Nove vesti sa Crvene planete

Naš sused, i potencijalni nosilac života u davnoj prošlosti, Mars, centar je istraživanja već ogroman niz godina. Postoji veliki broj sondi koje kruže oko njega, a i poveći broj rovera je sleteo na njega, a najpoznatiji od njih svakako su Spirit i Opportunity. Oba rovera su radila dugi niz godina, i nakon predviđenog roka, a prošli su kroz ogroman broj ciklusa, poteškoća, čekanja u zimskom periodu, kvarova i neverovatnih otkrića.

Ali, po novim vestima, Opportunity je doneo još novih vesti! Ovaj rover otkrio je u tlu Marsa posebnu vrstu krečnjaka koja se formira samo u prisustvu vode. Položaj ukazuje na podvodne tokove vode, kao i površinske bare koje su mogle da nose mikroskopski život u prošlosti. Iako su gips i krečnjak na Zemlji uobičajeni, na Marsu one mogu imati mnogo veće implikacije.
Ovaj materijal analiziran je spektrometrima kojima je rover opremljen- Microscopic Imager i Alpha Particle X-ray Spectrometer i utvrđene su njegove hemijske karakteristike (kalcijum- sulfat), kao i precizne dimenzije "vene" ovog materijala (debljine ljudskog palca i dužine 45cm).

Oba rovera su još 2004 godine završila svoje misije i radili su još dug niz godina, Opportunity i dalje doprinosi novim otkrićima, dok je Spiritom izgubljen kontakt 2010 i više nije uspostavljen. Bilo kako bilo, ova dva rovera dovela su do neverovatnih otkrića, imali su udela u veoma značajnim misijama i postali su gotovo simbol našeg izučavanja Marsa. Misija Opportunity-a će se nastaviti dokle je to moguće, nastavljajući potragu za dokazima nekadašnjeg života na Crvenoj planeti. To saznanje svakako bi značajno uticalo na naše razumevanje uslova za život, ali bila bi i potvrda činjenice da je život u svemiru mnogo češći nego što sada znamo.

Kepler-22b Planeta slična Zemlji u naseljivoj zoni!

Misjia Kepler je pokrenuta sa ciljem otkrivanja planeta koje orbitiraju oko drugih zvezda, posebno sa ciljem otkrivanja egzoplaneta slilnih zemlji (Earth like planets) unutar naseljivih zona njihovih zvezda (Habitable zone, Goldilock's zone). Još od 2009., Kepler je imao velikog uspeha u ovom zadatku.
Iako su prvi rezultati bili "vrući Jupiteri" (Hot Jupiters)- planete koje je najlakše otkriti, ali koje po svojoj, kako veličini, tako i položaju, ne samo što isključuju mogućnost života, već ga vrlo verovatno eliminišu i ostatku sistema- bilo je i ohrabrujućih vesti, otkriće 54 planete koje su veličine slične Zemljinoj, u odgovarajućim položajima. U februaru 2011., Kepler je otkrio već oko 1232 različite planete, da bi već u decembru 2011., taj broj porastao na neverovatnih 2326! Setimo se samo da je nekada u astronomiji vladalo mišljenje da su planete oko drugih zvezda retkost.
Od ovog ogromnog broja planeta, 207 su Zemljine velčine (ili približno), 680 čine Superzemlje, 1181 su veličine Neptuna, 23 Jupitera i 55 su veće od Jupitera.
Za to vreme, naučnici su radili na preciznijem određivanju naseljive zone, uzimajući u obzir veći broj faktora tako da od početnih 54 kandidata, sada je u trku ušlo 48 (ne uključujući novotkrivene planete iz decembarskog kataloga). Bez obzira na ovo smanjenje broja, možemo zaključiti da je Kepler pokazao tri nove tvrdnje koje su tako skoro, u prošlom veku, bile nezamislive:
1.Postoje planete oko drugih zvezda i to u poprilično velikom broju
2.Postoje planete veličine Zemlje (iako ih je najteže otkriti)
3.Postoji dobar broj ovih planeta koji je u naseljivoj zoni (trenutna statistika pokazuje da je to bar jedna četvrtina)

Ali, u decembru 2011., došlo je i do prvog otkrića koje se ne svodi na pretpostavke i statistiku, već na preciznu potvrdu. U kasnu jesen ove godine, planeta Kepler 22b je napravila i treći krug oko svoje zvezde, na taj način potvrđujući da se zaista radi o planeti sa pravilnom orbitom. Ova planeta iznosi 2,4 prečnika Zemlje, ima godinu od oko 290 zemaljskih dana i kruži oko zvezde tipa G, Kepler 22, u sazvežđu Labuda. Zvezda je istog tipa kao i Sunce, a orbita planete je slična Zemljinoj, odnosno nalazi se udobno smeštena u središtu naseljive zone, dakle savršeno je pogodna za održavanje tečne vode na površini, pri temperaturama sličnim onima na Zemlji (za razliku od graničnih slučajeva, kakvi su u našem sistemu Venera i Mars).
Ovo otkriće je ogroman korak u poznavanju svemira, ali isto tako i korak ka pronalasku Zemljinog "blizanca" i najzad, ka odgovoru na najznačanije pitanje- da li smo sami.
O planeti Kepler 22b još uvek ne znamo ništa. Biće potrebne još godine izučavanja da bismo saznali njenu preciznu orbitu, način rotacije i druge planetarne susede, a sa našom tehnologijom, koliko god da je rapidno napredovala u poslednjih tridesetak godina, mnoge druge stvari ostaće nepoznate. Ono što znamo po primeru sa naše planete je da život opstaje svuda, čak i na mestima gde se čini da je svaki organizam osuđen na smrt. Svakako, Kepler 22b može se pokazati kao neverovatno otkriće- prva potvrđena planeta koja na sebi nosi život. Ipak, za sada to mora ostati samo spekulacija, i to spekulacija koja zahteva strpljenje i brižljiva istraživanja kako bi postala značajnija pretpostavka ili hipoteza. Bilo kako bilo, Kepler 22b ima sve razloge da postane jedan od centralnih prioriteta egzoplanetarnog istraživanja, a informacije koje će iz istraživanja slediti mogu značajno doprineti odgovoru na najveće pitanje. Ako prisustvo vode bude potvrđeno, odgovor će biti gotovo izvestan. A, ako se tome pridoda i postojanje kopnenih celina u okeanima, a zatim veliki mesec koji stabilizuje orbitu i možda jedan udaljeni gasoviti džin da "štiti" unutrašnje planete od asteroida i kometa- možemo se zapitati postoji li neko na Kepleru 22b ko razmatra položaj jedne udaljene plave planete u sistemu zvezde slične njihovoj. Ipak, za sada, to mogu ostati samo spekulacije i značajni podstreci za dalja izučavanja.

 

Informacije preuzete iz NASAinog članka.

Veliko jezero Europe

Na ovom blogu, Europa je pominjana više puta kao nama najbliži dom vanzemaljskog života. Razloga za to ima nekoliko- značajni među njima su vrlo verovatno postojanje globalnog okeana ispod ledene kore koji je ogromnih razmera, a s druge strane tu je gravitaciono polje Jupitera koje ovaj mesec štiti od udara velikih asteroida. Položaj i orbita postavljaju Europu u orbitalnu rezonancu prilikom koje je gravitacijske sile nasumično sabijaju i rastežu, oživljavajući tako termogeološke procese u srcu meseca, proizvodeći toplotu i vrlo verovatno podvodne vulkane koji obiluju organskim materijama. Negativni aspekti Europe su minimalna ili nikakva količina svetlosti koja bi do okeana dopirala, Jupiterova radijacija, ali značajnije od toga- odsustvo razmene materijala sa površinom. Ukoliko pretpostavimo da je kora kompaktna, solidna površina od leda debelog više kilometara, možemo zaključiti da bi se okean našao u velikoj izolaciji i zavisio isključivo od unutrašnjig procesa koji možda ne bi bili dovoljni.

S druge strane, kora Europe pokazuje neke prilično neobične osobine. Naime postojanje karakterističnih linija, ispresecanih manjim oblastima haotičnog terena pričaju neobičnu priču o kori ovog ledenog meseca. Ti predmeti interesovanja su deo jednog drugog dela astrogeologije. Ono što je značajno za ovo otkriće jeste to što je haotični teren bio dovoljno intrigantan da privuče pažnju naučne zajednice, navodeći je na upoređivanje ovih geografskih karakteristika sa nama poznatim karakteristikama ledaenih ploča na Zemljinim polovima. I tako je otkriveno jezero, po zapremini jednako Zemljinim Velikim jezerima, odmah ispod područja haotičnog terena. Ne samo što je ova vodena masa mnogo bliža površini, već se i led nad njom lomi i pada u nju, obavljajući tako vrlo efikasnu razmenu materijala vode i površine. Čak i da ne postoje mehanizmi daljeg prenošenja u dublje delove okeana (o čemu je sada nemoguće tvrditi), možemo zaključiti da je ovo jezero potencijalno mesto gde možemo pronaći naše vanzemaljske susede. Sudeći po broju sličnih oblika haotičnog terena rasprostranjenih širom Europe, možemo zaključiti da postoji više odvojenih potencijalnih rezervoara života. U slučaju potvrde njihove povezanosti sa globalnim okeanom, ovo dramatično povećava šanse za otkriće života na ovom ledenom mesecu.

Uzimajući u obzir ovo otkriće, kao i dosadašnja saznanja u Europi i njenom potencijalu za život, možemo zaključiti da važnost specijalizovane misije može da se meri sa važnošću izučavanja Marsa i ostaje nam samo da se nadamo da će u naredne dve decenije najzad biti otposlata i specijalizovana sonda za utvrđivanje Europinih skrivenih potencijala. O sličnoj misiji bilo je reči u NASAi, mada je ona napuštena, dok ESA i dalje napominje tu mogućnost. Ostaje nam samo da se nadamo da će ta ideja biti i realizovana i da ćemo uz malo sreće, najzad dobiti odgovor na to gde je najbliže mesto gde možemo naći naše kosmičke susede.

Originalni članci:
NASA
University of Texas at Austin

Curiosity? Alien Invasion

Od kada sam prvi put pogledao neverovatnu seriju Through the Wormhole with Morgan Freeman, bio sam poprilično siguran da će Discovery sebi dozvoliti samo manje omaške, ali ne i velika razočarenja. Kako su sezone odmicale, a i druga je postala nešto odavno odgledano više puta, video sam da sam u pravu. Tada sam primetio reklame za novu emisiju "Curiosity?" i pitao sam se da li će ostati verni svojim standardima. Odgledavši "Parallel Universes", bio sam siguran da će ovo biti još jedna neverovatna emisija sa snažnim argumentima suprotstavljenih teorija, koja će nam pretstaviti najnovija otkrića o svetu.
Kada sam odgledao epizodu pod nazivom "Alien Invasion", shvatio sam da sam se prevario.
Ova epizoda je jedno veliko razočarenje. I mada možemo videti neka velika imena astronomskih i ksenoloških krugova, poput Seta Šostaka ili dr Mičio Kakua, i mada možemo naći neke svetle tačke, ostao sam poprilično zapanjen uticajem Holivudskih filmova iz devedesetih godina prošlog veka (ili početka ovog) i količine nasumično odabranih informacija.
Epizoda počinje pretstavljanjem uslova za postojanje vanzemaljskog života (odličan citat Mičia:"Mislite da smo sami? Pa, to je vrhunac drskosti!"), a potom i pominje misiju Kepler i njene metode i, donekle nepotpuno, njene rezultate.
Ali, tada tek počinje. Filmska invazija s velikim matičnim brodom, izazivanje prirodnih katastrofa, prestanak komunikacija i silazak velikih robota na Zemlju koji kulminira mutiranim virusima gripa i ebole koji uništavaju čovečanstvo koje pruža gerilski otpor.

Zaista ne bih znao odakle da počnem.
Svakako, kao neko orijentaciono mesto svoje argumentacije, izneću Drejkovu jednačinu. Ona je neki okvirni način procene broja inteligentnih civilizacija, tokom godina je imala više verzija uz osnovne parametre poput stope formacija novih zvezda, postotka zvezda sa planetama, tehnološke naprednosti, ali isto tako, veoma značajno, i sposobnošću civilizacije da preživi tu "civilizacijsku adolescenciju" i ne uništi se u procesu. Adolescencija Zemlje, rekao bih, traje jako dugo. Počevši sa imperijalizmom i kolonizacijom koju su pratili masovni zločini čiji su tragovi i danas bolno jasni među indigenim stanovništvom preko desetina puta kada je naša planeta bila na ivici nuklaernog rata, rekao bih da uspevamo da se provučemo kroz to opasno doba jedva, za dlaku. A, doba još nije gotovo. Svakako, uz nastavak ratovanja, prisilne globalizacije i mnogih drugih procesa, jedno društvo je osuđeno na nezadovoljstvo, sukobe i konflikte. Dakle, osnovni preduslov za opstanak civilizacije dovoljno dugo da razvije (ako je to ikako moguće) tehnologiju za put brže od svetlosti, kako bi došli do udaljenih sistema, jeste da preraste period ratovanja i uništenja. Stoga, obrazloženje invazije poput ljudima sličnog bezumnog čina, verujem da više nije u opciji. Čak i da prihvatimo da smo nekoj naprednoj civilizaciji nezanimljivi, ne bi imala razloga, ali značajnije, ni težnje da nas uništi.
Drugo objašnjenje su resursi. Verujem da apsurd ovde dobija neverovatne razmere. Čak i pod pretpostavkom da ta napredna civilizacija pod bilo koju cenu mora da dođe do određenih resursa, čak i da je naše Sunce najbliža destinacija- svaki solarni sistem je prepun resursa, sirovih materijala u neverovatnim razmerama. Dakle, ne postoji ništa što se nalazi ovde, a da ne postoji na drugim mestima u svemiru (osim života, rekli bi neki, ali to nije potvrđeno, a i ne bih rekao da se računa u resurse, zar ne?), odnosno, svi resursi bili bi im potpuno dostupni i u različitim kutcima njihovog sopstvenog sistema.
Poslednji navedeni razlog jeste mesto potrebno za život, nakon što zvezda te civilizacije eksplodira u supernovu.

Kao prvi argument protiv ove teze, iznosim činjenicu da naša planeta sem temperature i vode ne mora da ima ni jedan drugi preduslov za život nekih drugih bića. Balans elemenata atmosfere može biti potpuno različit i verujem da bi napredna civilizacija poput te koja poseduje tehnologiju dolaska ovde bila u mogućnosti da to zaključi i pronađe pogodniju planetu.
Drugi argument, u slučaju da je naša planeta potpuno pogodna, bio bi jednostavno napominjanje da bi se radilo o migraciji zaista epskih razmera i uništenje planete nije u interesu (gde sa jednom stelarnom naprednom civilizacijom?), čak i da uništenje ljudi jeste.
Treći argument, ipak, pokazuje da nije. Jer, postavimo situaciju ovako- ako je naše Sunce prosečna zvezda- ono sada ima oko 4.7 milijardi godina, što ostavlja još dobrih 4.5 milijardi. Čovek je za 10.000 godina došao od pećine do meseca. Dakle, napredak bi trebao da se udvostruči još bar 450.000 puta, što je verujem, daleko iznad tehnologije uništenja jedne rase (koja je pritom svesna i inteligentna- bez obizira na tehnološki stupanj). Ukoliko se postavi pitanje šta ako je zvezda drugog tipa i kraćeg životnog veka? Odgovor je jednostavan- ili je nepogodna za život, ili će zbrisati svoje civilizacije davno pre nego što se one otisnu u svemir.

Ovo su samo neki od argumenata protiv, i ovo su činjenice koje ovoj epizodi zameram najviše. Pretpostavku da su vanzemaljci slični nama neću posebno komentarisati. Bar je bila pretpostavka, neprikazana kao nepobitna istina, ako ništa drugo. A, pretstava da napredna civilizacija i to 450.000 puta naprednija od nas nema druge ideje da produži svoj opstanak, no da zbriše čitavu planetu i neverovatan broj kultura i godina istorije- to više govori o negativnoj strani Zemaljske kolonijalne prošlosti, nego što je osnovana ili bar približno realna pretpostavka.

Organska hemija -meteorita

Teorija panspermije je imala mnogo pristalica još od ranih 1960ih godina, kada su prve organske komponente pronađene na meteoritima koji su zasipali zemlju. Naravno, odmah se pojavila debata o tome da li se radi o kontaminaciji zemaljskim hemikalijama ili o jedinjenjima stvorenim u svemiru.
Ipak, panspermija je postajala sve popularnija (iako moram napomenuti da lično, nikada njoj nisam bio naklonjen), ali nauka uvek sa novim otkrićima donosi i promene paradigmi i teorema. Svakako, naučnik mora biti spreman da promeni svoje poglede u skladu sa novim otkrićima i da prihvati činjenice koje se pojavljuju. Iako panspermija kao sama po sebi, okarakterisana kao postojanje života širom svemira zahvaljujući posredstvu meteora, kometa i asteroida ostaje teorija na nesigurnoj osnovi u smislu osnovnog i ključnog načina za prenošenje života, s druge strane, sve više dokaza ukazuje na to da panspermija može biti jedan od pokretača života.

Do novih otkrića je došlo kada je tim NASAinih naučnika na sveže palim meteoritima pronašla adenin i guanin, dva osnovna jedinjenja u DNK lancima. Dokaz protiv kontaminacije jeste i prisustvo egzotičnih i retkih jedinjenja, 2,6-diaminopurin, kao i 6,8-diaminopurin. Ne zaboravimo da napomenemo da je i NASAina misija pod nazivom Stardust takođe otkrila prisustvo sličnih jedinjenja u meteorima bogatim ugljenikom. Dakle, možemo zaključiti da je na većem broju meteora i asteroida pronađeno ono što naučnici nazivaju building blocks of life, odnosno osnovnim DNK bazama (nukleobazama), a komete, po sadašnjim istraživanjima veoma su bogate vodom, pored organske hemije. A, takođe, izdvojen je i poseban tip meteora, pod nazivom CM2 meteoriti.

Ostaje pitanje kako je došlo do formiranja ovih kompleksnih organskih jedinjenja u dubinama svemira, i ako su toliko česti, zašto su pronađeni na meteorima i asteroidima, ali ne i na planetama? Ovo su pitanja koja čekaju odgovor, ili možda nove činjenice koje bi porekle samu potrebu da budu ispitana. Možda su i druge planete zasute organskim jedinjenjima, samo nismo tražili na pravi način, na pravom mestu. I naravno, ostaje pitanje da li ova jedinjenja zaista mogu da prežive udar i nastave kombinaciju u sredini u kojoj su dospeli. Po svemu sudeći, ostaju. Ovo je svakako nešto što ne možemo zanemariti, i istraživanja se moraju usmeriti u boljem razumevanju ovog fenomena. Takođe, sigurno je potrebno i utvrđivanje tačne starosti meteorita, kako bismo utvrdili kada su ova jedinjenja nastala i da li je moguće da su tu od samog nastanka našeg sistema. Takvo otkriće bi značilo da su elementi neophodni za život kakav mi poznajemo mnogo češći nego što smo mislili i oni bi pretstavili samo još jedan korak napred u utvrđivanju i prihvatanju ksenologije kao složene nauke koja kombinuje saznanja astronomije, astrobiologije i astrogeologije. Ostaje nam da čekamo i vidimo šta će dalja istraživanja doneti, menjajući naše shvatanje svemira još više nego što smo ikada zamišljali.

Originalni članci:
NASA
Blic

Traveler's Guide to the Planets- Emisija/Mini Serija

Traveler's Guide to the Planets je nova serija emisija u izdanju National Geographic kanala. Baveći se objektima Solarnog sistema na krajnje interesantan način, prelazi preko epizoda Merkur i Venera, Mars, Jupiter, Saturn, Uran i Neptun, Pluton i iza. Serija je snimljena 2010. godine, pa uključuje neka od najnovijih i najintrigantnijih teorija, otkrića i pretpostavci, uz kako poznata lica sveta astronomije, tako i uz nove naučnike kojima je ovo prvo pojavljivanje u sličnim ostvarenjima. Kada govorimo o vizualnom delu, animacije i prizori su, ukratko rečeno fantastični, i mogu da kažem da su najbolji koje sam ikada video, posebno kada govorimo o gasovitim džinovima. Ukoliko imate priliku da seriju gledate u HD tehnologiji, učinite tako.



Sada, pustimo vizualni deo celog ostvarenja i pozabavimo se suštinom. Svaka epizoda bavi se jednom, ili u nekim slučajevima više planeta, opisujući proces puta do planete, dosadašnja istraživanja, otkriće i istorijat, a potom prelazi na druge teme, tipa What to See, najčešće uključujući sistem satelita oko planete. Nekoliko planeta, ili češće satelita, imaju i temu Meet the Locals, koja se pokazala izrazito zanimljivom.
Naravno, izučavanja Marsa su nam već najpoznatija, što se toga tiče, ali znatno bolji utisak ostavila je Europa, kao, kako lično verujem, najbolji kandidat u našem sistemu za pronalazak vanzemaljskog života. Nešto sa čim se ranije nisam susretao jeste spekulacija o okeanu u središnjem delu Neptuna koji je potencijalno naseljiv jednostavnim organizmima.
Najveće prednosti ovog neverovatnog serijala, sem savršenog vizualnog utiska, jeste dug spisak novih otkrića i teorija sa kojima se upoznajemo, a potom i baziranje svakog dela emisije i svake spekulacije na čvrstim, naučnim činjenicama koje nas ne mogu ostaviti ravnodeušnim i zasigurno nas moraju naterati da postavimo nova pitanja, da nestrpljivo čekamo nova otkrića o onome što nam je, svemirski govoreći, na samom pragu doma.

Drugi oblici inteligencije -ovde

Ljudi su, zapravo, igrom slučaja došli do položaja koji imaju danas, do titule dominantne vrste na planeti. Kao osnovnu razliku između ljudi i životinja naučnici, umetnici i filozofi navode najrazličitije kriterijume, a među njima i emocije, više oblike inteligencije ili kulturu.
Istražujući dubine svemira i nove, neistražene svetove, možemo naići na najrazličitije oblike života, a često i inteligentnog života. Njihova forma najverovatnije ne bi ispunila naša zemaljska očekivanja, da ne pominjemo razliku od holivudskih prikaza. Da bismo ilustrovali biodiverzitet koji postoji i samo na Zemlji, možemo kao primer uzeti bilo koju od drugih inteligentnih životinjskih vrsta.



Primer na koji sam relativno skoro naišao su kolonije mrava koje su svoje podzemne gradove razvile do neslućenih dimenzija, pomerajući i do 40 tona zemlje zarad izgradnje kolonije sa posebnim odeljcima za, gotovo da bismo mogli reći uzgoj gljiva, ventilaciju i slične potrebe, vodeći računa o ventilaciji, ekonomičnosti i brzini. Mravlje kolonije su primer onoga što naučnici nazivaju superorganizam i zapravo je oblik života koji lako možemo susresti i na drugim planetama. Za superorganizme karakteristična je isključiva podela rada (radilice, matica kod pčela, radnici, lovci kod mrava itd.) i verovatno je oblik egzistencije koji se može javiti na planetama, a značajan je jer nam nosi isto značenje kao i otkriće kooperativnog lova, slično vukovima na zemlji, nosi značenje o sigurnom razvoju inteligencije. Na kraju krajeva, možda superorganizmi i slične kolonije nama nepoznatih bića dovode svoju egzistenciju i svoj zajednički rad do neslućenih granica na svojim planetama, gde možda ne bi imale prirodnog neprijatelja.


Koristeći video prilog, Xenology zajednica će iskoristiti priliku da oštro kritikuje uništenje mravlje kolonije u datom primeru.

Uslovi za život

Uslove za život koje planeta, ali i sistem, moraju da ispune možemo podeliti u više različitih kategorija. Ali, pre toga, definišimo kandidate u najširem mogućem smislu. Uzevši u obzir dosadašnja saznanja i poznavanje kosmosa, možemo zaključiti da je za život neophodna planeta koja je čvrsta, terrestrial, dakle, gasoviti džinovi su isključeni. S druge strane, ne postoji nikakav razlog zašto mesec gasovitog džina ne bi podržavao život.
Sada, počnimo sa podelama. Postoje dve velike kategorije uslova, a zatim njihove pojedinačne teze.

Karakteristike zvezde

Spektralna klasa- Zvezde su podeljene u nekoliko spektralnih klasa, po fotosferičnoj temperaturi. Temperature koje pogoduju nastanku života u sistemu su od 7000 do 4000 Kelvina, odnosno klase F, G, i velikim delom K.

Životni vek- Zvezda mora da postoji dovoljno dugo da se na njenoj planeti razvije i evoluira život. Sjajnije zvezde brže sagorevaju, pa su zato klase A, B, i ostale isključene.

UV Radijacija visoke frekvence- Ključna za razvoj kompleksnih hemijskih struktura u atmosferi, kao što je ozon, ali dovoljno mala da ne izazove bombardovanje jonima i uništenje svakog oblika života.

Stabilna naseljiva zona- Iako svaka zvezda prirodno varira u svojoj sjajnosti (luminocity), te promene moraju biti minimalne. Takođe, u naseljivoj zoni ne sme se nalaziti ni jedan gasoviti džin, osim ako se ne nadamo životu na nekom od njegovih meseca.

Solarni ciklus- Povezano sa prethodnim uslovom.

Količina metala u zvezdi- Uvek će biti indikator prisustva teških elemenata, odnosno metala u sistemu, koji su neophodni da bi se razvile planete sa dovoljnom masom.

Dobri Jupiteri- "Dobri Jupiteri" su gasoviti džinovi koji se nalaze van naseljive zone, na samoj spoljašnjoj ivici. Sa te blizine, oni su dovoljno daleko da ne ometaju naseljivu zonu, ali da skreću sve asteroide i komete svojom gravitacijom.

Mesto u galaksiji- Treba da ispuni nekoliko zahteva. Mora biti na stabilnom mestu u galaksiji, što znači da cela galaksija mora biti starosti naše ili starija. Suviše mlade još uvek karakteriše preplitanje njenih različitih delova koje može biti pogubno po čitave sisteme. Dalje, ne sme biti u blizini centra galaksije, gde su zračenja ogromna, kao i gustina zvezda. Ukratko, sistem mora biti donekle usamljen da bi podržavao život. Prisustvo sistema u neposrednoj blizini izazivalo bi kako dodatnu radijaciju, tako i gravitaciono ometanje, dovodeći do potencijalno fatalnih fenomena i anomalija.

Karakteristike planete

Dakle, za početak, planeta mora biti čvrsta, terrestrial, ili mesec gasovitog džina. Dalji uslovi su.

Masa- Ovaj preduslov je značajan zbog niza razloga. Najznačajniji od njih su da veće masa uslovljava snažniju gravitaciju koja je neophodna da održi atmosferu. Primeri toga su Mars i Zemlja, gde Zemlja ima stabilnu atmosferu, dok s druge strane, Mars to ne uspeva. Slabija gravitacija čini da čestice atmosfere mogu lakše da dostignu brzinu za beg ikz gravitacionog polja (escape velocity) dok kod snažnije gravitacije to nije tako. Pored toga, veće planete uspevaju da održavaju tečno jezgro koje je neophodan preduslov iz više razloga.

Geologija i jezgro- Usko povezano sa masom, kako ona uslovljava tečno jezgro. Tečno jezgro je značajno jer se smatra da je bitna komponenta u određivanju temperature na planeti, ali isto tako je i preduslov za nastanak magnetnog polja koje bi zaustavljalo zračenje iz svemira, bilo od zvezde, bilo od kosmičkog zračenja. Dalje, tečno jezgro bi dovelo do tektonskih ploča ili bar neke vrste geološke aktivnosti koja je značajna kako doprinosi biodiverzitetu. Takođe, vulkani na površinu izbacuju mnoge materije koje u suprotnom ne bi bile prisutne na površini, a doprinose razvoju života, ali takođe i elemente koji utiču na temperaturu, među njima najznačajniji, ugljen dioksid. Izuzetak od ovog pravila su neki od meseca gasovitih ili ledenih džinova, poput Europe koja iako je mala i nema svoje tečno jezgro, zadržava toplotu trenjem koje izaziva Jupiterova ogromna gravitacija.

Orbita- Orbita je značajna iz više razloga. Kao prvo, mora biti pravilna, odnosno, njena ekscentričnost ne sme biti takva da izaziva drastične promene. Dakle, mora biti što bliža pravilnoj, cikličnoj putanji, a što dalja od ekscentrične eliptične koja u ekstremnim slučajevima dovodi do potpunog preobražaja planete, koja u svom ciklusu prolazi kroz leto na kom postaje užarena kugla topljenih stena do zime u kojoj je potpuno prekrivena ledom. Dakle, period pogodan za život bi postojao, ali bio bi veoma kratak.

Rotacija- Pored orbite oko svoje zvezde, planeta mora imati i određene karakteristike rotacije oko svoje ose. Njen nagib je značajan. Kako na zemlji nalazimo na jedan slučaj, pretpostavljamo da je on ključan, iako bi to bilo ključno zapravo za svet sličan našem. Da nema nagiba, ne bi bilo razlike između godišnjih doba, bar ne drastične kakvu poznajemo, a planeta bi generalno, bila dosta hladnija u odnosu na temperaturu koju bi sa nagibom imala. Dalje, da ima ekstremni nagib, poput Urana (zamislimo da se radi o naseljivoj planeti), njena godišnja doba bi bila drastična i jednaka ekscentričnosti orbite. Mora rotirati brzo, kako smene između dana i noći ne bi bile drastične, ali i da bi došlo do dinamo efekta koji bi generisao magnetno polje. Dalje, promene u rotaciji, odnosno precesije, moraju biti minimalne. Na Zemlji su to ciklusi od 26.000 godina, poznati kao Milankovićevi ciklusi.

Mesec- Po istraživanjima, ispostavilo se da je veliki satelit zapravo bitan, ako ne i ključan faktor za održavanje života. Naime, ono što mesec čini jeste da stabilizuje nagib i rotaciju.


Geohemija- Ovaj preduslov je ponovo baziran na očekivanjima da će život, bar hemijski, biti sličan našem. Dakle, pored prisustva teških elemenata, radi mase i jezgra, očekuje se da bi naseljiva planeta morala da sadrži vodu, neke gasove poput ozona koji bi štitili život od radijacije (pored neophodnog magnetnog polja), a takođe, tu su i četiri elementa koji su poslužili kao osnova života, building blocks of life, a očekivanje njihovog prisustva je zapravo i opravdano, kako su najčešći elementi u svemiru. Radi se o azotu, kiseoniku, vodoniku i ugljeniku. Njihove kombinacije sačinjavaju proteine, a kasnije amino kiseline i složenije elemente, na kraju DNK i RNK lance.


Zaključak

Na kraju, možemo zaključiti da svi ovi uslovi zajedno, neophodni su za razvoj inteligentnog života, i u krajnjem slučaju, civilizacije. Ipak, svi ovi uslovi ne moraju biti ispunjeni za razvoj primitivnog života, u drugoj krajnosti, jednoćelijskih organizama. Isto tako, ovi uslovi doveli su do pojave života kakvog mi poznajemo, ali to ne isključuje mogućnost da se život može razviti drugim stazama i adaptirati uslovima koje zatiče na svojoj planeti, adaptirajući se i prilagođavajući uslovima koje tamo zatiče, evoluirajući na način koji nikada ne bismo ni pretpostavili. Ovakva postavka mnogo je verovatnija. Svemir nikad do sada nije omanuo u iznenađenjima. Zašto bi po ovom pitanju bio drugačiji?

Alien Planet- Film

Alien Planet je prva knjiga, i bar koliko sam upućen, jedina koja se na ovakav način bavi pitanjima vanzemaljskog života. Wayne Douglas Barlowe je ovu knjigu prvi put izdao pre dobrih 20 godina, pod nazivom Ekspedicija. Ono što pravi ključnu razliku između ove knjige i tone drugih SFova i spekulativne fikcije jeste njena sjajna naučna osnova i uspeh autora da se odvoji od predrasuda, zajedničkih nama kao ljudskim bićima. Naime, Vejnovi vanzemaljci nemaju gotovo nikakvih dodirnih tačaka sa životom kakav poznajemo i pretstavljaju objektivniji i svakako u velikoj meri bolji način spekulacije.
Film je odlično preneo ono što je knjiga pretstavila, uz odličnu animaciju i komentare svetski priznatih naučnika iz oblasti astronomije, fizike, biologije, astrobiologije i drugih. Verovatno jedina zamerka bi bila što film nije uzeo u obzir sve vrste koje srećemo u knjizi.
Priča Alien Planeta je fiktivna misija na izmišljeni sistem i izmišljenu planetu Darvin 4, koja ima znatno slabiju gravitaciju od Zemlje, ali zato znatno gušću atmosferu. Okeani su nestali sa planete i ostali su retki izvori vode i samo jedno veliko more. Ovaj nepoznat svet istražuje svemirska letilica Von Brown, koja sa sobom nosi tri sonde, od kojih jedna sagoreva pri ulasku u atmosferu, a druge dve preživljavaju. Van Brwon ostaje u orbiti, dajući naređenja svojim superkompjuterom sondama koje istražuju površinu, otkrivajući niz različitih vrsta.
Ono što je zaista fascinantno jeste odsustvo neosnovanih spekulacija, niti preteranog upadanja u fikciju. Sam put do sistema koji bi se nalazio na udaljenosti Darvina mogao bi da se postigne, ako ne sa postojećom tehnologijom, onda sa onom koja će nam uskoro biti dostupna. Ne uključuje nikakav worp pogon, crvotočine ili slične ideje iz SFa. Planeta je realistična, a bića su prilagođena životu na njoj. Ono što je takođe značajno, jeste činjenica da film uspeva da prenese publici neke od osnovnih ideja ksenologije. znanje da život koji se nalazi negde tamo ni u čemu neće biti sličan našem, pa čak i da osnovne granice živog sveta, granice između životinja i biljaka mogu da se promene. Pa, čak i sama čula, snalaženje u prostoru, kretanje ili postojanje ne moraju biti ono na šta smo navikli. I više od toga, neće ni biti. Jer za to nema ni najmanjih osnova. Na kraju krajeva, sa prvim saznanjima o objektima van našeg sistema, sve dotadašnje pretpostavke pale su u vodu i svemir nas je još jednom iznenadio, čineći ne samo stvari koje smo smatrali nemogućim, već i one na koje nikada ne bismo pomislili. Šta li će se tek desiti sa otkrićem života?

Otkriće planeta u naseljivoj zoni

Postojanje planeta sličnih Zemlji je bilo jedno od osnovnih pitanja koja vode dalje ka odgovoru na pitanje da li smo sami u svemiru. Postojanje ovakvih planeta, terrestrial planets, do skoro je smatrano retkošću u svemiru. Pored toga, da bi planeta imala uslove za život, neophodno je da se nalazi u naseljivoj zoni, ono što naučnici nazivaju goldilocks zone, dakle na onom rastojanju od svoje zvezde na kom temperatura nije suviše visoka, što bi dovelo do isparavanja vode i nestanka atmosfere, ali ni suviše niska, gde bi voda bila zaleđena.
Ovo su osnovni uslovi, takoreći, osnova na koju bi se nadovezivali ostali faktori, između ostalog, veliki mesec koji bi stabilizovao rotaciju, i naravno, ono štu možemo nazvati jedino velikom količinom sreće i slučajnosti prilikom formiranja datog sistema.
Hubble svemirski teleskop verovatno je bio najveći proboj na polju osmatranja objekata van Solarnog sistema, ali po pitanju otkrića planeta van sunčevog sistema, exoplanets, extrasolar planets, možda je još značajnija misija Keplera, lansiranog 2009 sa misijom da locira što veći broj egzoplaneta, a među njima i potencijalne kandidate za život. Ukupan broj planeta koje su otkrivene je neverovatan i polako se bliži hiljadi. S druge strane, većina planeta su bili tzv. vrući Jupiteri Hot Jupiters, kako su planete velike mase uočljivije. Ali, drugog februara 2011., iz mase dolaze nove vesti povodom Keplerovih otkrića.



Naime, rezultati dosadašnjeg istraživanja doveli su do otkrića čak 68 planete odgovarajuće veličine, od kojih je čitavih 54 kandidat za naseljivu zonu, a preko 200 objekata su potvrđene Superzemlje, Superearths.
Ono što je fascinantno jeste činjenica da su sva otkrića zabeležena na samo malom delu neba koji je posmatran. Broj od 54 kandidata je zaista nadmašio očekivanja, i svakako pokazao koliko Zemlja nije jedinstvena u svemiru. Od 54, samo 5 planeta se nalazi u savršenoj poziciji, iz naše perspektive, približno su zemljine veličine i u centru su naseljive zone, dakle nisu granicni, već idealni slučajevi. Kako god da stoje brojke, činjenica je da bi i jedna planeta sa životom na njoj bila fascinantno i jedinstveno otkriće, a otkriće druge inteligentne civilizacije svakako bi pretstavljalo najznačajnije otkriće u istoriji ka kome se svakako bližimo.

Sve slike su u vlasništvu NASAe.
All pictures belong to NASA.
Originalni članak/Original article