Ima li mikroba na Marsu?

 

U vreme pre svemirskih istraživanja i prvih sondi koje su poslate na druge planete, ljudi su zamišljali neobične pejzaže Marsa i Venere. U velikom broju predviđanja, ali i začetaka naučne fantastike, Venera je predstavljena kao tropska planeta, prekrivena prašumama neobičnog, ogromnog drveća, dok je Mars samo malo drugačiji od Zemlje, malo crveniji, ali s istim plavim nebom i možda istim rekama. Kada smo sleteli na ta dva sveta, usledilo je razočarenje. Ne toliko za Veneru, kako su do Sovjetskog programa Venera i američkog Marinera već postojale široko prihvaćene ideje o negostoljubivosti te planete, ali zato su iščekivanja od Marsa bila visoka sve do poslednjeg trenutka. Crvena pustinja mrtve planete- veliko razočarenje za sve koji su se nadali nečemu daleko "Zemaljskijem". Ipak, od tada, nada se i dalje održava, ali umesto neobične civilizacije, ona počiva na mikrobima.
Meteor ALH 84001 bio je značajan pomak u pravcu iznalaženja odgovora na pitanje mikroba sa crvene planete, ali rezultati istraživanja nisu bili konkluzivni, iako je tvrdnja da su u njemu pronađeni fosili mikroba pomenuta nekoliko puta. Bitan korak bilo je i istraživanje niza letilica koje orbitiraju oko crvene planete, a još značajniji je niz onih koji su na nju sleteli. Sonde iz misije Viking su i analizirale tlo, bez otkrića organskih jedinjenja.
Ipak, danas, posle decenija izučavanja crvene planete, čini se da se najzad pravi novi pomak. S jedne strane, sprovedena su istraživanja, tražeći osnovu za analogiju između Marsa, Antarktika i Čileanske Atakama pustinje. S druge strane, posmatranja Marsa pokazala su pojavljivanje periodičnih tamnih štrafti koje se, interesantno, pojavljuju u toku Marsovskog proleća i leta. Dalja posmatranja, kao i komparacija sa nama poznatijim mestima pokazuje da se može raditi o tokovima tečne vode koja se u ovom periodu pojavljuje.
Do danas, otkriveno je šesnaest mesta na kojima se ovi neobični tokovi pojavljuju, ako se uopšte o tokovima radi. Naučnici smatraju da postoji nekoliko objašnjenja za ovaj geološki fenomen. Svakako, može se raditi o topljenju zaleđene vode, pa bi ove štrafte predstavljale periodični nadzemni deo inače podzemnih tokova. Možda bi ovakva ideja bila pogodnija za ideju života, ali moramo uzeti u obzir i drugu alternativu, možda se radi o procesu nazvanom deliquescence, proces koji podrazumeva postojanje određenih jedinjenja u tlu koja imaju mogućnost zarobljavanja vode iz atmosfere, pa tako dolazi do njenog postepenog nakupljanja u letnjem i prolećnom periodu.

 

Čak i da se radi o nekom od ovih procesa, da li je to dovoljan preduslov za život? Možda bi i bio, ako je život zaista nastao u prošlosti, kada je Mars bio mnogo topliji, vlažniji i sa snažnijim magnetnim poljem. Još jednom, okrećemo se Zemaljskim ekstremofilima- mikrobima koji na Zemlji opstaju, ili čak i bujaju u najnegostoljubivijim sredinama- Atakama pustinji ili na Antarktiku, suvim mestima, hladnim, izloženim ogromnoj količini zračenja, baš kao na Marsu. Proces delikvescencije (da budem prvi koji će ga prevesti) događa se zaista i u Atakama pustinji i tu stvara dovoljno vlage da neki ekstremofili prežive. Na Antarktiku,u suvim delovima, život uspeva dovoljno duboko da izbegne zračenje, a sa dovoljno svetlosti da vrši fotosintezu.
Ovi Zemaljski ekstremofili pokazuju da život jeste moguć u najneočekivanijim sredinama, i kao takvi, po principu analogije otvaraju mogućnost da i na Marsu ili nekom drugom mestu pronađemo slične organizme. Ako je život na crvenoj planeti zaista nastao nekada u prošlosti, možda je imao dovoljno vremena da se adaptira i održi čak i do danas. Ove ideje ponovo unose u istraživanje crvene planete veliku neizvesnost i otvaraju vrata ogromnom broju spekulacija, posebno kada smo u pitanju mi entuzijastičniji po tom pitanju. Ipak, od odgovora na ova pitanja može nas deliti možda samo nekoliko dana, kada će uslediti srećno i neočekivano otkriće nekog od rovera, a možda i čitave decenije. Možda konačne dokaze nećemo imati sve dok prvi ljudi ne stupe na tlo Marsa da ih pronađu. Ipak, jedno ostaje sigurno. Mada je Mars najistraženija planeta (osim naše matične, Zemlje), on i pored svih decenija posmatranja i proučavanja, ostaje najvećim delom, još jedna velika i fascinantna misterija noćnog neba.

Izvori:
SPACE.com [1]
SPACE.com [2]

Statistika crvenih patuljaka

 

U vremenu u kom živimo, statistika i analogija, veoma su moćno i ponekad najsnažnije oružje za ksenološka istraživanja. Iz proste činjenice da, najšire gledano, od otkrića prve egzoplanete je prošlo samo sedamnaest godina, pa možemo zaključiti da je period bavljenja ovakvim istraživanjima veoma kratak. Stoga, tehnologija koja nam je na raspolaganju još uvek nije u potpunosti osposobljena ili nije imala dovoljno vremena, da nam pruži čvrste podatke koji bi zamenili statistiku i analogiju.
Ipak, dok čekamo to, pokušaćemo da se pozabavimo onim podacima koji su nam dostupni. Statistika je već nekoliko puta radikalno menjala naš pogled na noćno nebo, početkom prošle godine, a potom i NASAinim ponavljanjem iste vesti početkom ove. Novi podaci, iako fascinantni na prvi pogled, postavljaju i nova pitanja, a i pokreću neka stara na koja još nemamo precizan odgovor. Naime, radi se o novom proračunu da samo oko crvenih patuljaka naše galaksije možda kruži oko 4.5 milijardi "Zemalja". Ogroman i neverovatan broj, a i on je uzet pod pretpostavkom da samo mali broj crvenih patuljaka poseduje istinski "Zemljoliku" drugu Zemlju.
Treba imati u vidu, da baš crveni patuljci pretstavljaju dominantni tip zvezda u našoj galaksiji, čak 75% od ukupnog broja. A, po NASAinim istraživanjima, očekuje se da će oko 6% crvenih patuljaka imati u svom sistemu planetu veličine Zemlje u naseljivoj zoni. Kroz prizmu prosečne gustine i poznate rasprostranjenosti zvezda, čini se da druga Zemlja vreba u našem kosmičkom susedstvu- negde u krugu od samo 13 svetlosnih godina!
Ipak, kada posmatramo crvene patuljke, moramo se osloniti više na njihovu brojnost nego na bilo šta drugo. Iako je to pominjano u ranijim člancima, bitno je napomenuti da crveni patuljci su mnogo manji, hladniji, i tamniji od Sunca. To znači da bi većina planeta u naseljivoj zoni bila gravitaciono zaključana- sa jednim licem večnog dana, jednim večne noći i tankim prstenom večnog zalaska, odnosno izlaska Sunca. Takođe, zbog te blizine, vrlo je verovatno da bi neke planete bile izložene velikom zagrevanju, zbog gravitacionog uticaja zvezde, tzv., gravitacione plime. Zbog toga, čak i neke naseljive planete bile bi delko nepodobnije za razvoj života zbog ogromne vulkanske aktivnosti ili nepredviđenog rasta toplote usled zagrevanja.

 

A, kada bi život čak i prevazišao ove prepreke, i adaptirao se kao što uvek čini, on ne bi ličio na život koji poznajemo. Čak i sam početak evolucije kakvu očekujemo, po analogiji sa Zemljom- mikroorganizmi i prve alge sposobne da vrše fotosintezu- bile bi potpuno drugačije, prvenstveno iz razloga što najveći deo svetlosti crvenih patuljaka je upravo u infracrvenom svetlu, a ne vidljivom na koji smo navikli. Iako to nije prepreka za život, svaki organizam sa planete nekog crvenog patuljka bio bi istinski drugačiji. Zamislite svet crvenog neba, sa crvenim suncem koje se nikada ne pomera, skrivenim iza debelog sloja oblaka i magle, koji štite organizme od zvezdine česte promenljivosti. Crne fleke su svuda po okeanima i jezerima- kako bi boja fotosinteze na ovim svetovima bila crna- ne zelena. S vremena na vreme, nebo bi postajalo daleko svetlije no inače, tako da bi organizmi morali da pronađu način da se od toga zaštite- možda nikada ne bi ni izašli na kopno? U drugim periodima, zvezda bi postala tamna, a temperatura bi naglo padala, bacajući planetu u ledeno doba.
Neprijateljski svet, zaista, ali možda najbolje što od crvenih patuljaka možemo očekivati. S druge strane, priroda nas je iznenadila toliko puta, možda ćemo i sada pronaći na neki neobičan način, izbalansirane svetove- one mnogo više nalik domu.
Ipak, sve ovo ne čini crvene patuljke nenaseljivim. Mada je teško zamisliti civilizaciju koja cveta i napreduje na takvoj planeti, to ne znači da je nemoguće- posebno uzevši u obzir činjenicu da je životni vek crvenih patuljaka duži od bilo kog drugog tipa zvezda, a to ostavlja mnogo vremena za evoluciju i razvoj.
Bilo kako bilo, svetovi crvene svetlosti za sada ostaju misterija i predmet naših spekulacija. Mada nismo sigurni šta nas tačno očekuje u orbitama crvenih patuljaka, sve je jasnije da su i oni vredni naše pažnje. Štaviše, uz toliki broj potencijalnih mogućnosti, nije nemoguće da se čak i najneočekivaniji uslovi poklope. Možda naseljivi mesec gasovitog džina, sa nekakvom smenom dana i noći? Ne možemo biti sigurni, ali kako nam svako otkriće otkriva nešto novo, možemo biti gotovo sigurni da će odgovor na naša pitanja biti nešto istovremeno neočekivano i fascinantno. A, do tada, možemo nastaviti da posmatramo noćno nebo, posmatrajući na kratko i tamu između zvezda, uz misao da se baš tamo kriju golim okom nevidljive, crvene zvezde, koje možda baš u svom sjaju kriju prve organizme koje ćemo otkriti, a koji su nastali i evoluirali, negde daleko odavde, negde u beskrajnom okeanu svemira.

Golim okom vidljive zvezde upoređene sa "skrivenim" crvenim patuljcima

Izvori:
Space.com
Space.com
Universe Today
NASA