Početak ove godine bio je veoma uzbudljiv za sve nas koji smo nestrpljivo proveravali desetine sajtova, nadajući se novim koracima ka pronalasku prve planete nalik Zemlji. Do pre jednu ili dve decenije, pitanje postojanja planeta oko drugih zvezda bilo je veoma diskutabilno i pomalo (ili malo više) marginalizovano u naučnim krugovima. Ipak, sa revolucijom u potrazi za egzoplanetama, ova oblast dobila je svoju zasluženu pažnju, a Kepler je doneo i prve opipljivije podatke. Jedna za drugom, Keplerovi kandidati za planete su se ređali, baze podataka su rasle do neslućenih razmera, a potom i otkriće internacionalnog tima naučnika koje ću još jednom okarakterisati kao revolucionarno otkriće. Naime, posle toliko godina skepticizma i pažljivih razmatranja, dovitljivost naučnika, saradnja na globalnom nivou i pomalo statistike doneli su nam neverovatnu vest da vrlo verovatno gotovo svaka zvezda ima svoj planetarni sistem.
Ova vest, svakako, dočekana je sa oduševljenjem, a Drejkova jednačina još jednom je promenila svoj rezultat, povećavajući ga ovog puta na neočekivano visok broj. Ali, posle ovog kratkog predaha u euforiji povodom ovog neverovatnog otkrića, moramo se vratiti objektivnosti i opravdanoj dozi skepticizma. Naime, uprkos ovome, većina detektovanih planeta i dalje su bili gasoviti džinovi, veći i do nekoliko puta od Jupitera, dakle nenaseljivi, sem možda njihovih velikih meseca ukoliko postoje. Ali, čak i tako, većina vrućih Jupitera ključala je u vrelini svojih zvezda, dok su druge, manje planete kružile oko nepredvidivih crvenih patuljaka, gravitaciono zaključane, sa svojom jednom stranom večnog dana i drugom večnog mraka, i uskim pojasom večnog jutra ili sumraka. Dakle, urpkos broju planeta i statistici, izgledi za život nisu bili baš sjajni. Nova istraživanja pokazivala su i da moramo uzeti dodatne faktore u obzir, a tu je i stari podsetnik da mada i zvezde u centru galaksije imaju svoje sisteme, oni su gotovo sigurno nenaseljivi zbog količine zračenja. Činilo se da Drejkova jednačina ponovo poprima mračan i pesimističan oblik.
Ali, naše znanje o svemiru raste svakog dana i kako smo to dobro naučili, ni jedan rezultat nije konačan! I zaisa, početkom avgusta ove godine, novo istraživanje pokazuje začuđujuću istinu- u našoj galaksiji broj planeta veličine Zemlje premašuje broj velikih gasovitih džinova (mada ostaje manji od broja džinova nalik Neptunu koji mogu u nekim slučajevima čak postati i granični slučajevi Super-Zemlje). Kako je došlo do ove neusaglašenosti? Jasno smo videli da broj Jupitera raste, dok je broj kamenih planeta daleko manji.
Radi se o nesavršenosti naše tehnologije. Metodi detekcije pre Keplera su daleko od idealnih, a iako je Kepler za sada najbolje što imamo, verujem da je daleko od savršenstva. I mada kompleksni proračuni mogu otkriti mnogo o kandidatima za planete, oni ostaju kandidati i samim tim, nedovršeni rezultati. Kepler veoma teško može napraviti razliku između planete i sistema planeta- mesec ili sistema planete i nekoliko meseca, ili prstenova. Ovakve greške, naizgled minimalne, mogu imati ogromne posledice kada je u pitanju potraga za naseljivim svetovima van našeg sistema. Zbog ovih zabuna, ali i daleko veće mogućnosti detekcije većih planeta, rezultati su, logično, išli u korist Jupitera, pre nego Zemalja. Ali, sada, saznajemo da situacija uistinu može biti veoma drugačija.
Pitanje formacije različitih tipova planeta povezano je sa postotkom teških elemenata (metala) u protoplanetarnom disku, odnosno proto-sistemu. Dok je ova teorija za sada naša najbolja, ona je neproverena, a planetarna formacija i dalje je misterija u velikoj meri. Najzad, dok teški elementi pogoduju nastanku gasovitih džinova, ni njihovo odsustvo ne možemo smatrati uslovom za nastanak života. Nove studije su pokazale da planete nalik Zemlji mogu nastati i oko zvezda sa slabim postotkom teških elemenata, ali još jednom, šansa za život se krije između dve krajnosti. Iako život zahteva (izuzimamo mesece gasovitih planeta u ovom slučaju) male, kamenite planete, životu su i potrebni tzv. Dobri Jupiteri, odnosno bar jedna masivna, gasovita planeta koja bi svojom gravitacijom odvlačila potencijalno opasne komete i asteroide.
Ovo novo otkriće vraća optimizam u Drejkovu jednačinu, ali konkluzivni rezultati još su daleko. Mada je neverovatno otkriće moguće svakog trena i svakog dana, jedan ogroman korak nas svakako čeka, kako se nastavlja rad na Džejms Veb svemirskom teleskopu koji će biti daleko oštriji i precizniji od našeg prvenca, Habla (koji će nam uprkos tome uvek ostati jedan od najdražih teleskopa). Džejms Veb će biti u mogućnosti da pronalazi planete oko drugih zvezda, u njihovim atmosferama traži znakove života, ali i da nam da značajne odgovore o planetarnoj, ali i galaktičkoj morfologiji. Neverovatna otkrića nas očekuju i to veoma skoro i iskreno se nadam da ćemo doživeti dan kada ćemo najzad pronaći odgovor na najveće pitanje- kada pogledamo u noćno nebo, da li neko gleda nazad?
Izvori:
PlanetQuest
No comments:
Post a Comment