Fermijev Paradoks

 

Između neverovatnog otkrića sa početka februara ove godine (koje će zaista biti teško nadmašiti) i očekivanog sletanja Curiosity-a na Mars u avgustu, došlo je do određenog perioda tišine. Iako je bilo nekih manjih otkrića i razmatranja (ideje o načinima merenja odnosa elemenata u atmosferama egzoplaneta, ili otkriće da procenat metala i drugih teških elemenata u zvezdi nije pokazatelj verovatnoće za formiranje malih planeta stabilnih orbita u naseljivoj zoni), nije bilo nečega što će značajno i fundamentalno promeniti ili pokrenuti naša dalja razmišljanja. Shodno tome, odlučio sam da vreme iskoristim da najzad napišem opštije članke o značajnim pojmovima s kojima će se neizbežno susresti svako zainteresovan za pitanje vanzemaljskog života. Nakon toga, nadam se da ću uhvatiti vremena da napišem jedan rezime značajnih otkrića i razmatranja iz proteklih godinu i po dana (koliko održavam ovaj blog), kao i da iznesem neke sopstvene ideje i razmatranja (argumentujući još jednom moje uverenje da ćemo život van Zemlje prvi put pronaći na Jupiterovom mesecu, Europi- moj stav koji su do sada primetili svi čitaoci, verujem :) ), i najzad da opišem neke ideje za potencijalni dalji razvoj bloga i širenje informacija, kao i upoznavanje što šire javnosti sa postojanjem neverovatnih pitanja koja čekaju da budu odgovorena.
Ali, da ne dužim sa ovim uvodom, prećiću na temu ovog članka- Fermijev paradoks.

Fermijev paradoks je pitanje čiji odgovor će, sasvim sigurno, biti rezultat daljih ksenoloških istraživanja (namerno, ili ne). Najjednostavnije rečeno, Fermi je primetio disbalans između ogromne statističke verovatnoće za postojanje vanzemaljskog života, i odsustva dokaza za isti. Ako se samo prisetimo Drejkove jednačine koja nam daje okvirni broj civilizacija u našoj galaksiji (koji po mom poslednjem računanju iznosi oko 180.000 inteligentnih civilizacija koje su tehnološki opremljene za radio komunikaciju), vidimo da je odsustvo čak i najmanjeg dokaza (izuzimajući nekoliko intrigantnih radio signala koji nisu mogli biti verifikovani) veoma značajno pitanje. Ukratko, odgovore možemo tražiti u dve ravni:


1.Život je redak u svemiru i/ili sklon je samouništenju

Većina ovih teorija na različite načine potencira tzv. hipotezu "Retke Zemlje". Odnosno, osnovna ideja jeste da uslovi neophodni za razvoj života i posebno, inteligentnog života, se pojavljuju jako retko, izrazito su kompleksni i podrazumeva suviše veliku količinu varijabli, te tako ljudi ostaju ili usamljeni u svemirskom prostranstvu, ili suviše udaljeni od drugih, retkih i jednako usamljenih civilizacija.
Druge teorije igraju na kartu agresije predatora. Odnosno, svaka dovoljno razvijena civilizacija započeće proces istrebljenja drugih nižih civilizacija, u cilju eliminisanja onoga što može biti pretnja za harmoniju i ekvilibrijum date civlizacije.
Tu su i tzv. teorije "Sudnjeg dana" koje smatraju da život brzo nestaje ili usled "tehnološke adolescencije", kako je nazvao Karl Segan, ili usled prirodnih katastrofa koje su neizbežne.

 

2. Postoje druge civilizacije, ali i određena vrsta prepreke za otkriće i/ili komunikaciju

Odgovori koji spadaju u ovu kategoriju daleko su brojniji nego što su oni iz prve grupe. I zaista, može se raditi o desetinama različitih problema, počevši od vremena koje je neophodno za komunikaciju- zbog same veličine svemira, svaka komunikacija bi u svojoj najbazičnijoj formi trajala vekovima, ako izuzmemo nama najbliže zvezde, a čak i tada bi bile potrebne decenije. Takođe, dok je broj civilizacija veliki, period njihove koegzistencije može biti nedovoljan da bi se one zapravo susrele. Tu je i pitanje koliko bi neka napredna civilizacija bila nama strana. Možda bi bila toliko radikalno drugačija da nam same te razlike onemogućuju da prepoznamo jedni druge i stupimo u komunikaciju. Najzad, možda potencijalne tehnologije poput warp pogona i, generalno, putovanja brže od svetlosti, nisu moguće, pa je ekspanzija u svemir podvig koji je nemoguće poduzeti. Najzad, može se postaviti i etičko pitanje, možda postoji dogovor o nemešanju u razvoj mladih civilizacija? Ili je možda napredna tehnologija retka? Ideja ima mnogo.

 

Finalno rešenje Fermijevog paradoksa i dalje nam je veoma udaljeno. Dok se s jedne strane koncepti tehnološke singularnosti i sličnih ideja, koje su do skoro bile naučna fantastika, polako premeštaju u nauku i nude svoje odgovore, naša potraga za razumevanjem svemira vodi nas u drugom pravcu koji će možda ponuditi neki opipljiviji dokaz. Bilo kako bilo, odgovor na Fermijev paradoks krije se u daljim ksenološkim izučavanjima i otkrićima. Sve ideje su sada hipoteze i to neproverljive hipoteze, bar u ovom trenutku. Stremiti argumentovanju bilo koje od ponuđenih teorija može biti samo korak u nazad. Put koji nas vodi napred popločaće interdisciplinarnost i objektivni naučni pristup, usmeren na najrazličitije aspekte svemira čiji smo deo. Nadam se da ćemo kroz internacionalnu saradnju na globalnom nivou, kao ljudi, stanovnici zemlje, zajedno, uspeti da i sami prevaziđemo svoju "tehnološku adolescenciju" i sve zamke koje ona nosi i da ćemo tim putem nastaviti svoja dalja istraživanja, koja će neminovno voditi do revolucionarnih otkrića (primer otkrića sa početka februara ove godine je odličan pokazatelj!). Samo kroz takav rad možemo napredovati dalje i pronaći odgovor na Fermijevo pitanje koji se ne krije iza jednostranog istraživanja u potrazi za jednim ciljem, već iza svestrane potrage za našim mestom u tkanju svemira.