalasku prve planete nalik Zemlji. Do pre jednu ili dve decenije, pitanje postojanja planeta oko drugih zvezda bilo je veoma diskutabilno i pomalo (ili malo više) marginalizovano u naučnim krugovima. Ipak, sa revolucijom u potrazi za egzoplanetama, ova oblast dobila je svoju zasluženu pažnju, a Kepler je doneo i prve opipljivije podatke. Jedna za drugom, Keplerovi kandidati za planete su se ređali, baze podataka su rasle do neslućenih razmera, a potom i otkriće internacionalnog tima naučnika koje ću još jednom okarakterisati kao revolucionarno otkriće. Naime, posle toliko godina skepticizma i pažljivih razmatranja, dovitljivost naučnika, saradnja na globalnom nivou i pomalo statistike doneli su nam neverovatnu vest da vrlo verovatno gotovo svaka zvezda ima svoj planetarni sistem.
Ova vest, svakako, dočekana je sa oduševljenjem, a Drejkova jednačina još jednom je promenila svoj rezultat, povećavajući ga ovog puta na neočekivano visok broj. Ali, posle ovog kratkog predaha u euforiji povodom ovog neverovatnog otkrića, moramo se vratiti objektivnosti i opravdanoj dozi skepticizma. Naime, uprkos ovome, većina detektovanih planeta i dalje su bili gasoviti džinovi, veći i do nekoliko puta od Jupitera, dakle nenaseljivi, sem možda njihovih velikih meseca ukoliko postoje. Ali, čak i tako, većina vrućih Jupitera ključala je u vrelini svojih zvezda, dok su druge, manje planete kružile oko nepredvidivih crvenih patuljaka, gravitaciono zaključane, sa svojom jednom stranom večnog dana i drugom večnog mraka, i uskim pojasom večnog jutra ili sumraka. Dakle, urpkos broju planeta i statistici, izgledi za život nisu bili baš sjajni. Nova istraživanja pokazivala su i da moramo uzeti dodatne faktore u obzir, a tu je i stari podsetnik da mada i zvezde u centru galaksije imaju svoje sisteme, oni su gotovo sigurno nenaseljivi zbog količine zračenja. Činilo se da Drejkova jednačina ponovo poprima mračan i pesimističan oblik.
Ali, naše znanje o svemiru raste svakog dana i kako smo to dobro naučili, ni jedan rezultat nije konačan! I zaisa, početkom avgusta ove godine, novo istraživanje pokazuje začuđujuću istinu- u našoj galaksiji broj planeta veličine Zemlje premašuje broj velikih gasovitih džinova (mada ostaje manji od broja džinova nalik Neptunu koji mogu u nekim slučajevima čak postati i granični slučajevi Super-Zemlje). Kako je došlo do ove neusaglašenosti? Jasno smo videli da broj Jupitera raste, dok je broj kamenih planeta daleko manji.

 

Radi se o nesavršenosti naše tehnologije. Metodi detekcije pre Keplera su daleko od idealnih, a iako je Kepler za sada najbolje što imamo, verujem da je daleko od savršenstva. I mada kompleksni proračuni mogu otkriti mnogo o kandidatima za planete, oni ostaju kandidati i samim tim, nedovršeni rezultati. Kepler veoma teško može napraviti razliku između planete i sistema planeta- mesec ili sistema planete i nekoliko meseca, ili prstenova. Ovakve greške, naizgled minimalne, mogu imati ogromne posledice kada je u pitanju potraga za naseljivim svetovima van našeg sistema. Zbog ovih zabuna, ali i daleko veće mogućnosti detekcije većih planeta, rezultati su, logično, išli u korist Jupitera, pre nego Zemalja. Ali, sada, saznajemo da situacija uistinu može biti veoma drugačija.
Pitanje formacije različitih tipova planeta povezano je sa postotkom teških elemenata (metala) u protoplanetarnom disku, odnosno proto-sistemu. Dok je ova teorija za sada naša najbolja, ona je neproverena, a planetarna formacija i dalje je misterija u velikoj meri. Najzad, dok teški elementi pogoduju nastanku gasovitih džinova, ni njihovo odsustvo ne možemo smatrati uslovom za nastanak života. Nove studije su pokazale da planete nalik Zemlji mogu nastati i oko zvezda sa slabim postotkom teških elemenata, ali još jednom, šansa za život se krije između dve krajnosti. Iako život zahteva (izuzimamo mesece gasovitih planeta u ovom slučaju) male, kamenite planete, životu su i potrebni tzv. Dobri Jupiteri, odnosno bar jedna masivna, gasovita planeta koja bi svojom gravitacijom odvlačila potencijalno opasne komete i asteroide.
Ovo novo otkriće vraća optimizam u Drejkovu jednačinu, ali konkluzivni rezultati još su daleko. Mada je neverovatno otkriće moguće svakog trena i svakog dana, jedan ogroman korak nas svakako čeka, kako se nastavlja rad na Džejms Veb svemirskom teleskopu koji će biti daleko oštriji i precizniji od našeg prvenca, Habla (koji će nam uprkos tome uvek ostati jedan od najdražih teleskopa). Džejms Veb će biti u mogućnosti da pronalazi planete oko drugih zvezda, u njihovim atmosferama traži znakove života, ali i da nam da značajne odgovore o planetarnoj, ali i galaktičkoj morfologiji. Neverovatna otkrića nas očekuju i to veoma skoro i iskreno se nadam da ćemo doživeti dan kada ćemo najzad pronaći odgovor na najveće pitanje- kada pogledamo u noćno nebo, da li neko gleda nazad?

Izvori:
PlanetQuest

Curiosity je sleteo- sta sada?

Regija koju će Curiosity istraživati. Slika tzv., lažnih boja, gde različite boje pokazuju različitu sposobnost zemljišta da zadrži toplotu.

Roveri sa Marsa već su sada dostigli gotovo legendaran status. Neverovatne priče o otkrićima, poteškoćama na misijama i večitoj borbi Spirit-a i Opportunity-a da savladaju sve izazove koje Mars postavlja su postale gotovo neizostavan element svih medija iz oblasti popularne nauke koji se bave Crvenom planetom. Ipak, u poslednjih godinu dana, centralno mesto na pozornici je zauzimao novi rover, Curiosity, koji je posle višemesečnog putovanja najzad uspešno sleteo na površinu Marsa i poslao svoje prve slike. Sletanje Curiosity-a jeste još jedan bitan trijumf čovečanstva, jedan pokazatelj uspeha naše tehnologije i jedan bitan korak koji smo najzad usavršili od prvih početaka letova na Mars iz daleke 1971., sa ambicioznim, i neverovatno naprednim za svoje vreme, roverima Mars 2 i Mars 3 koji su iz Sovjetskog saveza dospeli do Crvene planete, ali nisu preživeli sletanje. Njihovi orbiteri su bili uspešni i označili su početak našeg razumevanja Marsa.
Sada, 41 godinu kasnije od prvih pokušaja, Curiosity uspešno sleće na površinu Marsa, dok su oči sveta bile uprte u njega. Ali, pitanje je- šta sada? Šta će Curiosity novo doneti?
Prvenstveno, sofisticiranija oprema na ovom roveru omogućiće slanje fotografija Marsa do sada neviđeno jasne oštrine i rezolucije. Ali, naučnici koji su planirali ovu misiju imali su u planu daleko više od lepih fotografija. Curiosity se na Mars spustio 6. avgusta 2012., u blizini Gejlovog kratera i planine Aeolis Mons. Ova regija nije odabrana slučajno. Naime, regija u blizini Gejlovog kratera pokazuje neverovatnu geološku raznolikost i njen teren se kreće od rastresitog kamenitog terena do zbijenijeg, gotovo muljevitog koji obećava visoku koncentraciju minerala. Izučavajući ovu specifičnu regiju, naučnici se nadaju da će moći jednom za svagda da daju konačan odgovor na pitanje da li je na Marsu u prošlosti bilo vode, a možda čak i da daju odgovor na još značajnije pitanje- da li je ikada bilo života.


Misija Curiosity-a zvanično će trajati dve godine, ali ako bude iole nalik na svoje predhodnike, možemo se nadati čak i dužoj misiji i neverovatnim otkrićima. Sada nam ostaje samo da čekamo i pratimo razvoj daljih otkrića, nadajući se najzad nekim finalnim odgovorima. Rezultati ove misije u svakom slučaju će imati velike implikacije na naša saznanja o geologiji Marsa, ali i o formaciji planeta, a sada, kada je čovečanstvo svoju pažnju sa zvezda pomerilo na površinu naše male planete, naše ratove i nebitne političke igre, naša saznanja su u ozbiljnom zaostatku, i potrebna nam je svaka informacija do koje možemo doći i svako saznanje koje možemo sakupiti da prikrijemo naš zloslutni zaostatak. Iskreno se nadam da će posle Curiosity-a bez mnogo odlaganja uslediti i druge krucijalne misije, poput one na Europu, koje će označiti početak ere kada će se čovečanstvo okrenuti zvezdama, prerastajući svoju "tehnološku adolescenciju", kako bi to rekao Karl Segan, koji je takođe ukazao na ovaj problem, napominjući da "sve civilizacije ili savladaju veštinu svemirskog putovanja, ili se samounište". Nadam se da sada pravimo prve korake koji će nas odvesti do saznanja o svemiru i nama samima i otvoriti kapiju interstelarnom putu, kada ćemo najzad napustiti naše primitivne ratove i autodestruktivne težnje.

Izvori:
NASA1
NASA2
Wikipedia

Projekat 1640

Zvezda HD157728, sa i bez modlulacije od strane softvera i hardvera Projekta 1640. Uslikano 14. juna 2012.

Sam naslov projekta neodoljivo podseća na naslov nekog filma o NLO otmicama i sličnim pričama. Ipak, ovde se radi o nečemu daleko značajnijem i veoma uticajnom na naša buduća saznanja, ali i potragu za vanzemaljskim životom.
Projekat 1640 obuhvata skup najsavremenijih hardverskih i softverskih dostignuća, primenjenih u Hejl opservatoriji, u blizini San Dijega i najzad je otpočeo sa radom posle šest godina priprema. Projekat obuhvata vrhunski softver, ali i izuzetno precizan sistem adaptivne optike, koronografa i spektografa i sve to u cilju stvaranja slika veoma snažnog kontrasta, najsnažnijeg do sada, zapravo, sve u cilju stvaranja tzv. "Mračnih rupa" u prikazu zvezde, odnosno izazivanja "veštačkog pomračenja", sve u cilju detekcije objekata milion do čak deset miliona tamnijih od zvezde- naime, njenih planeta. I ovog puta, ne radi se o posrednom posmatranju, već o direktnoj vizualnoj detekciji planeta.
Sistem je za sada ograničen na mogućnost posmatranja samo nama najbližih zvezda, dakle u radijusu od oko 200 svetlosnih godina što, koliko god da je ograničenje, toliko može biti i značajno kako je na ovom tehnološkom stupnju otkriće i komunikacija upravo sa nama najbližim civilizacijama najracionalnija za očekivati.

 

Dakle, zašto je ovaj teleskop potencijalni revolucionarni faktor?

Razloga ima više. Za početak, potrebno je objasniti zašto je toliko teško videti na neki način planete oko zvezde. Naime, zvezda je desetinama miliona svetlija (a, često i veća) od planeta koje oko nje orbitiraju. Stoga, male i tamnije planete se uvek izgube u sjaju svojih zvezda. Česta komparacija među naučnicima je "posmatrati leptira oko svetionika sa kilometra razdaljine". Habl, kao kamen temeljac naših pogleda u dubine svemira mogao je jako retko izvršiti ovaj zadatak i stoga se težilo novom rešenju. Revolucija je bila Kepler koji je koristio tehniku posmatranja zvezde i merenja amplitude njenog sjaja. Kada planeta pređe preko zvezde, njen sjaj izgubi na intenzitetu, a potom se vrati na prethodnu vrednost. Ipak, osnovna mana Keplera jeste što je čak i u idealnim uslovima, njegova potvrda kandidat. Takođe, zbog udaljenosti, gotovo je nemoguće razlikovati planetu, sistem planete i meseca, dve planete sličnih orbita i sinhronizovane brzine... Dakle, otvaraju se mogućnosti greške. Početkom ove godine, objavljeni su rezultati jednog neverovatnog internacionalnog projekta koji je pokazao da je planete moguće naći i pomoću tzv. gravitational microlensing koji je metod koji daje preciznije (ali, i intrigantnije) rezultate od Keplera. Njegova mana je što je za detekciju neophodno da bude ispunjen maksimum uslova. Za našu tehnologiju na ovom stupnju, ultimativno rešenje jeste kolaboracija ovih projekata i dugo čekani Terrestrial Planet Finder, čija se izgradnja (zajedno sa misijom na Europu) odlaže već dugi niz godina, i trenutno obe imaju status otkazanih (kako je NASAi ukinut budžet za ove misije- čini se da su ratovi daleko isplativija investicija...). Ipak, dok i dalje nestrpljivo čekamo da i ljudi na položajima uvide neverovatan značaj ovih misija i neophodnost njihove brze realizacije, dobili smo Projekat 1640 kao drugo najbolje rešenje i prvi značajan korak u vizualnoj detekciji egzoplaneta.
Najzad, moramo napomenuti i da su implikacije i potencijalni benefiti ovakvog projekta ogromni. Naime, vizualna potraga za egzoplanetama ne samo što će dati finalnu potvrdu njihovog postojanja, parametre njihove mase i veličine, već će takođe proniknuti dublje u misteriju nastanka planetarnih sistema, ali i, ono što je značajno za ksenološka očekivanja- kroz dalji razvoj vizualne detekcije egzoplaneta, analiza njihove atmosfere biće nam daleko dostupnija, a samim tim i potraga za tim udaljenim markerima živog sveta... Ili čak industrijskog zagađenja?

Izvori:
NASA
AMNH

 

Okean na Titanu?

Kliknite za uvećanje

 

Letilica Kasini sa svojom sondom (Hajgens) još jedan je od primera dalekosežnog uspeha međunarodne saradnje, kako je ova misija rezultat saradnje naučnika NASAe, ESAe i ASIa. Kasini se najčešće pamti po svojim neverovatnim fotografijama planeta i meseca spoljašnjeg Sunčevog sistema, ali isto tako i po neverovatnoj količini podataka krucijalnih za razumevanje procesa koji se odvijaju na Saturnu i njegovim mesecima. Sada, Kasini donosi još jedno intrigantno otkriće koje, mada nismo u stanju da zasigurno proverimo, možemo gledati kao veliki podstrek za buduće misije.

Titan je jedno od najčešće pominjanih nebeskih tela našeg sistema. Kao jedini do sada poznat mesec koji ima gustu atmosferu, drugi najveći u Sunčevom sistemu, i sa svojim jezerima tečnog metana i gotovo zemljolikim pejzažima (mada, na ledenih -179°C), Titan je zaokupirao maštu mnogih naučnika, ali i šire publike. Ipak, pitanje života, čak i mikroskopskog, na ledenoj površini Titana bila je, u najboljem slučaju, veoma, veoma optimistična ideja.

 

Ipak, zahvaljujući novim podacima sa Kasinija, naučnici su otkrili veliki potencijal za postojanje jedne skrivene niše, koja ipak izgleda daleko poznatije.
Da se radi o potpuno kamenitom, mrtvom nebeskom telu, kao što je npr., Merkur, uticaji snažne Saturnove gravitacije bili bi jasno vidljivi na površini Titana, i to u vidu ispupčenja, koja bi iznosila oko metar na ekvatoru. Ipak, kada je Kasini obavio potrebna merenja, naučnici su naišli na iščekivana ispupčenja, ali u visini od 10 metara! Gotovo neminovan zaključak jeste postojanje tečnog sloja između tvrde kamene kore i jezgra od materijala o kom se trenutno samo spekuliše. Posle niza izuzetno preciztnih i osetljivih merenja, zaključeno je da elipsoidni mesec na svom delu orbite kada se udalji od Saturna postaje gotovo sferičan, da bi se vratio u svoj prvobitni položaj kada se približi svojoj matičnoj planeti. Podzemni okean mogao bi da bude razumno objašnjenje za ovaj fenomen. On ne mora biti kolosalnih razmera, kao što se očekuje na Europi, ali je gotovo neminovno da on postoji.
A, kako je gusta atmosfera ovog meseca bogata kristalima zaleđene vode, postoje dobre indikacije da se okean sastoji od tečne vode, amonijaka i ugljovodoničnih jedinjenja. Ipak, kako o prirodi ovog okeana znamo jako malo, naučnici upozoravaju da njegovo samo postojanje nije i preduslov za popstojanje života, ali trenutno, ovo je najbolji uvid u Titanovu unutrašnjost koji u ovom trenutku možemo imati.
Ovo otkriće zaintrigiralo je naučnike i jer im pruža mogućnost da rasvetle misteriju metana na Titanu, i odgonetnu gde se on krije u unutrašnjosti meseca. Postoji dobra mogućnost da je podzemni okean istovremeno i rezervoar metana.
Šta ovo otkriće znači za ksenološka razmatranja? Počevši od šireg plana i statističkih implikacija, ovo otkriće nam nedvosmisleno pokazuje da tečna voda može da se javi na najneočekivanijim mestima u svemiru, pa tako doprinosi daljim razmatranjima o podzemnim okeanima drugih ledenih meseca, ali uz nešto optimističnije razmišljanje, može nas navesti da razmislimo i o podzemnim jezerima kao poslednjim utočištima vode na, recimo, Marsu. Svakako, shvatamo da vodu srećemo daleko češće nego što se u to verovalo pre nekih dvadesetak ili trideset godina, kada su sva ova neverovatna otkrića bila u povoju.
Takođe, specifični uslovi na Titanu pokazuju i da nije retkost da se voda pojavljuje u pratnji ugljovodoničnih hemikalija i amonijaka koji mogu pretstavljati osnovu za razvoj primitivnih oblika života. Najzad, ovo otkriće je samo još jedno u nizu sličnih koji pokazuju da intenzivno istraživanje meseca gasovitih džinova Sunčevog sistema mora dobiti svoje zasluženo mesto, a usudio bih se reći, i postati primarni cilj misija koje će se tamo uputiti. Još jednom, iskoristio bih priliku da napomenem da se misija na Europu, Jupiterov mesec sa, verujem, najvećim potencijalom za život, odlaže već godinama.
Ovo otkriće nam pokazuje koliko je toga što ne znamo i od kolikog značaja mogu biti misije koje se nepravedno zaboravljaju i guraju u kraj već godinama. Ne omalovažavajući druge misije, želim još jednom da naglasim da je došlo vreme da se potraga za vanzemaljskim životom najzad shvati kao legitiman naučni cilj i misija koja ne može više da čeka.

Linkovi:

NASA
Wikipedia 

Fermijev Paradoks

 

Između neverovatnog otkrića sa početka februara ove godine (koje će zaista biti teško nadmašiti) i očekivanog sletanja Curiosity-a na Mars u avgustu, došlo je do određenog perioda tišine. Iako je bilo nekih manjih otkrića i razmatranja (ideje o načinima merenja odnosa elemenata u atmosferama egzoplaneta, ili otkriće da procenat metala i drugih teških elemenata u zvezdi nije pokazatelj verovatnoće za formiranje malih planeta stabilnih orbita u naseljivoj zoni), nije bilo nečega što će značajno i fundamentalno promeniti ili pokrenuti naša dalja razmišljanja. Shodno tome, odlučio sam da vreme iskoristim da najzad napišem opštije članke o značajnim pojmovima s kojima će se neizbežno susresti svako zainteresovan za pitanje vanzemaljskog života. Nakon toga, nadam se da ću uhvatiti vremena da napišem jedan rezime značajnih otkrića i razmatranja iz proteklih godinu i po dana (koliko održavam ovaj blog), kao i da iznesem neke sopstvene ideje i razmatranja (argumentujući još jednom moje uverenje da ćemo život van Zemlje prvi put pronaći na Jupiterovom mesecu, Europi- moj stav koji su do sada primetili svi čitaoci, verujem :) ), i najzad da opišem neke ideje za potencijalni dalji razvoj bloga i širenje informacija, kao i upoznavanje što šire javnosti sa postojanjem neverovatnih pitanja koja čekaju da budu odgovorena.
Ali, da ne dužim sa ovim uvodom, prećiću na temu ovog članka- Fermijev paradoks.

Fermijev paradoks je pitanje čiji odgovor će, sasvim sigurno, biti rezultat daljih ksenoloških istraživanja (namerno, ili ne). Najjednostavnije rečeno, Fermi je primetio disbalans između ogromne statističke verovatnoće za postojanje vanzemaljskog života, i odsustva dokaza za isti. Ako se samo prisetimo Drejkove jednačine koja nam daje okvirni broj civilizacija u našoj galaksiji (koji po mom poslednjem računanju iznosi oko 180.000 inteligentnih civilizacija koje su tehnološki opremljene za radio komunikaciju), vidimo da je odsustvo čak i najmanjeg dokaza (izuzimajući nekoliko intrigantnih radio signala koji nisu mogli biti verifikovani) veoma značajno pitanje. Ukratko, odgovore možemo tražiti u dve ravni:


1.Život je redak u svemiru i/ili sklon je samouništenju

Većina ovih teorija na različite načine potencira tzv. hipotezu "Retke Zemlje". Odnosno, osnovna ideja jeste da uslovi neophodni za razvoj života i posebno, inteligentnog života, se pojavljuju jako retko, izrazito su kompleksni i podrazumeva suviše veliku količinu varijabli, te tako ljudi ostaju ili usamljeni u svemirskom prostranstvu, ili suviše udaljeni od drugih, retkih i jednako usamljenih civilizacija.
Druge teorije igraju na kartu agresije predatora. Odnosno, svaka dovoljno razvijena civilizacija započeće proces istrebljenja drugih nižih civilizacija, u cilju eliminisanja onoga što može biti pretnja za harmoniju i ekvilibrijum date civlizacije.
Tu su i tzv. teorije "Sudnjeg dana" koje smatraju da život brzo nestaje ili usled "tehnološke adolescencije", kako je nazvao Karl Segan, ili usled prirodnih katastrofa koje su neizbežne.

 

2. Postoje druge civilizacije, ali i određena vrsta prepreke za otkriće i/ili komunikaciju

Odgovori koji spadaju u ovu kategoriju daleko su brojniji nego što su oni iz prve grupe. I zaista, može se raditi o desetinama različitih problema, počevši od vremena koje je neophodno za komunikaciju- zbog same veličine svemira, svaka komunikacija bi u svojoj najbazičnijoj formi trajala vekovima, ako izuzmemo nama najbliže zvezde, a čak i tada bi bile potrebne decenije. Takođe, dok je broj civilizacija veliki, period njihove koegzistencije može biti nedovoljan da bi se one zapravo susrele. Tu je i pitanje koliko bi neka napredna civilizacija bila nama strana. Možda bi bila toliko radikalno drugačija da nam same te razlike onemogućuju da prepoznamo jedni druge i stupimo u komunikaciju. Najzad, možda potencijalne tehnologije poput warp pogona i, generalno, putovanja brže od svetlosti, nisu moguće, pa je ekspanzija u svemir podvig koji je nemoguće poduzeti. Najzad, može se postaviti i etičko pitanje, možda postoji dogovor o nemešanju u razvoj mladih civilizacija? Ili je možda napredna tehnologija retka? Ideja ima mnogo.

 

Finalno rešenje Fermijevog paradoksa i dalje nam je veoma udaljeno. Dok se s jedne strane koncepti tehnološke singularnosti i sličnih ideja, koje su do skoro bile naučna fantastika, polako premeštaju u nauku i nude svoje odgovore, naša potraga za razumevanjem svemira vodi nas u drugom pravcu koji će možda ponuditi neki opipljiviji dokaz. Bilo kako bilo, odgovor na Fermijev paradoks krije se u daljim ksenološkim izučavanjima i otkrićima. Sve ideje su sada hipoteze i to neproverljive hipoteze, bar u ovom trenutku. Stremiti argumentovanju bilo koje od ponuđenih teorija može biti samo korak u nazad. Put koji nas vodi napred popločaće interdisciplinarnost i objektivni naučni pristup, usmeren na najrazličitije aspekte svemira čiji smo deo. Nadam se da ćemo kroz internacionalnu saradnju na globalnom nivou, kao ljudi, stanovnici zemlje, zajedno, uspeti da i sami prevaziđemo svoju "tehnološku adolescenciju" i sve zamke koje ona nosi i da ćemo tim putem nastaviti svoja dalja istraživanja, koja će neminovno voditi do revolucionarnih otkrića (primer otkrića sa početka februara ove godine je odličan pokazatelj!). Samo kroz takav rad možemo napredovati dalje i pronaći odgovor na Fermijevo pitanje koji se ne krije iza jednostranog istraživanja u potrazi za jednim ciljem, već iza svestrane potrage za našim mestom u tkanju svemira.

Crveni patuljci

 

Crveni patuljci su zvezde male mase, neki dolaze do 0.075 Sunčevih masa (granica Smeđih patuljaka), pa su prema tome relativno hladne i mračne. Sa temperaturom na površini od oko 4000 Kelvina, pripadaju M klasi zvezda. Crveni patuljci razvijaju se veoma sporo, a fotoni iz njihovog centra nikada ne stižu do površine kako su gušći od drugih zvezda, pa se transfer energije odvija isključivo kroz termičke procese. Sa svojom niskom temperaturom i slabim sjajem, nisu čak ni vidljivi golim okom, a i veći deo "svetlosti" koji emituju nije u vidljivom spektru (kao kod našeg sunca), već u infracrvenom. Dakle, Crveni patuljci su najmanje zvezde koje još uvek uspevaju da vrše procese fuzije u svom centru. Ali, oni su specifični po još jednoj činjenici- oni sačinjavaju oko 70 do 80% ukupnog broja zvezda u našem kosmičkom susedstvu, a vrlo verovatno i u galaksiji.
Postoji još jedan značajan statistički podatak koji se vezuje baš za ovu kategoriju zvezda. Po rezultatima tima HARPS, čak 40% Crvenih patuljaka ima u svom sistemu planetu veličine Zemlje ili nešto veću, i to u naseljivoj zoni. U svetlu novih otkrića i kroz jednostavnu računicu (oko 160 milijardi Crvenih patuljaka u našoj galaksiji), zaključujemo da je broj planeta koji se nalazi u orbiti oko njih neverovatan! Ipak, s druge strane, isto istraživanje pokazalo je da manje od 12% Crvenih patuljaka u svom sistemu ima džinovske planete. Ove rezultate iz aspekta potrage za vanzemaljskim životom možemo posmatrati, u najmanju ruku, kao ambivalentne.

 

Naime, Crveni patuljci imaju daleko uži pojas naseljive zone nego zvezde drugog tipa i postojanje ogromnog broja planeta u njima je neverovatan podatak. Ipak, s druge strane, tolika blizina orbite zvezdi dovodi i do mnogih drugih nuspojava. Kao prvo, zbog blizine, planeta će najverovatnije biti orbitalno usklađena (tidally locked ), što znači da će uvek istom stranom biti okrenuta ka zvezdi. To će dovesti do polulopte večnog dana i polulopte večne noći, sa granicom večnog sumraka/sitanja, na mestu gde se dve strane susreću koje je najverovatnije za razvoj života. Ipak, i tu bi svaka senka koju baca planina ili neka druga formacija trajala večno, pa se prostor za razvoj čak i najjednostavnijeg života smanjuje. Temperaturna razlika dovela bi do velikih razlika u vazdušnom pritisku, rezultujući snažnim vetrovima uvek usmerenim u istom pravcu i gotovo neprekidnim pljuskovima na gotovo polovini osvetljene strane.
Način da život ipak opstane jeste da se u naseljivoj zoni ipak nađe gasoviti džin, a da na njegovom mesecu postoji tečna voda, kao i atmosfera. U tom slučaju, mesec bi bio usklađen sa planetom, te bi ipak imao cikluse dana i noći.
Ipak, blizina zvezdi ima još nekoliko loših aspekata. Čini se da postoji dobra mogućnost da bi i u toku samog formiranja planete, suviše snažne gravitacione sile "ispekle" sav vodonik neophodan za vodu i time učinili planetu sličnom Veneri. Čak i da preživi formaciju i održi tečnu vodu, gravitacione sile bi uslovile snažna tektonska pomeranja koja bi u ekstremnijim slučajevima dovela do potpunog uništenja svakog oblika života ili pre, do nemogućnosti razvoja kompleksnijih formi egzistencije. Ukoliko bi se radilo o mesecu oko gasovitog džina, situacija je daleko kompleksnija i nedovoljno proučena za sada.
Još jedan negativan aspekt Crvenih patuljaka jeste da su, uprkos neobično dugom životnom veku, skloni promenama. Često, gotovo cela zvezda biva prekrivena "Sunčevim pegama", smanjujući iovako lošu emsiju energije na 40%. S druge strane, iznenadne i česte solarne baklje gotovo u trenu povećavaju svetlost i zasipaju planete naelektrisanim česticama koje prosto kidaju delove atmosfere koja bi bila od ključnog značaja za ovakve svetove.

 

 Rory Barnes sa svojim kolegama izneo je zaključke da je potrebno odrediti novu vrstu naseljive zone, ona koja ne samo da uzima u obzir temperature, već i uticaj gravitacijskih sila. Ovo bi verovatno donekle pomerilo naseljivu zonu, kako sami tektonski procesi i uticaj gravitacije mogu uticati na porast temperature, recimo, na spoljnoj ivici onoga što bismo posmatrali kao naseljivu zonu.
http://www.universetoday.com/wp-content/uploads/2009/02/hrdiagram.jpg Uz sve ove izazove, život bi morao da prođe još jedan test adaptacije i snalažljivosti. Iako bi biljni organizmi mogli da se razviju (crni u vidljivom svetlu- kako bi upijali što širi spektar "svetlosti", za potrebe fotosinteze, dakle, uključujući i infracrveno zračenje), morali bi da razviju neki mehanizam zaštite od iznenadnih solarnih baklji ili mogućnost hibernacije u periodima solarnih pega koji mogu potrajati i hiljadama godina. Kako bi voda upijala veliki deo iovako slabog zračenja, mogućnosti za vodene organizme ograničeni su vrlo verovatno samo na crne alge koje bi uspevale na površini ili tik ispod nje, zaštićeni od iznenadnih baklji. Vrlo verovatno, ovakvi uslovi onemogućili bi razvoj kompleksnijeg, posebno inteligentnog života, ali za sada, to su sve teorije i spekulacije koje treba proveriti.
Ima još mnogo toga što ne znamo o Crvenim patuljcima, a neke informacije mogu se pokazati kao ključne za pitanje razvoja života na planetama ovakvih sistema. Možda uz više istraživanja zaključimo da je život, čak i kompleksan moguć u nekoj redefinisanoj naseljivoj zoni, a možda je, s druge strane, obilje Crvenih patuljaka u našem kosmičkom susedstvu i odgovor na Fermijev paradoks (o kom ću, nadam se, pisati uskoro). Ostaje nam samo da i dalje usmeravamo naša istraživanja ka svekolikim manifestacijama prirode koje nas okružuju, jer nikada ne znamo gde se krije nova neverovatna informacija koja će potpuno preokrenuti naše viđenje svemira kome pripadamo.

Izvorni članci:
Astrobiology Magazine
ESO