Oblaci života (2)

 

Kao što sam naznačio i u naslovu, na ovom blogu, već sam preneo vest o potencijalno krucijalnoj ulozi oblaka u stvaranju uslova neophodnih za nastanak i razvoj života (po našem trenutnom razumevanju, temperature koje dozvoljavaju postojanje tečne vode na površini planete) u članku nazvanom Oblaci života. Sada, dalja istraživanja, i to posebno putem kompjuterskih simulacija donele su do nekih novih zaključaka, čiju ćemo tačnost moći praktično da proverimo tek sa puštanjem u rad sledeće generacije teleskopa koji će omogućiti direktno slikanje egzoplaneta, i pravljenje njihovih temperaturnih mapa.
Do sada, pitanje postojanja oblaka i njihove bitne uloge za nastanak i održanje života bilo je vezano za spekulacije vezane za gravitaciono zaključane crvene patuljke, planete M klase, gde su naučnici pretpostavili da bi fokus sunca na jednoj strani mogao da dovede do stvaranja visokoreflektivnih oblaka na velikim visinama koji bi efektivno snižavali temperaturu planete, čineći je naseljivom.
Nova studija bavi se sličnim pitanjem, ali za potrebe kompjuterske simulacije, postavljeno je jedno drugo pitanje- postoji li mehanizam koji bi omogućio planetama koje su po masi slične Zemlji i koje se nalaze u orbiti oko zvezde nalik Suncu (stelarna klasa G) da se nađu s toplije strane naseljive zone, a zadrži temperature koje će omogućiti postojanje tečne vode?
Analizirajući rezultate simulacije sa različitim varirajućim faktorima (od kojih je ključna brzina rotacije planeta) pokazale su da prisustvo velike količine oblaka zaista može omogućiti planeti da se nađe daleko bliže zvezdi, a da njena temperatura ostane u prihvatljivim granicama.
Naime, kompjuterska simulacija je pokazala da planete približno Zemljine veličine mogu razviti dovoljno oblaka da reflektuju višak svetlosti koji planeta dobija od zvezde i tako efektivno sniziti prosečnu temperaturu (i količinu dobijene energije). Praktično, to znači da ukoliko se planeta nalazi bliže zvezdi i tako izlazi izvan naseljive zone, postoji mogućnost da ukoliko su drugi uslovi zadovoljeni, ipak bude naseljiva.
Količina i raspored oblaka određeni su u najvećoj meri cirkulacijom atmosfere, koja je s druge strane, povezana i uslovljena brzinom rotacije planete. Naime, kod planeta koje se okreću oko svoje ose daleko sporije nego Zemlja, doćiće do veće temperaturne razlike između dnevne i noćne strane (na planeti sa sporijom rotacijom, jedan dan bi mogao da traje koliko nekoliko zemaljksih, pa čak i koliko zemaljska godina). Dakle, sporija rotacija planete dovešće do snažnije cirkulacije atmosfere.
S druge strane, prilikom rotacije planete, atmosfera se takođe okreće, a brzina rotacije određuje na koji način ona to čini- pojava objašnjena Koriolisovim efektom (Coriolis effect). Kod bržih rotacija, atmosfera će težiti razdvajanju u distinktivne regije, koje će imati svoje vazdušne struje i biti raspoređene uglavnom paralelno sa ekvatorom. Kod sporijih rotacija, Koriolisov efekat biće slabiji, tako da se atmosfera neće razdvajati u distinktivne regije, već će, naprotiv, težiti da ostane relativno ujednačena.

Klikni za uvećan prikaz- grafički prikaz prisustva oblaka i vlažnosti vazduha na dve hipotetičke planete iz modela.

Za potrebe kompjuterskih simulacija koje su bile osnova za ovo istraživanje, naučnici su izgradili nekoliko "virtualnih planeta", modela koji se baziraju na nekim karakteristikama Zemlje (masa i prečnik), ali sa varijabilnim brzinama rotacije- od dvostruko brže od Zemlje, do 365 puta sporije (jedan dan te hipotetičke planete trajao bi 365 zemaljskih dana). Varijacije u količini svetlosti koju planeta dobija (uz pretpostavku zvezde nalik Suncu) varirale su između 2.5 i 0.25 puta Zemljine stvarne količine dobijene svetlosti.
Kako oblaci nastaju isparavanjem vode, koja se uzdiže u atmosferu u obliku vodene pare, i potom kondenzuje, substelarna tačka (područje u kome je planeta okrenuta zvezdi) prilikom sporije rotacije biva duže izložena suncu, dovodeći do primetnijeg isparavanja i uzdizanja toplog, vlažnog vazduha, a potom, kondenzacije u atmosferi. Na taj način, na substelarnoj tački, oblaci bi bili prisutni do 90% vremena, reflektujući na taj način veliki deo sunčeve svetlosti i snižavajući temperaturu. U konačnim rezultatima simulacije, pokazalo se da planete koje rotiraju brzinom oko 100 puta manjom od Zemlje (ili sporije) mogu dovoljno smanjiti Koriolisov efekat, tako da se atmosfera ne razlaže u distinktivne regije, već ostaje kompaktna, omogućavajući tako zadržavanje velike količine oblaka. Dakle, čini se da udaljenost od zvezde nije jedini faktor koji može uticati na njenu naseljivost. Upravo ova studija pokazuje da čak i ukoliko planeta prelazi toplu granicu svoje naseljive zone, spora rotacija koja uzrokuje veću oblačnost, a time veću reflektivnost i nižu temperaturu, mogu nadoknaditi nedostatke uzrokovane naizgled nepovoljnim položajem planete u sistemu.
Ipak, ova studija sa sobom nosi još nešto izvan implikacija vezanih za egzoplanete. Ukoliko se ovi modeli pokažu kao ispravni, a hipoteza kao tačna, njena snažna implikacija ukazaće nam na još jedan deo istorije našeg solarnog sistema. Naime, sa masom i veličinom sličnim Zemlji, užom orbitom i rotacijom oko 240 puta sporijom od Zemlje, čini se da Venera savršeno odgovara hipotetičkim planetama iz simulacije. Postoji samo jedan problem- umesto plave planete skrivene belim oblacima, Venera pretstavlja užarenu pustinju sa atmosferom otrovnih gasova i temperaturama od preko 400 stepeni celzijusa. O čemu se radi?
Ukoliko se pomenuti model pokaže kao tačan, to će biti konačna potvrda hipoteze da je Venera nekada rotirala znatno brže- između 10 i 100 sporije od Zemlje, što u njenom konkretnom slučaju ne bi bilo dovoljno sporo da zaustavi proces zagrevanja. Ipak, uz odsustvo velikog meseca koji bi na nju uticao, Venerino usporavanje za sada ostaje u domenu spekulacija, među kojima se kao najverovatniji uslov navodi sudar sa drugim nebeskim telom- velikim asteroidom ili kometom. Mada, postoji i hipoteza da su drugi faktori doveli do njenog zagrevanja, poput niza erupcija vulkana na globalnom nivou, ili neke druge forme globalne katastrofe. Ipak, konačan odgovor još je otvoreno pitanje.
Ovo istraživanje, ukoliko se pokaže kao tačno nosiće snažne implikacije. Ovo bi moglo da bude otkriće prvog mehanizma kojinaše shvatanje naseljive zone drastično menja, odvajajući je od samo jednog faktora- razdaljine, pokazujući nam da se sklop koji omogućava nastanak i razvoj života može uspostaviti na mnogo različitih načina, a da je delikatna ravnoteža u kojoj se nalazi Zemlja samo jedna od mogućih kombinacija.

Izvori:
Space.com

Strani osvajači ili domaće laži?

Lunohod, Sovjetski rover koji se spustio na Mesec 17. novembra 1970., nešto posle američkog programa. U masovnoj propagandi, to je oznaka američke pobede u "svemirskoj trci". Ipak, odsustvo profita kao vrhovne vrednosti omogućilo je Sovjetima da budu prvi u nekoliko drugih podviga- prvi satelit, prvo živo biće u svemiru, prvi čovek i prva žena u svemiru, kao i prva misija na Veneru. Drugi uspesi Sovjetskog svemirskog programa mogu se naći.

 Nakon aktivne kampanje protiv ksenoloških istraživanja koja se ogledala u velikom broju pseudonaučnih članaka, pa čak i nekih naklapanja koja su nerećno nazvana naučnim istraživanjima, u relevantne medije dospeo je novi kompleks informacija koji ponovo ilustruje spregu između nazadnih političkih opredeljenja i civilizacijskih implikacija. Iz antropocentričnog ugla, sa preciznošću izrađivača horoskopa i sa retorikom uobičajenih političara kapitalističko-imperijalističkog raja kakav je politički sistem korporativnog fašizma SADa, novi članak se trudi iz petnih žila da nam objasni zašto ni po koju cenu ne smemo poduzeti prave napore da uspostavimo kontakte a drugim civilizacijama.
Kao što sam već pominjao u prethodnom članku vezanom za rad SETIa, ali i generalno ljudskog napora da stupi u kontakt, ili bar potvrdi prisustvo vanzemaljskog života, naši "pokušaji" i naši "signali koji su već došli do mnogih zvezda" su jednom rečju laž. Dok postoji mogućnost da se elektromagnetni talasi prostiru večno kroz svemir, većina naših emisija zračenja preslaba je da bi u čitljivoj formi došla i do najbližih zvezda. Zapravo, ako zanemarimo poruku iz Areciba, naša planeta je, iz drugog ugla, veoma tiha (mada je bilo još interstelarnih poruka koje su poslate, najverovatnija mogućnost je da predajnici nisu bili dovoljno snažni da omoguće čisto iščitavanje poruke). S druge strane, naša osluškivanja, naši pokušaji da pronađemo signal do sada su, manje ili više, bili neuspešni. Sa gotovo nepostojećim sredstvima za SETI, sa ograničenim vremenom i opsegom posmatranja, šanse su jako male da ćemo pronaći zalutali signal vanzemaljske civilizacije. Zar to, dakle, ne znači da moramo da pristupimo aktivnije ovom problemu, da oglasimo naše postojanje interstelarnom prostoru? Ovo je nešto od čega moćnici zaziru iz nekog razloga. Naravno, jasno je da o ovome ne može da se odluči bez odluke na nivou celog čovečanstva, s toga današnji moćnici predlažu da se umesto toga koristi stav -nekolicne političara SADa.
Set Šostak, naučnik sa mnogo godina iskustva u SETIu navodi da je već održano mnoštvo simpozijuma i debata vezanih za ovaj problem, tako da on, kao i drugi naučnici upoznati sa temom smatraju da nema previše razloga za brigu. Ipak, takođe, Šostak napominje da to ne mora nužno biti stav u široj javnosti- upravo zato što sa svim tim diskusijama i argumentima nije upoznata. Nije li, dakle, već zanimljiva činjenica da je toliko članaka posvećeno propagandi protiv SETI istraživanja, ali čak ni ovde nije naveden ni jedan protivargument onom mišljenju koje zastupaju moćnici.
U članku o kom govorim (naveden u izvorima) kao centralni naučni autoritet navodi se opaska Stivena Hokinga da susret sa naprednom civilizacijom može biti poguban za ljudsku civilizaciju, poput susreta Kolumba i Evropljana sa Indijancima Novog sveta. Dalje, navodi se teza da slanje signala može biti čak i manje aktivno u odnosu na potragu za energetskim tragovima koji mogu ukazati na postojanje tehnološki razvijene civilizacije na drugoj planeti. Najzad, tu je i glas semi-naučnika-kongresmena koji se zalaže upravo za ovakav pristup i smatra da je prvo neophodno utvrđivanje postojanja druge civilizacije pasivnim sredstvima (osluškivanje, i skeniranje svemira), a tek potom, formiranje grupe naučnika koji će odrediti da li će biti poslata poruka, kao i koja će to poruka biti. Ova ideja, mada nije nužno negativna ima mnoge nedostatke. Ipak, govoreći u ime američke vlade, zagovornik ove ideje propušta suštinsku činjenicu, da se ovo ne tiče pojedinačnih sila, već celog čovečanstva. Ova ideja se dalje razvija u tipično postmodernističkom, gotovo new age smeru, sa suludom tvrdnjom koja nije samo neupućena, već je i opasna, kako je u suštini, vrlo verovatno lažna- da druga tehnološki razvijena civilizacija može biti toliko drugačija da je komunikacija nemoguća.

Eksploatacija u državnim, i međunarodnim okvirima trenutno je dominantna snaga vladajuće klase. Sve dok eksploatacija kao takva postoji, nauka i progres koji zavise od jednakosti i odsustva profita kao vrhovne vrednosti moraće da kaskaju iza.

 Najzad, u članku se navodi da aktivni SETI "nije nauka", već "rezultat nestrpljivosti mlađih generacija SETIa", koje teže da raskrste sa "konvencionalnom mudrošću". Optuženi su da, dakle "nisu naučnici", već teže da "provociraju odgovor civilizacije čije nam namere nisu poznate". Ova hladnoratovska retorika je ne samo nizak udarac, već je i nešto što mora biti kritički sagledano i demaskirano. Neophodno je pobiti tvrdnju da "nema naučnih činjenica koje garantuju pozitivan ishod".
Kritiku ću bazirati upravo na tome, uz napomenu da ne smemu izgubiti iz vida amerocentriči nastup "autoriteta" (ekonomsko-političkih ili naučnih?), kao i činjenicu da upravo zakoni fizike, matematike i drugih prirodnih nauka moraju biti isti svuda, kao i da svaka inteligentna civilizacija mora u svojoj evoluciji proći neke slične etape i razviti neke slične karakteristike- samosvest, bipedalnost, ili bar neku formu udova za manipulaciju alatima, kao i veći mozak. Samo ove forme garantuju da će komunikacija na najbazičnijem nivou biti moguća. Prenošenje apstraktnih ili kulturno specifičnih ideja je druga stvar koja je od sekundarnog značaja.
Ipak, centralna kritika leži upravo u demaskiranju antropocentričnog paranoičnog viđenja sveta. Evo kako i zašto. Svaka civilizacija koja je u mogućnosti da dođe do planete Zemlje i izvrši zamišljenu invaziju morala bi da bude tehnološki napredna- što automatski isključuje mnoge forme društvenog organizovanja kojih se možemo opravdano plašiti- imperijalizam, kapitalizam, autoritarnost. Mada sam o tome govorio u nekoliko različitih članaka, ovde ću ponovo sumirati centralne probleme.

Slika iz revolucionarne Katalonije- najveća revolucija o kojoj se jako malo zna- u Španskom građanskom ratu, radnički sindikati i anarho-sindikalisti oslobodili su Kataloniju i formirali horizontalno uređenje i potpunu jednakost, bez eksploatacije i bez autoriteta. Dok Katalonija nije srušena od strane Frankovih fašista, Musolinijevih sila i Staljinista koji su kritikovali revoluciju zbog njene ne-Sovjetske osnove, vrlo brzo je postala jedna od tehnološki najrazvijenijih oblasti Evrope- jasan pokazatelj da je odsustvo eksploatacije i nejednakosti ključno za progres.

Kao prvo, civilizacija na Zemlji zavisi od prirodnih bogatstava kako je primitivno ustrojena na klasne razlike na mikronivou (vladajuće i podređene klase) i na makronivou (prvi, drugi i treći svet, globalni centar i periferija). Ove izdeljenosti omogućavaju formiranje zakona profita kao vrhovnog zakona, upravo razlog zašto još uvek nije implementirana solarna energija ili energija ventra kao dominantna forma konzumacije energije. U takvom svetu, programi takvih razmera kao što su putovanje brže od svetlosti (neophodno da bi kolonizacija planete i eksploatacija resursa udaljenih nekoliko svetlosnih godina bili smisleni) apsolutno su nemogući i biće usporeni ulaganjem u vojne programe koji su za takvo uređenje dalekosežniji. Dalje, susret Evropljana sa Novim svetom u istoj meri je bio društveno i kulturno specifičan, i uključivao je ponovo, imperijalne sile, kao i robovlasništvo i autoritarnost- društvene osobine koje su suprotstavljene sa naučnim napretkom koji počiva na jednakosti, odbacivanju i preispitivanju autoriteta i napuštanju ograničavajućih faktora (otuda demaskiranje frenologija, astrologija, teologija i drugih pseudonauka od strane prave naučne misli), Da bi se isti kontekst ponovio, napredna civilizacija "osvajača" morala bi već da dođe do ujedinjenja na svom globalnom nivou, do napuštanja eksploatatorskih formi- zarad stvaranja tehnologije koja bi trebala da omogući upravo to? Jasna logička kontradiktornost. Upotreba solarne energije, kao i jednaka raspodela resursa, globalno ujedinjenje i napuštanje destruktivnih formi nužno ukidaju potrebu za eksploatacijom. Zemlja, kao jedina planeta sa razvijenim inteligentnim životom za koju znamo je naš jedini i najbolji primer. Znamo da proizvedena hrana na godišnjem nivou može četiri puta rešiti glad u svetu, kao i da stoprocentna zaposlenost sa znatno skraćenim radnim vremenom omogućava nestanak siromaštva i društvo izobilja. Iako ne preširoko poznate, ove činjenice su naučna istina. Dok ovo nesprovedemo u delo, sama priroda našeg društva, kao neoliberalno kapitalističkog (tj. korporativno-fašističkog) sa snažnim imperijalističkim tendencijama, biće prepreka naučnom razvoju. Zaključak je stoga jednostavan- svaka civilizacija dovoljno napredna da dođe do Zemlje u brzom vremenskom periodu, moraće da prođe kroz svoju tehnološku adolescenciju i uspostavi specifične društvene forme koje će omogućiti tehnološki i naučni progres. Kao takva, civilizacija neće imati nikakve potrebe niti društvene predispozicije za kolonijalizam ili imperijalizam koji se vezuju za proširenje granica moći. U svetu u kom je moć grupa uništena i postala je moć globalne civilizacije da napreduje, kolonijalizam nije mogućnost, a višak resursa je nepotreban i ne postoji. Jednom rečju, ova hipoteza tvrdi da svaka civilizacija, tehnološki razvijena tako da može da poduzme zadatak interstelarnog kolonijalizma, za tim kolonijalizmom neće imati afiniteta niti potrebe. Drugim rečima, ako naš signal i uhvati civilizacija koja teži eksploataciji (poput naše sada), ona, upravo kao mi sada, neće imati mogućnosti da se u taj poduhvat upusti, kako će svi resursi biti usmereni na eksploataciju u okvirima neše planete (primer SADa kao imperijalne korporativno-fašističke sile).
U ovom kratkom članku pokušao sam da ukažem na neke ključne protivrečnosti u tvrdnjama autora ovog članka, kao i onih koji se zalažu za ovu hladnoratovsku retoriku paranoje. Činjenice koje sam naveo su u pravom duhu nauke, otvorene svima na dalje kritičko posmatranje, ali je neminovno da one pokazuju da aktivni SETI jeste nauka, i to nauka bazirana na razumevanju povezanosti politike, globalnog uređenja, nauke i tehnologije. U tom smislu, ako se ova hipoteza pokaže kao tačna, objavljivanjem našeg položaja u svemiru ne ožemo izgubiti ništa, a možemo dobiti mnogo- dovoljno da i sami napravimo sledeći korak ka civilizaciji sutrašnjice, bez kapitalizma, bez nejednakosti, bez eksploatacije.

Izvori:

Space.com

SETI- Novi projekti i stara pitanja

Aresibo opservatorija u Portoriku, sa koje je poslata čuven Arecibo message

Ove nedelje u portale koji se bave prenošenjem informacija vezanih za astronomiju, astrofiziku i srodne discipline i subdiscipline stigla je nova vest, ponovno snažnije aktiviranje SETI programa i to na dva različita projekta. Rad na posebnom skeniranju, takozvanom, Panchromatic SETI projektu, skeniranju 30 zvezda koje su najbliže Suncu na različitim talasnim dužinama, kako bi se detektovali signali veštačkog porekla, trebalo bi da počne sa aktivnim radom na leto ili jesen ove godine.Zvezde koje će biti posmatrane odabrane su samo po kriterijumu blizine Suncu, kako bi se sprečila pretraga samo zvezda sličnih Suncu, navode naučnici. Na listi se nalazi 30 zvezda udaljenih do 5 paraseka (16 svetlosnih godina) od Zemlje i uključuju 13 samih zvezda, sedam binarnih sistema i jedan sistem sa tri zvezde. Veliku većinu čine zvezde manje od Sunca, ali su na listu dospeli i jedan beli patuljak i jedna zvezda F klase. Oko ni jedne od ovih zvezda za sada nije otkriveno postojanje egzoplaneta, ni od strane Keplera, ni od projekata pod okriljem ESAe.
Drugi projekat već je otpočeo sa radom i oslanja se na podatke Keplera, tako da podrazumeva skeniranje zvezde u trenutku kada se, iz ugla Zemlje, dve planete preklope. Pretpostavka je da ukoliko na jednoj planeti postoji inteligentan život i tehnološki napredna civilizacija, ona je mogla da započne istraživanje svojih susednih planeta, baš kao što je i naša vrsta to učinila, šaljući desetine sondi, rovera i drugih letilica, širom Sunčevog sistema. Ovaj projekat se nada da će uhvatiti veštačke signale koje je civilizacija uputila sa matične planete sondi ili roveru na drugoj. Za sada, projekat je obradio 75 ovakvih "podudaranja" i za sada nije bilo rezultata. Bitno je i napomenuti da sa sadašnjom tehnologijom, naučnici su u mogućnosti da detektuju ove signale ukoliko potencijalna vanzealjska civilizacija koristi način komunikacije sa sondama sličan onom koji koristi naša civilizacija.
U sklopu ovih projekata, naglašena je i bitna činjenica- mada signali od radio komunikacije i televizijskih predajnika zaista putuju sa naše planete svakodnevno, takvi signali najčešće ne mogu ostati dovoljno jasni za prijem preko interstelarnih razdaljina. Tako, ovi signali postaju izgubljeni u pozadinskom šumu posle nekoliko desetina svetlosnih godina. Umesto toga, naučnici se nadaju da će detektovati snažan radarski signal ili neki drugi, sličan onima koji se danas koriste u vojne svrhe ili astronomska istraživanja. Spekuliše se i o mogućem detektovanju budućih izvora energije ili novih načina komunikacije koji mogu slati snažnije signale i tako ostati čitljivi preko većih razdaljina.
Upravo udaljenost je najveća prepreka u ovom istraživanju, kako snaga predajnika koja obezbeđuje jasan signal raste sa kvadratom udaljenosti. Stoga, civilizacije koje su na većim razdaljinama od Zemlje mogu biti detektovane samo ukoliko koriste način komunikacije u ovom delu elektromagnetnog spektra, i ukoliko koriste ekstremno snažne predajnike (što je vrlo malo verovatno, ukoliko se radi o planetarnoj komunikacijskoj mreži). Dakle, u oba ova projekta, nadamo se signalu na frekvencijama koje posmatramo i to emitovanom, najverovatnije iz nekog netipičnog izvora.
Čitanje ove vesti i razmatranje članka o njoj me je navelo na to da razmislim kako je sajtu koji se bavi ksenologijom, do sada nisam napisao nešto o ovoj organizaciji. Stoga, u daljem tekstu govoriću nešto o istorijatu SETI programa i osnovnim tehnikama kojima se služi, kao i implikacijama koje ima za dalja istraživanja, ali i druge projekte.

Prvi logo koji je SETI koristio

SETI (Search for Extra-Terrestrial Inteligence) je zajednički naziv za više aktivnosti i projekata koji su usmereni na naučnu potragu za vanzemaljskim životom, polazeći od osnovne pretpostavke- da druge tehnološki razvijene civilizacije postoje i da ih najverovatnije možemo na neki način detektovati sa Zemlje. Istraživanja su najčešće vezana za Berkli u Kaliforniji, Harvard ili SETI institut.
U novembru 1961., u Zapadnoj Virdžiniji, održana je prva konferencija SETIa na kojoj su prisustvovala desetorica organizatora, među kojima su bili Frenk Drejk (poznat po čuvenoj Drejkovoj jednačini koja je i nastala kao rezultat upravo diskusije na ovoj prvoj konferenciji) i Karl Segan, kao i drugi naučnici iz najrazličitijih oblasti.
Tokom godina, centralni metod koji je SETI razvio jeste skeniranje elektromagnetnog spektra i potraga za signalom koji ima karakteristike veštački stvorenog izvora radio signala i koji se ponovio više nego jednom. Ipak, postoji nekoliko problema. Elektromagnetni spektar podrazumeva ogroman raspon od gama zrakova, preko vidljive svetlosti, infracrvenog spektra do radio talasa i drugih vrsta emitovanja dugih talasa. Čak i u okviru jednog tipa elektromagnetnog spektra, recimo, u radio talasima, postoji bezbroj frekvencija na kojima možemo detektovati signal.Mada postoji više ideja o tome na kojoj frekvenci bi vanzemaljske civilizacije emitovali u svemir, posebno ukoliko se radi o signalima upućenim drugim civilizacijama koje možda slušaju- nalik na nas. Jedna od vodećih ideja jeste upotreba takozvanog water hole-a, uskog skupa frekvencija između 1,420 i 1,666 MHz. Ne samo što na ovoj specifičnoj frekvenciji nema mnogo šuma i moguće je da signal ostane jasan preko većih rastojanja, već je i 1,420Hz frekvencija elktromagnetnih emisija vodonika, dok je 1,666 MHz frekvencija hidroksila (OH). Ova dva elementa kombinovano, čine molekul vode. Stoga, većina SETI naučnika se zalaže za upotrebu ove frekvencije prilikom osluškivanja signala poslatih sa drugih planeta, kako je ona pogodna za interstelarno komuniciranje- praktično, zbog niskog šuma na pomenutoj frekvenci i simbolično- ukoliko pretpostavimo da je voda univerzalni uslov za razvoj života, a posebno inteligentnog života.

Prikaz water hole-a u elektromagnetnom spektrumu u odnosu na količinu pozadinskog šuma.

Ipak, čak i ukoliko je signal zaista emitovan na ovoj frekvenciji i sa dovoljno snažnog odašiljača da ga detektujemo, neophodno je da naši prijemnici gledaju u pravom smeru u pravom trenutku. Dakle, i dalje se čini da postoji velika verovatnoća da signal prođe neopaženo. Zarad rešenja ovog problema, neophodno je intenzivirati potragu, omogućavajući radio prijemnicima da se usresređuju na potencijalne mete, i da se omogući da se obrađuje daleko više frekvencija istovremeno- što je sa savremenim političko-ekonomskim sistemom i njegovim vrednostima apsolutno nemoguće. I sada SETI zavisi u najvećoj meri od dobroboljne aktivnosti pojedinaca, univerziteta i sponzora, a daleko manje od nestalnih i konfuzno definisanih (u dugim vremenskim periodima, potpuno odsutnim) finansiranjima od strane države.
Još jednom, čini se da savremeni političko-ekonomski sistem sa svojim profitom kao najvećom vrednošću i korporativno-fašističkom ideologijom "neoliberalizma" pretstavlja prepreku nauci i progresu čovečanstva. Ipak, i do sada, uz veliki trud i zalaganje, uspevali smo da održimo kakav-takav tempo koračanja napred. Uz dalje aktivnosti, nova otkrića i inovativne pristupe, i SETI projekat može imati daleko svetliju budućnost kakvu su osmislili pokretači ovog projekta, a koja je sada i više nego neizvesna usled destruktivnih sila neoliberalnog kapitalizma i savremenog sistema.
Najzad, bitno je primetiti kako je tokom svih ovih godina, SETI u većini pretpostavljao jednosmernu komunikaciju, ili bar komunikaciju koja je započeta od strane nekog drugog. Tokom tehnološke istorije čovečanstva bilo je zapanjujuće malo pokušaja da mi, stanovnici Zemlje, pretstavimo sebe i obratimo se nekome ko bi možda slušao na nekoj udaljenoj planeti oko neke daleke zvezde. Konstruisanje globalne paranoje i postavljanje kompetitivnog, destruktivnog, kapitalističkog pristupa kao markera civilizacije stvara pretstavu o opasnosti da naše postojanje pokažemo "naprednim osvajačima". Tokom tehnološke istorije, manje od deset takvih poruka je poslato, a najveći broj najverovatnije ne bi bio prepoznat u pozadinskom šumu, zbog različitih grešaka ili tehničkih nedostataka prilikom slanja.
Kakva nam je, dakle, perspektiva? Po svemu sudeći, i dalje uspevamo da nastavljamo da slušamo, uprkos tome što je sam taj poduhvat, mada možda od fundamentalnog značaja za ljudsku vrstu, u sadašnjem svetu posmatran kao nebitan. Ipak, to ostaje lutrija, na kojoj ipak možda možemo dobiti prvu nagradu. Ali, šanse ostaju male. S druge strane, naša planeta, "bleda plava tačka, izgubljena u sjaju svoje zvezde" za sve druge koji možda slušaju daleko aktivnije nego mi, ostaje tiha.
Da li zaista želimo da ovako ostane? Ovo pitanje je ključno za ksenologiju. Izučavanja egzoplaneta, bolji teleskopi koji će nam omogućiti da izračunamo sastav atmosfera drugih svetova i pronađemo potencijalne znake života, sve su to putevi koji nas mogu dovesti do najvećeg otkrića- da nismo sami u svemiru. Ali, kada do tog otkrića dođe, ukoliko pronađemo dokaze o postojanju tehnološki razvijene vanzemaljske civilizacije, pitanje komunikacije postaje centralno pitanje. Ipak, da bismo tom pitanju kada ono dođe mogli da pristupimo zrelo i odgovorno, kao ljudi, stanovnici Zemlje, jedna civilizacija u beskraju svemira, negde u spiralnom kraku jedne sasvim obične galaksije, pre toga moramo srušiti predrasude, laži i manipulacije i prestati da u zvezde gledamo sa strahom, posmatrajući u njima projekcije naših mana.

Izvori:

Space.com
Wikipedia [1]
Wikipedia [2]
Wikipedia [3]
Astronomy Now

SETI-Traganje za vanzemaljskim životom, priredio Zoran Živković, svetlost, Kragujevac, 1979.