Uskoro nove vesti sa Marsa

 

Misija Curiosity svakako je dobila medijsku pažnju širom sveta i bila poprilično dobro ispraćena, posebno u završnoj fazi svog putovanja i početnoj fazi istraživanja- kritičnom trenutku sletanja na crvenu planetu. Jedna od značajnih vesti koje je Curiosity doneo nije bila vezana ni za jedan od njegovih specifičnih instrumenata, već je daleko više oslonjeno na kameru- savremenu, svakako, ali na istoj poziciji i Curiosityevi legendarni prethodnici postigli bi isto zapažanje- otkriće nečega što je gotovo sigurno pretstavljalo isušeno rečno korito. Bio je to još jedan korak napred ka hipotezi koja gotovo da je postavljena kao tačna- da je Mars nekada bio topliji, sa debljom atmosferom, i imao tečnu vodu na površini.
Ipak, ono što su naučnici predočili kao odliku koja će Curiosity učiniti legendarnim je SAM (Sample Analysis at Mars)- aparat, ili pre, mala prenosna laboratorija koja se sastoji iz tri dela- hromatograf, maseni spektrometar i laserski spektrometar. Zajedno, ova tri uređaja imaju zadatak da ispitaju sastav bilo kog uzorka koji Curiosity odabere- bilo da se radi o tlu ili atmosferi. SAMov zadatak jeste da "skenira" dati uzorak u potrazi za tragovima ugljenika, vodonika, kiseonika i azota- elemenata povezanih sa životom kakav poznajemo na Zemlji.
Prva Curiosity-eva analiza je bila analiza atmosfere u potrazi za metanom, koji je prvo bio potvrđen, a potom je iskaz promenjen jer se radilo o ostatku atmosfere sa Zemlje. Zbog toga, za svoj prvi uzorak zemljišta, Curiosity nije obavljao analizu, već ga je samo "propustio kroz sistem" u cilju uklanjanja ponovnih mogućih kontaminacija sa Zemlje. Devetog novembra, prvi uzorak je analiziran i naučnici su bili zadovoljni- rezultati su bili jasni i nije bilo tragova kontaminacije.
Ali, sada se nalazimo pred velikom neizvesnošću! Naime, iz kabineta vodećeg biogeologa zaduženog za ovu misiju dolaze nove vesti- sve što je dospelo do javnosti jeste da se radi o nekom neverovatnom otkriću koje je stvaranje istorije- nešto što će potresti celu planetu. Nažalost, poučeni prethodnim iskustvima kroz istoriju, naučnici se drže politike po kojoj ne smeju da daju zvanične izjave, sve dok kompletan istraživački rad ne bude dokumentovan i objavljen, a rezultati provereni.

 

 Zbog toga, sada se nalazimo u poziciji nestrpljivog iščekivanja. A, na veliku žalost svih entuzijasta, čini se da će proći bar nekoliko nedelja do prvih sledećih informacija o ovom tajanstvenom otkriću. Naravno, nikakvo pravilo do tada neće  moći da zadrži maštu svih nas koji nestrpljivo gledamo u nebo i nadamo se nekom neverovatnom otkriću. Naravno, moramo ostati mirni i objektivni- s jedne strane, može se raditi o otkriću koje nema veze sa životom na Marsu- sadašnjim ili prošlim. Možda je Curiosity našao komad Zemlje na Marsu- pokazatelj da planete zaista često "razmenjuju" asteroide. Ili se možda radi o otkriću nekog retkog jedinjenja, ne možemo znati. Svakako, i opovrgavanje života jednako je velika vest, ali teško je to učiniti na osnovu ovako kratkog istraživanja (prethodni roveri nisu imali precizan instrument nalik na SAM). Takođe, nije isključena ni najverovatnija mogućnost- da su na Marsu pronađeni tragovi kompleksne organske hemije, ali ne i onoga što definišemo kao život. Ipak, ostaje nam samo da čekamo sledeće saopštenje kada ćemo najzad saznati u kom pravcu nas je povela naša večna potraga za životom van naše planete- usamljene plave tačke u nebeskom beskraju.

Izvori:
Universe Today
NPR 

HD 40307g

 

Iza ovog pomalo rogobatnog naziva krije se još jedno u nizu neverovatnih otkrića, i to zaslugom ESOe, tačnije njihovog instrumenta HARPS, a velikog udela u detektovanju šeste potencijalne planete oko zvezde HD 40307 imala je i grupa naučnika Rocky Planets Around Cool Stars (Ropacs). O metodi korišćenoj za detektovanje, kao i komparaciji sa Keplerom, možete pročitati u članku o prethodnom, jednako fascinantnom otkriću- potencijalne planete u našem najbližem stelarnom susedstvu.
Još od Alfe Kentauri, čini se da HARPS radi punom parom, i sada nam, posle neobično kratkog vremena donosi novi uspeh. Zvezda o kojoj se radi, nazvana kataloški HD 40307 je zvezda K-klase, narandžastog sjaja, na pola puta između crvenog patuljka i zvezde tipa našeg Sunca (G), udaljena oko 42 svetlosne godine. Iako se radi o manjoj zvezdi od Sunca, zvezde klase K su od posebnog interesa za potragu za vanzemaljskim životom, jer ona ovo nadoknađuje velikom stabilnošću (za razliku od nestabilnih crvenih patuljaka) i veoma dugim životnim vekom (duže od Sunca), tako da je mogućnost za evoluciju života u sistemima ovih zvezda veoma velika -naravno, ukoliko ima pogodnih planeta. Specifičnost HD 40307 jeste činjenica da je njena temperatura znatno viša nego od prosečnih K zvezda, tako da se po tom kriterijumu čak približava nižoj granici zvezda G klase.

 

 Potraga za planetama oko HD 40307 je vrlo neobična priča. Dok je ESO od početka vodila operaciju, finalni zaključak su bile tri vruće "Superzemlje", verovatno dve gasovite i jedna kamenita. Ipak, nezavisno istraživanje tima naučnika pokazalo je nešto neočekivano. Koristeći savremenije metode analize podataka, kao i tehnike analize za koje su zaslužni Ropacs, uspeli su da otkriju još tri Superzemlje, od kojih je zasigurno od najvećeg interesa HD 40307g, šesta planeta u sistemu, smeštena u naseljivu zonu zvezde!
HD 40307g je Superzemlja, sa oko 7 puta većom masom od Zemlje, i još uvek se ne može sa sigurnošću tvrditi da li se radi o planeti više nalik na Neptun, nego na Zemlju, iako se po trenutnim saznanjima, druga opcija čini verovatnijom. Kako je zvezda nešto hladnija od našeg Sunca, godina na HD 40307g traje 198.7 Zemaljskih dana (za razliku od naših 365.3) i udaljena je 90 miliona kilometara od svoje zvezde ( za razliku od naših 149 miliona). S obzirom da je dovoljno udaljena od zvezde, ova planeta verovatno ima i ciklus dana i noći za razliku od orbitalnog zaključavanja koje je često kod planeta u naseljivoj zoni crvenih patuljaka. Po svemu sudeći, da se radi o manjoj masi, bili bismo gotovo sigurni da smo pronašli planetu koja je do sada najbliža istinskoj "novoj Zemlji"- sa ne-ekstremnom klimom, oko stabilne i dugovečne zvezde, udobno smeštenu u naseljivoj zoni.

 

Ovo otkriće ne samo što demonstrira činjenicu da svemir ume da nas iznenadi kada god se opustimo, već nam i pokazuje da se polako, ali sigurno bližimo nekom neverovatnom otkriću. Kako napreduju naša saznanja, javljaju se nove tehnike, a naučnici širom sveta sarađuju izvan okvira i granica koji bi bespotrebno razdelili našu jedinstvenu i univerzalnu potragu za znanjem i našim mestom u kosmosu. Od usamljene Zemlje u centru galaksije, napuštamo sujeverja i prebrze zaključke, krećemo se ka saznanju i polako, naš svemir postaje neverovatno, kompleksno mesto, čiji smo samo delić. Otkrili smo druge zvezde, a potom i druge galaksije. Sada živimo u vremenu kada otkrivamo i nove planete, a naša saznanja pretstavljaju ekvivalent Galilejovom teleskopu dok je posmatrao Jupiter. Polako, i to se menja, a naša sposobnost da saznajemo sve veća, dok otkrivene planete postaju sve manje, preciznije izmerenih orbita, i sve bliže onome što smo nazvali naseljiva zona zvezde. Verujem da je pitanje vremena kada će svemir za nas biti ne samo kompleksno i neverovatno mesto ogromnih prostranstava i gigantskih pejzaža, već i mesto u kome, razbacani po vakuumu čekaju nebrojeni svemiri, kristalno plavi u večnoj noći, sa svojim radio glasovima i radoznalim pogledima uperenim ka nebu.

Izvori:
Originalan tekst
BBC
Space[dot]com
Universe Today

Pojas asteroida kao uslov za život?

 

Vest koja se pojavila već nekoliko puta u poslednje vreme, dovoljno da se odlučim da je prevedem i dam neki sud o njoj, jeste vest sa naslovom da je pojas asteroida u određenoj poziciji jedan od bitnih faktora za razvoj složenog života u planetarnom sistemu. Ipak, pročitavši neke od interpretacija, kao i originalno istraživanje, moram primetiti da se radi o daleko više senzacionalističkom naslovu nego o istinitoj tvrdnji.
Do ovog zaključka, istraživači, kao i (mnogo više) oni koji interpretiraju ovu vest došli su na osnovu tri tačke- uloga asteroida u procesu evolucije, uloga asteroida u donošenju vode i organskih jedinjenja na mladu planetu i postojeći modeli i njihove implikacije.
Prva tvrdnja se oslanja na mehanizam prirodne selekcije i vrstu "nasilnog ubrzanja adaptacija" živog sveta. Po ovoj tezi, iako su udari asteroida destruktivni događaji za koje se vezuju masovna istrebljenja, oni se takođe mogu posmatrati kao "agenti" evolucije, događaji koji primoravaju živi svet da se adaptira i time postane kompleksniji. Činjenica je da, potencijalno, bez udara asteroida u Zemlju koji je doveo do istrebljenja dinosaurusa, možda nikada ne bi nastala prilika za Homo Sapiensa da evoluira i postane dominantna vrsta na planeti.
Druga tvrdnja je povezana sa idejom panspermije- ideje da je živi svet (u ovom slučaju, organske materije kao njegovi bazični činioci) donet na Zemlju kometama i asteroidima. Činjenica je da se u asteroidima nalazi velika kolicina vode, ali i organskih materija. Ipak, ne smemo zaboraviti da ni voda, ni ugljovodonici nikako nisu retki u svemiru i nije neophodno da oni poteknu sa asteroida da bi bili prisutni.
Najzad, tim naučnika koji je radio na projektu je primetio da se pojas asteroida podudara sa tzv.,snežnom linijom- spoljnom granicom naseljive zone- dakle, onim delom sistema u kom je dovoljno hladno da se led nikada ne otopi. Najzad, oni primećuju da od 520 gasovitih džinova, samo 19 njih orbitira izvan snežne linije, dakle, slično našem Jupiteru. Jedan od naučnika, primetivši da je to samo 4% iznosi tvrdnju "Based on our scenario, we should concentrate our efforts to look for complex life in systems that have a giant planet outside of the snow line"Dakle "Po našem scenariju, potragu za složenim životom treba da usmerimo ka sistemima koji imaju gasovitog džina izvan snežne linije"- parafraziram, odnosno slobodnije prevodim.
Možda ste sada zbunjeni? Da, i ja sam bio, ali obrazložiću to ukratko, istim redosledom.
Prva tvrdnja je činjenica- udar asteroida jeste izazvao istrebljenje dinosaurusa i time, "evolucijski prozor za sisare". Ipak, to je mogao da bude i udar manje komete ili jednog od nekoliko desetina, ili čak stotina asteroida koji nisu unutar pojasa.
Druga tvrdnja zavisi od prihvatanja ili ne panspermije.
Treća tvrdnja je tačna- od 520 gasovitih džinova koje mislimo da je Kepler otkrio samo 19 je u naseljivoj zoni što je oko 4%, i zaista, život treba da tražimo, prvobitno, u sistemima u kojima gasoviti džin nije u unutrašnjosti sistema.
Sve tvrdnje su tačne, dakle šta nije u redu?
Prosto i jednostavno- naslov, i epitet nova vest. Ni jedna od činjenica nema ama nikakve veze sa pojasom asteroida, kao što sam za prve dve tačke objasnio, a o Keplerovoj (ne)preciznosti neću ponovo da govorim, u cilju održavanja objektivnosti. Jupiter na svojoj poziciji jeste pomogao oblikovanju pojasa asteroida, ali autori teksta, ili interpretatori su to, očigledno, shvatili obrnuto. Planete sa džinovima izvan snežne linije (dakle, i izvan naseljive zone) su pogodne ne zbog neke fantomske uloge pojasa asteroida koja nije ni razjašnjena sem u nekim nejasnim nagoveštajima o "ubrzanoj evoluciji" i panspermiji, već zbog proste činjenice da sa džinom u naseljivoj zoni, ne možete očekivati i planetu nalik Zemlji u istoj zoni! Toliko je jednostavno, i nema ama nikakve veze sa pojasom asteroida.
Ostaje otvoreno pitanje- možda on zaista ima neki značaj, ali ne dalji od ovih labavih i potencijalnih ideja, toliko za sada znamo. Takođe, autori teksta izneli su tačne i poznate činjenice, kao i precizne statističke podatke, bazirano na dosadašnjim posmatranjima i mogućnostima, jedini problem ostaje, da gotovo ništa od toga nema veze sa pojasom asteroida, već sa tzv.,"dobrim Jupiterima" o kojima sam pisao u članku Uslovi za život. Kada je to rečeno, jedina zamerka ostaje na senzacionalističkom naslovu koji će, ukoliko ne bude kritikovan na vreme, povući jednu zbrku nepovezanih činjenica u tvrdnju koja njima nije potkrepljena, kao ni bilo čim drugim.

Izvori:
NASA
Originalni tekst