Sunday, March 18, 2012

Istina ili Mit?


Mit. A, radi se o teoriji koja postaje sve popularnija, sudeći po mnoštvu knjiga koje se ponovo štampaju, kao i ogromnom broju emisija koje su sve češće, posebno u izdanju History-a. Radi se o teoriji o Drevnim astronautima.
Početke ovih verovanja ne mogu tačno odrediti, ali svakako su postali značajnije učvršćeni posle knjiga Kočije bogova ili Setva u svemiru- najpoznatijih dela Eriha von Denikena. Naime, radi se o pretpostavci da su vanzemaljska bića posetila Zemlju više puta u njenoj davnoj prošlosti, ali zbog čuvenog Klarkovog trećeg zakona (svaka dovoljno napredna tehnologija nerazdvojiva je od magije, grubo prevedeno), naši pretci su njih percipirali kao božanska stvorenja iz čijeg su prisustva stvorili mitologiju. Danas, mnogi zagovornici ove teze traže različite veze između naprednih tehnologija i starih civilizacija, odnosno, mitova koje su ostavili. Veze se traže kroz različite kulturološke fenomene koji postaju predmet različitih pseudonaučnih izučavanja.
Kroz prizmu ksenologije, moramo dodirnuti i ovu temu i dati određen odgovor na nju. Kako je jednom rečeno u emisiji Ancient Aliens u izdanju History-a, "Jedini način da dokažemo da nisu bili ovde, jeste da dođu i to nam sami kažu". Ipak, uprkos tome, verujem da postoji i daleko jednostavniji način da damo zadovoljavajući odgovor na ovo pitanje, a on se ne nalazi među zvezdama, već upravo u nama samima.
Po zagovornicima ove teze, naznake o dolasku vanzemaljskih letilica i njihovoj interakciji možemo pronaći u našoj biologiji, religiji, poznavanju svemira starih civilizacija i najzad, opisima vanzemaljske tehnologije. Obrazloženje ću, dakle, i sagledati iz ove četiri tačke.


1.Biologija i DNK

Zagovornici teorije o drevnim astronautima smatraju da je prelomni stupanj između majmunolikog čoveka  i Homo Sapiens Sapiensa dokaz o interakciji vanzemaljaca, s obzirom da ne postoji karika koja nedostaje. Zapravo, paleoantropološka izučavanja su pokazala postojanje ne jedne, već nekoliko karika- različitih oblika majmunolikih majmuna koji su naseljavali različite predele, patuljasti, srodni Pigmejima, zatim džinovski preci Neandertalskog čoveka, a tu su i varijacije azijskih tipova i još nekoliko "vrsta". Kako zagovornici objašnjavaju, referenca iz biblije "Bog je stvorio čoveka po svom obličiju" (parafraziram), pokazuje da su vanzemaljci pokušali da načine čoveka što sličnijeg njima. Ipak, sudeći po tome, vanzemaljci su se poprilično dugo zadržali, pretvarajući postepeno neka prastvorenja u čovekolike majmune, a potom kroz stadijume do onoga što smo danas. Takođe, to "obličije" ostaje tajnovito kako se čovek u svom DNK lancu ne razlikuje drastično od bilo kog drugog bića na planeti... Osim virusa, napomenimo zarad preciznosti.

2.Religija

Verovatno najčešće korišćena za potragu za različitim argumentima i dokazima. Tu je priča o Starozavetnom kovčegu (na nju ću se vratiti u poslednjoj tački), ali isto tako i priče o bogovima koji su se spustili sa neba. Kako je veliki deo ove priče jako usko povezan sa poslednjom tačkom, tu ću obrazložiti dosta detaljnije neke konkretne primere. Ovde ću samo ukazati na samo formalnu sličnost različitih religija. Naime, kao ljudska bića, delimo određenu zajedničku biološku pozadinu i naši umovi su napredovali, možda ne kroz vanzemaljske modifikacije, ali zato kroz sposobnost da razaznajemo svet oko sebe, opažamo ga na određeni način i veoma značajno, sistematizujemo kako bismo ga razumeli. Odatle, verujem, proističe formalna sličnost svih religija, dok se one u svojim detaljima dubinski razlikuju, po broju, obliku i nazivu božanstava, kao i po tipovima i načinima sprovođenja religijske prakse.

3.Poznavanje svemira starih civilizacija

Iako moram priznati da priča o vanzemaljcima koji podučavaju tehnološki nerazvijenu rasu deluje kao interesantan zaplet romana ili romantična ideja iz SF opere, postoji daleko racionalnije objašnjenje za to. Svi zagovornici teorije koji ne razumeju na koji način su naši pretci tako precizno izradili kalendare i poznavali toliko nebeskih tela treba da bar na nedelju dana, u cilju eksperimentalne provere, odu na mesto van gradskih svetala i posmatraju nebo iz dana u dan. Verujem da će ova eksperimentalna provera biti dovoljan pokazatelj.

4.Opisi starih tehnologija

Ovde bih izdvojio konkretne primere i njihovo obrazloženje. Ranije sam obećao da ću se vratiti na Starozavetni kovčeg, pa ću s njim otpočeti ovaj deo. Dakle, zagovornici objašnjavaju kako je starozavetni kovčeg zasigurno bio vrsta oružja i to radioaktivnog, kako opisi dodira kovčega pokazuju simptome radijacijske bolesti. Odgovora na to ima nekoliko. Za početak, postoji 60ak radioaktivnih elemenata koji nastaju u prirodi. Dalje, opisi uključuju plikove, opadanje kose i kože. Iako ovo donekle liči na uticaj smrtonosne radijacije, verujem da raspad tela jasno pokazuje na kulturološki fenomen. Kroz dodir običnog čoveka sa svetim predmetom, živ čovek poprima osobine mrtvog- raspada se. To je misaoni proces koji se neretko sreće i jednostavno ga objašnjava strukturalni pristup kulturološkim izučavanjima.
Slični odgovori su dati i na "kočije bogova", sem činjenice da su mogli da budu inspirisani prirodnim pojavama, a mistifikovani kroz parove čovek:bog - zemlja:nebo, tu je i mistifikacija vatre, kao potpuno razumljiv i veoma, veoma čest proces. Tragovi mistifikacije vatre protežu se i do danas i jasno su vidljivi i kroz neke savremene običaje, te stoga vatra u mitovima, sasvim spontano i razumljivo, dobija ključnu ulogu i povezivana je sa bogovima.
Ono što savremeni čovek greši jeste u učitavanju sebe u opise iz određenih mitova. Naime, možda se najčešće sreću "opisi" atomskih bombi. Ali, to je verovatno najveća greška od svih! Zašto? Samo zdravorazumski gledano, to što smo mi svesni razorne moći atomske bombe i posmatramo je kao vrhunac ubojitosti oružja, apsolutno ne znači da potencijalna napredna civilizacija koja poznaje antigravitaciju, put brži od svetolisti i slične nama nezamislive tehnologije, takođe koristi atomsku bombu! Zar možda ne bi patentirali nešto još razornije, a kraćeg trajanja, poput antimaterijske bombe?
Primeri su beskrajni, ali ni jedan ne izlazi van ove opšte kategorije. Ukoliko ima nekih koje nisam pomenuo, a čine se drugačijim, na njih ću rado odgovoriti.


Na kraju, iz teksta se jasno videlo da je ocena ove teorije bila negativna. Ali, šta to znači? I zašto je to značajno za ksenologiju? Prvo bih voleo da napomenem da nisu samo ove neopravdane pretpostavke zagovornika ono što ovoj teoriji ruši kredibilitet. Možda i više od njih, velika zamerka je nekoherentnost sistema koji zagovornici daju. Čak i da su sve činjenice tačne, to bi značilo da po pretpostavci zagovornika, bilo je toliko različitih čovekolikih vanzemaljskih civilizacija, radikalno drugačijih, sa neverovatno naprednim tehnologijama i oružjem koje i mi danas poznajemo ili možemo da zamislimo. I svi oni nisu imali međusobni kontakt, već su operisali u svojim izdvojenim zajednicama u nepravilnim intervalima, na najrazličitije misteriozne načine. Sam sistem teorija je nekoherentan i necelovit, i veoma često-kontradiktoran, a samim tim i, rekao bih, bez kredibiliteta. Ono što je značajno za ksenologiju jeste da ipak priznamo da sam koncept nije sulud. Naime, čak i dok naše sonde napreduju ka Marsu, ne možemo a da ne pomislimo šta bi se desilo da je crvena planeta ostala prekrivena vodom, a na njoj primitivan život. Da li bismo otišli tamo, da li bismo bili doživljeni kao bogovi? Pitanje jeste relevantno, i otvara i određene etičke dileme, a uz ogroman broj planeta koje čekaju negde skrivene, možda je taj scenario negde i postao istinit. Ali, ono što takođe moramo da učinimo jeste da priznamo da uz sva naša saznanja i analize, na našoj planeti to se nije dogodilo, i uz to priznanje, moramo se potruditi da još jednom razdvojimo pseudonauku od istinske nauke.

Saturday, March 17, 2012

A Traveler's Guide to the Planets: Mars


A Traveler's Guide to the Planets je mini serija National Geographica o kojoj sam već jednom uopšteno pisao na ovom blogu, ali sam sada, gotovo dve godine od prvobitnog izdanja ponovo naišao na epizodu o Marsu, pa sam pomislio da bi u svetlu skorašnjih novijih otkrića koja su podigla zainteresovanost za crvenu planetu, kao i nove misije- planiranog sletanja Curiosity-a, mogao da napišem odvojenu recenziju ove epizode.
Slično i ostatku serijala, epizodu mogu da ocenim pozitivno, kao oslonjenu na prave naučne činjenice, bez neosnovanih spekulacija, iako su neki zaključci poprilično optimistični. Ipak, ne možemo ni to posmatrati kao negativnu stranu, zar ne? U istraživanju svemira, optimizam je jedno od neophodnih oruđa!
Koncept serije je takav da prikaže teškoće i mogućnosti puta na Mars, uz sve opasnosti i potencijalne benefite od takve misije. Za početak, serija odgovara na značajno pitanje- zašto bismo slali ljude na Mars? Sem nekih nenaučnih razloga, vezanih za urođenu nam radoznalost i želju za istraživanjem, postavlja se pitanje šta je to što čovek može, a robot ne. Obrazloženje se fokusira na dve tačke, kao prvo, mogućnost improvizacije na licu mestra koju naši roboti još uvek ne poseduju, a druga- zanimljiv podatak da ono što su roveri uradili do sada astronauti bi obavili za samo nedelju dana. Dakle, osnovni praktični razlozi ovakvog proširenja istraživanja su poboljšanje naših misija kako kvalitativno, tako i kvantitativno.
Pominje se i zanimljivo pitanje "povratka kući", odnosno, otvara se dilema o tome da li je moguće da je život zapravo nastao na Marsu, a potom je prenesen na Zemlju? Ili je proces bio drugačiji?


Svakako, ono što je svakako pozitivno je što je serija na dovoljnom nivou opštosti, ali i jednostavnosti, da svakoga može u tih sat vremena ili manje detaljno uputiti u osnove naših saznanja i dosadašnjih izučavanja crvene planete.
Posebno su interesantni delovi emisije o otkrivenom ledu i organskim jedinjenjima, kao i o istoriji postojanja vode, koja je izvesna i veoma zapanjujuća. Tu je i veoma značajna priča o ciklusu promene nagiba Marsove ose koja može imati neverovatne posledice na klimu planete.
Ono što je samo nagovešteno u emisiji jeste geološka aktivnost planete. Ogromni vulkani, veći od svih otkrivenih u Sunčevom sistemu su dokaz geološki bogate prošlosti, dok savremena posmatranja i haotično i oslabljeno magnetno polje pričaju potpuno drugačiju priču. Sama detekcija metana nije dovoljna da se uprkos svemu donese zaključak da je Mars možda geološki ili čak i biološki aktivan, bar ne u potpunosti, ali svakako ovo otkriće navodi nas na ovakav zaključak i postavlja pitanje prirode te smanjene aktivnosti.
Najzad, iz užeg ugla ksenoloških istraživanja, ova emisija je zaista dobar deo video-literature koji prikazuje jedan zaista drugačiji, nama stran svet, sa svim njegovim različitim osobinama i misterijama, kao i dosadašnjim otkrićima koja opet postavljaju više pitanja nego što daju odgovora. Ono što ova emisija najbolje čini jeste da nas navodi na razmišljanje, budi u nama onu istraživačku iskru, kao i večitu iskru radoznalosti koju čovečanstvo i dalje poseduje. Kroz priču o Marsovoj istoriji i njegovoj geološkoj i potencijalno, biološkoj prošlosti, saznajemo o neobičnim, drugačijim svetovima i njihovom potencijalu za život.
Ova emisija takođe pominje bitan koncept poligeneze života- ukoliko na Marsu pronađemo trag života, čak i izumrlog, ali potpuno drugačijeg, drugačije strukture, sa drugačijim ili čak nepostojećim DNK, to će biti znak da život u svemiru zaista nastaje gde god ima uslova.
Ono što ova emsija pokazuje u jednom širem planu jeste da je još jedna planeta našeg sistema nekada bila veoma bogata vodom. Uz saznanja o Veneri dolazimo do neverovatnog zaključka- tri od četiri kamenite planete u našem sistemu su imale, ili i dalje imaju vodu na svojoj površini. Šta nam to govori? Da voda, tečna voda, nije tolika retkost koliko smo smatrali, a obilje vode u ovom neverovatnom, ogromnom univerzumu, uz milione i milione zvezda samo nam daje dalji nagoveštaj i potstiče naša dalja razmišljanja o svim svetovima koji se kriju negde među zvezdama našeg neba.