Projekat 1640

Zvezda HD157728, sa i bez modlulacije od strane softvera i hardvera Projekta 1640. Uslikano 14. juna 2012.

Sam naslov projekta neodoljivo podseća na naslov nekog filma o NLO otmicama i sličnim pričama. Ipak, ovde se radi o nečemu daleko značajnijem i veoma uticajnom na naša buduća saznanja, ali i potragu za vanzemaljskim životom.
Projekat 1640 obuhvata skup najsavremenijih hardverskih i softverskih dostignuća, primenjenih u Hejl opservatoriji, u blizini San Dijega i najzad je otpočeo sa radom posle šest godina priprema. Projekat obuhvata vrhunski softver, ali i izuzetno precizan sistem adaptivne optike, koronografa i spektografa i sve to u cilju stvaranja slika veoma snažnog kontrasta, najsnažnijeg do sada, zapravo, sve u cilju stvaranja tzv. "Mračnih rupa" u prikazu zvezde, odnosno izazivanja "veštačkog pomračenja", sve u cilju detekcije objekata milion do čak deset miliona tamnijih od zvezde- naime, njenih planeta. I ovog puta, ne radi se o posrednom posmatranju, već o direktnoj vizualnoj detekciji planeta.
Sistem je za sada ograničen na mogućnost posmatranja samo nama najbližih zvezda, dakle u radijusu od oko 200 svetlosnih godina što, koliko god da je ograničenje, toliko može biti i značajno kako je na ovom tehnološkom stupnju otkriće i komunikacija upravo sa nama najbližim civilizacijama najracionalnija za očekivati.

 

Dakle, zašto je ovaj teleskop potencijalni revolucionarni faktor?

Razloga ima više. Za početak, potrebno je objasniti zašto je toliko teško videti na neki način planete oko zvezde. Naime, zvezda je desetinama miliona svetlija (a, često i veća) od planeta koje oko nje orbitiraju. Stoga, male i tamnije planete se uvek izgube u sjaju svojih zvezda. Česta komparacija među naučnicima je "posmatrati leptira oko svetionika sa kilometra razdaljine". Habl, kao kamen temeljac naših pogleda u dubine svemira mogao je jako retko izvršiti ovaj zadatak i stoga se težilo novom rešenju. Revolucija je bila Kepler koji je koristio tehniku posmatranja zvezde i merenja amplitude njenog sjaja. Kada planeta pređe preko zvezde, njen sjaj izgubi na intenzitetu, a potom se vrati na prethodnu vrednost. Ipak, osnovna mana Keplera jeste što je čak i u idealnim uslovima, njegova potvrda kandidat. Takođe, zbog udaljenosti, gotovo je nemoguće razlikovati planetu, sistem planete i meseca, dve planete sličnih orbita i sinhronizovane brzine... Dakle, otvaraju se mogućnosti greške. Početkom ove godine, objavljeni su rezultati jednog neverovatnog internacionalnog projekta koji je pokazao da je planete moguće naći i pomoću tzv. gravitational microlensing koji je metod koji daje preciznije (ali, i intrigantnije) rezultate od Keplera. Njegova mana je što je za detekciju neophodno da bude ispunjen maksimum uslova. Za našu tehnologiju na ovom stupnju, ultimativno rešenje jeste kolaboracija ovih projekata i dugo čekani Terrestrial Planet Finder, čija se izgradnja (zajedno sa misijom na Europu) odlaže već dugi niz godina, i trenutno obe imaju status otkazanih (kako je NASAi ukinut budžet za ove misije- čini se da su ratovi daleko isplativija investicija...). Ipak, dok i dalje nestrpljivo čekamo da i ljudi na položajima uvide neverovatan značaj ovih misija i neophodnost njihove brze realizacije, dobili smo Projekat 1640 kao drugo najbolje rešenje i prvi značajan korak u vizualnoj detekciji egzoplaneta.
Najzad, moramo napomenuti i da su implikacije i potencijalni benefiti ovakvog projekta ogromni. Naime, vizualna potraga za egzoplanetama ne samo što će dati finalnu potvrdu njihovog postojanja, parametre njihove mase i veličine, već će takođe proniknuti dublje u misteriju nastanka planetarnih sistema, ali i, ono što je značajno za ksenološka očekivanja- kroz dalji razvoj vizualne detekcije egzoplaneta, analiza njihove atmosfere biće nam daleko dostupnija, a samim tim i potraga za tim udaljenim markerima živog sveta... Ili čak industrijskog zagađenja?

Izvori:
NASA
AMNH