Sabotaža nauke: Odnosi moći i političke prepreke ksenološkim istraživanjima

Kepler 186f, "problematično" otkriće

 Iako se čini da je doba progona nauke u dvadeset i prvom veku daleka prošlost, nešto što vezujemo za periode opresivne moći religijskih institucija i s njima povezan, "mračni Srednji vek", to ne znači da i danas ne postoje izvesni suptilniji napadi na autonomiju nakue. U mnogim disciplinama, manipulacije su očigledne. Izvesna istraživanja su zatvarana zbog "zakona tržišta" ili politički određenih "prioriteta". Politike finansiranja naučnih istraživanja uveliko određuju smer i tempo napretka, pristup informacijama je nejednak usled klasnih razlika, određene naučne činjenice se prenaglašavaju, ignorišu i skrivaju i na druge načine se vrši manipulacija tim činjenicama.
Možda se ovo čini običnom teorijom zavere, ili bar, pesimističnim pogledom na ovo pitanje. Zato, potrebno je potsećanje na jednu priču iz relativno skorašnje istorije koja ilustruje načine na koje politički i ekonomski odnosi moći utiču na ograničavanje i sputavanje naučnog progresa.
Kler Kameron Paterson (Clair Cameron Patterson) bio je geohemičar koji je u saradnji sa kolegom, Džordžem Tiltonom razvio olovo-olovo metod za datiranje uzoraka, pokušavajući da unapredi i poboljša uranijum-olovo datiranje. Olovo-olovo metod bio je ključan za precizna datiranja uzoraka kao što su fragmenti meteorita, različite vrste stena formiranih u prošlosti Zemlje. Koristeći ovaj metod na meteoritu Canyon Diablo, Paterson je izračunao starost zemlje, procenivši je na 4,55 milijardi godina. Ova cifra bila je daleko preciznija od svih dotadašnjih i ostala je gotovo nepromenjena od 1956. godine.
Istražujući ovaj zadatak, Paterson se borio sa čestom kontaminacijom uzoraka, i u svojim različitim istraživanjima (kao što je praćenje geohemijske evolucije Zemlje) prikupljao je uzorke iz najrazličitijih sredina, uključujući i sedimente iz Atlantika i Pacifika, uzorke vode iz dubine okeana, kao i led iskopan u lednicima Grenlanda- sneg koji je pao u dalekoj prošlosti Zemlje. Rezultati koje je dobio istraživanjem ovih uzoraka otkrili su mu i nešto drugo o njegovom prethodnom problemu koji je u svim istraživanjima bio kontaminacija olovom.
Uporedivši rezultate dobijene analizom uzoraka sa ovim problemom, Paterson je došao do zabrinjavajućih rezultata. Činilo se da je količina olova u prirodi porasla za određeni faktor. Uporedivši količinu olova u odnosu na barijum u uzorcima vode sa različitih dubina, potvrdio je da je došlo do određenog povećanja količine olova u prirodi- posledica industrijskog zagađenja, kako je u to vreme olovo bilo materijal koji je korišćen za ogroman broj namena, a posebno je bio prisutan u benzinu, i kao takav, bio je osnova industrije goriva. Ipak, tek ispitivanje uzoraka sa Grenlanda otkrilo je šokantne cifre. Činilo se da je prisustvo olova u atmosferi, okolini, a samim tim, dakle, i u lancu ishrane drastično poraslo od početka upotrebe olova u proizvodnji goriva i motornih aditiva. Štaviše, u to vreme, u krvi prosečnog stanovnika države "prvog sveta" bilo je i do 80% više olova nego što je njegov prirodni nivo!
Olovo nije samo sporedni problem. Trovanje olovom izaziva niz psihičkih i fizičkih simptoma. Najčešće, ukoliko je kontinuirano, može izazvati halucinacije, delirijum i smrt. Ipak, u to vreme, olovo nije korišćeno samo u ovoj krucijalnoj industriji američkog kapitalizma. Olovo je bilo široko rasprostranjeno, upravo zbog lakoće obrade. I izraz "olovni vojnici" zaista potiče od razvijene industrije olovnih igračaka za decu! Takođe, koristilo se i za đonove cipela, pa čak i pribor iz domaćinstva. Radnici koji su radili u ovim fabrikama bili su najčešće žrtve, i postoje brojna svedočenja o napretku trovanja koje je dovodilo do delirijuma, kada bi skakali kroz prozore ili na drugi način tragično stradali zbog degradacije mentalnog zdravlja usled oštećenja neurotransmiterskih veza koje izaziva trovanje olovom. Većina onih koji bi ispoljili simptome trovanja bi umirali u relativno kratkom vremenu. Ipak, to je bilo pripisano uobičajenim rizicima posla.

Clair Cameron Patterson

Uvidevši ove šokantne rezultate, Paterson je pokušao da ih objavi. Posle toga, uskraćena su mu sredstva za dalja istraživanja, bio je ostracizovan u naučnom svetu, bio je "upozoravan" da je vreme da istražuje nešto drugo. Ipak, Paterson je odlučio da ovaj problem iznese i pred kongres i izbori se protiv lobiranja i ogromne političko-ekonomske moći Ethyl Corporation-a, vodećeg proizvođača goriva i motornih aditiva. Ipak, Ethyl Corporation je zaposlio uspešnog naučnika Roberta Kihoa (Robert A. Kehoe) kao svog govornika. Manipulišući činjenicama, ignorišući nove informacije i implikacije, Kiho je svesno sabotirao jedan korak u naučnom progresu, i počinio umesto toga korak više u održanju ekonomskog monopola velike korporacije. Ipak, to nije bilo sve- čak i kada su ova pitanja neminovno pokrenuta, Kiho je bio centralni govornik, dok je Paterson bio marginalizovan. Štaviše, 1971. je bio isključen iz Nacionalnog saveta za istraživanje (National Research Council), i to baš onda kada je tema zasedanja bila atmosferska kontaminacija olovom, tema za koju je bio vodeći ekspert!
Tek dve godine kasnije, Agencija za zaštitu životne sredine (Environmental Protection Agency) objavila je plan za postepeno smanjenje i, deceniju kasnije, potpuno izbacivanje korišćenja olova u gorivu. Do 1990., u krvi stanovnika Amerike bilo je 80% manje olova.
Patersonova borba nije bila priznata tada, a šokantno, nije ni danas. Naučnik koji je prvi precizno izračunao starost naše planete, a uz to, spasio svet jedne ekološke katastrofe, pogubne po čitavo čovečanstvo nikada nije dobio otvoreno priznanje za svoje rezultate. Iako današnji zdravstveni standardi prihvataju štetnost olova i imaju regulacije vezane za njegov nivo, Paterson je umro kao marginalizovana figura, a i danas je pretstavljen (onda kada se o njemu govori, što je retko), kao čudak, usamljenik, sukobljen sa naučnom zajednicom, čija borba i čija saznanja možda i jesu bila tačna, a čak i kada se o njemu govori barem neutralno, pominje se utvrđivanje starosti Zemlje (mada je i to retko), i potpuno se ignorišu druge implikacije njegovog rada, kao i njegova antikorporativna borba. Kada se piše o Patersonu, govori se da su njegovi rezultati "navodno" bili takvi i takvi- rezultati više puta potvrđeni. Rezultati koji su spasili milione i koji su stvorili jedan deo zdravstvenih standarda, mada to relevantne institucije retko priznaju. Novi serijal "Kosmosa" obrađuje ovu priču detaljno, i stoga ću iskoristiti ovu priliku da uputim na njega i pohvalim odanost novog serijala Seganovim stavovima i idejama.
Imajući na umu ovu priču, čini se da uticaj političkih i ekonomskih odnosa moći na nauku nije zanemarljiv i svakako je nešto protiv čega se treba boriti. Ipak, iako bih voleo da pričam o tome, priča o Patersonu kao, verujem, veoma ilustrativna anegdota, oduzela je mnogo prostora, te ću stoga preći na sabotaže danas vidljive i posebno primetne u poslednjem periodu, usmerene na ksenološka pitanja.

"If we are to survive, our loyalties must be broadened further, to include the whole human community, the entire planet Earth. Many of those who run the nations will find this idea unpleasant. They will fear the loss of power. We will hear much about treason and disloyalty. Rich nation-states will have to share their wealth with poor ones. But the choice, as H. G. Wells once said in a different context, is clearly the universe or nothing."- Carl Sagan

 Kada govorim o ksenologiji, kao o sinkretičkom konglomeratu nauka koji se bavi potragom za vanzemaljskim životom, izučavanju uslova vezanih za njegov nastanak i razvoj, potencijalom različitih oblika života, jasno je da je u ovom trenutku njen najčvršći temelj ono što možda možemo nazvati egzoplanetologijom- izučavanje i pronalaženje egzoplaneta. U poslednjih nekoliko godina, uz napore Keplerovog tima, tima European Souther Observatory-a, kao i raličitih međunarodnih timova naučnika, naše znanje o planetama izvan Sunčevog sistema je postalo mnogostruko veće. Od prvog otkrića 1996., do prvih direktnih slika, prve temperaturne mape druge planete, upoznali smo vruće Jupitere, superzemlje, ekscentrične orbite, a iz svega toga, pojavila su se nova pitanja. Već sada, potraga za planetom nalik Zemlji usmerava se preciznije, razvijaju se teorije koje će kada govore o naseljivosti uzeti u obzir faktore koji su do sada bili nepoznati. Formiraju se kompjuterski modeli, i kroz praksu učimo kako da preciznije i detaljnije iščitavamo podatke dobijene različitim tehnikama otkrivanja egzoplanete. Uzbudljivo vreme potrage, a čini se da su fascinantna otkrića sve češća, i sve bliža onome što neki naučnici nazivaju "svetim gralom planetarne astronomije"- otkriću Zemljine planetarne bliznakinje, ili bar- bližeg rođaka.
Otkriće Keplera 186f za sada, poslednje je u nizu fascinantnih otkrića kojih će, nadam se, biti još. Dok je ovo otkriće izazvalo uzbuđenje i veselje kod nekih, čini se da postoji i drugačiji stav. Ipak, to nije stav koji je ukorenjen u nekom fundamentalizmu- taj stav je dobio svoj jasan izraz u "zvaničnom" naučnom diskursu. Pomenuću neke članke.
Koliko je poznat koncept The Big Filter? Ili, bar, koliko je bio poznat pre aprila ove godine? Ovaj koncept je samo jedna u nizu teorija koje daju odgovor na Fermijev paradoks- ako postoji toliko civlizacija koliko statistika nalaže, gde su svi? The Big Filter podrazumava da postoji niz "koraka" koji vode od naseljive planete (položaj u sistemu, veličina, tip zvezde, rotacija itd.) do napredne civilizacije. Neki od tih koraka ponaša se kao filter- postoji srazmerno mali broj situacija u kojima do određenog koraka dođe. Dakle, postoji neka prepreka, neophodan događaj sa statistički malom verovatnoćom. Pretpostavka autora koji su posle Keplera 186f propagirali ovaj koncept jeste da ukoliko Kepler 186f pretstavlja planetu nalik Zemlji, prema čemu, to nije statistički neverovatan korak, to znači da je prepreka nastanku života negde dalje, možda u nastanku prvih živih bića, ili usložnjavanju, vezanim za prelazak iz prokariota u eukariote. Najzad, autori idu tako daleko da spekulišu da ako nađemo žiot van Zemlje, to su nužno "loše vesti za čovečanstvo", kako bi značilo da je prepreka dalje u budućnosti i da bi u tom slučaju, obe civilizacije čekala katastrofa.
Kako tumačiti ovu retoriku koja se pojavljuje u ozbiljnim medijima koji se bave astronomijom, kao što je portal Space.com na kom sam prvom pročitao ovu vest? Za potrebe ovog konkretnog članka, neću je analizirati, ali ću ukazati na to da je ova, veoma široko rasprostranjena reakcija na otkriće Keplera 186f, pod paravanom objektivne teorije, negativna. Koncept The Big Filter-a pre ovoga se jako retko pojavljivao u diskursu i nije bio smatran verovatnim, upravo zbog toga što su jako male šanse da je prepreka nepremostiva, pri čemu broj civilizacija možda opada, ali ne drastično, u galaktičkoj perspektivi. Nadalje, ukoliko prepreka nije biološka ili hemijska, već pre pitanje sklonosti ka samouništenju (nešto na šta se u člancima insinuira, pa i o čemu se i otvoreno govori), u svetlu savremenih antropoloških i socioloških teorija, jasno je da ona ne može biti niti univerzalna niti nepremostiva, čak ni na nivou jedne inteligentne vrste, a kamoli na nivou galaksije ili svemira. O tome članci ne govore. Sve ovo se izostavlja, i jedan naučni koncept se zloupotrebljava.

Poruka iz Areciba- poslata iz opservatorije Arecibo opservatorije 16. novembra 1974., ka zvezdanom jatu M13, gde će stići za nešto manje od 25.000 godina

 Možda još strašniji primer jeste članak koji sam prvi video na sajtu Universe Today koji nosi naslov "Da li smo spremni za kontakt?" ("Are We Ready for Contact"). Ali, uprkos naslovu, ovaj članak niti je studija, niti je pokušaj otvaranja pitanja. Naprotiv, prikladniji naziv bi bio "Niste spremni za kontakt". Ovaj članak poziva se na "istraživanje" neuropsihologa Gabriela de la Torea koje bi trebalo da pokaže da li je čovečanstvo spremno za kontakt sa vanzemaljskom civilizacijom. U centru istraživanja je autorova sumnja u ispravnost slanja poruka usmerenih ka drugim zvezdama, pozivajući se posebno na uobičajeno pokretane strahove od naprednih osvajača čiju pažnju tim porukama privlačimo. Ipak, ono što ovu "studiju" čini apsurdnom i sramotnom jeste pokušaj autora da se krajnje bezobrazno posluži argumentom kako mala grupa naučnika nema prava da odlučuje u ime čovečanstva. Zašto je to licimerje najgoreg tipa? Zato što je to studija sprovedena od strane jednog čoveka na 116 studenata sa univerziteta u Italiji, Americi i Španiji koji pretstavljaju uzorak za čitavo čovečanstvo (7,046 milijardi ljudi iz oko 200 različitih država koje su kulturno heterogene)! Nadalje, studija se bazirala na upitniku sa pitanjima o astronomiji, religiji i stavu o mogućnosti kontakta sa vanzemaljskim životom. Dakle, jedan naučnik sproveo je istraživanje na uzorku koji je za implikacije smešno nedovoljan, nije bilo kvalitativnog ili dubinskog istraživanja, kako je umesto intervjua ili razgovora korišćen upitnik sa ograničenim pitanjima koja nisu ni na koji način ni potvrđena kao relevantna za datu temu. Pretstavljaju najopštija mesta koja apsolutno ne moraju biti povezana sa civilizacijskom spremnošću da se suočimo sa otkrićem vanzemaljskog života! Šta znači biti spreman uopšte? Ko to određuje? Gabrijel de la Tore? Čovek koji štiti naš izbor, određujući sam kada će 7,064 milijardi ljudi biti spremno? Nadalje, ovaj "naučnik" preporučuje SETI-u da "traži alternativne strategije dok se društvo bolje ne pripremi"! I najzad, ovaa sramotna "studija", prva ove vrste (baš sada, nakon otkrića Keplera 186f) poziva se na uobičajen kliše, korišćen već bezbroj puta u diskreditaciji progresivnih ideja- potreba za "razvojem svesti" da bi nešto moglo da se desi (mada se autor na kraju zalaže za edukaciju, ostaje činjenica da su to pitanja koja on smatra relevantnim, i da rezultati studije ne mogu biti smatrani globalno primenjivim; štaviše ostaje i činjenica da iako je možda postojala dobra namera, ovakav tekst je destruktivan po legitimitet nauke). Ovo implicira krajnje nenaučne tvrdnje o postojanju hijerarhijskog razvoja svesti koji se razvija "ni iz čega". To je negacija činjenice da ono što je u ovom kontekstu "svest" samo odraz određenih, partikularnih kultura, koje su opet odraz nekih drugih drupštvenih struktura. Čekajući "promenu svesti", ona se neće desiti. Ipak, ova "studija" pokušava da manipuliše naučnim činjenicama (ako se tako mogu nazvati, jer je ovo studija sa mnogim nedostacima, takva da je i članak o njoj samo kratak tekst, sa više istorije istraživanja, nego ikakvih tvrdnji ili hipoteza, a kamoli konkretnih dokaza ili razrađenih teorija), i na taj način, iz razloga u koje neću ulaziti sada, zbog već neplanirane opširnosti teksta, funkcioniše kao izgradnja negativnog stava prema ksenološkim istraživanjima, sada kada je krenula da napreduje bržim tempom. Ovo je otvoren pokušaj da se njen krajnji cilj diskredituje, da joj se tempo uspori, jednom rečju da se sabotira.
Iz ovih članaka, verujem da je moguće uvideti neke od opasnosti koje prete naučnom progresu, i u drugom delu članka, konkretno, ksenološkim istraživanjima. Ove opasnosti nisu ukorenjene u manama inherentnim bilo kojoj od disciplina. One svoje uporište nalaze u manipulaciji naučnim materijalom, kao i u savremenom sistemu odnosa moći, političkom i ekonomskom sistemu. Sa medijima koji konstruišu dominantne javne diskurse, ekonomijom koja određuje istraživanja i politikom koja održava nejednakosti, nauka je svakako na udaru. Svakako, ova pitanja su deo jedne daleko obimnije i detaljnije analize koja bi se pre našla u oblasti društvenih nego prirodnih nauka i bila usmerena ovde, ka nama. Ipak, imajući na umu ove udare na autonomiju nauke, ove pokušaje da se diskredituju ciljevi ksenoloških istraživanja, pa čak i da se prikažu u negativnom svetlu, postaje jasno da je možda neophodno da se u analizu uvrste upravo i ovakva pitanja- društveni faktori koji utiču na iskorak izvan granica planete. A, danas, čini se da su takva istraživanja najpotrebnija ovde, na Zemlji. Nauci je neophodna autonomija. I ksenologija, koja se decenijama borila za ravnopravan status i koja je najzad svoj legitimitet dokazala i potkrepila neverovatnim saznanjima mora se i dalje boriti, sada protiv drugih destruktivnih elemenata koji su nastali iz trenutnih odnosa moći, kako internacionalnih, tako i onih na daleko manjim planovima.


Izvori:

Universe Today
Space.com
Wikipedia 

Egzobiološke perspektive za planete oko zvezda F klase

Okeani pod blještavom svetlošću zevzde F klase (simulacija)

 Sa potragom za egzoplanetama koja se intenzivirala u zadnjih nekoliko godina, došlo je i veliko interesovanje za spekulacije i simulacije koje su trebale da odrede različite varijable koje bi stvorile povoljne uslove za život na nekoj hipotetičnoj planeti. Pre samo nekoliko godina, jedini pouzdani faktori bili su veličina i udaljenost od zvezde. Iako su to jedini parametri koje za sada možemo manje ili više pouzdano poznavati, otvorene su mnoge diskusije i pokrenuti projekti koji će omogućiti preciznije shvatanje drugih uslova i njihovih međupovezanosti.
Kako su otkrića egzoplaneta usmeravala i davala pogon ovim pitanjima, sa otkrićima koji ukazuju na statističku prednost crvenih patuljaka u mogućnosti da imaju planetu pogodnu za nastanak života, i istraživanja različitih faktora usmeravala su se na ove zvezde, odnosno, na razumevanje upravo onih uslova koji će u sredinama zvezda M klase stvoriti uslove za nastanak i razvoj života. U tom smislu, najveći deo znanja o uslovima vezanim za određenu stelarnu klasu bila su znanja u klasama M i G (koje je i naše Sunce). Sada, nova studija detaljno ispituje uslove vezane za sredinu oko svetlijih, masivnijih zvezda F klase, koje sijaju blistavom, belom svetlošću (za razliku od svetložutog Sunca i crvenih M zvezda) i žive kraće od pomenutih (životni vek Sunca iznosi oko 10 milijardi godina, dok zvezde M klase mogu da sijaju čak i do nekoliko triliona godina- duže nego što svemir postoji u ovom trenutku), sa stabilnim periodom od oko 2 do 4 milijarde godina. Naizgled kratak vremenski period u kom bi život trebao da nastane i evoluira, kao i veća količina štetnog UV zračenja bile su smatrane osnovnim preprekama za nastanak života. Sada, nova studija pokušava da pruži uvid u potencijalne načine na koje egzoplanete ipak mogu stvoriti uslove za nastanak života.
Ipak, prepreke nisu zanemarljive. Sprovedena studija je, konkretno, istraživala faktore vezane za zvezde F klase koje su od 1.2 do 1.5 puta veće od Sunca. Uzevši u obzir količinu UV zračenja koju emituju, naučnici su proračunavali koliko bi bilo zračenje na površini planete koja bi bila u orbiti analognoj Zemljinoj (kako je zvezda veća, i planeta bi se nalazila dalje od Sunca). Dobijeni rezultati upoređeni su sa poznatim faktorima koji dovode do degradacije organskih molekula. Tako je izračunat akcioni spektrum- stepen degradacije DNK molekula u datoj sredini. Rezultati su pokazali da je količina oštećenja od 2.5 do 7.1 veća od one koju uzrokuje Sunce. Ta vrednost dovoljna je da uzrokuje veća oštećenja na DNK molekulima, i možemo reći da bi onemogućila evoluciju kakva se odigrala na Zemlji.
S druge strane, ova studija nije uzimala u obzir relevantne faktore poput atmosfere ili vode. Čini se da uz dovoljnu zaštitu, život bi mogao da se razvije, recimo, duboko pod vodom gde je zaštićen od radijacije. Štaviše, upravo to se dogodilo na Zemlji. Upravo mikroorganizmi koji vrše fotosintezu i žive u vodi, bili su oni koji su pustili kiseonik u atmosferu omogućavajući tako stvaranje ozonskog omotača (reakcijom atoma kiseonika usled bombardovanja Sunčevom radijacijom) što je dovelo do smanjenja nivoa radijacije i mogućnosti nastajanja kompleksnijih oblika života, i kopnenog života uopšte. Upravo ozonski omotac upija najštetnije UV zrake (UVC), propuštajući manje pogubne UVA i UVB koji izazivaju samo manja oštećenja, ili je potrebno više izloženosti za teža (na Zemlji, opekotine od Sunca ili rak kože). S druge strane, autori studije naglašavaju da UV zračenje ne mora biti nužno loš faktor. Štaviše, više radijacije (koja bi ipak prodirala u nekoj meri kroz ozonski omotač) dovodilo bi do čestih manjih promena na DNK molekulima koji ne bi dovodili do degradacije. Na taj način, hemijski visoko reaktivna sredina može omogućiti i lakše započinjanje života i njegovu bržu evoluciju, jednom kada prvi organizmi stvore kiseonik neophodan za ozonski omotač.

 

 Još jedna neočekivana prednost zvezda F klase je što imaju najšire naseljive zone od svih zvezda za koje smatramo da su pogodne za nastanak života. Ovaj faktor mogao bi da dovede do toga da se statistički češće pogodna planeta nađe u naseljivoj zoni, a potencijalno, u jednom sistemu može lakše da postoji i više naseljivih planeta. I najzad, šira granica naseljive zone znači i da planeta može biti dovoljno daleko da sama udaljenost bude faktor u smanjivanju zračenja.
Uzevši ove faktore u obzir, možemo zaključiti da zvezde F klase svakako vredi dodatno istražiti. Među bezbrojnim zvezdama noćnog neba, skrivaju se mnogi neverovatni svetovi, potpuno drugačiji od našeg. Ipak, čini se da ispod najrazličitijih sunaca ipak mogu postojati jedinstvene planete, sa jedinstvenom igrom hemije, fizike i evolucije.

Izvori:

Space.com