Okean- kao kod kuće!

 

Još od snimaka i podataka koje je poslala Galileo letilica, Europa je jedan od najtajenstvenijih i najintrigantnijih objekata u Sunčevom sistemu. Dugo vremena, vodile su se debate o potencijalno Europinom "globalnom okeanu" koji obuhvata ceo mesec ispod zaleđene površine. Ova teorija je nekoliko puta osporavana od strane konzervativnijih naučnika, ali uz obilje dokaza i novije nalaze, ova tvrdnja je postala naučno prihvaćena činjenica, kao i inspiracija i uzor za razvoj sličnih modela koji su primenjeni na analizu drugih ledenih meseca- Ganimeda (Jupiter) i Enceledusa (Saturn).
Naime, mada je Europa poprilično hladno da bi je direktno grejala Sunčeva toplota, efekat poznat kao "plimsko zagrevanje" obavlja taj posao. Ovaj ledeni mesec gravitaciono je zaključan sa Jupiterom, odnosno, uvek mu okreće istu stranu. Istovremeno, on je u gravitacionoj rezonanci, tako da istovremeni uticaj Jupitera, Ia i Ganimeda dovode do sabijanja i istezanja Europe, u dovoljnoj meri da održi njenu unutrašnjost toplom. Posledica ovih kretanja jesu karakteristične dvostruke brazde na površini. Zbog svega ovoga, Europa pretstavlja racionalan (i moj omiljeni) izbor za najverovatnijeg kandidata za postojanje vanzemaljskog života u našem sistemu.
Ipak, postavljalo se pitanje ako je okean mesto pogodno za opstanak života, da li je pogodan i za njegov nastanak? Naime, za nastanak života potrebna je čitava smesa složenih jedinjenja, različitih elemenata i energije, i nije bilo sigurno da u zatvorenom sistemu, okeana odsečenog od površine svi ovi uslovi mogu da se stvore, pa je postojao strah da uprkos fascinantnoj činjenici o postojanju čitavog okeana, tako blizu u svemiru, njegove dubine mogu biti potpuno puste i lišene života.
Ali, novo otkriće je ogroman argument za teoriju da je Europin okean daleko od zatvorenog, a možda i daleko od pustog.

 

Naime, rezultati iz opservatorije teleskopa Keck II sa Havaja pokazali su nešto neočekivano. Ovaj teleskop, mada je na Zemlji, dao je precizniju spektografsku analizu od Galileja, uz pomoć najsavremenije adaptivne optike i posebnog infracrvenog spektrografa (OH-Suppressing Infrared Integral Field Spectrograph). Ovaj teleskop uspeo je da detektuje do sada neprimećenu karakteristiku Europe- prisustvo magnezijum sulfata. Naučnici uključeni u istraživanje zaključili su da se prisustvo magnezijuma može objasniti jedino njegovim izlaskom iz okeana. A, ukoliko je to jasan dokaz da okean utiče na površinu, jasan zaključak je da se proces odvija i u suprotnom pravcu- hemikalija sa površine dospevaju u okean i pored "crnih dimnjka" pretstavljaju još jedan izvor elemenata i energije.
Ipak, ovo otkriće sadrži još pojedinosti- specifično jedinjenje, magnezijum sulfat se nalazi samo na onoj hemisferi Europe koja je na udaru čestica sumpora koje izbacuje Io, tako da se kao zaključak nameće da okean Europe nije bogat sumporom (da jeste, svuda bi bio jednako prisutan), naprotiv, čini se da je čest element Europinog okeana upravo magnezijum-hlorid, a uz njega i druge soli, sodium-hlorid i potasium hlorid, koji su nađeni u svom čistom obliku (dakle, sodium i potasium) i u Europinoj tankoj atmosferi. Sve ove činjenice znače da je Europin okean daleko sličniji Zemaljskom no što smo to ranije mislili.
Sve ove činjenice samo dopunjavaju fascinatnu sliku ovog Jupiterovog meseca i produbljuju pitanja o potencijalnom životu koji se tamo krije. Uz sva saznanja koja se gomilaju o razmeni materijala sa površinom, izvorima energije i geološkim ciklusima, lično, verujem da nas odgovor čeka, zakačen za dno leda, pliva u dubokim i hladnim vodama ili pak, krije se u tragovima na površini, tamo gde se okean dodiruje sa spoljnim svetom Europe. Ipak, ovo ostaje samo teorija, ili nešto manje- nada da se zaista nešto krije na ovom fascinantnom mesecu, i možemo samo da iščekujemo dalja saznanja, kao i misije, poput planirane JUICE misije čija će meta biti baš ledeni meseci Jupitera. Šta će nam dalja otkrića doneti- ostaje da se vidi.

 

Izvori:
SPACE.com
Astronomy Magazine 

Ima li mikroba na Marsu?

 

U vreme pre svemirskih istraživanja i prvih sondi koje su poslate na druge planete, ljudi su zamišljali neobične pejzaže Marsa i Venere. U velikom broju predviđanja, ali i začetaka naučne fantastike, Venera je predstavljena kao tropska planeta, prekrivena prašumama neobičnog, ogromnog drveća, dok je Mars samo malo drugačiji od Zemlje, malo crveniji, ali s istim plavim nebom i možda istim rekama. Kada smo sleteli na ta dva sveta, usledilo je razočarenje. Ne toliko za Veneru, kako su do Sovjetskog programa Venera i američkog Marinera već postojale široko prihvaćene ideje o negostoljubivosti te planete, ali zato su iščekivanja od Marsa bila visoka sve do poslednjeg trenutka. Crvena pustinja mrtve planete- veliko razočarenje za sve koji su se nadali nečemu daleko "Zemaljskijem". Ipak, od tada, nada se i dalje održava, ali umesto neobične civilizacije, ona počiva na mikrobima.
Meteor ALH 84001 bio je značajan pomak u pravcu iznalaženja odgovora na pitanje mikroba sa crvene planete, ali rezultati istraživanja nisu bili konkluzivni, iako je tvrdnja da su u njemu pronađeni fosili mikroba pomenuta nekoliko puta. Bitan korak bilo je i istraživanje niza letilica koje orbitiraju oko crvene planete, a još značajniji je niz onih koji su na nju sleteli. Sonde iz misije Viking su i analizirale tlo, bez otkrića organskih jedinjenja.
Ipak, danas, posle decenija izučavanja crvene planete, čini se da se najzad pravi novi pomak. S jedne strane, sprovedena su istraživanja, tražeći osnovu za analogiju između Marsa, Antarktika i Čileanske Atakama pustinje. S druge strane, posmatranja Marsa pokazala su pojavljivanje periodičnih tamnih štrafti koje se, interesantno, pojavljuju u toku Marsovskog proleća i leta. Dalja posmatranja, kao i komparacija sa nama poznatijim mestima pokazuje da se može raditi o tokovima tečne vode koja se u ovom periodu pojavljuje.
Do danas, otkriveno je šesnaest mesta na kojima se ovi neobični tokovi pojavljuju, ako se uopšte o tokovima radi. Naučnici smatraju da postoji nekoliko objašnjenja za ovaj geološki fenomen. Svakako, može se raditi o topljenju zaleđene vode, pa bi ove štrafte predstavljale periodični nadzemni deo inače podzemnih tokova. Možda bi ovakva ideja bila pogodnija za ideju života, ali moramo uzeti u obzir i drugu alternativu, možda se radi o procesu nazvanom deliquescence, proces koji podrazumeva postojanje određenih jedinjenja u tlu koja imaju mogućnost zarobljavanja vode iz atmosfere, pa tako dolazi do njenog postepenog nakupljanja u letnjem i prolećnom periodu.

 

Čak i da se radi o nekom od ovih procesa, da li je to dovoljan preduslov za život? Možda bi i bio, ako je život zaista nastao u prošlosti, kada je Mars bio mnogo topliji, vlažniji i sa snažnijim magnetnim poljem. Još jednom, okrećemo se Zemaljskim ekstremofilima- mikrobima koji na Zemlji opstaju, ili čak i bujaju u najnegostoljubivijim sredinama- Atakama pustinji ili na Antarktiku, suvim mestima, hladnim, izloženim ogromnoj količini zračenja, baš kao na Marsu. Proces delikvescencije (da budem prvi koji će ga prevesti) događa se zaista i u Atakama pustinji i tu stvara dovoljno vlage da neki ekstremofili prežive. Na Antarktiku,u suvim delovima, život uspeva dovoljno duboko da izbegne zračenje, a sa dovoljno svetlosti da vrši fotosintezu.
Ovi Zemaljski ekstremofili pokazuju da život jeste moguć u najneočekivanijim sredinama, i kao takvi, po principu analogije otvaraju mogućnost da i na Marsu ili nekom drugom mestu pronađemo slične organizme. Ako je život na crvenoj planeti zaista nastao nekada u prošlosti, možda je imao dovoljno vremena da se adaptira i održi čak i do danas. Ove ideje ponovo unose u istraživanje crvene planete veliku neizvesnost i otvaraju vrata ogromnom broju spekulacija, posebno kada smo u pitanju mi entuzijastičniji po tom pitanju. Ipak, od odgovora na ova pitanja može nas deliti možda samo nekoliko dana, kada će uslediti srećno i neočekivano otkriće nekog od rovera, a možda i čitave decenije. Možda konačne dokaze nećemo imati sve dok prvi ljudi ne stupe na tlo Marsa da ih pronađu. Ipak, jedno ostaje sigurno. Mada je Mars najistraženija planeta (osim naše matične, Zemlje), on i pored svih decenija posmatranja i proučavanja, ostaje najvećim delom, još jedna velika i fascinantna misterija noćnog neba.

Izvori:
SPACE.com [1]
SPACE.com [2]

Statistika crvenih patuljaka

 

U vremenu u kom živimo, statistika i analogija, veoma su moćno i ponekad najsnažnije oružje za ksenološka istraživanja. Iz proste činjenice da, najšire gledano, od otkrića prve egzoplanete je prošlo samo sedamnaest godina, pa možemo zaključiti da je period bavljenja ovakvim istraživanjima veoma kratak. Stoga, tehnologija koja nam je na raspolaganju još uvek nije u potpunosti osposobljena ili nije imala dovoljno vremena, da nam pruži čvrste podatke koji bi zamenili statistiku i analogiju.
Ipak, dok čekamo to, pokušaćemo da se pozabavimo onim podacima koji su nam dostupni. Statistika je već nekoliko puta radikalno menjala naš pogled na noćno nebo, početkom prošle godine, a potom i NASAinim ponavljanjem iste vesti početkom ove. Novi podaci, iako fascinantni na prvi pogled, postavljaju i nova pitanja, a i pokreću neka stara na koja još nemamo precizan odgovor. Naime, radi se o novom proračunu da samo oko crvenih patuljaka naše galaksije možda kruži oko 4.5 milijardi "Zemalja". Ogroman i neverovatan broj, a i on je uzet pod pretpostavkom da samo mali broj crvenih patuljaka poseduje istinski "Zemljoliku" drugu Zemlju.
Treba imati u vidu, da baš crveni patuljci pretstavljaju dominantni tip zvezda u našoj galaksiji, čak 75% od ukupnog broja. A, po NASAinim istraživanjima, očekuje se da će oko 6% crvenih patuljaka imati u svom sistemu planetu veličine Zemlje u naseljivoj zoni. Kroz prizmu prosečne gustine i poznate rasprostranjenosti zvezda, čini se da druga Zemlja vreba u našem kosmičkom susedstvu- negde u krugu od samo 13 svetlosnih godina!
Ipak, kada posmatramo crvene patuljke, moramo se osloniti više na njihovu brojnost nego na bilo šta drugo. Iako je to pominjano u ranijim člancima, bitno je napomenuti da crveni patuljci su mnogo manji, hladniji, i tamniji od Sunca. To znači da bi većina planeta u naseljivoj zoni bila gravitaciono zaključana- sa jednim licem večnog dana, jednim večne noći i tankim prstenom večnog zalaska, odnosno izlaska Sunca. Takođe, zbog te blizine, vrlo je verovatno da bi neke planete bile izložene velikom zagrevanju, zbog gravitacionog uticaja zvezde, tzv., gravitacione plime. Zbog toga, čak i neke naseljive planete bile bi delko nepodobnije za razvoj života zbog ogromne vulkanske aktivnosti ili nepredviđenog rasta toplote usled zagrevanja.

 

A, kada bi život čak i prevazišao ove prepreke, i adaptirao se kao što uvek čini, on ne bi ličio na život koji poznajemo. Čak i sam početak evolucije kakvu očekujemo, po analogiji sa Zemljom- mikroorganizmi i prve alge sposobne da vrše fotosintezu- bile bi potpuno drugačije, prvenstveno iz razloga što najveći deo svetlosti crvenih patuljaka je upravo u infracrvenom svetlu, a ne vidljivom na koji smo navikli. Iako to nije prepreka za život, svaki organizam sa planete nekog crvenog patuljka bio bi istinski drugačiji. Zamislite svet crvenog neba, sa crvenim suncem koje se nikada ne pomera, skrivenim iza debelog sloja oblaka i magle, koji štite organizme od zvezdine česte promenljivosti. Crne fleke su svuda po okeanima i jezerima- kako bi boja fotosinteze na ovim svetovima bila crna- ne zelena. S vremena na vreme, nebo bi postajalo daleko svetlije no inače, tako da bi organizmi morali da pronađu način da se od toga zaštite- možda nikada ne bi ni izašli na kopno? U drugim periodima, zvezda bi postala tamna, a temperatura bi naglo padala, bacajući planetu u ledeno doba.
Neprijateljski svet, zaista, ali možda najbolje što od crvenih patuljaka možemo očekivati. S druge strane, priroda nas je iznenadila toliko puta, možda ćemo i sada pronaći na neki neobičan način, izbalansirane svetove- one mnogo više nalik domu.
Ipak, sve ovo ne čini crvene patuljke nenaseljivim. Mada je teško zamisliti civilizaciju koja cveta i napreduje na takvoj planeti, to ne znači da je nemoguće- posebno uzevši u obzir činjenicu da je životni vek crvenih patuljaka duži od bilo kog drugog tipa zvezda, a to ostavlja mnogo vremena za evoluciju i razvoj.
Bilo kako bilo, svetovi crvene svetlosti za sada ostaju misterija i predmet naših spekulacija. Mada nismo sigurni šta nas tačno očekuje u orbitama crvenih patuljaka, sve je jasnije da su i oni vredni naše pažnje. Štaviše, uz toliki broj potencijalnih mogućnosti, nije nemoguće da se čak i najneočekivaniji uslovi poklope. Možda naseljivi mesec gasovitog džina, sa nekakvom smenom dana i noći? Ne možemo biti sigurni, ali kako nam svako otkriće otkriva nešto novo, možemo biti gotovo sigurni da će odgovor na naša pitanja biti nešto istovremeno neočekivano i fascinantno. A, do tada, možemo nastaviti da posmatramo noćno nebo, posmatrajući na kratko i tamu između zvezda, uz misao da se baš tamo kriju golim okom nevidljive, crvene zvezde, koje možda baš u svom sjaju kriju prve organizme koje ćemo otkriti, a koji su nastali i evoluirali, negde daleko odavde, negde u beskrajnom okeanu svemira.

Golim okom vidljive zvezde upoređene sa "skrivenim" crvenim patuljcima

Izvori:
Space.com
Space.com
Universe Today
NASA 

Filozofija Prvog Kontakta

Filozofija prvog kontakta je termin koji sam bazirao na ideji "filozofije međuzvezdanog komuniciranja" Džona Mekveja (iz njegovog teksta Šapati iz svemira koji možete pronaći u knjizi SETI: Traganje za vanzemaljskim razumom, Svetlost, Kragujevac, 1979.) i ovaj termin bih malo pobliže objasnio iz razloga što planiram da u daljem radu bloga uvedem njega kao novu kategoriju (odnosno, Label), pa bih ukratko objasnio značenja koja će on nositi, kao i zašto verujem da je potrebno uvesti ovaj termin u ksenološka istraživanja i diskusije.
Kao što sam napomenuo, Džon Mekvej se bavio filozofijom međuzvezdanog komuniciranja kojom je objedinio različite pojmove (koje ću u više detalja objasniti u nekim narednim člancima). Prvo, sama činjenica da će u slučaju izvesnog kontakta (pretpostavimo, putem radio talasa) doći do problema pronalaska načina da se sa potpuno stranom civilizacijom sporazumemo. Za razliku od dosadašnjih susreta sa "drugačijim" koji su obeležili doba istraživanja i kolonizacije, ovaj susret će biti na daljinu, sa daleko fundamentalnijim posledicama i prvi put ćemo sresti nekog ko zaista ima potencijal da bude istinski drugačiji. Bez mogućnosti komparacije sa bilo kojim ljudskim jezikom, moraćemo da se oslonimo najverovatnije na jezik logike i matematike, upotrebu prirodnih brojeva ili drugih univerzalnih pojmova.
Zatim, autor prelazi preko različitih načina potencijalne komunikacije ili kontakta, počevši od korišćenja radio signala koje danas doživljavamo kao najverovatnije, pa preko slanja ili pronalaska vanzemaljskih sondi, upotrebi snažnih lasera, detektovanju Disonove sfere i slično, dakle, pitanje načina na koji ćemo bilo obznaniti naše prisustvo, bilo detektovati prisustvo druge civilizacije. Danas, neobrađeno u knjizi, ali uz savremene teleskope i one koji su bili u planu, ali otkazani (NASA) bilo bi moguće detektovati sastav atmosfere neke egzoplanete, pa tako otkriti kiseonik, ili možda još jasnije, tragove industrijskog zagađenja.
Najzad, ono što autor doživljava u užem smislu kao filozofiju međuzvezdanog komuniciranja jeste određivanje preciznog borja radio predajnika i radio prijemnika koji moraju raditi određen vremenski period, kako bi mogli da obrade podatke sa određenog broja zvezda. Autor smatra da je potrebno odrediti kapacitet slanja određene civilizacije, dakle, računajući koliku sferu ona može sa svojom tehnologijom da pokrije. U slučaju Zemlje, u vreme pisanja knjige, 16.5 svetlosnih godina, ali i dalje napreduje. Broj zvezda u odnosu na odašiljače je znatno veći, te autor postavlja pitanje kako rasporediti ograničene resurse, a da se svakoj zvezdi posveti dovoljno vremena i sve to smesti u okvir ljudskog životnog veka (autor uzima 80 godina).

 

 Pitanja poput ovog zaista čine srž filozofije prvog kontakta. Ipak, u razmatranju na blogu, pod ovu kategoriju svrstaću još neka značenja, značenja koja se kriju pod pitanjem "Ko govori u ime Zemlje?"- pitanjem koje je postavio Karl Segan, naučnik koji je verovatno najviše doprineo izdizanju ksenologije na nivo ozbiljnog skupa naučnih disciplina, metoda i ciljeva. Zalaskom u ovu sferu pitanja, moramo prihvatiti i izvesne nepreciznosti u procenama, ali činjenica ostaje da za razvoj jedne uspešne kosmičke civilizacije, sa željom da se integriše u neku potencijalnu širu mrežu života u svemiru, mora da postoji izvestan političko-ekonomski sistem, ali takođe, neophodno je i napuštanje nekih destruktivnih i autodestruktivnih pravaca kretanja našeg društva. Neprestano odlaganje projekata, ušteda na naučnom istraživanju naspram trošenja na rat, NASAini pokušaj privlačenja publiciteta dezinformacijama ne pomažu. Pitanje privatnih svemirskih kompanija, kao i novonastalih kompanija za rudarstvo na asteroidima takođe je nestabilno. Koliko je elitizam zaista sposoban da nas odvede do zvezda? Nije uopšte, po mom mišljenju, a svemirski turizam i komercijalni letovi neće, po mom mišljenju, otvoriti put naučnom istraživanju kakvo je potrebno, već će se na prvim letilicama nove generacije naći bogati ljudi sa šampanjcem u ruci, bez istinskog osećaja divljenja u srcu, ili spoznaji i analizi u mislima.
Mnoga slična pitanja ostaju otvorena, a sve je jasnije da se bližimo dobu kada će ta pitanja biti od presudnog značaja jer će odrediti naš dalji razvoj kao jedne civilizacije. Ipak, bez jedinstva na planetarnom nivou, sa snažnim nacionalizmima i fašizmima, naša osnova je veoma klimava. Uvođenjem novih perspektiva i spajanjem nečega što je do sada bilo samo u sklopu prirodnih nauka (svemirsko istraživanje) i nečega od toga jasno odvojenog (političke, ekonomske, sociološke teorije), možemo otvoriti vrata novim odgovorima i utemeljiti put za jedno bolje sutra, jedinstvenog sveta, pravednog, sa približavanjem različitih sfera nauke u jednoj opšte ljudskoj potrazi za istinom. Ipak, ovaj put neće biti lak, i na njemu ćemo se susreti sa mržnjom, netrpeljivošću, isključenošću, nejednakošću i nepravdom koji koliko da čine savremeno društvo disfunkcionalnim, toliko blokiraju i istinski put progresa. Uz pretnju ratova, elitizma i despotizma, u senci nuklearnog oružja, gladi i siromaštva, naša civilizacija ipak zadržava tu želju za napretkom, za istinom i naučnim otkrićima. A, sada, dolazi doba kada će ono što učinimo sada i ovde da promenimo naše društvo direktno uticati na ono što će se desiti kada se najzad uputimo prema zvezdama. Ove diskusije uz iznalaženje odgovora mogu povesti našu civilizaciju ka mreži života koja se krije u svemiru brže nego što se iko nadao, dok odsustvo iste i nastavak mirnog prihvatanja savremenog sistema ima zloslutni potencijal da ta vrata zatvori i osudi nas na ironičnu usamljenost i hladnoću nepravednog sveta u ovom ogromnom i neverovatnom svemiru u kom se neverovatna otkrića kriju iza svake zvezde, a, iskreno verujem, mnoge oči sa mnogih drugih svetova uprte su u zvezdano nebo, iščekujući prvi kontakt, isto kao i mi. Da li ćemo za njega biti spremni, da li ćemo napraviti prave korake- za to smo odgovorni samo mi sami.

 

Izvori:

SETI-Traganje za vanzemaljskim životom, priredio Zoran Živković, svetlost, Kragujevac, 1979.

Segan, Karl. "Kosmos", Otokar Keršovani, Opatija 1983.

Na putu ka drugoj Zemlji?

 

U Kaliforniji se upravo održava 221. sabor astronomskog društva Sjedinjenih država, i tom prilikom došlo je do jedne novine koja je dugo čekala da uđe na velika vrata u naučne krugove. Najzad, ideja postojanja drugih planeta, i to planeta veoma nalik našoj Zemlji, prešla je iz domena naučne fantastike u naučnu stvarnost. Prihvatanje naučne relevantnosti ovog pitanja je ogroman korak ka postavljanju potrage za vanzemaljskim životom na visoko mesto liste prioriteta naše civilizacije- mesto koje mu svakako pripada.
Astronomi Sjedinjenih država do sada su se oslanjali na podatke Keplera u potrazi za egzoplanetama, ali čini se da se pod svetlom evropskih otkrića najzad uviđa i prihvata i lista Keplerovih mana. Ovo je značajan korak, s obzirom da se čini da se i izolovanija NASA najzad sprema da uđe u istinsku međunarodnu saradnju sa drugim svemirskim agencijama- korak koji, ukoliko do njega dođe, može dodatno unaprediti našu potragu. U nekoliko članaka sam već sporadično govorio o izvesnim ograničenjima i manama Keplerovog pristupa i čini se da NASA najzad uviđa grešku u verovanju u Keplerovu omnipotentnost.
Dakle, čini se da i početak 2013. godine obećava veliki broj neverovatnih otkrića. Kepler je objavio svojih novih 461 "kandidata", ali značajnije od toga, zauzima svoje realno, zasluženo (a, ne zamišljeno privilegovano) mesto u očima naučne zajednice- nešto što je bilo potrebno da se dogodi da bi se otvorio put ka međunarodnoj saradnji i novim, preciznijim otkrićima. Najzad, iako je Kepler zadivljujuće ostvarenje moderne tehnologije, došlo je do realnog sagledavanja njegovih ograničenja. Naime, mada može biti odličan za pronalaženje kandidata (i taj posao je do sada obavljao veoma dobro), preciznija istraživanja moraju biti prepuštena drugim instrumentima, jer samo Keplerovi "kandidati" (odnosno, zaključak da oko zvezde zaista postoji nešto, jednostavno nije dovoljan za finalni zaključak bilo koje vrste).
Zatim, NASA je ponovo objavila vest sa početka prošle godine, još jednom potvrđujući ovo neverovatno otkriće, uz trenutnu cifru od oko 17 milijardi "Zemalja" u našoj galaksiji. Ukoliko se vodimo našim sistemom (jedna od tri je naseljiva), čini se da se može govoriti o (možda optimističnih) 5.5 milijardi naseljivih svetova. Svakako, postoji veliki procenat koji će otpasti i od ove cifre, ali brojevi sa kojima sada baratamo su ogromni. Posebno kada se prisetimo da pre samo dvadesetak godina, ideja i o jednoj planeti nalik Zemlji van našeg sistema je bila nešto od čega bi se većina naučnika vrlo brzo ogradila.
Značajno je i otkriće planete koja još čeka potvrdu- KOI 172.02 koja ukoliko zaista bude potvrđena može da prestavlja prvog otkrivenog "Zemljinog blizanca", kako ima samo 1.5 masa Zemlje i orbitira oko zvezde G klase (mada nešto hladnije od našeg Sunca) u središtu naseljive zone. A, godina na KOI 172.02 traje 242 dana, za razliku od naših 365.

 

Najzad, uz priznavanje Keplerovih mana, došlo je i do ozbiljnije rasprave o tome kako zapravo potvrditi da je neka planeta zaista Zemljin blizanac. Naučnici su se složili da bi od velike pomoći mogli da budu teleskopi sa Zemlje koji su opremljeni hardverski i softverski da, posmatrajući direktno planetu, dobiju neke ideje o njenoj atmosferi, kao i osnovnu predstavu o tome šta se ispod atmosfere krije. U ovom trenutku, na našoj planeti, za taj posao je najkvalifikovanija upravo ESO i prema tome bi bila najbolji izbor i okosnica značajne internacionalne saradnje u potrazi za odgovorima.
Uopšteno gledajući, čini se da je ovo obećavajući početak godine. mada je KOI 172.02 samo kandidat i još čeka konfirmaciju, neki zaključci i odluke mogu imati značajne posledice u poboljšanju naše međunarodne saradnje što je, verujem, ključno za istinski napredak, i pretstavlja osnovu za pronalazak preciznih i jasnih odgovora. Neverovatan je korak napravljen od početka savremene astronomije do ovog trenutka i svakim danom, sve ono što je pripadalo naučnoj fantastici i bilo ismejavano u krugovima "ozbiljnih" naučnika, polako postaje naučna realnost, stvarnost koja je sada centar naših novih potraga, koja je sada samo još jedan veliki niz pitanja ka čijim odgovorima se usmerava naša savremena tehnologija, naše nove teorije i pristupi. Ukoliko zaista dođe do međunarodne saradnje na ovom polju, to će značiti i još jedan korak u našoj društvenoj evoluciji, još jedan korak koji će nas povesti dalje ka odgovoru na pitanje da li smo sami u svemiru, ali i više od toga- dalji koraci međunarodne zajednice mogu nas izvesti i iz ove "tehnološke adolescencije", da parafraziram Karla Segana, u kojoj se nalazimo, i tako nas na putu ka zvezdama, istovremeno povesti i na put u bolje sutra, stvarajući prvu nestabilnu osnovu za izgradnju jedne buduće planetarne civilizacije, dostojne otkrića koja čekaju možda iza najbliže zvezde.

Izvori:
SPACE.com
SPACE.com [2]
SPACE.com [3]
Universe Today
PlanetQuest

Tau Ceti- još jedan novi sused

 

Posle otkrića planete oko zvezde Alfa Kentauri B, kao i složenog sistema HD40307, pažnja javnosti se, a posebno svih entuzijasta kada je u pitanju potraga za vanzemaljskim životom, sa Keplera je prešla na međunarodni tim naučnika, predvođen evropskim naučnicima, instrument HARPS i tim Ropac. I još jednom, Mikko Tuomi i njegov tim pokazuju da je ta pažnja zaslužena. Za razliku od NASAine sramotne komercijalno marketinške politike laži, obmana i poluistina, ovi evropski naučnici primenjuju politiku da sve spoje spekulacije i potencijalna otkrića objave, kao i da originalne radove koji put do otkrića opisuju, preko interneta učine dostupnim javnosti, kako bi "neko samostalno potvrdio ili oborio tezu", kako objašnjava član tima Chris Tinney.

Ovog puta radi se o još jednom susedu, zvezdi Tau Ceti koja spada u istu klasu kao i naše Sunce (klasa G), iako je nešto manja i ne toliko sjajna. Ipak, kao veoma slična "domu", i relativno malo udaljena (samo 12 svetlosnih godina), Tau Ceti je bio meta mnogih ostvarenja naučne fantastike, kao i SETIjevih posmatranja, kao i glavni kandidat za vanzemaljski život po mišljenju Frenka Drejka. Do sada, verovalo se da zvezda ima mali procenat teških elemenata, odnosno metala, i da je slabo verovatno da bi mogla da ima planetarni sistem, posebno planeta sa čvrstom površinom. Takođe, istraživanja su pokazala da ceo sistem ima oko 10% više ostataka od formacije sistema- asteroida, kometa i kosmičke prašine, nego što to ima naš sistem.
Ipak, sada smo na pragu novih otkrića koja mogu još jednom da promene naše shvatanje ovog sistema. Naime, pomenuti tim naučnika otkrio je ne jednu, već pet planeta koje orbitiraju oko Tau Cetija, a od njih, jedna se vrlo verovatno nalazi u naseljivoj zoni.

 

Jedan od centralnih instrumenata koji su do otkrića doveli bio je, ponovo, HARPS, ali udela su imali i AaPS i HiRes. Glavni metod je bio radial velocity, odnosno merenje gravitacionog uticaja koji bi ovih pet planeta imale na zvezdu. Ipak, da bi se do tog stadijuma došlo, naučnici su prvo morali da prevaziđu problem "šuma" koji je stvarala "kosmička prašina" oko Tau Cetija. Ovo je rešeno tako što su u neobrađen signal ubacivani lažni signali, i eksperimentalnim putem je vršena modulacija signala, tako da lažni signali budu vidljiviji od pozadinskog šuma. Rezultat eksperimenta je primenjen na originalni signal i došlo je do otkrića.
Svih pet planeta spadaju u superzemlje, veće od naše planete dva do pet puta, i sve se nalaze bliže zvezdi nego što se Mars nalazi suncu. Tau Ceti emituje samo 45% svetlosti u odnosu na naše Sunce, tako da svaka od ovih planeta može biti hladnija nego što se na prvi pogled čini. Uprkos tome, prve tri planete (od kojih treća odgovara orbiti Merkura) su najverovatnije suviše vruće da bi život na njima postojao, ali četvrta planeta je ona koja je postala centar ovog otkrića, Tau Ceti e koja se nalazi u naseljivoj zoni i četiri puta je veća od Zemlje, što još uvek ostavlja mogućnost za postojanje čvrstog tla. Godina na ovoj planeti traje samo 168 dana, kako je smeštena malo bliže svojoj zvezdi nego što je Venera Suncu. Sa ovim podacima, možemo zaključiti da ukoliko voda postoji na površini ove planete, ona je verovatno u tečnom stanju, što je po dosadašnjim shvatanjima glavni preduslov za razvoj života. Zvezda Tau Ceti je stabilna, tako da i to govori u prilog životu.

 

Ipak, postoje i određene kritike. Kao prvo, pouzdanost metoda, zbog velike količine šuma je dovedena u pitanje. Čak i sami članovi tima priznaju da bi za potvrdu bilo potrebno možda čak i deset godina (ali, uprkos tome, njihova istraživanja su javno dostupna za razliku od sramotnog ponašanja američkih naučnika). Pored toga, čini se da bi velika količina kosmičke prašine značila da su planete oko Tau Ceti izloženije udarima nego, recimo, Zemlja, tako da to umanjuje šanse za život. Svakako, činjenica je da još mnogo toga ne znamo o ovom sistemu, a sa verovatnim zatvaranjem SETIja (usled američke uvek fascinantne politike!), smanjuje se mogućnost da usmerimo našu potragu na radio talase potencijalne civilizacije. Ipak, ne smemo ni umanjiti značaj ovog otkrića! Jasno je da oko Tau Ceti postoji -nekakav planetarni sistem. Odnosno, iako se preciznost ovih merenja može dovesti u pitanje, čini se da ostaje jasno da neke planete jesu pronađene u signalu. Ovo otkriće otvorilo je vrata daljem istraživanju Tau Cetija, ali i doprinelo je dubljem razumevanju činjenice da naseljive, Zemlji slične planete mogu da budu pronađene bilo gde, čak i u našem neposrednom susedstvu. A, čini se da i sve češće pronalazimo planete, upravo smeštene u naseljivim zonama svojih zvezda. Ovo ima ogromne implikacije na celu potragu za vanzemaljskim životom i sva ksenološka razmatranja, jer sve veći procenat planeta u naseljivim zonama značajno menja odnos cifara u vrednostima Drejkove jednačine i nekada dominantna slika hladnog usamljenog kosmosa, sa jako malo planeta i brojem naseljivih koji se približava nuli ustupa mesto jednom sjajnom, ogromnom kosmosu preko kog se proteže razgranata mreža života, nepregledna svita naseljivih svetova, gde neverovatna otkrića čekaju iza svake magline, iza svakog kosmičkog plesa.

Izvori:
ScienceMag
BBC
The Independent

Best of za 2012 godinu!

 

 Mi Zemljani smo uspeli da nađemo univerzalan način računanja vremena na našoj planeti (jedna od retkihstvari oko kojih smo se svi složili) i mislim da nam je "Zemaljska godina" i dalje omiljena merna jedinica. Preko nje razvrzstavamo bitne događaje, računamo protok vremena na znatno većoj skali- u sagledavanju našeg civilizacijskog puta. I dalje volimo da obeležavamo taj trenutak kada zamišljamo da je naša planeta završila još jedan proizvoljni krug oko Sunca, a čak smo i nesavršenost merenja rešili uvođenjem prestupnih godina! S obzirom da nam je merenje vremena putem zemaljske godine veoma bitno, bilo bi jedino fer da sada kao pravi zemljanin iznesem bitna otkrića i napretke koji su obeležili 2012 godinu, kao i jos neke dodatne interesantne podatke po kojima će 2012. biti zapamćena. Dakle, bez daljeg odlaganja, počinjemo:

Xenology lista najznačajnijih otkrića 2012

7.E2 i E9 termalni izvori
Počinjemo otkrićem nedvosmisleno vezanim za Zemlju, ali koje može biti moćno oružje analogije u daljim razmišljanjima o životu u hladnijim delovima Sunčevog sistema.


6. Projekat 1640
Bitan napredak u tehnologiji koji nam može omogućiti direktan uvid u planete oko nama najbližih zvezda. Ovakva tehnologija može biti presudna za precizne potvrde "planetarnih kandidata", a možda uz dalji razvoj i za utvrđivanje sastava atmosfere.

5. Reke Marsa
Iako smo oduvek verovali u postojanje tečne vode na Marsu, bar u prošlosti, konkretan dokaz toga je uvek dobrodošao, a sada, uz preciznija saznanja o prirodi i količini te vode na crvenoj planeti, potraga za znacima nekadašnjeg života na njoj je postala još značajnija

4. Alfa Kentauri Bb
Uvek je od velikog značaja otkrivanje planeta koje se nalaze ovako blizu "doma". Kao najbliži sistem Zemlji, Alfa Kentauri ima veliki potencijal da postane prvi sistem druge zvezde u koji su dospeli radoznali ljudi ili bar njihove mašine.

3. HD 40307
Iako značajno udaljenija od Kentauri sistema, superzemlja HD 40307g je smeštena u naseljivu zonu svoje zvezde i kao takva je od velikog interesa za dalje izučavanje, posebno ukoliko se radi o manjoj verziji superzemlje- koja ima čvrstu površinu, ili ako se radi o gasovitoj verziji, nalik na Neptun, koji pak ima potencijal da zarobi u svojoj gravitaciji veći mesec.

2. Kepler 47
Poznato je da su u našoj galaksiji binarni parovi mnogo češći od usamljenih zvezda. Kepler 47 je upravo binarni par sa jednom specifičnošću- prvi je oko kog je otkriven planetarni sistem, a jedna od planeta je i u središtu naseljive zone. Iako suviše daleko da bismo se nadali preciznijim podatcima u bliskoj budućnosti, ovo otkriće je veoma snažno uticalo na naša dalja shvatanja o životu u svemiru.

1. ESO, PLANET, OGLE kolaboracija
Kao i cele godine, oduševljenje zbog ovih otkrića ne jenjava! Iako statistički podatak, ova studija nam je pružila možda najfundamentalniji uvid u potencijal života u našoj galaksiji i kao takva zaslužuje prvo mesto u listi vesti i otkrića ove godine!

Xenology Numbers- cifre koje su obeležile 2012:

• 27 planetarnih kandidata u naseljivim zonama
• 30 očekivanih egzomeseca u naseljivim zonama
• 2.321 planetarni kandidat je otkriven
• 809 planeta je potvrđeno
• Jedna u šest zvezda ima gasovite džinove mase Jupitera
• Polovina zvezda ima planete mase Neptuna
• Očekuje se da oko dve trećine zvezda ima superzemlje
• Vojadžer 1 je prešao 18.486.743.038 Km i svetlost do njega sa Zemlje putuje 34 sata 15 minuta i 22 sekunde
• Zemljini najraniji radio talasi presli su oko 112 svetlosnih godina i "stigli" su do nekoliko hiljada zvezda

Drejkova jednačina za 2012

Svakako, radi se o proizvoljnim ciframa, laički izabranim uz konsultovanje sa zvaničnim podacima, pa sam se odlučio da ih podelim u dve kategorije:

1. Pesimističniji broj
Broj zvezda u galaksiji: 200 milijardi (srednja vrednost)
Procenat zvezda sa planetama: 50% (Istraživanja pokazuju da verovatno svaka zvezda ima planetarni sistem, ali pretpostavimo da on opstaje u samo polovini slučaja)
Broj planeta koje su ekoloski pogodne da podrže život u jednom sistemu: 0.33 (pretpostavimo da zbog velikog broja crvenih patuljaka, pogodne planete često ne uspeju da se razviju). Život se razvija na polovini pogodnih planeta, inteligencija na 20%, komunikacija na 20% i najzad, civilizacija traje 10.000 godina. Broj civilizacija koje u ovom trenutku postoje je 660! Nije loše u odnosu na usamljene Zemljane.

2.Optimističniji broj
Broj zvezda ostaje isti, procenat zvezda sa planetama je podignut na 80% (i dalje manje od predloženih 100%), jedna u sistemu je obično pogodna za život. Život nastaje svuda gde ima šansi- na 90% pogodinh planeta. Inteligentni život je logičan korak u evoluciji, tako da dobija visokih 70% i pretpostavimo da dok polovina svetova, poput nas, još uvek nije u punom jeku kosmičke komunikacije. Optimističniji broj iznosi zpanjujućih 50.400 naprednih civilizacija u našoj galaksiji!

Hvala svima koji su i tokom ove godine čitali Xenology blog i bili deo rastuće grupe entuzijasta koji nestrpljivo čekaju nove vesti o našem mestu u svemiru. Nadam se da će nas u narednoj godini čekati nova, još neverovatnija otkrića koja će nas odvesti dalje na našem putu potrage za velikom mrežom života koja se proteže među zvezdama.