Teorija panspermije je imala mnogo pristalica još od ranih 1960ih godina, kada su prve organske komponente pronađene na meteoritima koji su zasipali zemlju. Naravno, odmah se pojavila debata o tome da li se radi o kontaminaciji zemaljskim hemikalijama ili o jedinjenjima stvorenim u svemiru.
Ipak, panspermija je postajala sve popularnija (iako moram napomenuti da lično, nikada njoj nisam bio naklonjen), ali nauka uvek sa novim otkrićima donosi i promene paradigmi i teorema. Svakako, naučnik mora biti spreman da promeni svoje poglede u skladu sa novim otkrićima i da prihvati činjenice koje se pojavljuju. Iako panspermija kao sama po sebi, okarakterisana kao postojanje života širom svemira zahvaljujući posredstvu meteora, kometa i asteroida ostaje teorija na nesigurnoj osnovi u smislu osnovnog i ključnog načina za prenošenje života, s druge strane, sve više dokaza ukazuje na to da panspermija može biti jedan od pokretača života.
Do novih otkrića je došlo kada je tim NASAinih naučnika na sveže palim meteoritima pronašla adenin i guanin, dva osnovna jedinjenja u DNK lancima. Dokaz protiv kontaminacije jeste i prisustvo egzotičnih i retkih jedinjenja, 2,6-diaminopurin, kao i 6,8-diaminopurin. Ne zaboravimo da napomenemo da je i NASAina misija pod nazivom Stardust takođe otkrila prisustvo sličnih jedinjenja u meteorima bogatim ugljenikom. Dakle, možemo zaključiti da je na većem broju meteora i asteroida pronađeno ono što naučnici nazivaju building blocks of life, odnosno osnovnim DNK bazama (nukleobazama), a komete, po sadašnjim istraživanjima veoma su bogate vodom, pored organske hemije. A, takođe, izdvojen je i poseban tip meteora, pod nazivom CM2 meteoriti.
Ostaje pitanje kako je došlo do formiranja ovih kompleksnih organskih jedinjenja u dubinama svemira, i ako su toliko česti, zašto su pronađeni na meteorima i asteroidima, ali ne i na planetama? Ovo su pitanja koja čekaju odgovor, ili možda nove činjenice koje bi porekle samu potrebu da budu ispitana. Možda su i druge planete zasute organskim jedinjenjima, samo nismo tražili na pravi način, na pravom mestu. I naravno, ostaje pitanje da li ova jedinjenja zaista mogu da prežive udar i nastave kombinaciju u sredini u kojoj su dospeli. Po svemu sudeći, ostaju. Ovo je svakako nešto što ne možemo zanemariti, i istraživanja se moraju usmeriti u boljem razumevanju ovog fenomena. Takođe, sigurno je potrebno i utvrđivanje tačne starosti meteorita, kako bismo utvrdili kada su ova jedinjenja nastala i da li je moguće da su tu od samog nastanka našeg sistema. Takvo otkriće bi značilo da su elementi neophodni za život kakav mi poznajemo mnogo češći nego što smo mislili i oni bi pretstavili samo još jedan korak napred u utvrđivanju i prihvatanju ksenologije kao složene nauke koja kombinuje saznanja astronomije, astrobiologije i astrogeologije. Ostaje nam da čekamo i vidimo šta će dalja istraživanja doneti, menjajući naše shvatanje svemira još više nego što smo ikada zamišljali.
Originalni članci:
NASA
Blic
